Balans posao život

Životni balans–ravnoteža između onoga što se mora i onoga što se želi

Da li ste ikada čuli od nekog svog prijatelja?

„Volim svoj posao, imam divnu decu i suprugu/supruga koji me podržava u svemu, ali imam utisak da  sam na granici sa snagom. Izgleda kao da je dan uvek suviše kratak da bih završio sve što treba i da mi ostane vremena da ga provedem sa porodicom, ali sam sa sobom ili sa prijateljima…da jednostavno radim malo stvari koje volim“?

Takvi slučajevi nisu retki. Mnoštvo studija koje je sprovedeno širom sveta pokazalo da je visok stepen stresa često povezan sa konfliktom u ispunjavanju zahteva kod kuće i na poslu. Između ostalog, pokazalo se da i ako je zadovoljstvo poslom visoko, uspešnost u održavanju ravnoteže i balansiranju poslovnih sa drugim obavezama gotovo uvek u većoj meri utiče na pozitivna osećanja pojedinca, njegovu volju da se zalaže za ciljeve firme u kojoj radi ali i spremnost da radi na ostvarivanju svojih potencijala, da se usavršava i napreduje kako na ličnom tako i na profesionalnom planu.

Izraz “work-life balnace” prvi put je upotrebljen osamdesetih godina u Americi (iako se i ranije u nekoliko navrata koristio u Evropi, ali u nešto izmenjenom smislu), kao koncept kojim se jednim delom objašnjavao nezdravi način života za koji je primećeno da ga veliki broj ljudi vodi. Osnovna karakteristika takvog života bila je zanemarivanje mnogih aspekata života, od porodičnih, preko društvenih pa do zanemarivanja mnogih sitnih ličnih potreba koje svaki pojedinac ima, i koji su vezani za njegovu prirodu, temperament i ustaljene navike.

U pitanju je izraz koji ukazuje na izazov koji se pred zaposlenog pojedinca gotovo nužno postavlja, a koji iziskuje stalan proces uravnotežavanja i kontrolisanog usmeravanja energije na različite životne domene. Njime je u neku ruku obuhvaćen veliki deo onoga što se neposrednije moglo pripisati stresu, opterećenosti i pritisku na poslu, pri čemu se poseban naglasak stavlja na samog pojedinca, njegove individualne teškoće i zahteve koji se postavljaju pred njega lično, pre nego na univerzalne faktore jednake za sve ljude. Uz to, ovaj izraz i dodatno naglašava odgovornost kako pojedinca da radi na određivanju prioriteta, i aktivno učestvuje u osmišljavanju svog života ne prepuštajući se tome da ga različiti, često suprotni zahtevi jednostavno “bacaju” sa jedne na drugu stranu, tako i odgovornost radne organizacije da obezbedi svojim zaposlenima mogućnost i usmeri ih u pravcu ostvarivanja lične ravnoteže kako bi sa svoje tačke gledišta ostvarila određene koristi.

Ideje na kojima počiva koncept “Work-life balance” tokom poslednjih par decenija postale su široko rasprostranjene i prihvaćene u mnogim zemljama sveta (pre svega u Kanadi, Americi i Velikoj Britaniji, gde se najviše i radilo na njegovom razvijanju i istraživanju). Za svetski “Work life balance” dan ove godine proglašen je 28. februar 2008.

Kako je sve počelo?

Eksperti su nekada predviđali da će sa razvojem tehnike mnogo više vremena ostajati ljudima da se posvete sebi, da budu lenji ili kreativni, prema svom izboru. Na žalost, ovaj razvoj izgleda da ne donosi očekivano. U poslednjih 20 godina posebno se uočava porast vremena koje zaposleni provode na svom radnom mestu. Sindrom izgaranja postaje sve češći problem ljudi u Americi ne samo kod pomažućih profesija (poput onih vezanih za medicinu, negu bolesnika i rad sa ljudima sa emocionalnim teškoćama), već i kod svih ljudi koji troše velike količine enrgije u težnji da ostvare zacrtane radne ciljeve na svom radnom mestu. Među onima kod kojih je primećen sindrom izgaranja ima svih profesija, od radničkih do menasžerskih. Pored toga, tokom poslednjih deset godina raširila se i nova vrsta pritiska zaposlenih u vidu tzv. zlostavljanja na radnom mestu, ili, popularnije, mobinga.

