Poremećaj ishrane I

Anoreksija

Anoreksija je prvi put opisana 1868. godine od strane Williama Gulla, koji je istakao značaj psihološkog uzroka, potrebu za vraćanjem telesne težine i uticaj porodice. Glavni klinički simptomisu telesna težina 25% manja od standardne, amenoreja i intenzivna želja da se bude mršav. Većina klijenata su mlade žene. Poremećaj se obično pojavljuje u adolescenciji, najčešće između 16-17. godine. Započinje tako što obično malo punija devojka počinje da drži restriktivne dijete. Glavni psihološki problemi su strah od debljine i neprekidna potreba za održavanjem male telesne težine. Tipično je da ove klijentkinje imaju iskrivljenu sliku svoga tela, da veruju da su debele bez obzira što ih okolina i ogledalo uveravaju u suprotno.

Amenoreja je jedan od važnih pratećih simptoma anoreksije. Javlja se ubrzo nakon rapidnog gubljenja telesne mase, a čak kod petine klijentkinja prethodi gubitku telesne težine. Takođe se javlja i gubitak seksualne želje.

Somatski simptomi su takođe prateći elementi anoreksije: osobe snižene telesne mase su posebno osetljive na hladnoću, često imaju opstipaciju, nizak krvni pritisak, bradikardiju i hipotermiju.

Prema Kendelu, prosečna incidencija anoreksije varira između 0.37 na 100 000 populacije godišnje, do 1.6 na 100 000. Teško je reći koja je prava učestalost anoreksije. Pretpostavlja se da je ovaj poremećaj među mladim devojkama zastupljen u učestalosti od 1-2%.

Anoreksija je znatno ređa među muškarcima, i taj odnos iznosi 1 muškarac na 5 do 20 žena.  Kod muškaraca je početak na ranijem uzrastu, negde oko dvanaeste godine.

Faktori koji predodređuju za anoreksiju

Od psiholoških faktora, prema Bruch, je najbitniji poremećaj telesne sheme.  Anoreksični klijenti, su prema ovoj autorki obuzeti uspostavljanjem kontrole nad osećajem identiteta i efikasnosti s neprekidnom potrebom za mršavošću kao ishodištem tog napora.  Bruch je takođe sugerisala prisustvo tri predisponirajuća faktora:

1. problemi dijete u ranom životnom dobu
2. roditelji koji su preokupirani hranom
3. konstelacija porodičnih odnosa koja ostavlja dete bez jasnog osećanja identiteta

Porodična terapija vidi osobu s poremećajem ishrane kao identifikovanog pacijenta, koji nosi simptome u funkciji očuvanja poljuljanog i nestabilnog porodičnog sistema. Na predsvesnom nivou, veoma često svi članovi porodice održavaju problem identifikacionog pacijenta, jer neretko izgleda kao da bi se ceo sistem porodice raspao kada tog problema više ne bi bilo. Tamo gde su ljubav i razumevanje u porodičnim odnosima prošlost, problemi ljude mogu i dalje da drže na okupu. Nažalost, često najvulnerabilniji članovi, dakle – deca, postaju (a ponekada i dugo ostaju) kohezivni faktor održavanja nestabilnog porodičnog sistema.

Upravo iz navedenih razloga je porodična terapija – terapija izbora za lečenje poremećaja ishrane – jer se smatra da su isti, zapravo, bolest porodice. U okviru porodične terapije se radi na reorganizaciji patoloških odnosa i uspostavljanu zdravijih granica i funkcionalnijih obrazaca ponašanja, kao i na redefinisanju uloga i funkcija koje članovi porodice nose. Nakon takvog rada, simptom uglavnom izgubi na važnosti, budući da se ceo porodični sistem reorganizuje i stabilizuje.

Bulimija

Bulimija („volovska glad“) je poremećaj ishrane koji se najčešće javlja u adolescenciji. Pored anoreksije, predstavlja najčešći poremećaj ishrane.

Dijagnoza bulimije se postavlja ako postoje najmanje dve bulimične epizode nedeljno u trajanju od tri meseca.

Sumirajući rezultate različitih istraživanja uviđamo velike razlike u shvatanju  učestalosti ovog poremećaja. Prevalencija bulimije se kreće od oko 0.1-1.4% kod pripadnika muškog do 0.3-9.4% kod pripadnica ženskog pola. Dakle, problem je neuporedivo češći kod žena a, kao što vidimo, prema nekim statistikama, zabrinjavajuće učestao.

