Autodestruktivnost

Autodestruktivnost i svakodnevica

U korist svoje štete

       Svi mi to radimo. Svaki dan. Nekad  manje, nekad više. Nekad namerno, u duhu ideje – Nek ide život! Nekad nesvesno. I najčešće, pošto je sve već učinjeno i onda kada nema nazad, zapitamo se zašto? Šta mi je sve ovo trebalo? Zašto to radim kad znam da će mi činiti loše? Zašto ponavljam iste stvari kada uvek dobijam rezultat koji mi se ne dopada?

       Da, svi smo mi sebi postavili ova pitanja makar jednom u životu. Ali nismo svi našli odgovor. Većina nije, zapravo.

Većini ljudi nisu potrebni neprijatelji jer su sami sebi veći neprijatelji od bilo koga. Stvari koje sami sebi radimo i posledice naših autodestruktivnih misli mogu učiniti više štete od bilo kojeg neprijatelja kog mislimo da imamo.

       Primera je nebrojeno. Kompleksi koji nas zaustavljaju da probamo nešto novo u životu. Strah od neuspeha. Podcjenjivanje samog sebe.

Autodestruktivnost je zamka jer se krije iza izgovora koje govorimo sebi da sakrijemo činjenice. Patnja je samo druga reč za autodestruktivnost.

       Najčešće kada kažemo autodestruktivnost pomislimo na one najekstremnije primere kao što su alkoholizam ili narkomanija, pomislimo na ljude koji to rade toliko očigledno da je svima jasno. Ipak, ne dešava se često da se zapitamo koliko smo sami autodestruktivni a da to možda i ne primećujemo ili ne želimo da primetimo.

       Autodestruktivnost može obuhvatiti mnogo toga, jedino je pitanje da li mi to zaista i vidimo.

       Svaki put kada zapalite cigaretu, pojedete nešto za šta znate da vam neće prijati, nešto što je nezdravo, popijete čašicu više, pretrčavate ulicu ili nešto slično tome – ne padne vam na pamet da razmislite.

Zašto stavljamo sebi klipove pod točkove?

       Posebno je interesantna autodestruktivnost u međuljudskim odnosima. Ono što radimo sebi, što mislimo o sebi, što radimo drugima, kako se ponašamo i o čemu razmišljamo.

Primenjujemo iste obrasce ponašanja, najčešće nesvesno, dobijamo iste rezultate koji nas čine nesrećnim i nikako ne uspevamo da shvatimo zašto.

       Sputavamo sebe, sprečavamo sopstveni razvoj, zatvaramo se u naše male zlatne kaveze koje smo sami sebi sagradili i uveravamo sebe da tako treba, a ne vidimo da time štetimo sebi. Da ne dopuštamo sebi postanemo ono što jesmo.

       Potiskujemo svoje potencijale, svoju kreativnost, a potisnuta kreativnost vodi u autodestruktivnost, zbog toga tu autodestruktivnost na najdubljim nivoima našeg bića moramo osvestiti i preraditi, najbolje u kreativnim procesima, unutar kojih ćemo ponovo doći u kontakt sa izvornom energijom, kroz pisanje, slikanje, meditaciju, ples, te stapanje sa čistom prirodom, svuda oko nas. Naime, kada god slobodno, bez stida i krivice izražavamo sebe u svom bogatstvu našeg duševnog potencijala, tada zapravo pojačavamo princip unutrašnjeg svetla, te automatski tim svojim svetlom podstičemo i u drugima regenerativne procese samospoznaje i ličnog rasta. Zato je potrebno da što pre odbacimo zastarele modele verbalne manipulacije, prikrivanja i potiskivanja stvarnih osećaja, koje zbog straha gušimo u sebi, misleći da nismo dovoljno dobri i da će nas okolina odbaciti ako pokažemo i svoju tamnu stranu, svoju prirodnu ljudsku ranjivost, kao i svoja ograničenja.

I tako sve počinje…

Autodestruktivno ponašanje

       Autodestruktivno ponašanje često se vidi kao sinonim za samopovređivanje, ali to nije tačno. Samopovređivanje je ekstreman oblik autodestruktivnog ponašanja, ali se ono može pojaviti i u mnogim drugim oblicima.

       Autodestruktivno ponašanje može biti i mehanizam prevladavanja kada je situacija takva da prevazilazi naše kapacitete za rešavanje problema, kada je jednostavno takva da je ne možemo podneti.