Tokom proteklih 25 godina primećivan je ujedno i sve veći broj negativnih posledica koje su delom nastajale usled kompetitivne atmosfere koja je negovana i održavana na radnim mestima sa ciljem povećanja produktivnosti i uspešnosti firmi. Tome su bili izloženi kako mladi, tako i stariji zaposleni, pa se od njih očekivao da ulažu sve više i više u ostvarenje ciljeva njihovih kompanija, pri čemu su njihove osnovne potrebe (uključujući i potrebu za materijalnom i profesionalnom sigurnošću u budućnosti, koja često predstavlja veliki motiv za dodatna ulaganja napora na poslu) ostajale nezadovoljene. Lojalnost firmi, ulaganje u ostvarivanje njenih ciljeva, spremnost za rad po pritiskom…. sve ono što se smatra osnovom “formiranja kvalitetnog zaposlenog”, u takvoj atmosferi koju odlikuju osećanja preopterećenosti i nesigurnosti dovodi do narušavanja ravnoteže pojedinca, do kontinuiranog preopterećenja i zanemarivanja privatnog života.

Apstinencija (izostajanje sa posla) koja beleži veliki rast u gotovo svim regionima sveta, i gotovo svim oblastima rada takođe predstavlja jedan od glavih pokazatelja nemogućnosti uravnotežavanja poslovnih zahteva sa jedne i ličnih i društvenih zahteva sa druge koji se pred pojednica postavljaju.  

Jasno je da je nemoguće očekivati da je uzrok svim ovim problemima jedan, i to kod svih ljudi, različitih uzrasta, obrazovanja i zanimanja. Istraživanja koja su do sada rađena, najvećim delom u Americi i Velikoj Britaniji, ukazuju na širok raspon mogućih objašnjenja tendencije ljudi da zarad posla zanemaruju druge aspekte života, od onih vezanih za ličnu ambiciju i visok motiv posignuća, preko težnje za materijalnim bogatstvom do pritisaka okruženja i niske tolerancije na nesigurnost koja je uzrokovana idejom “najjači opstaju u biznisu”.

Potrebe organizacije da privuku i angažuju svoje zaposlene u visoko kompetitivnom okruženju je jak motivišući faktor za povećanje uspešnosti kompanije. Međutim, to je ujedno i veliki rizik za one koji na to pristaju. Verovatno je dobar deo uspešnih menadžera već osetio posledice ovakvog pristupa radu i profesionalnom angažovanju (isto kao što verovatno i mnogi mladi koji tek priželjkuju da se upuste u poslovni svet ne mogu ni da zamisle ovaj problem kao realni).

Sa tačke gledišta osobe zaposlene u jednom manje ili više određenom sistemu kakve su velike firme i kompanije, ravnoteža između posla i života zapravo podrazumeva stalan proces balansiranja između odgovornosti na poslu i onih kod kuće.

U skladu sa time oni obično u početku procenjuju uslove koje jedna firma nudi na osnovu mogućnosti koje ona pruža – kako finansijskih, tako i onih vezanoh za slobodne dane, broj obaveza i posledice ne izvršavanja obaveza. Firme i poslodavci sve više uočavaju prednosti pravovremenog reagovanja na potreba svojih zaposlenih.  Strategije koje se na zapadu sve više koriste vezane su za omogućavanje fleksibilnog radnog vremena, obezbeđivanje brige o deci tokom rada njihovih roditelja i mnoge druge, naravno, u zavisnosti od mogućnosti firme.

Konflikt posao-život

Nasuprot tome, konflikt posao-život određen je kao konflikt uloga u kome zahtevi koji se vezuju za posao i za druge domene života istovremeno vrše pritisak kog se osoba ne može osloboditi, jer zadovoljavanje zahteva jedne strane, sa njene tačke gledišta nužno povlači nemogućnost zadovoljavanja druge strane.

