Problematični tinejdžeri

Doba u kome dete ulazi u pubertet i adolescenciju nikada nije lako. Ni za dete, ili već mladog čoveka, a ni za roditelje. Ponekad jedva da prepoznajete sopstveno dete. Neretko se dešava  i da se pitate gde ste to pogrešili i kako to da je, do juče vaše dobro dete, danas postalo neko ko skita, upada u tuče, uzima drogu, pravi razne vrste problema ili prosto „bleji“ i neće ništa da radi…

Nažalost, za ove probleme nema univerzalnog rešenja. Svaki tinejdžer je ličnost za sebe, i neki će možda odreagovati na određeni pristup, dok će drugi isti taj pristup kompletno ignorisati.

Porodica kao sistem i osnova

       Naravno, tinejdžer se nikako ne može posmatrati odvojeno od porodice u kojoj odrasta i živi. Svaki sistem nastoji da održi ravnotežu, a ako pojedini delovi sistema ne funkcionišu, drugi delovi će nastojati da preuzmu njegovu funkciju da bi popunili prazninu. Slično je i sa porodicom, u kojoj deca kao najosetljiviji i najprijemčiviji članovi održavaju tu ravnotežu najčešće kroz problematično ponašanje kojim se preusmeravaju pažnja i aktivnosti porodice, a često i kroz izražavanje osećanja i ponašanja koje se u porodici zabranjuje ili potiskuje.

Nakon neznanja, najvažniji uzrok ovakvog razvoja događaja je stid od etiketiranja. Važno je razumeti da ne samo da nije sramota imati emocionalne probleme, nego je to potpuno uobičajeno i normalno, za razliku od lepe i savršene spoljašnjosti koju svako nastoji da prezentuje.

Komunikacija

       Mnogi odrasli se ponašaju prema deci s visoka i bez poštovanja samo na temelju okolnosti da deca imaju mnogo manje iskustva i sposobnosti izražavanja. Odrasle koji s decom komuniciraju grubo, hladno, zapovednički, pa čak i s određenim prezirom, viđamo,  na žalost, češće nego one koji s decom komuniciraju kao s ljudskim bićima koja seuravnopravna po vrednosti i sposobnosti da osećaju, ako već ne po iskustvu.

Čak  ni samo veće iskustvo ne znači da je roditelj uvek u pravu. To je mnogo očiglednije kad pogledamo u prošlost, gde su se dečijem, prirodnom, zdravom ponašanju, potrebama i željama, suprotstavljala izričito kruta i neprirodna uverenja odraslih – koji su, naravno, smatrali da su oni u pravu. I danas je uobičajeno slično ponašanje, premda na mnogo suptilnijim nivoima i vezano za sitnije životne detalje.

       Razlika između mudrosti i „običnog“ znanja je u tome što je mudrost oblik inteligencije koja je duboko povezana i sarađuje s osećanjima. U tom smislu deca su često čak i u prednosti nad odraslima, budući da su mnogo svesnija i mnogo otvorenija prema svojim istinskim osećanjima. Njihov hendikep je u nemogućnosti uzimanja u obzir brojnih činjenica i znanja koje se stiče samo putem iskustva i učenja, te u mnogo težem pronalaženju pravih reči i izraza da opišu ono što osećaju.

Problemi

Kao da sam pubertet nije dovoljan, u igru se uključuju i sredina, kao i porodica, vršnjaci, profesori. Ukoliko samo jedna stavka ne funkcioniše dobro, može nastati problem sa kojim se tinejdžeri bore praveći ono što za roditelje, društvo ili zakon postaje još veći problem. Ono što je zapravo depresija, kod tinejdžera se može manifestovati na mnogo načina koji nisu ni nalik onome što obično doživljavamo kao depresiju. Pa ipak, neraspoloženje i depresija su problem velikog broja tinejdžera.

       Na nezadovoljstvo još utiče i predstava o sopstvenom izgledu. Sedam od deset ispitanika izjavilo je kako je, da bi se osećali dobro, nužno i dobro izgledati. Vodeći dečiji psiholozi kažu kako je veća podrška i nežnost roditelja nužna kako bi se rešio problem tužnih adolescenata, jer nije svakom nesrećnom tinejdžeru potrebna psihijatrijska pomoć, iako je u nekim slučajevima ona nužna.. Takođe, navode kako je važno detekovati neraspoloženje, a ne ignorisati ga, kao i da se mora uporno pokušavati rešiti ga.