       Na primer, ako smo na poslu suočeni sa stresnim zadatkom za koji moramo dati procenu da li je moguće sprovesti ga, neko će odlučiti da sabotira posao, i da da procenu koja će zadatak okarakterisati kao nerešiv ili neizvodiv umesto da se suoči sa sopstvenik stresom i izbori se sa njim. Tako možda neće biti uspešan u poslu, ali će i briga vezana za taj radni zadatak nestati. Prostim proglašavanjem sebe neadekvatnim za neki posao, činimo sebi nešto nažao –  što je autodestruktivnost. Naravno ovo se ne odnosi na poslove za koje zaista nismo kompetentni, ali takvi poslovi nam retko i bivaju dati.

       Autodestruktivno ponašanje takođe se pokazuje i u nesvesnim pokušajima da oteramo ljude od sebe.Ovaj mehanizam se veoma često koristi za prekidanje emotivnih veza. Često osoba koja se tako ponaša oseća iz nekog razloga da nije sposobna za vezu ili da je ne zaslužuje i uslovljeno time tera partnera od sebe. Ovakve osobe često ne žele da „naškode“ svom potencijalnom partneru i zato odbijaju i da započnu vezu.

Čak i uspešni ljudi mogu koristiti autodestruktivnost da bi sabotitali sopstvene uspehe. Uzrok ovome može biti uverenje da nisu vredni i da nisu zaslužili uspeh ili imaju potrebu da ponovo i ponovo proživljavaju put do uspeha.

Uzroci autodestruktivnog ponašanja

       Autodestruktivno ponašanje je često oblik samokažnjavanja, koje je odgovor na lične neuspehe, mada ti neuspesi mogu biti samo doživljeni tako. Oni nisu obavezno realni.

       Takođe autodestruktivno ponašanje može (mada i ne mora) biti povezano sa osećanjima mržnje prema sebi i generalno niskim samopouzdanjem, kao i lošim mišljenjem o sebi generalno.

       Uobičajena je predrasuda da je autodestruktivno ponašanje najčešće samo traženje pažnje, ili da je pažnja drugih koja je usmerena na osobu koja se autodestruktivno ponaša primarni motiv. Mada je ovo bez sumnje tačno u nekim slučajevima, najčešće je motivacija za autodestruktivnost daleko dublja i komplikovanija. Kao što je i očekivano ovakvo ponašanje je daleko zastupljenije i uočljivije kod populacije koja pati od kliničke depresije na primer, ali to nikako ne znači da autodestruktivnog ponašanja nema i u normalnoj, nekliničkoj populaciji. Takođe ne treba imati predrasude da je svako autodestruktivno ponašanje pokazatelj patologije ili znak za preteranu zabrinutost.

Dovoljan razlog za zabrinutost nastaje onda kada shvatite da vas to ometa u svakodnevnom životu, razvoju i rastu, komunikaciji sa ljudima, zapravo svemu onom što vas čini srećnim, zadovoljnim i što vam pruža osećaj da vaš život ima svrhu i smisao.

Autodestruktivnost i otuđenost

       Autodestruktivnost je takođe usko povezana i sa osećanjem otuđenosti. Ukoliko čovekova otuđena svest uspe da pronađe prividnu potvrdu svoje otuđene moći tada čovek razvija viši stepen subjektivizma koji formira narcisoidnu osobinu karaktera. Narcisoidnost značajno potiskuje i potcenjuje objektivnu, nepoznatu, neprihvatljivu stvarnost, a veliča otuđenu viziju sopstvene moći u prirodi, što stvara veliku iluziju životnih pogodnosti. Kada čovek svojom subjektivnom vizijom definiše sopstvenu moć kao daleko veću nego što je objektivno može imati, lako nailazi na protivrečnost u realnom životu što donosi velike napetosti i nepogodnosti. Narcisoidne potrebe su objektivno nepotrebne čovekovoj prirodi ali u njegovoj subjektivnoj svesti lako postaju uslov za osiguranje egzistencije. Takav čovek ulaže veliku energiju u borbu za otuđeni opstanak. 

       Što je čovek više otuđen od svoje prirode, to po pravilu manje može da zadovolji svoje potrebe i tako nađe opuštanje i pogodnosti. Generalno rečeno, otuđeni čovek se može prepoznati po tome što je gotovo permanentno pod stresom, on je svakako više nervozan nego opušten, više mrzovoljan nego zadovoljan, depresivan nego radostan bez obzira kakva su njegova delatna ostvarenja. Čovekova priroda ne može podnijeti trajnu napetost i nepogodnost i stoga njegov organizam nalazi izlaz u izopačenju vlastite osećajnosti i emocionalnosti.

