Površni odnosi

Površni odnosi

 Usamljenost u mnoštvu

              Jedna od oblasti u kojima su najupadljive posledice ubrzanog napretka čovečanstva u moderno doba jeste polje međuljudskih odnosa. Iako je veliki deo napretka u dvadesetom veku bio podstaknut upravo željom za poboljšanjem međuljudske  komunikacije, izgleda da se taj cilj negde ipak izgubio. Istina je da današnji čovek u toku svog života upozna daleko više ljudi nego li što je to bilo moguće pre samo sto godina. Takođe, zahvaljujći napretku u tehnologiji, čovek današnjice je u stalnom kontaktu sa mnogo više ljudi nego čovek iz prošlog veka. Nažalost, brojnost kontakta ne garantuje i bolji kvalitet odnosa. Tehnološki napredak i sa njim povezano potrošačko društvo doveli su i do individualizacije i stvorena je nova bolest modernog čoveka-usamljenost.

       Pre nego uđemo u raspravu o tome šta usamljenost zapravo jeste i čemu može voditi, potrebno je ispitati razloge zbog kojih je čovek uopšte dozvolio da ono što je prvenstveno trebalo da unapredi međuljudske odnose na kraju dovede do njihovog osiromašenja. Bilo bi najlakše fenomen otuđenja modernog čoveka objasniti napretkom tehnologije i tu staviti tačku. Ipak, kao i sa svim ostalim što čovek stvori, čovek sam i bira u koje će ga svrhe upotrebljavati. U poslednje vreme izgleda da se tehnologija sve više upotrebljava u svrhu održavanja distance sa ljudima nego li produbljivanja i održanja odnosa sa njima. Ovo na prvi pogled nije potpuno očigledno. Socijalne mreže na internetu omogućavaju zbližavanje, mesindžeri i mobilni telefoni takođe. Zahvaljujući njima smo danas u kontaktu sa ljudima koje bismo sigurno izgubili tokom godina. Zahvaljujući njima možemo da pratimo živote na stotina svojih prijatelja i poznanika. Ali zahvaljujući njima možemo i da zadržimo odnose na istom nivou veoma dugo i sačuvamo ih od produbljivanja. Tako dolazimo do fenomena da ljudi danas imaju na stotine prijatelja i da su sva ta prijateljstva međusobno na otprilike istom nivou po bliskosti. Ovako organizovana socijalna mreža osobe može biti uzrok brojnih problema.

Svačiji je ničiji

       Postoji stara narodna izreka po kojoj onaj koji ima na stotine prijatelja na kraju ostaje sam. Ipak, istu bismo sada mogli da preformulišemo naglašavujići da sam ostaje onaj koji među stotinama prijatelja nema jezgro koje sačinjavaju oni najbliži sa kojima se ostvaruje posebno dubok kontakt. Zaista, moguće je da neko ima jako izraženu potrebu za druženjem te tako i uspostavlja brojna kvalitetna prijateljstva. Ovo jeste moguće, ali nažalost samo u teoriji. U praksi je veoma teško održati prijateljstvo sa tako velikim brojem ljudi. Prijatelje biramo po velikom broju kriterrijuma. Vrednosti, ukusi, preferencije, stavovi o svetu, dobrom i lošem, politici i religiji, samo su neke od kategorija u kojima tražimo poklapanje kada nekoga primamo u sopstveni svet bliskih prijatelja. Činjenica jeste da ljudi nisu toliko različiti da bismo mogli naći samo jednu ili dve osobe koje naše kriterijume zadovoljavaju, ali isto tako je činjenica i to da je ovaj život nažalost prekratak da bismo postigli da pronađeno na stotine takvih ljudi. Zbog toga, čak i kada smo okruženi stotinama ljudi i kada smo, zahvaljujići savremenim tehnologijama, zaista i upućeni u njihove živote, tek mali broj njih može dobiti epitet pravog prijatelja. Ipak, postoje oni koji ne prave ove fine razlike među svojim prijateljima. Često se od njih može čuti da oni zapravo zbog svoje društvenosti ostvaruju duboke i bliske odnose sa desetinama pa i stotinama ljudi. U ovakvim slučajevima često se na kraju ispostavlja da se zapravo radi o odrambenom mehanizmu i da se oni brojnim vezama koje ostvaruju zapravo štite od opasnosti koje prava bliskost može doneti. Slično kao što se promiskuitetna osoba svojim čestim promenama partnera može čuvati od intimnosti koje se plaši tako se i ove osobe promiskuitetom u prijateljstvu štite od bliskosti.  Bliskost može biti zastrašujuća jer dubok odnos sa nekom osobom može predstavljati ogledalo u kome osoba primećuje sve ono što bi inače želela da sakrije od sebe. Ma šta mislili o sebi i ma kako sebe videli, tek kada se upustimo u neki dublji odnos mi dobijamo pravi test realnosti i potvrdu odnosno odbacivanje te slike. Sliku o sebi kao veoma tolerantnoj osobi nemoguće je zadržati ukoliko smo stalno u svađi sa bliskim osobama jer ne želimo da prihvatimo njihove mane i različitosti. S druge strane, takvu sliku je lako zadržati ukoliko ne produbljujemo odnose te nam mane drugih i ne znače mnogo. Nepostojanje konflikta u ovom slučaju biće posledica toga što nijednoj od strana nije dovoljno stalo, ali će one to iskoristiti da bi ih objasnile svojom tolerancijom. Vidimo da je u površnim odnosima mnogo lakše zadržati lažnu sliku o sebi.