U početku, koncept „konflikt posao-život“ bio je usmeren na uticaj zahteva porodice na uspešnost u poslu i na pronalaženje načina da se eliminiše uticaj onoga što se dešava u privatnom životu pojedinca na njegovu efikasnost tokom radnog dana.  Danas je neosporno prihvaćen i povratni uticaj, koji se pokazao kao značajniji, jer deluje kako na zadovoljstvo pojedinca tako i na njegovu spremnost da se nosi sa profesionalnim zahtevima: odnos prema poslu i situacija na radnom mestu  zasigurno utiču na nivo stresa koji pojedinac doživljava, ali i na njegove odnose sa svojim okruženjem i situaciju u njegovoj porodici, što povratno utiče na motivaciju i spremnost da se sopstvene snage ulažu u ostvarivanje ciljeva radne organizacije. Sasvim je očigledno da će neko ko nema dovoljno snage ili uslova da se izbori sa zahtevima u svom privatnom životu pokazivati manje volje da se zalaže za ciljeve koji su mu postavljeni od strane kompanije za koju radi.

Na kome je odgovornost za neuspeh zaposlenih u balansiranju privatnog i poslovnog života?

Pronalaženje balansa između posla i odgovornosti vezanih za njega sa jedne strane i ostatka života sa druge strane kod svakog zaposlenog je postala jedna od strategija koje timovi u okviru ljudskih resursa velikih kompanija kontinuirano koriste.  Osnovni argument za uvođenje ovih programa odnosio se na to da organizacije moraju biti svesne promenljivosti potreba svojih zaposlenih i omogućiti njihovo prepoznavanje i uvažavanje kako bi sačuvale svoje radnike. Organizacije koje pokušavaju da povećaju moral i zadovoljstvo zaposlenih i da redukuju izvore stresa i problema na poslu će pokazati svoju spremnost da regrutuju, ali i da održe i iskoriste talenat i vrednost svojih zaposlenih. U osnovi toga je pretpostavka da će upoznavanje zaposlenih sa strategijama za uspostavljanje ravnoteže između posla i ostalih aspekata života zaista i dovesti do toga da ih oni i koriste u svom životu.

Kakve radne organizacije onemogućuju uravnotežavanje života zaposlenih?

• Kultura organizacije koja podržava prekovreneni rad i ističe stroge zahteve u poslu (nasuprot zahteva o ostalim domenima života koje zanemaruje)
• Izolovana, manje ili više neprijatna i sredina koja ne prihvata u potpunosti da zaposleni imaju potrebe i odgovornosti koje nisu vezane za posao koji obavlja
• Nefleksibilnost supervizora ili menadžera srednjih linija
• Tendencija menadžera visokog nivoa da se mešaju u regrutaciju radnika, pri tome odabirajući ljude što sličnije sebi
• Nedostatak komunikacije i poznavanja strategija za balansiranje važnih životnih domena

Koje inicijative u svetu su preduzete kako bi se olakšalo balansiranje zaposlenih?

Ukratko, inicijative koje vode postizanju balnsa u životima zaposlenih su sve one koje olakšavaju ljudima da uspešnije, i sa manje utrošene lične energije odgovore ne zahteve posla ali i na zahteve onih aspekata života koji nemaju veze sa poslom.

Inicijative koje su do sada preduzete u svetu vezane su za:

• Brojne programe usmerene na najrazličitije vrste pomoći ili asistencije zaposlenima u skladu sa individualnim potrebama)
• Pomoć oko čuvanja dece (u okvirima firme u kojoj zaposleni rade, organizovana je briga o deci zaposlenih)
• Brigu o deci zaposlenih u iznenadnim situacijama (onim u kojima su zaposleni izloženi dodatnom stresu ili vezanim za proslave-Božić, Novu godinu…)
• Inicijative vezane za pomoć starijim članovima porodice zaposlenih
• Organizacije različitih seminara i treninga vezanih za menadžment vremena u svakodnevnom životu
• Inicijativa za omogućavanje flčeksibilnog radnog vremena zaposlenima
• Interne obuke sa ciljem upoznavanja alternativnih, kvalitetnih načina provođenja vremena, načina smanjivanja stresa i povećanja zadovoljstva životom
• Omogućavanje većeg broja slobodnih dana sa ciljem da se smanji stres i opterećenost zaposlenih kako bi se preduhitrio nastanak ozbiljnijih problema, dužeg odsustvovanja i troškovi medikamentozih lečenja.
• Formiranje različitih grupa podrške za zaposlene
• Stvaranje prostora zaposlenima da uzimaju dodatne slobodne dane zarad ličnog usavršavanja, dalje edukacije, polaganja ispita ili pisanja naučnih radova.
• Inicijativa za učlanjivanje zaposlenih i njihovo finansiranje u različitim sportskim aktivnostima

Zašto radne organizacije uopšte razmatraju sve ove programe?