Narcisoidnost i destruktivnost

       Otuđeni čovek se oslobađa nepogodne napetosti i nalazi prividno opuštanje i pogodnosti u izopačenju vlastite prirode. Kako prirodan čovjek nalazi opuštanje i pogodnosti u ljubavi, u konstruktivnom odnosu prema prirodi, tako otuđeni čovjek nalazi prividne pogodnosti i opuštanje u mržnji i destruktivnom odnosu prema prirodi. Takvom čoveku destrukcija postaje potreba. Destruktivna napetost koja se tada javlja može u potpunosti onemogućiti čovekovu sposobnost da uoči objektivne uzroke nepogodnosti. 

Ukoliko čovek svojom subjektivnošću precenjuje uslove u prirodi koji mu donosi nepogodnosti, tada nalazi uzroke nemoći u sebi, tada se orijentiše destruktivno prema sebi samom. Zavisno od stepena nemoći, autodestruktivnost poprima obeležja od pasivnosti pred prirodnim silama i tamo gde čovek ima moć da prevlada nepogodnost, pa do potrebe za samouništenjem. Čovek ne teži samouništenju zbog objektivne nemoći kao što je siromaštvo ili glad, već samo ukoliko izgubi otuđeni oblik moći u prirodi. Autodestruktivnost čovek prima kao potrebu bega od stvarnosti i ona se može razvijati od na primer alkoholizma pa do potpuno otuđene svesti, ludila. Takav čovek samo tako može naći opuštanje od nepogodne napetosti.

Ukoliko čovek svojom subjektivnom vizijom precenjuje svoju moć, tada nalazi izlaz iz nepogodnosti kao i prividno opuštanje od napetosti u destruktivnom odnosu prema prirodi, drugima ili sebi. Nikada čovek nije toliko destruktivan kao kada je povređena njegova narcisoidnost, njegova lažna ljudska veličina. Destruktivnost se zavisno od stepena  nemoći i nedostatku respekta prema prirodi manifestuje u obliku agresije koja se može razvijati do čina uništavanja prirode. 

Čovek koji živi u skladu sa svojom prirodom sopstvenu nemoć prevladava postepeno i konstruktivno. Takav čovek ostvaruje prirodne pogodnosti. Kada se čovek otuđi od svoje prirode ne može zadovoljiti svoje potrebe, pa se u njemu javljaju napetosti koje ga teraju u destrukciju. Otuđeni čovek živi biološki nepogodan život.

Autodestruktivnost i osećanje krivice

       Mada je autodestruktivnost svojstvena mnogim mentalnim poremećajima, u blažim oblicima postoji kod svih nas. Sve ono što nam u životu smeta, što pokušavamo da promenimo ali nam ne uspeva, sve ono što nas čini nesrećnim, najverovatnije može imati svoj uzrok u autodestruktivnosti.

Često su samokažnjavanja kao i kažnjavanja drugih tu u svrhu „pročišćavanja“ osećaja krivice. Ovakvo ponašanje i postupci namenjeni su tome da proizvedu osećanje trenutnog olakšanja. Krivica može poticati iz davne prošlosti, može biti seksualna (po Frojdu) ili socijalna. Dete u formativnim godinama usvaja poruke značajnih osoba koje konzistentno, ubedljivo i iz pozicije autoriteta, daju na znanje detetu (najčešće implicitno) da nije dovoljno dobro, da je krivo i da zaslužuje da bude kažnjeno.

       Ovo kod deteta stvara osećanje da mu se život transformisao u neprestano suđenje. I taj osećaj je zapravo kazna. To je Kafkijansko suđenje. Besmisleno, nepredvidljivo, beskrajno, ne vodi nikakvoj presudi, podvrgnuto misterioznim i promenljivim zakonima i prezentovano od strane kapricioznih sudija.

       Ukoliko osećaj krivice zaista proizvede kod deteta ovakva osećanja sasvim je jasno i očekivano da će ovakvo dete izrasti u osobu ispunjenu krivicom i proizvesti potrebu za nekim vidom samokažnjavanja i autodestruktivnosti. Naravno uvek je pitanje intenziteta ono što je presudno. Mada roditeljstvo nije tema o kojoj sada govorimo, dobro je obratiti pažnju i na vaspitanje dece u kotekstu autodestrukcije, jer uzrok ovakvog ponašanja vrlo lako može ležati u osećanjima koje smo imali kao deca. Takođe mogu objasniti zašto danas radimo nešto iako u tome ne vidimo smisao niti iz toga imamo nekakvu vidljivu korist.

Autodestruktivnost i bežanje od bliskosti

       Suština autodestruktivnog ponašanja je u tome da nas onesposobi i sabotira u uspostavljanju bilo kakve bliskosti. Bliskost se doživljava kao zavisnost, gušenje, otimanje slobode i smrt samostalnosti. Autodestruktivnost ima za cilj urušavanje osnova za uspešnu vezu, karijeru, projekat, prijateljstvo i generalno bilo kakav kontakt sa ljudima. 