  Slično kao što se promiskuitetna osoba svojim čestim promenama partnera može čuvati od intimnosti koje se plaši, tako se i ove osobe promiskuitetom u prijateljstvu štite od bliskosti. 

Slično kao što se promiskuitetna osoba svojim čestim promenama partnera može čuvati od intimnosti koje se plaši tako se i ove osobe promiskuitetom u prijateljstvu štite od bliskosti.  Bliskost može biti zastrašujuća jer dubok odnos sa nekom osobom može predstavljati ogledalo u kome osoba primećuje sve ono što bi inače želela da sakrije od sebe. Ma šta mislili o sebi i ma kako sebe videli tek kada se upustimo u neki dublji odnos mi dobijamo pravi test realnosti i potvrdu odnosno odbacivanje te slike.

Lako zamenljivi odnosi 

       Drugi često navođen razlog ostvarivanja površnih (i samo takvih!) odnosa jeste vrednosni sistem same osobe. Ponovo, povezano sa tehnološkim napretkom i modernim društvom, došlo je do bitnih promena u vrednosnom sistemu ljudi. Savremeni čovek je postao deo potrošačke kulture u kojoj se visoko vrednuje lakoća življenja, praktičnost i zamenljivost svega što nas okružuje. Česta preseljenja, ubrzani tempo života i visoko cenjenje estetske strane svega doveli su zajedno do već pomenutog fenomena zamenljivosti. Kao što kuća, automobil i posao više nisu nešto se bira jednom za ceo život, izgleda da je isto pravilo počelo da se primenjuje i na ljude. Iako je ovo pesimističan i pomalo mračan stav, ne može se reći da ovakav sistem vrednosti nije prisutan bar u jednom delu savremene populacije. Kod ljudi sa ovakvim sistemom vrednosti odnose se ne isplati produbljivati jer ih je onda teže zameniti nekim novim ljudima. Iako na prvi pogled veoma praktičan prostup životu, ovakav stav nužno pre ili kasniije vodi do javljanja brojnih emotivnih problema.

              Bez obzira da li se površni odnosi održavaju zbog potrebe za odbranom od bliskosti ili kao posledica sistema vrednosti, ukoliko među njima ne postoji barem par onih koji će sačinjavati jezgro, nužno će se javiti problem usamljenosti. Problem je što ljudi često umeju da dobro zamaskiraju ovaj osećaj koji tinja u njima te da ga osveste tek kada on počne da stvara značajne probleme i prouzrokuje dalju depresiju ili neki drugi psihički problem.