Potreba za uspostavljanjem balansa u životu je univerzalna, i samim tim njeno ostvarenje predstavlja prioritet u životu pojedinca. Kao što će u nastavku teksta biti detaljnije opisano i razjašnjeno, neravnoteža u životu, nemogućnost usklađivanja ličnih aktivnosti sa potrebama okruženja i svojim ličnim predstavljaju sigurni put za podizanje nivoa stresa kod zaposlenih, stvaranje pogodnih uslova za razvoj sindroma izgaranja i kasnije, psihosomatskih teškoća. Sve to ima povratan, negativan uticaj na firmu u kojoj je osoba zaposlena. Usmeravanjem zaposlenih na brigu o ličnim potrebama, pored brige za ostvarenje ciljeva kompanije i pomoć u balansiranju aktivnosti u više velikih kompanije ostvarilo se i više ciljeva nego što je u početku bilo zacrtano. Neke od najčešćih koristi za kompanije koje su sprovodile programe ove vrste koje su navedene u izveštajima bile su:

• Privlačnost kompanije za nove potencijalne kadrove
• Veća mogućnost zadržavanja kvalitetnog kadra
• Stvara raznolikost u sposobnostima i ličnostima zaposlenih
• Povećava moral zaposlenih
• Redukuje pojavu bolesti i odsustvovanje sa posla
• Poboljšava profesionalne odnose između zaposlenih
• Ohrabruje zaposlene da pokažu više inicijative i timskog rada
• Povećavaju nivo produktivnosti i zadovoljstva
• Sprečavaju rast stresa i nastanak sindroma izgaranja.

Šta istraživanja pokazuju?

Preterani rad postaje jedna od hroničnih žalbi ljudi u zapadnom svetu. Kao osnovne karakteristike dobrog posla uzima se optimalno radno vreme uz mogućnost samostalnog organizovanja istog. Sa počecima automatizacije rada, smatralo se da će vreme provedeno na poslu biti sve manje i manje. Međutim, pokazalo se da se zapravo dešava suprotno.  Ljudi rade duže, obavljaju složenije poslove, i to ima značajne posledice kako na njihovo zdravlje i porodične odnose, tako i na organizacije u celini.

Koji koraci mogu biti preduzeti da bi se smanjio ili da bi nestao ovaj konflikt između porodice i posla? To je osnovno pitanje koje okupira istraživače usmeravajući ih na pronalaženje uzroka osećanja opterećenja, čak i kada za to naizgled ne postoje realni razlozi. Možemo razmotriti nekoliko faktora vezanih za radno mesto pojedinca koji su direktno povezani sa ulogom prezaposlenosti i preopterećenja na poslu u nastanku neravnoteće u porodičnom životu.

Prekovremeni rad

Broj sati koja osoba provodi na poslu povezan je kako sa njenim osećanjem preopterećenosti, tako i sa konfliktom koji se u njoj stvara vezanim za dva bitna aspekta života-porodicu i posao. Duže radno vreme povećava neprijatna osećanja jer onemogućava pojedincu da uravnoteženo odgovara na zahteve koji se pred njega postavlljaju u oba životna domena. Istraživanja pokazuju da 45% zaposlenih u Kanadi koji imaju radno vreme manje od 35 sati nedeljno pokazuju malo ili nimalo znakova nemogućnosti da usklade svoje aktivnosti na poslu i kod kuće, dok samo 18% onih čije radno vreme je duže od 45 sati tokom nedelje imaju tako nizak stepen konflikta. Sično tome, dok 25% onih koji rade manje od 35 sati nedeljno pokazuje viši stepen nauravnoteženosti, čak se 60% onih koji rade duže od 45 sati salže u tome da im je nemoguće da posvete dovoljno pažnje porodici. Treba pri tome uzeti u obzir da i dužina perioda u kome je radno vreme produženo igra značajnu ulogu. Potrebno je određeno vreme da bi neravnoteža između posla i ostalih, pre svega porodičnih, aspekata života postala uočljiva, odnosno počela da ostavlja posledice na stanje i unutrašnje osećanje sklada pojedinca.