       Autodestruktivnost ovde služi očuvanju granica sopstvene ličnosti, koje su slabe i nesigurne. Intimnost se formira ne samo u paru, već i na radnom mestu, u zajednici, sa prijateljima ili sa saradnicima na nekom projektu. Intimnost podrazumeva emocionalnu uključenost koja je proizvod interakcije sa drugima na konstantnoj i predvidivoj razdaljini tj. blizini. Međutim, autodestruktivne osobe raskidanje bliskosti ili sprečavanje njenog nastanka vide kao olakšanje, „kidanje lanaca“, oslobođenje. Osećaju da su time konačno stekli slobodu, da više nisu „pod opsadom“.

       Ukoliko se emocije pojave, one predstavljaju rizik da će doći do otvaranja „Pandorine kutije“ i da će zajedno sa pozitivnim doći i negativne emocije. Zbog toga nastaje težnja da se objekat ljubavi uništi, u cilju samozaštite. Ovo je svojstveno narcističkim poremećajima ličnosti, ali nije u potpunosti neprisutno u našoj svakodnevici. A šta se dešava kada je objekat ljubavi ista ona osoba koja tu ljubav daje? Osoba tada nastoji da uništi i devaluira sebe. Često izaziva kod drugih ljudi motivaciju da ga kazne. Ukoliko to nije dovoljno, osoba će preduzeti nešto sama. Sasvim je jasno u kom je smeru ovde usmerena destrukcija.

       Svi se mi plašimo novih situacija, novih mogućnosti, novih izazova, okolnosti i zahteva. Postoji u nama strah od toga da budemo uspešni, stupimo u brak, postanemo roditelji ili šefovi u firmi. Intelektualno možemo biti svesni da je ova vrsta promena najčešće dobra po nas, takođe smo svesni i situacija u kojima je to tako. Pa ipak, ostajemo verni autodestrukciji kojoj je cilj da očuva prošlost, održi je i sačuva od vetrova promene, da nas održi inertnima i da nas navede da propuštamo nove prilike. Ovakva ponašanja postaju svojstvena i uobičajena. Ona naravno i vode rezultatima koji nas ne čine srećnim. To je i cena autodestrukcije koju moramo platiti ukoliko nismo spremni da preduzmemo nešto da to promenimo.

Značenje

Šta zapravo znači biti autodestruktivan?

Frojd je svojevremeno tvrdio da je depresija zapravo agresija, destruktivna želja, koja se okrenula protiv sebe. Ovo objašnjenje još uvek ima svoju poetsku i intuitivnu privlačnost, ali nam ne govori puno o lečenju, tj. načinu da se problem reši. Postoje još dva konkretna značenja. Jedno je da je to upuštanje u ponašanje koje je očigledno vrlo opasno ili autodestruktivno, bez uvažavanja opasnosti. Drugo je je da je to upuštanje u ponašanje koje će nam doneti loše rezultate. Samo ponašanje nije opasno, ne dovodi nas u mogućnost da budemo povređeni, ali ima negativne efekte koje nam nije bila namera da postignemo. I pored toga što se ovo može dogoditi svakome, kod ljudi koji pate od depresije često postaje obrazac ponašanja, do te mere da možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je u pitanju nesvesni mehanizam na delu.

Odlaganje-odugovlačenje- autodestruktivnost

       Navika ljudi koji pate od depresije je da odugovlače i odlažu. Odlaganje je, na primer, složena kombinacija odbrana koje depresivni koriste veoma mudro – da učine da se osećaju užasno loše. To je način izražavanja besa i ljutnje prema autoritetu. Ali autoritet nije roditelj ili šef, već onaj deo selfa koji depresivnoj osobi govori „Stvarno bi trebalo… (da opereš sudove, nađeš bolji posao, okrečiš stan…) „ Umesto priznavanja konflikta između onog dela selfa koji postavlja standarde i moralne norme i onog koji oseća da može da uzme najveći komad torte, depresivna osoba će odlagati. Umesto da opere sudove otićiće u prodavnicu da kupi novi sunđer. U prodavnici će se naći u iskušenju da kupi gomilu grickalica i sladoled, kao i da napravi zalihe hrane. Sledećeg dana imaće još više sudova za pranje i neće imati zalihu hrane i grickalica zato što je u pola projekta (tj. posla) postala frustrirana i sela da gleda TV. U ovakvom scenariju depresija, loše mišljenje o sebi i ideja da se ciljevi ne mogu dostići, samo je još više podstaknuta.