Knjiška bliskost

              Kako je ovo aktuelan problem o kome se u današnje vreme sve više priča, posebno popularni su postali priručnici u kojima se daju upustva za ostvarenje ‘dobrog’ kontakta sa drugima. Paradoksalno, ali izgleda da savremenom čoveku koji dok sedi sa prijateljem polovinu vremena provodi proveravajući mailove i kucajući poruke na telefonu, upravo kontakt sa drugima predstavlja novu veštinu koju treba da savlada. Priručnici mogu delovati kao adekvatno rešenje, ali problem je što se u njima uglavnom mogu naći upustva za aktivno slušanje i praktični primeri dobrog i lošeg kontakta. Tako u njima nalazimo da je u kontaktu sa drugima dobro nagnuti se ka njima, ali ne preterano kako bi se sačuvao lični prostor, zatim klimanje glavom i povremeno ponavljanje njihovih zaključaka i sl. Zapravo, većina ovakvih priručnika pomaže ne u produbljivanju kontakta, već u tome da površnost kontakta bude manje očigledna. Ovakve savete možemo prihvatiti kada se radi o poslovnim kontaktima, ali od privatnih kontakta treba zahtevati više od slike zainteresovanog sagovornika. Savete koji se navode u ovakvim priručnicima možemo iskoristiti kao dobro dijagnostičko sredstvo za procenu dubine odnosa, ali ne i kao sredstvo za tretman. Potpuna posvećenost i zainteresovanost u razgovoru sa drugim jesu nužni za dobar odnos i mogu se prepoznati po položaju tela i uključenosti u razgovor, ali ih sama promena stava i uvežbano klimanje glavom neće probuditi ako već nisu postojali u odnosu. Tako samo osoba postaje dobro uvežabana da deluje kao da je u odnosu, dok zapravo to još uvek nije.

Informacioni i emotivni nivo razgovora

       Svaki razgovor odvija se na dva nivoa, informacionom i emotivnom. Za poslovne kontakte u kojima je uglavnom bitniji informacioni nivo možemo se koristiti različitim savetima. Ipak, kod prijateljstva moramo raditi i na emotivnom nivou, tj ne samo na onome šta osoba želi da kaže već i šta oseća u vezi sa tim o čemu govori. To zahteva otvorenost koju ne možemo uvežbati pridržavajući se liste saveta. Otvorenost za kontakt i produbljivanje odnosa je u izuzetno bliskoj vezi sa emotivnim stanjem osobe, te se bez dublje analize emotivnog stanja ne može ni doći do značajnijih promena. Probem je što dubina emotivnog nivoa može biti neadekvatna, a da osoba to u svom životu ni ne primećuje. Naizled ispunjen život brojnim saradnicima, rodbinom pa čak i bračnim partnerom može odjednom delovati prazno kada se nagomilaju nezadovoljene socijalne potrebe i učine da osoba uvidi površnost svojih kontakata. Dešava se da osoba dođe na terapiju iz nekog potpuno drugog razloga a onda otkrije da u poslednjih desetak godina nije imala nijedan odnos koji je imao adekvatnu emotivnu dubinu. Bez emotivne bliskosti, nijedan odnos ne može zadovoljiti ključne socijalne porebe, te se nužno javlja frustracija koja vremenom dovodi do simptoma sa kojim osoba i dolazi na psihoterapiju.

Socijalne potrebe i zdravlje

       Socijalne potrebe su od velikog značaja za blagostanje i sposobnost adekvatnog funkcionisanja u svakodnevnom životu. Ukoliko su nezadovoljene kvalitet života pre ili kasnije počinje da opada. Po nekim istraživanjima nezadovoljene socijalne potrebe i nepostojanje socijalne podrške povećavaju rizik od brojnih bolesti. Ova istraživanja pokazuju da je osobi koja nema adekvatnu socijalnu podršku ugroženo ne samo mentalno, već i fizičko zdravlje. U ovakvim slučajevima često dolazi do ošećenja arterija, stvaranja povišenog krvnog pritiska i slabljenja sposobnosti usvajanja novih informacija i pamćenja. Na mentalnom planu javlja se pre svega osećaj usamljenosti.

