Opsesivno kompulsivni poremećaj

Postavljanje dijagnoze

       Da bi nekoj osobi bila postavljena dijagnoza opsesivno – kompulsivnog poremećaja, mora u određenom vremenskom periodu (dve nedelje ili duže) imati ili „punu glavu“ opsesivnih misli ili kompulsivne rituale ili pak „mešano” i jedno i drugo. Osnovna karakteristika opsesivno – kompulsivnog poremećaja su opsesivne misli koje se povazdan nanovo vraćaju i prinudne radnje koje se „moraju izvesti“. Opsesivne misli su ideje, slike ili impulsi koji se uvek na stereotipan način stalno vraćaju u svest osobe i deluje kao da moraju da budu tu, kao da stižu same od sebe. One su gotovo uvek uznemiravajuće, naporne za svog vlasnika zato što im je sadržaj nasilan ili opscen ili prosto zato što se doživljavaju kao besmislene i osoba obično bezuspešno pokušava da im se odupre. Pokušava da ih otera, da misli o nečemu drugom. Ovakve misli se, ipak, prepoznaju kao svoje „rođene“, mada su naizgled nevoljne i često izazivaju odbojnost, odvratnost i čuđenje svog sopstvenika. Otkud meni takve misli? Gubim li ja to razum? Kako da se toga oslobodim? Kako da ne učinim nešto neprimereno?

       Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika. Ovo zbog sasvim iracionalne ideje da će se nešto jako rđavo dogoditi ako se „posao“ ne dovrši kako treba. Misli i delanje u OCD-u mogu postati vrlo uznemirujući i pravi žderači vremena, što često jako negativno utiče na porodični život i radno funkcionisanje.  Ovim se putem lako može krenuti i ka depresiji.

       Kompulsivne radnje  i rituali su stereotipna ponašanja koja se stalno ponavljaju. Takva ponašanja sama po sebi uopšte nisu prijatna niti dovode do izvršavanja bilo kakvih iole korisnih dnevnih zadataka. Osoba na njih često gleda kao na nešto što sprečava objektivno neprijatne događaje, koji bi mogli naneti štetu njoj ili kojima bi ona mogla naštetiti drugima iz svoje okoline. Obično, ali ne uvek, ovo se ponašanje prepoznaje od pacijenta kao glupo i bez efekta, pa se čine ponovljeni pokušaji da se pruži otpor. Kod dugotrajnih slučajeva, kada je neko već dovoljno izmučen, ovi otpori mogu biti sasvim minimalni. Vegetativni simptomi uznemirenosti su obično prisutni, ali mučno osećanje unutrašnje psihičke tenzije bez očiglednog vegetativnog razdraženja isto tako je često. Postoji tesna veza između opsesivnih simptoma, naročito opsesivnih misli i depresije. Pacijenti sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem često imaju depresivne simptome, a oni koji pate od rekurentnog depresivnog oboljenja mogu da razviju opsesivne misli tokom epizoda depresije. I u jednom i drugom slučaju pojačanje težine depresivnih simptoma praćeno je promenama težine opsesivnih simptoma.

       Dijagnostika OCD-a je vrlo nezgodan posao za dijagnostičare, jer oni koji ga imaju uglavnom nerado pričaju o svojim simptomima, strahujući od toga šta će drugi pomisliti o njima. Problematika je i u tome što simptomi nisu uvek dostupni oku posmatrača. Ovo naročito važi za opsesivne misli, mada se i neka prisilna ponašanja mogu vrlo vešto prikrivati i godinama. Prilično je komplikovan posao dolaženje do valjanih informacija od osobe koja dugo živi s tim  i do sada je ulagala ogroman napor da niko ne primeti, da niko ne sazna kakve joj se misli roje po glavi ili kakve čudnovate pokrete treba da izvede tokom dana „da bi sve bilo u redu”, „da se ništa loše ne bi dogodilo”.