Nesvesna depresivnost i autodestruktivnost

       Veoma često su ljudi, posebno oni koji su depresivni, potpuno nesvesni svojih autodestruktivnih ponašanja. Često se dešava i da kada se ljudi obrate za pomoć zato što su njihovi obrasci ponašanja doveli do problema i/ili sloma – zapravo nisu svesni svoje depresije. Osvešćivanje autodestruktivnih obrazaca ponašanja i depresije nije lako i zahteva veliki trud i vreme, kao i ozbiljnu terapiju, ali sve to ne znači i da je to nemoguće sprovesti.

Autodestrukcija u ljubavnim vezama

Autodestruktivnost je često jako izražena u međuljudskim odnosima, kao i u partnerskim vezama.

       Koliko ste puta videli, čuli ili sami to uradili? Posvađali se sa komšijom jer vam šef nije dao povišicu? Sigurno znate za nekoga ko je bio uspešan, a potom počeo da zloupotrebljava alkohol ili drogu jer nije mogao da podnese uspeh.

       U ljubavi i partnerskim vezama često se pojavljuje obrazac ponašanja koji se zasniva na stavu: „Odbaci ga/je pre nego što on/ona dobije šansu da odbaci tebe!“ Ovo naravno dolazi iz straha od odbacivanja i napuštanja. Niko ne želi da bude odbačen, pa se pobrine da on bude taj koji će odbaciti prvi. 

Da li ste ikada uradili ovo ili poznajete nekoga ko je to uradio? Da li vam se dogodilo da negde na svom životnom putu budete odbačeni ili odbacite osobu do koje vam je zaista stalo? Često se ovako nešto dešava pred venčanje kada se jedna osoba ili obe uplaše. Ako vam je do osobe sa kojom ste zaista stalo morate joj pokazati da vas ne može odbaciti. Ovo naravno, može biti jako teško izvodivo jer ljudi u takvim situacijama, imaju tendenciju da postanu veoma autodestruktivni. Mogu biti toliko uplašeni da će biti odbačeni da ih strah potpuno obuzme i preuzme kontrolu.

Ukoliko ste zaista uvereni i sasvim sigurni da je ovo u pitanju kod osobe do koje vam je stalo, ono što morate učiniti jeste da toj osobi date puno prostora. Potrebno je da samo budete tu u pozadini i pustite tu osobu da sama pronađe put.

Da biste učinili nešto da sprečite sopstvene autodestruktivne tendencije pokušajte da napravite listu i da se borite protiv njih. Ukoliko je u vašoj vezi sve u redu, a nađete se u situaciji da ste odbačeni, ovo bi mogao biti odgovor na pitanje zašto. Vaš partner/partnerka samouništava vezu.

Osećaj niže vrednosti i autodestruktivnost

       Razlog tome takođe može ležati i u tome da se osoba ne oseća dovoljno vrednom da bi bila voljena i zato se može ponašati tako da izazove kod vas osećaj da niste voljeni. Primer za ovo bi bio to da osoba sa kojom ste u vezi flertuje  sa drugim ljudima u vašem prisustvu, samo zato da bi kod vas izazvala reakciju koju želi, mada je najčešće nije ni svesna. Uzroci ovoga mogu biti u detinjstvu. Moguće je da ta osoba nije osećala da je (dovoljno) voljena od strane jednog ili oba roditelja, ili je imala utisak da nikada ne može da uradi nešto dovoljno dobro za svoje roditelje i zbog toga zaključila da nije dostojna ljubavi i da je ne zaslužuje.

       U situaciji kada se pojavi neko ko toj osobi pokaže da je voli, ona jednostavno ne može da veruje da bi iko nju mogao voleti. Takve osobe se ne osećaju dovoljno vrednim da bi bile voljene, imaju nisko samopoštovanje i ono što im je potrebno je da to samopoštovanje izgrade. Najčešće je upravo to način da se prekine taj zatvoreni krug autodestruktivnog ponašanja. Pogotovo zato što u ovom slučaju ima ogromnog efekta i na druge.

Autodestrukcija u prijateljskim vezama

       Autodestrukcija nije prisutna samo u partnerskim vezama. Vrlo je često ima i u onim prijateljskim. Da li imate prijatelja ili prijateljicu koji uporno ponavlja iste greške? Osobi do koje vam je stalo, koja vam je prijatelj, stalno se dešavaju loše stvari. I vi znate da uzroci leže u odlukama i ponašanju vašeg prijatelja. Pokušali ste nebrojeno puta da ga upozorite, molili ste ga da prekine taj obrazac ponašanja koji uvek vodi istom rezultatu. Možda vaš prijatelj ima određen obrazac u izboru partnera i bira ljude koji mu ne odgovaraju, imaju loš uticaj na njega ili nešto slično. Ili stalno ponavlja iste greške na poslu i pored upozorenja. Svađali ste se nebrojeno puta sa njim, pokušali da ga urazumite, ali ništa nije pomoglo. Priča je uvek ista. Neko ko vam je drag ponavlja svoje autodestruktivne odluke, a vama preostaje samo da ga posmatrate i budete tu kada se sve raspadne da pokupite komadiće.