       Istraživanja pokazuju još jednu zabrinjavajuću stvar. Naime, dešava se veliki porast broja nasilnih devojčica. Devojčice uglavnom nadmašuju dečake u školi, ali sada njihova nadmoć ide u poprilično zabrinjavajućem smeru. Prema novijim istraživanjima sprovedenim u Velikoj Britaniji devojčice su postale nepristojnije, agresivnije i nasilnije od dečaka. I dok oni i dalje koriste isključivo fizičku snagu, osim fizičke, devojčice koriste i psihološke elemente kako bi postigle dominaciju nad žrtvama.

Međutim, ovakvo ponašanje u detinjstvu se ne može zanemariti i okarakterisati tek kao dečija igra, jer, tvrde naučnici, takvo ponašanje u ranom dobu dovodi do kasnijih problema u međuljudskim odnosima. Zlobna devojčica će teško izgraditi normalan odnos s partnerom, prezaštitnički će se ponašati prema svojoj deci i verovatno će nastaviti da pronalazi žrtve na radnom mestu.

Dečiji psiholog, dr. Valeri Besag, tvrdi kako se u osnovi sve svodi na ljubomoru. Zlobno ponašanje prema drugima je jače izraženo kod devojčica, nego kod dečaka, zbog toga što je više lično, psihološko i emotivno destruktivno. To je, naravno, kod žrtava takvog ponašanja teže izlečiti nego fizičke povrede koje nastaju prilikom svađa dečaka, naglašava dr. Besag. 

Otkrila je da devojčice vrlo retko upotrebljavaju fizičko nasilje, ali mogu odabranu žrtvu psihički uništiti, pa će se ona povući u izolaciju, što će i kod nje ostaviti posledice u kasnijim životnim periodima.

       A da se ne radi o beznačajnim dečijim igricama pokazuje činjenica da samo u Velikoj Britaniji 16 osoba, žrtava zlostavljanja u školskim klupama, godišnje izvrši samoubistvo. Takvi poražavajući podaci govore da i manipulatorke, ali i žrtve iz školskih klupa, nose teške posledice kroz kasniji život. 

Kod  nas, na žalost, ne postoje istraživanja koja bi upozorila na učestalost i intenzivnost takvih pojava, ali, budući da po mnogim stvarima nismo daleko od zapada, trebalo bi u svakom slučaju dodatnu pažnju obratiti na vaspitanje dece i što više vremena posvetiti kvalitetnom razgovoru s njima.

Reakcije okruženja

       Potrebno je dobro poznavati sled događaja i sociopatodinamiku procesa koji uzrokuje izdvajanje dece s problemima i njihovo postupno udaljavanje od ostale dece u razredu i školi. Samo raščlnjivanjem uzroka i posledica (cirkularnim kauzalitetom) moguće je odgovoriti na pitanje zašto ponekad i jedno naoko dobro i mirno dete odabere za prijatelje takozvano loše društvo, koje će na kraju uticati da se i ono samo počne neprihvatljivo ponašati i popuštati u izvršavanju školskih i drugih obaveza, pa i recimo, uzimati drogu, baviti se sitnim kriminalom ili se odati skitanju. Taj proces često počinje stvaranjem loše slike o sebi. Oni tinejdžeri koji imaju “negativnu sliku o sebi” pokazuju sklonost neprihvatljivim, rizičnim ili nezdravim oblicima samopotvrđivanja. Nakon što učenika s takvim ponašanjem stigmatizujemo kao “lošeg”, počinje njegovo odvajanje od “dobrih”, on se priklanja društvu onih koji ga prihvataju i daju mu podršku. Pošto što se nađu u okruženju prijatelja s “problemima” unutar te skupine, prihvatiće oblike rizične zabave (npr. napiti se, našmrkati se, nagutati se, napušiti se). Prihvatanjem normi ponašanja takvog “problematičnog” okruženja, tu će oblikovati svoj sistem vrednosti, način zabave i izgrađivati sopstveni “moralni profil”. Rezultat takvog sociopatodinamskog procesa odrastanja za nekoliko godina biće socijalno disfunkcionalna osoba, odnosno bolesna (zavisna) ili delinkventna.