Za konačnu dijagnozu, opsesivni simptomi ili kompulsivne radnje ili oboje moraju biti prisutni najmanje oko dve nedelje i moraju biti izvor patnje, neprijatnosti, stresa ili ometati dnevne i radne aktivnosti, personalne veze i uobičajene društvene aktivnosti. Simptomi oduzimaju više od jednog sata u toku dana.

Opsesivni simptomi treba da imaju sledeće karakteristike:

• Pacijent mora da ih prepoznaje kao svoje vlastite ideje, misli i impulse
• Mora da postoji makar jedna misao ili radnja koja se i pored otpora ponavlja, pored onih drugih koje mogu da postoje, a kojima se osoba više uopšte ne opire
• Misao ili radnja koja se ponavlja ne sme sama po sebi biti nimalo prijatna (prosto oslobađanje od napetosti ili anksioznosti ne priznaje se kao zadovoljstvo u ovom smislu)
• Misli, slike ili impulsi moraju se neprijatno i neprekidno ponavljati
• Osoba shvata da je opsesija ničim izazvana i preterana.

Ako sumnjate da patite od OCD-a, posetite stručno lice da biste što pre dobili ili eliminisali dijagnozu. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja i ovde važi pravilo da se bolji rezultati u terapiji postižu ukoliko se sa njom što pre počne.

Diferencijalna dijagnoza

       Diferencijalna dijagnoza između opsesivno–kompulsivnog i depresivnog poremećaja može biti izrazito teška zbog toga što se simptomi oba tipa često javljaju zajedno. U akutnoj epizodi poremećaja prednost u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji se simptomi prvo razvijaju; kada su prisutni i jedan i drugi, a ni jedni ne dominiraju, najčešće se uzima da je depresija primarna. Kod hroničniih poremećaja, prioritet u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji simptomi najčešće perzistiraju u odsustvu drugih. Povremeni nastupi panike ili blagi simptomi fobije ne negiraju dijagnozu. Međutim opsesivne simptome koji se razvijaju u prisustvu shizofrenije, Turetovog sindroma, ili organskog mentalnog poremećaja, treba posmatrati kao deo ovih oboljenja. Ljudima sa OCD-om događa se da dobiju dijagnozu nekog drugog oboljenja ili stanja kakvi su: anoreksija, bulimija, Turetov sindrom, trihotilomanija (čupkanje dlaka i kose), opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti ili Aspergerov sindrom, Mada opsesivne misli i kompulsivne radnje često postoje zajedno, korisno je utvrditi šta predominira kod određenog pacijenta zato što reagovanje na terapiju može biti različito.

Pretežno opsesivne misli ili ruminacije

       Opsesije su ideje, slike i impulsi koje prolaze kroz um i iznova se usrdno vraćaju.  Osoba sa OCD-om ne želi ovakve misli „u svojoj glavi”, jer ih smatra uznemirujućim i napornim i bez mogućnosti da ih kontroliše. Ponekad se ove opsesije pojavljuju samo s vremena na vreme i, recimo, srednje su neugodne i dosadne, a u drugim slučajevima javljaju se svakodnevno kroz dug vremenski period i mogu biti izrazito neprijatnog sadržaja.

       Mogu se javljati u obliku ideja, mentalnih slika ili impulsa za određenom radnjom. Vrlo su različitog sadržaja, ali su doživljene kao potpuno nepoželjne, kao da dolaze niotkuda i gotovo uvek su veoma neprijatne za svog sopstvenika. Takve misli prate snažna osećanja neprijatnosti, nelagode i stresa. Ovde, naravno, ne pričamo o nekim svakodnevnim mislima ili nekakvoj preteranoj zabrinutosti za neke svakodnevne životne probleme. Žena može, primera radi, biti mučena strahom da eventualno neće odoleti impulsu da ubije svoje dete koje voli  ili opscenim, pogrdnim i umu stranim kvalitetom mentalne slike koja se ponavlja. Ponekad su ideje beskorisne, a tu spadaju i beskrajna i kvazifilosofska razmišljanja o nedostupnim stvarima, nerešivim zagonetkama. Svakako da se ovakve misli pokušavaju neutralisati ili „potirati” nekim drugim mislima ili akcijama. Ovo razmišljanje koje ne donosi odluku o alternativama je važan element mnogih drugih opsesivnih ruminacija i često je udruženo sa nesposobnošću odlučivanja kada su u pitanju trivijalne, ali neophodne odluke u svakodnevnom životu. Osoba je svesna da su opsesivne misli, impulsi ili slike proizvod njenog uma i da nemaju apsolutno nikakvu potporu u realnosti.