Impulsi koje je teško kontrolisati izazivaju ne samo autodestruktivno ponašanje već i frustraciju i bes kod ljudi koji pokušavaju da pomognu toj osobi.

Niko ne želi da posmatra osobu koja mu je draga kako povređuje sebe. Međutim, u većini slučajeva osoba koja pokuša da pomogne biće napadnuta. Sopstvene reči odbiće se o osobu kojoj pokušavate da pomognete i vratiti se vama kao rikošet. Ovo će najčešće stvoriti osećaj bespomoćnosti kod osobe koja pokušava da pomogne. U svim slučajevima ovog tipa biće generisane negativne emocije kod obe strane.

Međutim, ono što prijatelj sa dobrom namerom vidi kao jednostavan problem sa očiglednim rešenjem, često ima daleko kompleksnije objašnjenje.

Ovakve kompulzivne odluke i ponašanja često služe za samotešenje ili kao mehanizam prevladavanja za duboki psihološki bol koji osoba oseća. Nažalost ne postoji puno toga što vi kao prijatelj tu možete učiniti. Mehanizmi po kojima ta vama draga osoba funkcioniše stvarani su godinama. Vaši pokušaji neće doneti rezultate ili će oni biti sa neželjenim efektom.

Prijatelji mogu da pomognu pružanjem podrške, ali pronalaženje uzroka ovakvog ponašanja nije njihov posao, već posao školovanog terapeuta.

Ukoliko vaš prijatelj jednostavno ne može da prestane sa autodestruktivnim ponašanjem, može se dogoditi da budete prinuđeni da to prijateljstvo napustite ili da značajno zahladite odnose. Možda će vam taj prijatelj nedostajati, ali sigurno vam neće nedostajati pozivi u pola noći i plakanje u slušalicu kada se ispostavi da ste bili u pravu.

Ma kako vam ovo pesimistično delovalo, nekada prosto ne možete da učinite ništa.

Ovde se ipak postavlja još jedno važno pitanje. Uprkos dobrim namerama neki pomagači investiraju previše sebe u pomaganje prijateljima koji deluju kao da ne mogu da pomognu sebi. Mnogo je lakše fokusirati se na tuđe probleme nego priznati sebi da imate svoje. I ovo ponašanje može lako biti autodestruktivno ukoliko stalno tražimo prijatelje kojima je potrebna pomoć. Svodi se na stvaranje poznate dinamike odnosa koja je podjednako destruktivna i za samog pomagača koliko i za onog koji tu pomoć (na neki način) traži.

Ukoliko imate potrebu za ovakvim odnosima i „intervencijama“ zapitajte se šta je to što vi iz toga dobijate.

Kako pomoći autodestrktivnom prijatelju bez autodestrukcije?

       Ključ u pomaganju autodestruktivnom prijatelju je u delikatnom balansu saosećanja i granica. Kako to da uradite?

       Postavite očekivanja, ali nemojte iznositi zahteve. Veza dve odrasle osobe bazirana je na očekivanjima, standardima i vrednostima, uz razumevanje za razlike koje postoje. Zahtevanje od drugih da rade nešto umesto vas u vezi, stvara borbu za moć.

       Učinite da drugi osete da ih neko sluša. Ljudi koji imaju autodestruktivne tendencije očekuju od drugih ljutnju i napuštanje. Ono što možete učiniti je da vrednujete njihove teškoće,  a da ne osuđujete njihovo ponašanje.

Prihvatite svoju bespomoćnost. Ako se osećate bespomoćno, znači da to i jeste. Borba sa autodestruktivnim ponašanjem je unutar osobe,  ne između nje i vas.

       Oduprite se impulsu da spašavate. Ako neko uvek dotrči i reši problem autodestruktivna osoba nema razloga da brine o sebi. Iznesite u odnosu sa prijateljem šta očekujete od njega i šta ste spremni da uradite. To stvara podsticaj za promenu.

Postavite granice. Ne drugoj osobi već sebi. U suprotnom odnos postaje nejednak, nepomažući i destruktivan za obe strane.