Iako je jasno da produženje radnog vremena gotovo uvek utiče na smanjenje prijatnih osećanja koje pojedinac vezuje za svoje radno mesto, primećuje se i da postoje oni kojima to ne smeta u tolikoj meri. Razlog tome mogu biti manje obaveze u drugim domenima života, manje zahteva od strane privatnog, porodičnog i društvenog, okruženja, ali i veće zadovoljstvo poslom koji se obavlja koje nastaje kao posledica mogućnosti da se širi opseg potreba pojedinca zadovolji na radnom mestu (lično usavršavanje, napredovanje, osećanje sigurnosti, ali i društvene potrebe, ukoliko kontakti na radnom mestu prevazilaze čisto posleovne odnose). Naravno, radna mesta koja omogućavaju zadovoljenje ovoliko širokog raspona potreba individua veoma su retka, i pre predstavljaju odstupanje od pravila nego realnu mogućnost.

Istraživanja u Kanadi pokazuju da 82% onih koji pokazuju nizak stepen osećanja preopterećenosti ima mogućnost da izabere da li će raditi produženo, a da to ne ugrožava njegovo osećanje sigurnosti na datom radnom mestu. Sa druge strane, svega 46% onih koji ne mogu da odbiju da rade produženo uspevaju da usklade obaveze na porodičnom i poslovnom planu, ne dovodeći sebe u situaciju da se osećaju rastrzano i preopterećeno.

Istraživanja vezana za korist organizacije

U javnosti se neko veme održavala sumnja u mogućnost uticaja ove neravnoteže koja se vezuje za pojedinačne radnike na organizaciju u celini.

U suštini, povećanjem opterećenosti na poslu, stvaranjem uslova koji će nužno voditi osećanju neravnoteže i nesigurnosti zaposlenih, dobija se radnik koji je:

• manje zadovoljan svojim poslom (dok je 60% zaposlenih ispitanika koji smatraju da nisu preopterećeni na poslu, prijavilo da je veoma zadovoljno svojim poslom, upola je manje onih koji su njime zadovoljni uprkos činjenici da je pritisak koji osećaju na poslu visok i da ga je nemoguće uskladiti sa zahtevima iz ostalih životnih domena)
• češće odsustvuje sa posla (istraživanja u Kanadi pokazuju da zaposleni kod kojih postoji nizak stepen opterećenosti zahtevima radnog mesta i kod kojih je uočen mali ili nije uopšte uočen konflikt u usklađivanju poslovnog i privatnog života odsustvuje u proseku 6-8 radnih dana, dok oni kod kojih je uočen visok nivo opterećenosti i izražen poslovno-porodični konflikt odsustvuju u proseku 11-12 radnih dana tokom godine. Kanađani su u svojim istraživanjima otišli i dalje, izračunavajući da ova razlika, iako naizgled mala, jeste značajna, i donosi gubitak od približno tri milijarde dolara godišnje Kanadskoj ekonomiji).
• manje odan svom poslodavcu,
• spremniji da potpuno napusti posao kada mu se ukaže prilika (dok samo 7% onih kod kojih nije uočen konflikt u ispunjavanju porodičnih i poslovnih zahteva pomisli na napuštanje trenutnog posla jednom nedeljno, četiri puta više njih sa izraženim konfliktom posao-porodica ozbiljno razmišlja o napuštanju posla).
• i manje spreman da svoju organizaciju predstavlja kao dobro mesto za zaposlenje.

Ovakvi stavovi imaju direktan uticaj na mogućnost regrutacije dobrog kadra u budućnosti, na uspešnost u zadržavanju zaposlenih i produktivnosti firme u celini.

Konflikt posao-porodica, koji je usko povezan sa preopterećenošću na poslu, shodno tome u velikoj meri je povezan i sa zadovoljstvom zaposlenog. Istraživanja pokazuju da 60% ispitanih kod koji je uočeno postojanje ovog konflikta pokazuje nizak stepen zadovoljstva, dok je kod svega 20% onih koji smatraju da su zadovoljni u izraženoj meri prisutan ovaj konflikt. Isto tako, stepen stresa koji se doživljava na poslu direktno utiče na mogućnost osobe da usklađuje zahteve koji dolaze sa posla i one koji potiču iz drugih domena života.

Kako ravnoteža između posla i života utiče na pojedinca?