Veza između opsesivnih ruminacija i depresije je naročito bliska; Dijagnoza Opsesivno – kompulsivnog poremećaja se pretpostavlja samo ako ruminacije nastaju, ili traju u odsustvu depresivnog sindroma.

Tipične opsesivne misli:

• Strah od zaraze ili prljavštine
• Sumnjičavost
• Strah da se ne načini greška ili da se ne učini ili kaže nešto neprikladno
• Težnja da stvari budu poređane po nekom redu (po boji, simetrično)
• Agresivne ili zastrašujuće misli
• Misli o seksu
• Perfekcionizam.

Najčešći simptomi opsesivnih misli:

• Strah od mogućnosti zaraze rukovanjem sa nekom drugom osobom ili dodirivanjem nekih objekata (neki strahuju čak i od toga da je tečni sapun nečim zaražen)
• Strah od grešnih misli u kontekstu religije
• Misao da se nekom duguje priznavanje nečega ili ispovest
• Sumnja i nesigurnost je li npr. isključen šporet ili da li su zaključana vrata
• Ponavljane misli o tome kako je osoba nekog povredila u saobraćaju, a da toga nije ni svesna
• Snažna nelagoda ukoliko neki objekti (kutijice sa začinima, keramičke fgurice) nisu poređani na odgovarajući način ili okrenuti na „pravu” stranu. Jedan je pacijent uvek kada bi došao u goste kod nekog okretao figurice slonova (ukoliko bi ih domaćin posedovao) da surlom budu postavljeni prema prozoru.
• Misli i slike o povređivanju svog deteta, roditelja ili neke druge bliske osobe
• Impulsi da se izgovori nešto sasvim neprikladno, neka psovka ili opscenost u potpuno neprimerenim situacijama (koncert ozbiljne muzike, razgovor sa budućim poslodavcem)
• Misli o teškim bolestima (poput SIDE) i iznalaženje najneverovatnijih načina da se izbegnu
• Promišljanje o smrti ili nekim strašnim događajima
• Stalan strah od provalnika ili poplave u kući
• Strah da se zbog nepažnje ne povredi neko drag
• Zabrinutost zbog prisilnog nagona da se učini nešto strašno – da se otruju gosti na večeri, da se automobilom probije ograda mosta i sleti u reku
• Neprekidno premotavanje pornografskih sadržaja po glavi.

Pretežno kompulsivne radnje, opsesivni rituali

       Kompulsivne radnje su ponavljana ponašanja ili mentalni akti za koje osoba doživljava kao da je u obavezi da ih izvodi udovoljavajući na taj način svojoj opsesiji. Takve radnje se uglavnom izvode prema nekim sopstvenim striktno utvrđenim zakonitostima i pravilima. Kompulsivne radnje se izvode da bi se sprečila neka neugodna, preteća situacija ili događaj; u svakom slučaju ova ponašanja ili mentalni akti nisu suštinski povezani sa situacijom, neprikladni su ili preterani. Tokom trajanja poremećaja, individua shvata da su njene opsesije ili kompulsije nerazumni ili preterani. Kod onih pacijenata kod kojih je poremećaj više uzeo maha može biti slučaj da im za izvođenje potpunog repertoara kompulsivnih akata treba i nekoliko časova tokom dana. Poznajući određene situacije ili mesta koja mogu biti okidač takvom ponašanju, usrdno ih, poput fobičara, izbegavaju. Jasno je da je u ovakvim slučajevima kvalitet života značajno narušen. Teško je biti produktivan i uspešan u neophodnim dnevnim aktivnostima ukoliko par sati morate da utrošite na izvođenje nekog potpuno besmislenog i nepotrebnog akta. Većina kompulsivnih radnji povezana je sa čišćenjem (naročito pranjem ruku), učestalim proveravanjem da bi se osiguralo da se ne dozvoli razvoj potencijalno opasne situacije, ili narušavanje reda i urednosti. Ispod manifestnog ponašanja je strah obično od opasnosti okrenute ka samoj osobi ili je uslovljena njome, a ritualne radnje su neefikasni ili simbolični pokušaji da se otkloni opasnost. Kompulsivne radnje mogu oduzimati mnogo sati svakodnevno i ponekad su povezane sa neodlučnošću i sporošću. Uopšteno uzevši, podjednako se često javljaju i kod muškaraca i kod žena, ali su rituali pranja ruku češći kod žena, a usporenost bez ponavljanja kod muškaraca. Kompulsivne ritualne radnje su manje tesno povezane sa depresijom nego opsesivne misli i manje su podložne bihejvioralnoj terapiji. Teže se leče.