Bulimiju treba povezati s anoreksijom, jer je, prema shvatanju mnogih naučinika, u suštini isti mehanizam: Gojenju i debljini ove osobe pokušavaju da se suprotstave na neadekvatan i, po njih, štetan način. Bilo to gladovanje, namerno povraćanje uz korišćenje laksativa, diuretika, različitih tableta za mršavljenje, droga koje umanjuju apetit, stav je uvek isti i glasi „Nipošto se ne smem ugojiti i po svaku cenu moram kontrolisati svoj fizički izgled, te izgledati mršavo i atraktivno“.

U najvećem broju slučajeva, bulimične osobe dolaze iz grupe bivših anoreksičnih. Često bulimične osobe i kažu za sebe da su neuspešne jer nisu uspele da dugotrajno i kontrolisano ostanu u stanju anoreksije. Za njih, anoreksija često predstavlja iskrivljeni ideal, jer kada uspevaju da odole hrani, imaju utisak da je „sve pod kontrolom“. Bulimične osobe su, uglavnom, starije od anoreksičnih, uglavnom su u pitanju osobe ženskog pola, i često su sklone toksikomaniji, impulsivnom ponašanju i promiskuitetu. Bulimija neretko prati neki od mnogobrojnih psihičkih problema. Često se javlja u sklopu nekog od poremećaja ličnosti, posebno graničnog tipa. Histerične, depresivne, fobične i shizoidne problematike se ponekada kombinuju s bulimijom. Anksioznost je sastavni deo bulimije, jer je osoba na stalnom oprezu da se ne ugoji. Opsesivne misli o hrani su neizostavan sastojak ovog problema. Bulimične osobe troše većinu svog vremena oko organizovanja unosa (i „iznošenja“) hrane. Opsesivno broje kalorije dok jedu, a kada ne jedu, često razmišljaju o svim mogućim „dozvoljenim“ i „zabranjenim“ vrstama hrane. Opsedanje hranom je, možemo reći, i logičan odgovor iscrpljenog organizma koji se „bori za život“. Da bismo živeli, moramo jesti. Ovaj kondicional je neprikosnovena činjenica. Budući da je kod bulimičnih osoba hrana nešto loše i „prljavo“, one je ne mogu podneti u sebi. S druge strane, ne mogu joj ni odoleti, jer loše kontrolišu impulse, frustracije, tenziju i netolerantne su na ambivalenciju (istovremeno postojanje dve međusobno isključive želje), te se stalno klackaju između unosa hrane (koju definišu kao “dobro-lošu”) i neprirodnog izbacivanja te hrane, jer ne mogu da pomire „dobro-loši“ aspekt iste.

Ovi poremećaji mogu da se izgube tokom života, da se javljaju povremeno ili da se strukturiraju kao druge vrste bolesti. Otprilike 1/3 anoreksičnih i bulimičnih smetnji prolazi, 1/3 može povremeno da se javlja do kraja života i 1/3 se struktuira kao neki drugi poremećaj.

Uzroci bulimije:

Jedan od klljučnih uzroka bulimije (a i ostalih poremećaja ishrane) je izmenjen odnos prema svom telu. Telo se doživljava kao veliko, nezgrapno, pa samim tim i neprihvatljivo. Za osobe s poremećajem ishrane, vitko telo predstavlja dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Međutim, način održavanja telesne težine kod tih osoba je autodestruktivan i ispunjen je snažnimželjama za razaranjem vlastitog tela. Odnos prema telu i unošenju hrane je dvojan (osoba i hoće i neće, hoće hranu, ali neće da se ugoji). Ta dvojnost odnosa prema hrani reprezentujedvojnost odnosa prema ostalim stvarima u životu. Kod osoba s poremećajem ishrane su oživljeni rani konflikti, prvenstveno iz odnosa s majkom, koja je i zadovoljavala i osujećivala potrebe zahranjenjem (zabranjivala, prisiljavala, pravila izbor hrane). Međutim, bitni su i drugi sukobi. Predstave i sadržaji unutrašnjeg sveta bulimičnih osoba su prazni. Ta mentalna praznina je posledicaizbacivanja objekata (posebno majke ili osoba iz ranog detinjstva koje su uticale na formiranje ličnosti bulimične osobe). Na taj način osoba stiče privid kontrole, ona je ta koja kontrolišeobjekat, i ona je ta koja ga izbacije iz sebe jer je loš, neadekvatan i po nju poguban. Sticanjem privida te kontrole, osoba zapravo kontroliše strah od gubitka značajnog objekta i ljubavi.