Str. 2

Negativna slika o sebi

       Lošu (negativnu) sliku o sebi deca mogu početi da razvijaju zbog niza razloga i na nekoliko načina, od kojih ću navesti neke:

-Sled neuspeha (naročito u učenju) i nemogućnost ispunjavanja ličnih i tuđih očekivanja (roditelji, nastavnici).

-Negativnu sliku o sebi imaju mnogi adolescenti zbog nezadovoljstva svojim telom i načinom njegovog funkcionisanja.

-Ako se dete odgaja na takav način da se stalno traži i čeka da napravi grešku nakon koje sledi “vaspitna” reakcija vaspitača odnosno roditelja, uglavnom negativna (“Opet si zabrljao”, “Zar opet?”) a sastoji se od pogrda, galame i kazne (pri čemu se zaboravlja na podsticaj pohvalom).

-Ako dete odgaja autoritaran roditelj koji, ističući sebe, omalovažava, ponižava ili zlostavlja sina/ćerku.

–Ako se dete odgaja naglašeno zaštitnicki, pa zbog toga ne razvije vlastiti ego – identitet i potreban nivo autonomije, što se kasnije odražava na lakom potpadanju pod uticaj vršnjaka, a može da uzrokuje težak sukob s roditeljima zbog nerešene separacione krize.

-Deca koja pate od osećanja krivice i stida zbog kompromitujućih nečasnih događanja i zlostavljanja u sopstvenoj porodici, kada procene da njihova porodica i brak roditelja nisu u redu (a ponekad je tu reč o pravom paklu), smatraće i sebe manje vrednom. Osećaj krivice posebno razvijaju ona deca koja na svaki način pred prijateljima nastoje da prikriju “istinu” o sopstvenoj porodici (ako otkriju istinu, boje se da će biti ponižena, a ako istinu prikriju ili prikažu na način kao da je sve u redu, osećaju se krivom – jer nisu govorila istinu).

Posledice problematične porodice

       Porodice opterećene kompromitujućom tajnom zatvaraju se, roditelji gube zanimanje za pozivanje gostiju, prijatelja, atmosfera je loša (ili svi ćute ili se svađaju). Deca iz takvih porodica nerado pozivaju prijatelje u svoj dom, jer ne žele da se sazna “istina”. Iz godine u godinu, kako odrastaju, sve više nastoje da svoje društvene potrebe zadovoljavaju posetama prijateljima ili će vreme provoditi na ulici. Time se postupno otuđuju od svog doma, napušta ih deo prijatelja jer ih nisu pozvali u svoj dom. Što su više van kontrole na ulici, njihovo ponašanje postaje problematičnije, u školi su, najčešće, skloni samopotvrđivanju na neprihvatljiv način, neki deluju bahato, pa i nasilno. Slična ponašanja često pokazuju i mnogi učenici koji zbog bilo kog drugog razloga imaju negativnu sliku o sebi. Zato ih jednostavno proglašavaju lošim momcima i devojkama, ili problematičnom decom. Roditeljima se savetuje da pripaze na svoju decu da se ne bi družila sa tom problematičnom decom. Time se proces njihovog otuđenja i marginalizacije samo ubrzava.

Prevencija stvaranja problematičnog tinejdžera

       Šta se, dakle, može učiniti da se taj proces izdvajanja i izolacije visoko rizičnih ne dogodi ili da se zaustavi? Znatno pre nego što se počne uočavati teži poremećaj u ponašanju deteta i pre nego što ga proglase “lošim”, na taj proces valja uticati organizovanim angažmanom roditelja i druge dece. Roditelje uspešne i zadovoljne dece treba podsticati da ne zabranjuju druženje svojih sinova ili ćerki s tom potencijalno problematičnom decom, već da im otvore vrata svojih domova. Time deca dobro kontrolisanog ponašanja stiču iskustvo druženja s decom koja se od njih u nekim elementima ponašanja mogu i znatno razlikovati. Roditelji pritom treba da nadziru to druženje. Prihvatajući tu decu opterećenu životnim problemima, mogu ih u mnogim stvarima dobro savetovati. Svojoj će deci protumačiti neke uzroke njihovog ponašanja, ali i moguće posledice ako takva ponašanje ne izmene. U takvom učenju, “dobra” deca postaju kritičnija, a negativni obrasci samopotvrđivanja “problematičnih” postaju im manje dopadljivi. Ujedno i „loša“ deca mogu videti neke obrasce ponašanja koji su dobri, mogu uvideti da ponašanje koje ne donosi probleme može biti konstruktivno. Takođe mogu uvideti i da porodica može da funkcioniše bez drastičnih problema, pa i iz toga izvući neke pouke.