Čak 48 procenata ispitanika koji se osećaju preopterećeno pokazju simptome sindroma izgaranja, nasuprot 5% onih koji imaju te simptome, ali oni nisu povezani sa preopterećenošću na radnom mestu. Dalje oko polovine preopterećenih zaposlenih ima problema sa depresivnim osećanjima, nasuprot 19% onih koji pokazuju depresivne simptome, nevezane za povišene zahteve na radnom mestu. Kada je u pitanju opšte zadovoljstvo životom, ono je značajno sniženo kod 26% zaposlenih koji zahteve posla smatraju previsokim, dok je kod onih koji takve probleme nemaju prisutno u svega 14% slučajeva.

Zdravstveno stanje zaposlenih takođe je povezano sa osećanjima preopterećenosti i nemogućnosti usklađivanja privatnih i poslovnih obaveza zaposlenih. Na primer, u Kanadi je pronađeno da 83% zaposlenih koji trpe veliki pritisak na svom radnom mestu odlazi na posao i kade je bolesno. U skladu sa time, 21% zaposlenih na radnim mestima koja nose visoke i preopterećujuće zahteve imaju probleme sa zdravljem koje ocenjuju kao značajne, nasuprot svega 8% onih sa takvim zdravstvenim teškoćama koji rade na manje zahtevnim uslovima.  

Stres koji je gotovo uvek povezan sa poslom, naročito u zapadnom svetu, dodatno se pojačava usled nemogućnosti da se odgovori i na zahteve u drugim životnim domenima. Ovde posebno dolaze do izražaja razlike između grupa zaposlenih kod kojih nema izraženog konflikta između poslovnih i privatnih obaveza, gde se povišeni nivo stresa javio kod svega 6% ispitanih radnika, i grupe onih kod koji je ovaj konflikt pojačano izražen u kojima je povišen nivo stresa uočen u čak 77% slučajeva.

Kako je stres poznat kao jedan od značajnih faktora u nastanku i razvoju mnogih zdravstvenih problema, poput čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, srčanim oboljenjima, hormonalnim disbalansima i drugim bolestima, verovatnoću javljanja disbalansa u odnosu posao-drugi aspekti života predstavlja svakako jednu od oblasti koju treba uzeti u obzir prilikom procene radnog mesta i uslova rada.

Još jedna od negativnih posledica nemogućnosti balansiranja odgovora na zahteve radnog mesta i porodičnog i socijalnog okruženja pojedinca predstavlja i sindrom izgaranja, kao vid hormonskog disbalansa nastalog pod dejstvom prolongiranog stanja stresa i nemogućnosti predaha,  koji u najvećem broju slučajeva prethodi nastajanju ozbiljnih psihosomatskih oboljenja. Visok stepen izgaranja primećen je kod 63% onih sa izraženim i kod svega 11% onih kod kojih je uočen nizak stepen konflikta između zahteva postavljenih u poslovnom i ostalim životnim oblastima.

Takođe, kada je u pitanju povezanost zdravlja i ovog životnog disbalansa, jedno od zanimljivih istraživanja sprovedenih u Kanadi ukazuje na to da se ljudi kod kojih postoje značajne teškoće u usklađivanju privatne i poslovne sfere života, zatno češće javljaju lekaru. Na godišnjem nivou to donosi godišnji trošak od 400 miliona dolara Kanadskom zdravstvenom sistemu.

Kako pritisak na poslu deluje na porodicu?

Osećanje preopterećenosti poslom, radnim zahtevima i vremenom koje se mora posvetiti njihovoim izvršavanju predstvalja značajan ugrožavajući faktor kada je u pitanju porodica, njena ravnoteža i optimalno funkcionisanje. Zaposleni koji osećaju veliki pritisak koji potiče od posla, često se izjašnjavaju o njegovom negativnom uticaju  na porodične odnose. Takođe, oni su manje zadovoljni svojim porodičnim životom, češće propuštaju obavljaje porodičnih obaveza zbog posla, više odlažu trenutak kada će imati decu ili se odlučuju da imaju samo jedno dete, i obavljaju mnogo manje aktivnosti koje se vezuju za uspešno roditeljstvo i dobru porodičnu klimu.

Čak 71% zaposlenih kod koji je primećena preopterećenost oseća da poslovne obaveze negativno utiču na izvršavanje njihovih porodičnih odnosa, nasuprot 14% onih koji nisu preopterećeni radnim obavezama, a ipak smatraju da one negativno deluju na porodicu u celini.