Psihodinamika bilimije

Možda na prvi pogled zvuči paradoksalno, međutim, ako se zamislimo nad tim, i nije. Neka osoba koju je dete jako volelo, ga je osujećivala. Dete nije moglo da izađe na kraj s vlastitim dvojnim osećanjima. Ono je i volelo majku, ali je i mrzelo kada nije bila “dovoljno dobra”. Hrana se simbolički vidi kao ljubav. Hrana je najprimarniji vid ljubavi koji dete dobija od majke. Dakle, hrana se može identifikovati s ljubavlju i to s ljubavlju nekog ko je ljubav pružao na neadekvatan način. Dete hoće majku kraj sebe, ali je i neće. Nikako ne ume da pomiri suprotnosti. Kako se psiha razvija, mehanizmi se usložnjavaju i skrivaju, ispreplitani i sažeti se smeštaju u podsvest. Dolazi do toga da bulimična osoba ni u odraslom dobu nije integrisala i pomirila te suprotnosti. Hrana, rečeno je, simbolički reprezentuje majku, odnosno ljubav. Pošto je ta majčinska ljubav bila i dobra i loša, a nikada pomirena, i hrana se percipira na isti način. Bulimična osoba želi ljubav i odnose, pa samim tim i unosi hranu u sebe, međutim, unos hrane predstavlja i unos onog neintegrisanog lošeg i potencijalno razornog, nasilnog i pretećeg dela, te se mora odmah izbacijti. Ova klackalica, koja se poistovećuje s prisilnim radnjama, zapravo, otklanja anksioznost od gubitka voljenog objekta i samoće.

Ličnost bulimične osobe je nedovoljno integrisana, slaba i od unutrašnjih konflikata se brani cepanjem (mehanizmom odbrane koji pojavu ili ljude cepa, odnosno prepolovi, na samo dobre ili samo loše), izdvajanjem, nazadovanjem i projekcijom agresije u sopstveno telo. Nasuprot ovom krhkom identitetu, u idealima je osoba moćna i jaka. Često se tako predstavlja, tome teži i može daodaje takav utisak. Iz te snažne želje za svemoći i čvrstinom izranja potreba za kontrolom svega i svačega, a posebno sopstvenog tela. Budući da je svet nekontrolabilan, a i da se drugi ljudine daju dresirati, najbliži i lakši put kontrole predstavlja manupulacija sopstvenim telom.

Agresivnost osoba upravlja ka svom telu, jer mnogo lakše podnosi da uništava samu sebe, nego odnose s najranijim bliskim osobama (posebno majkom). Kao što smo naglasili, hrana je supstititza majku i njenu nedoslednu, često napadnu “ljubav”, te se hrana mrzi i i nasilno odstranjuje iz unutrašnjosti. Teško je odvojiti se od majke, još teže “pljunuti” na njeno nedosledno ponašanje istavove. Znatno je lakše “ispljunuti” simbolički supstitit majke, i umesto njoj, nauditi samom sebi. Na taj način su, u nesvesnom, sklopljeni procesi osoba s poremećajem ishrane.

Tok i prognoza:

Rečeno je da najveći broj bulimičnih osoba predstavlja neuspeli pokušaj anoreksije. Ukoliko su anoreksija i bulimija dugo sastavni deo života osobe, mogu biti fatalne. Neke statistike kažu da ozbiljne poremećaje ishrane preživi oko 80% osoba. Psihoterapijska pomoć je od esencijalne važnosti za osobe s poremećajem ishrane. Ovaj poremećaj je nešto što osoba ne može sama prevazići. Potrebno je da uz stručnjaka radi na upređenju međuljudskih odnosa, sklapanju crno-belog sveta u jedno integrisano realističnije viđenje, podizanju vlastitih kompetencija, kontrole impulsa i, posebno, restruktuiranju odnosa prema svome telu. U poslednje vreme se sve više primenjuju KBT, REBT i porodična terapija za tretman ovih poremećaja. Terapije su ponekad duge, a klijenti često prolaze kroz ciklične periode napredovanja i nazadovanja. Budući da bulimične osobe teže da “ispljunu” sve odnose, jer su potencijalno ugrožavajući, intruzivni i destrukivni, može doći i do “pljuvanja” po terapiji i terapeutu, te napuštanja seanse i procesa oporavka. Iz tih razloga je bitno razumeti psihodinamiku nastanka ovog problema. Ukoliko samo prostim tehnikama probamo da “struktuiramo” način života autodestruktivne osobe, nećemo joj pomoći da otkloni pravi uzrok problema. Bulimija služi svrsi kontrole. Ako bez razumevanja probamo kontrolisati bulimiju, možemo narušti osobin privid kontrole, a time uzdrmati ceo njen svet i postojanost. Budući da se radi o delikatnim i prilično kondenzovanim procesima koji čine ovaj poremećaj, najbolji put ka izlečenju je postepeno ispetljavanje iz uigranih obrazaca. Tek nakon što osoba s poremećajem ishrane sama razume čemu joj on služi, tehnike za kontrolu obrazaca hranjenja će biti od pomoći.