       Škola može znatno pridoneti sprovođenjem diskretnih zaštitnih programa, kao i uticanjem na roditelje takvih učenika. Na taj način mogu povećavati njihovu motivaciju da što redovnije dolaze u školu i ispunjavaju svoje obaveze. Nikako ne bi smelo da se dogodi da škola svojim reakcijama i stigmatizacijom takvih učenika ubrza proces njihovog izdvajanja u skupine “problematičnih” od kojih ostalu decu treba štititi. Izbacivanjem takvih učenika iz škole, pred školu, na ulicu, bitno se povećava društvena opasnost, pa i rizik skretanja prema zloupotrebi droga i/ili delinkvenciji.

Da li vas zanima sa kim se vaše dete druži?

       Možda se bojite kako će vaše dete upasti u loše društvo ili se sprijateljiti sa nekim, prema vašem mišljenju, neodgovarajućim. Ako je vaše dete već kreiralo takva prijateljstva, svaki vaš postupak dete može shvatiti dvosmisleno. Jer obično će ih zabrana ohrabriti da se još više vežu za prijatelje. Bolje je dopustiti prijateljstvo, ali što je moguće više pod vašim nadzorom. Najbolje je da im predložite da se druže u vašoj kući. Tada možete da im naglasite kako bi trebalo da se  pridržavaju vaših kućnih pravila. Npr. nema psovanja ili tuče. 

       Kako biste preventivno delovali pokušajte što više da nadzirete dete. Naravno to ne znači kontrolisanje u potpunosti, ali ne bi trebalo da mu dopustite da izlazi samo bez nadzora ili da vam tačno kaže gde ide. Uvek morate da znate gde je vaše dete. Postavite jasna pravila da mora doći kući kada mu kažete ili da vam mora da vam se javi odluči li da ode negde drugde. Osim toga inicirajte stvaranje prijateljstava sa njegovim vršnjacima jer posebno dečaci znaju biti fizički nasilni prema mlađim članovima „grupe“. Međutim, isto tako, omogućite mu i određen stepen slobode, mogućnost izbora i ukažite mu poverenje. Ponekad je upravo to ono što daje najbolje rezultate po obe strane.

Konflikti sa tinejdžerima

       Najbolji način za nošenje sa tinejdžerom u kući je ostati miran i ne shvatati njegove provokacije lično. Većina tinejdžera je svakodnevno ljuta i frustrirana na roditelje zato što se ne slaže sa roditeljskim stavovima, vrednostima, pravilima i ograničenjima. Ta ljutnja je samo deo izgradnje sopstvene ličnosti. Tinejdžer mora da preispita nametnute stavove kako bi ih jednom doživeo kao svoje.

       Tenzije možete smanjiti tako što ćete naučiti da ih slušate. Saslušajte dete bez kritikovanja, savetovanja ili uplitanja. Pitajte dete za rešenja koja ono predlaže, jer kada pokažete razumevanje i poštovanje – više poštovanja ćete dobiti nazad.

       Uvek se ponašajte onako kako biste hteli da se vaše dete ponaša. Ne vičite ako ne želite da dete ne viče na vas, ne psujte i ne iznosite prošle probleme. Ako smatrate da vaš tinejdžer prelazi granice tolerancije i normalnog ponašanja, pokušajte da nagovorite nekog mlađeg člana porodice, ali starijeg od deteta, da razgovara s njim. Ujak ili stric može istražiti uzroke ponašanja tako da se tinejdžer ne oseća napadnuto.

       Tinejdžeri su uvek bili problematični. Bilo u očima roditelja, nastavnika, zakona ili svega nabrojanog. Osnova za rešavanje problema, ili čak nenastajanja problema, su dobri odnosi u porodici. Kakvu ćete vi komunikaciju imati sa vašim tinejžerom i da li ćete sa njim imati problema i kakvih, na kraju, ipak, ostaje lično pitanje…

Autor teksta

Jelena Orlandić