Možda još i bitnije rezultate predstavljaju nalazi istraživanja koja ukazuju da visoki zahtevi na poslu utiču na odluke vezane za rađanje i podizanje dece. Tri četvrtine zaposlenih samaca u Kanadi priznaje da nije zasnovalo porodicu zbog prevelikih zahteva na poslu. Slična povezanost je utvrđena i kod onih koji su porodicu zasnovali, ali su se pri tome odlučili da imaju manje dece. Tako samo 4% ispitanih zaposlenih priznaje da u startu nije želeo više dece, i da poslovne obaveze sa time nisu ništa imale, nasuprot skoro 80% njih koji su se na prvom mestu zarad posla odlučili na manji broj dece.

Povezanost kvaliteta porodičnog života i mogućnosti da pojedinac pravilno raspoređuje svoju energiju u ispunjavanju porodičnih i poslovnih zahteva sasvim je logična. Ljudi koji imaju problema u uspostavljanju ove ravnoteže, prvenstveno zahvaljujući obimnosti posla i odgovornosti koju prema njemu osećaju provode znatno manje vremena u porodičnom okruženju. Pored toga, i vreme koje je provedeno sa porodicom, često nije pozitivnog kvaliteta jer zaposleni pokazuju tendenciju da „probleme sa posla nose sa sobom kući“. I konačno, zaposleni kod kojih postoji niže osećanje opterećenosti poslom redovnije upražnjavaju aktivnosti koje podstiču osećanja sigurnosti i koherentnosti porodice kao što su zajednički obroci, kreativne aktivnosti, druženje sa porodičnim prijateljima, upražnjavanje različitih vidova zajedničkih zabava i druge.

Šta možete sami uraditi?

Iako se svest o potrebi angažovanja radnih organizacija u unapređenju zdravlja svojih zaposlenih značajno proširila, naročito tokom poslednje decenije, i dalje ove vrste aktivnosti često ne dospevaju na liste prioriteta kada su finansijske računice u pitanju. Shodno tome, pojedincu ostaje da prepozna trenutak u kome je njegova ravnoteža dovedena u pitanje i da se izbori sa time.

Upoznavanjem sa sadržajem brojnih seminara, treninga i radionica koje se sprovode interno, u okviru različitih firmi, ili nezavisno od njih, mogu se otkriti osnovne smernice koje stručnjaci i dugogodišnji istraživači u ovoj oblasti postavljaju u cilju pomoći svakom pojedincu da pronađu onaj balans koji njima lično najviše odgovara i koji će im omogućiti optimalno funkcionisanje u svakodnevnom životu i stvoriti osnov za učvršćivanje trajnijeg osećanja zadovoljstva.

Jedno je sigurno.

Nije lako žonglirati između zahteva koje karijera koju želimo postavlja pred nas i privatnog života. Za većinu ljudi, to predstavlja izazov, koga se ipak treba odreći kada počne ozbiljno da ugoržava unutrašnju ravnotežu. Redukovanje stresa i uspostavljanje harmonije predstavlja tada ključ za vraćanje na tačku sa koje je moguće ponovo krenuti u pronalaženje novih načina za potpuno ostvarenje životnih ciljeva, koji se mogu uskladiti i dovesti do osećanja ispunjenosti i zadovoljstva sobom i svojim okruženjem.

1. Definišite šta vam je stvarno važno u životu

Definisanje prioriteta predstavlja prvi je i osnovni korak  ka upsostavljanju ravnoteže između zahteva koji dolaze sa različitih strana.

Zabeležite sve što radite tokom nedelje. U taj spisak uključite i aktivnosti koje su vezane za vaše karijeru, ali i one vezane za privatni život. Razdvojte one aktivnosti koje vas čine srećnim od onih koje radite samo da se ne bi osećali krivim.

Važna stvar u ovome je otkriti za koje stvake zaista, lično želite da vam budu prioritetne, ne koje mislite da bi trebalo da budu na prvom mestu. Tehnike koje predlažu stručnjaci zasnivaju se na odgovaranju na pitanja:

– Kada bi se moj život mogao fokusirati na jednu jedinu stvar koja bi to stvar bila?

– Kada bih mogao da dodam još jednu stvar, šta bi to bilo?

– A treća?

– Četvrta?

– Peta?

Ukoliko na to odgovorite iskreno i sa promišljanjem, rezultat će biti lista od vaših pet prioritetnih stavki. Ove liste stavki se razlikuju od pojedinca do pojedinca, ali neke najčešće teme koje se ponavljaju su sledeće: deca, suprug/supruga, zadovoljavajuća karijera, dobro socijalno okruženje (prijatelji, ponanici, kolege), religija/duhovnost, zdravlje, sport, umetnost, različiti hobiji, avanturizm/putovanja I slične.  