Str. 4

Kako se boriti protiv autodestruktivnosti

       Ono što je zapravo važno je da naučimo kako da postupamo sa svojim emocijama, kako da se sa njima izborimo i postignemo to da živimo pomireni sa njima. Ukoliko ne znamo kako da se odnosimo prema svojim emocijama veoma često zapadamo u autodestrukciju.

       Postoje strategije kojima se možemo boriti protiv svoje autodestrukcije, kojima možemo prekinuti taj krug, a ovde su nabrojane samo neke od njih.

– Nemojte biti sami. Kada ste autodestruktivni i osećate se loše – nije vreme za izolaciju. Provedite vreme sa roditeljima, braćom, sestrama, prijateljima, svojim terapeutom ili bilo kojom pozitivnom odraslom osobom.

– Ne stavljajte sebe u situaciju ili u blizinu objekata kojima biste mogli da se povredite. Nemojte voziti ako nemate poverenja u sebe da ćete stići na željenu destinaciju bezbedno. Zamolite nekoga da vas poveze ili uzmite taksi.

– Setiti se perioda u kojima ste bili srećni je veoma važno. Skoncentrišite se na stvari koje idu dobro u vašem životu. Mislite na ljude koji imaju pozitivan efekat na vas i setite se ljudi na koje ste vi imali pozitivan uticaj.

– Meditirajte o tim pozitivnim stvarima. Šta vas čini srećnim, samopouzdanim i u miru sa samim sobom? Pregledajte foto albume za koje znate da će vam vratiti osmeh na lice i prijatne uspomene.

– Kojih se strategija možete setiti da vam pomognu u preživljavanju krizne situacije? Razgovarajte o tome sa pozitivnim, ali i obrazovanim ljudima. Potražite priče o tome kako su ljudi sa sličnim problemima prevazišli te probleme i pobedili u svojim borbama.

– Gde biste želeli da budete za pet ili deset godina? Počnite da pravite planove koji će vam pomoći da ostvarite te ciljeve koje ste sebi zadali.

– Pošto konsultujete svog lekara i zatražite od njega instrukcije i savete, postanite više fizički aktivni. Grupna vežbanja mogu biti veliki izvor inspiracije.

– Počnite da stimulišete sebe mentalno. Čitajte knjige namenjene samopomoći, u njima često možete pronaći neke jednostavne, ali korisne savete kako da postignete da vam bude bolje i kako da se izborite sa svojom autodestruktivnošću. Čitajte knjige o pozitivnim načinima razmišljanja, zapravo bilo koje knjige koje će vas inspirisati da učinite nešto zbog čega ćete bolje i lepše živeti, biti srećniji i manje autodestruktivni.

Zašto je toliko teško prestati sa autodestruktivnim ponašanjem?

       Nesvesno, neke osobe ima svoju verziju slike o sebi koja može biti formirana veoma rano. Ovakva slika o sebi može biti žrtva loših okolnosti koje su se dogodile tada. Ova slika o sebi može biti toliko duboko ukorenjena da sama pomisao na trajnu promenu može pokrenuti jako neprijatna osećanja.

Većina ljudi ima nameru da postigne visok nivo sreće i zdravlja, međutim nikada se ne približe postavljenom cilju. Veliki broj ljudi sabotira proces kao da je neuspeh predodređen nekom nekontrolisanom silom.

Prostim saznanjem zašto se ovo događa već smo na putu ka rešenju problema.

Programi koji su zasnovani na brzim rešenjima, nasilne promene, nove realizacije, strah, bol, nove motivacije i/ili koncepti lečenja mogu stvoriti neke kratkotrajne promene kod osobe, ali  najčešće nesvesno radi sve što može da očuva zadnju poznatu sliku o sebi. Sabotira nas konstantnim mislima o ojačavanju stare slike o sebi, a misli se vrlo lako pretvaraju u aktivnosti što dovodi do ponovnog neuspeha u promeni ponašanja i vraćanju na onu staru i dobro poznatu autodestruktivnost.

       Radimo sve to u cilju očuvanja starog koga poznajemo jer smo u strahu od novog, koje ma kako lepo izgledalo ne poznajemo i doživljavamo kao pretnju.

Naše nesvesno bori se sa svesnim trudom da nešto promenimo uprkos našoj posvećenosti da se promenimo. Čak i ako vam se ovo ne čini verovatnim, razmislite o tome.

       Deo nas sačinjava i nesvesno oruđe koje telo koristi da kontroliše svoje funkcije i pomaže nam da donosimo odluke. To je oruđe koje možemo koristiti, ali koje ujedno može koristiti nas. Ukoliko se prepustimo, ovaj mehanizam može nas upotrebiti da ostavi stvari onakvim kakve jesu, da ostvari svoj cilj da se ništa ne promeni.