   Nezadovoljene socijalne potrebe i nepostojanje socijalne podrške povećavaju rizik od brojnih bolesti. Ova istraživanja pokazuju da je osobi koja nema adekvatnu socijalnu podršku ugroženo ne samo mentalno, već i fizičko zdravlje. U ovakvim slučajevima često dolazi do ošećenja arterija, stvaranja povišenog krvnog pritiska i slabljenja sposobnosti usvajanja novih informacija i pamćenja. Na mentalnom planu javlja se pre svega osećaj usamljenosti.

Usamljenost kao upozorenje

              Kao što je već rečeno, moguće je retrospektivno otkiće usamljenosti koja negde u osobi postoji već godinama. Takvo otkriće može biti izuzetno bolno, te je u ovakvim trenucima, pogotovo zbog toga što osoba u okruženju nema adekvatnu socijalnu podršku, preporučljivo da ovaj proces prođe uz pomoć psihoterapeuta koji će joj pomoći da otkrije razloge svoje izolacije i napravi promenu. Ovo ne treba shvatiti kao poziv svim ljudima koji osećaju da su usamljeni da nužno krenu na psihoterapiju. Usamljenost može biti i korisna u trenucima kada se javlja kao alarm osobi da promeni nešto u životu. Usamljenost je znak da postoji rasorak između onoga što osoba očekuje od odnosa sa ljudima i onoga što iz istih i dobija u realnosti. Ovaj raskorak, iako često jeste, ne mora nužno biti posledica nerealnih očekivanja, već može biti i posledica neadekvatnih odgovora iz okruženja. Stoga se javljanje osećanja usamljenosti može nekada protumačiti i kao signal da je vreme za promene u svom okruženju i traganje za novim kontaktima koji će moći da zadovolje socijalne potrebe osobe. Takođe je, u nekim situacijama kao što je razvod ili smrt bliske osobe, osećaj usamljenosti normalan u procesu tugovanja. Ipak, ukoliko se osećaj zadrži isuviše dugo, to može biti znak da je osoba izgradila takve odbrane od kontakta da je za oslobađanje od njih nužna pomoć stručnjaka. Često se govori o hroničnoj usamljenost za koju postoji karakterističan način mišljenja i pogleda na svet koji sprečava oslobađanje od iste. Bilo da se radi o skorašnjem bolnom iskustvu ili traumi iz detinjstva, osoba može da stekne iracionalno uverenje da se bliskost u kontaktu ne isplati. Iako ona ovog svog uverenja nije svesna, ono će biti očigledno u svemu što ona radi. Osoba sa ovakvim uverenjem se teško otvara drugima, nepoverljiva je i često povišeno anksiozna. Na druge deluje tako da ih zapravo odbija u kontaktu, te se stvara začarani krug u kome i ne može da se ostvari bliski kontakt sve dok se ne prorade dublji razlozi zbog  kojih su nastala iracionlna uverenja.

              Ukoliko se na problemu usamljenosti ne radi i nastavi se traganje za rešenjem u površnim kontaktima nužno će pre ili kasnije doći do popuštanja ovog ‘odbambenog sistema’ sačinjenog od mnoštva površnih kontakta. Nakon toga se javlja osećaj praznine, depresivnost, bezvoljnost i mnogi drugi problemi koje osoba može rešiti jedino analizom svoje socijalne mreže i potreba koje su u njoj ostale nezadovoljene.

              Potreba za bliskim kontaktom i čvrstom povezanošću sa drugim ljudima je normalna i nikako se ne može tumačiti kao znak nezrelosti i zavisnosti od drugih kako se to često čini. Poznati psiholog Kohut je posebno istakao značaj adekvatnog odnosa sa drugima za razvoj osobe. Po njemu je za razvoj ličnosti od ključnog značaja postojanje čvrstih odnosa sa drugima. U detinjstvu, ti drugi su roditelji, u pubertetu vršnjaci, ali ova potreba nastavlja da postoji i kada se osoba razvije u zrelu ličnost. Bez značajnih drugih koji će biti oslonac i podrška u životu osoba će nužno imati osećaj praznine koji, ma koliko se trudila da zamaskira brojnim kontaktima, pre ili kasnije dolazi na videlo.

  Dragana Miletić