2. Preduzmite neophodne aktivnosti

Sastavljanjem konkretne liste stvari koje vas zaista dotiču, verovatno ćete otkriti da često provodite mnogo vremena težeći ka nekim ciljevima koji uopšte nisu vezani za spisak koji je pred vama. Čak i ako nije tako, moći ćete da primetite da u vašim svakodnevnim aktivnostima često dominiraju stvari koje nisu na vrhu liste. Na primer, očekivano je da barem trećinu vašeg budnog vremena tokom nedelje provodite na poslu, dok karijera na vašem spisku zauzima tek treće ili četvrto mesto, nakon zdravlja, partnera ili prijatelja. To nije problem koji je moguće jednostavno rešiti odlukom da od sada na poslu provodite recimo 3 ili 4 sata dnevno, ali vam ipak može pomoći u organizovanju ostalih aktivnosti tokom dana, u donošenju odluka vezanih za promenu posla ili razumevanju uloge posla koja nije samo u postizanju uspešne karijere, već i u obezbeđivanju sigurnosti potrebne da bi ostali aspekti života mogli da funkcionišu na zdrav način. 

3. Zaštitite svoje privatno vreme

Vi verovatno, kao i većina ljudi, razmislite dva puta pre nego što rešite da “pobegnete” sa posla, bez obzira da li je to zbog roditeljskog sastanka ili zakazanog termina kod lekara. Vaš privatni život zaslužuje isti stepen poštovanja. Uložite trud da pronađete vreme koje dugujete sebi i odnosima sa svojim prijateljima, porodicom i partnerom. Čuvajte to lično vreme, i ne dopustite da ga profesionalna situacije i zahtevi sa posla umanjuju ili oštećuju kvalitet njegovog provođenja. Prvi korak ka tome je jednostavno prestati proveravati poslovni mail i isključiti poslovni telefon nakon isteka radnog vremena. Jako mali broj ljudi je zaista nezamenljiv u poslu toliko da ne mogu dopustiti da ne budu dostupni. Zašto baš Vi morate pripadati njima?

Ukoliko se vaš posao neprekidno upliće i remeti vaše privatno vreme, vremenom će i vaša volja za radom i ispunjavanjem zahteva posla splasnuti. Ukoliko biste uspeli da zaštite vreme koje posvećujete stvarima koje su vam važnije od posla, i vaše zadovoljstvo životom će porasti, osećaćete se ispunjenijim i spremnijim da započnete novi radni dan.

4. Prihvatite pomoć u balansiranju svog života

Dopustite sebi da se oslonite na svog partnera, članove porodice ili prijatelje – na bilo koga ko može umesto vas pripaziti na decu ili otići u kupovinu ili vam pomoći u poslu dok se vi posvetite stvarima koje se nalaze na vrhu vaše liste prioriteta.

5. Planirajte zabavu i opuštanje        

Zabava i vreme za opuštanje su neophodni deo dobro izbalansiranog života. Zato je veoma bitno da što pre u svoj rokovnik počnete da beležite unapred vreme koje ćete tome posvetiti, i da ga pri tome ne obrišete ukoliko se pokaže da do tog vremena još uvek nste uradili nešto od onoga što ste planirali. Dok planirate kako ćete provesti ovo vreme razmišljajte samo o tome šta biste voleli da radite, u čemu biste uživali i šta bi vas najviše opustilo. Ukoliko postoji nešto što vam omogućava sve to nemojte ga samo gurati u stranu sa obaveznim “Nemam sada vremena za to!”. 

6. Izborite se sa osećajem krivice.

Ukoliko mislite ili osećate da nije u redu “zapostavljati” na ovaj način posao, setite se da polovina vašeg vremena tokom dana u svakom slučaju odlazi na ispunjavanje radnih zahteva. Koliko god voleli ono što radite, koliko god vam bilo prijatno okruženje i ljubazni ljudi sa kojima provodite vreme (u najboljem slučaju), i dalje je sasvim normalno ne osećati se kao da vas sve to ispunjava. Zar ne mislite da je u redu barem pola dana utrošiti na druge stvari? 

Autor teksta

Bojana Đurić