Ukoliko nemamo efektivna oruđa da promenimo svoje misli i bukvalno dizajniramo novu sliku o sebi počevši od temelja, postoji malo nade da će se nešto promeniti.

Meditacija kao samopomoć

Ono što može pomoći u sprovođenju željenih promena je tehnika meditacije koja možda nije svima laka za sprovođenje, ali je jednostavna i bezbolna.  Ukoliko vam ne uspe odmah, nastavite da pokušavate.

Osamite se na nekom tihom mestu.

       Slušajte svoje disanje par minuta i posebnu pažnju obratite na fizičke senzacije kao što su temperatura vazduha, zvukovi, mirisi ili ono što vam dodiruje kožu.

Potom obratite pažnju na misli i tendenciju vašeg uma da neprestano misli. Budite potpuno prisutni i posmatrajte svoj um kako misli o različitim starim stvarima i novim strahovima. Slušajte te misli. Nemojte reagovati na njih, nemojte ih filtrirati ili prosuđivati o njima, samo ih posmatrajte. Vi ste posmatrač, a ne mislilac. Pokušajte. Pokušavajte sve dok ne budete u mogućnosti da jasno posmatrate svoje misli.

       U početku, moći ćete da posmatrate svoje misli svega nekoliko sekundi pre no što vas vaš um ponovo uvuče u svoju bučnu retoriku i iskušenje da donosite sudove o svojim mislima. Međutim, kako vreme bude prolazilo, postajaćete sve bolji u posmatranju svojih misli i opažanju ovih tendencija.

       Primetićete da se javljaju samo strahovi od novog i stare misli koje se ponavljaju i ponavljaju sa ciljem da vas uplaše od promena. Vaše nesvesno nema nikave pojmove o sada i ovde. Svest o „sada“ je oruđe za isključivanje mentalne buke koje nam omogućava da zaista uživamo u životu u koji je uključen novi plan svesne akcije kako promeniti nešto i/ili sebe.

       Imaćete veću moć nad vašim nesvesnim mislima, svakim trenutkom svesnog iskustva slušanja vaših misli, koji postignete. Što više posmatramo naše misli, manje mislimo nekontrolisano. To može podsećati na preuzimanje u svoje ruke sopstvenog života, samokontrole i mentalnog zdravlja u isto vreme.

       Što više budete vežbali ovaj postupak bićete sposobniji da pronađete konstruktivnije aktivnosti  umesto da budete žrtva borbi vaših misli.

Jasno je da, najpre, sam koncept posmatranja vlastitog uma deluje čudno i neobično. Ako vi kao posmatrač posmatrate vaš um kako misli ko ste ona vi u svemu tome? Ko ima kontrolu? Vi ili vaš um? Kako uopšte može biti razdvajanja između vas i vašeg uma? Postavite sebi to pitanje. Ko ste stvarni vi? Posmatrač ili mislilac?

Shvatićete da mislilac samo ponavlja stare misli iznova i iznova. Da nema tu ni jedne originalne i nove ideje. Vi – posmatrač – uviđate haos u koji smo svi mi uvučeni kada se nađemo zarobljeni sopstvenim mislima. Kada našim nekontrolisanim mislima posvetimo previše energije, a pri tome nemamo svesni plan i oruđa da taj plan sprovedemo, postaje vam jasno pred kakvim izazovom stoje mnogi ljudi.

Dobra vest je da je meditacija dala pozitivne rezultate milionima ljudi, u postizanju određenog stepena kontrole nad sopstvenim mislima i autodestruktivnim tendencijama.

Možda je ovo pravi put i za vas. Ukoliko nije preostaje vam da potražite neki koji će vama lično doneti pozitivne rezultate i poboljšati kvalitet života time što će autodestruktivnost biti deo prošlosti ili nešto što je svakako loše ali ipak pod vašom kontrolom.

Autodestruktivnost kao korist od sopstvene štete

Ma kako bizarno izgledalo, autodestruktivnost nam donosi i neku korist. Čovek nikada ništa ne radi ako iz toga ne izvlači određenu korist. Ta korist ne mora biti zdrava, niti voditi razvoju, ali, predstavlja neko olakšanje, neki lakši put, nekakvu utehu…Da bismo prekinuli taj zatvoreni krug u kome nešto dobijamo na sopstvenu štetu moramo shvatiti šta je to što dobijamo, a šta to što gubimo. Borba sa ličnom autodestruktivnošću je svako vrlo teška, ali to ne znači nužno i da je osuđena na propast. Na vama je da zaključite zašto, kako i vredi li.

Autor teksta

Orlandić Jelena