KBT metoda samopomoći: Jedna od često nuđenih metoda samopomoći je vođenje dnevnika. Radi se o tabeli, koju bulimična osoba svaki dan, nakon svakog obroka, popunjava. Suština je u vođenju beleški o ishrani na sledeći način:

• nakon svakog obroka zapisujete: šta ste pojeli, u kojoj količini, do detalja opišete porciju, mesto konzumiranja hrane i vreme u koje ste s obrokom počeli, te vreme kad ste prestali da jedete.
• Nikako ne zapisujete kalorijsku vrednost namirnica, već isključivo detaljan opis porcije.
• zapisujete kako ste se osećali i šta ste mislili povodom vrste i količine hrane koju ste konzumirali (za svaki obrok ponaosob, u samo nekoliko reči ili rečenica)
• beležite kada dođe do povraćanja (upisujete u kojim uslovima, na kom mestu, posle koje vrste i količine hrane ste povratili, kako ste se osećali, šta ste sebi govorili povodom konzumiranja te vrste i količine hrane, šta ste nakon povraćanja mislili i kako ste se nakon povraćanja osećali, da li ste unapred znali da ćete povratiti, ili ste se tokom jela “zaneli”, te posledično shvatili da vam je bilo “previše”. Ponavljam – ne brojite kalorije, već upisujete vrstu, količinu hrane, misli i emocije pre i posle povraćanja i mesto na kom ste jeli i povratili)
• merite se jednom nedeljno (ukoliko imate vagu kod kuće, potražite pomoć od članova porodice da vam uskrate ukoliko želite da se merite češće nego jednom nedeljno). Veoma je bitno pridržavati se toga kako bi se kontrolisala opsesivna potreba za nadziranjem težine.
• Koraka se dosledno pridržavajte. Ukoliko opazite prisilne misli koje vas “teraju” na prejedanje i povraćanje i nezdrave propratne emocije poput “stida, krivice, depresivnosti ili euforije” analizirajte ih na KBT način.
• KBT analiza misli i osećanja podrazumeva da misli stvaraju osećanja, te svaku misao tumačite kao okidač za osećanje i delovanje. Kad god osetite zadovoljstvo (jer ste se hranili na zdrav način) i nezadovoljstvo (povodom toga što ste povratili) pitajte se: šta sam mislio/la dok sam jeo/la, kojim mislilama sam stvarao/la svoje emocije, šta mi je prolazilo kroz glavu nakon obroka, šta samsebi govoro/la pre i posle povraćanja.
• nakon izvesnog vremena vođenja beleški ovog tipa uhvatićete lanac mišljenja koje vas “tera” da u nekim situacijama povratite, osetite neizdrživu potrebu da se “ispraznite” i videćete kojimmislima sebi stvarate prijatne ili neprijatne emocije povodom načina na koji se hranite.
• kada “ulovite” misli koje vas “teraju” na povraćanje i one koje imate kada jedete bez potrebe da povratite, uporno vežbajte zamenjivanje opsesivnih misli, ovim racionalnijim koje vamdozvoljavaju da se hranite bez nasilnog izbacivanja hrane.
• Ključ uspeha u ovoj tehnici samopomoći je – biti dosledan, ne preskakati “vođenje dnevnika” ne odustajati kada povratite i budete nezadovoljni što je do toga došlo i istrajavati u “hvatanju” ianalizi sopstvenih misli, te zameni opsesivnih, zdravijim mislima
• Ukoliko ste u prilici, uključite neku blisku osobu u ovaj proces. To bi podrazumevalo da neko zna za vaš “dnevnik” i da je taj neko dovoljno zainteresovan da vam pomogne da se doslednopridržavata vođenja istog, dok god ne uspete da se samodisciplinovano pridržavate smernica samopomoći.

Piše: Renata Senić , diplomirani psiholog i psihološki savetnik

• 0642474075
• http://psihoterapijsketeme.rs/