Najčešći oblici kompulsivnih radnji:

• Pranje i čišćenje
• Brojanje
• Proveravanje
• Ponavljanje nekih akcija, pokreta iznova i iznova
• Ređanje objekata po nekom svom obaveznom redosledu.

Simptomi OCD-a koji uključuju kompulsivne radnje:

• Preterano pranje ruku zbog ideje o zarazi
• Nega tela na tačno određen način (sto puta četkom od prirodne dlake proći kroz kosu pre spavanja)
• Ponavljano proveravanje jesu li zaključana vrata od stana (naročito nezgodno ako se žuri na posao)
• Snažna potreba da se stvari urade tačno određen broj puta ili utvrđenim redosledom (cigareta se pali dva puta, tri puta se ustaje i seda u stolicu) dok ne bude „sve kako treba“
• Proveravanje je li isključen šporet ili zatvorena slavina
• Prebrojavanje određenih stvari na samo sebi znane načine
• Brojanje dok se izvode neke uobičajene rutine
• Dodirivanje predmeta ili ljudi oko sebe
• Nameštanje i premeštanje stvari po svom obrascu
• Prikupljanje predmeta koji najčešće nemaju nikakvu praktičnu ili materijalnu vrednost (stare novine)
• Detaljna pretraga smeća pre nego što se baci u kontejner
• Izbegavanje određenih boja (crvena znači krv), brojeva ili imena (S znači smrt)
• Stalna inspekcija tela ne bi li se pronašli znaci nekog oboljenja
• Nepotrebno otvaranje koverte i ponovo prečitavanje pre nego što se pošalje (slično važi i za elektronsku poštu)
• Perfekcionizam u odevanju (podešavanje čarapa na istu visinu)
• Ponavljanje reči, fraza ili pesama koje traje danima – šapatom ili u sebi
• Izbegavanje situacija koje bi mogle podstaći javljanje opsesije. Setite se Jacka Nicholsona u filmu „Dobro da bolje ne može biti” kako izbegava da se rukuje sa ljudima
• Stalno traženje potvrde od drugih da je nešto valjano učinjeno.

Fizički simptomi

• Dermatitis (zapaljenje kože) zbog stalnog pranja ruku
• Gubitak kose ili brade zbog neprestanog čupkanja
• Tikovi
• Tremor
• Nevoljni pokreti ruku i drugih delova tela.

Neki od fizičkih simptoma OCD-a vrlo su nalik onima u paničnom napadu: preznojavanje, preskakanje srca, vrtoglavica, skraćivanje daha i drhtavica. Socijalna fobija i panični poremećaj češće se sreću kod opsesivno-kompulsivnih osoba.

Dobro, da niko ne bi stekao predstavu o tome da se šarenilo simptoma ovde završava pomenućemo neke ekstremnije slučajeve: proganjajuća misao o nepostojanju realnosti, ideja da se živi u stripu, knjizi, da se poseduje moć čitanja misli drugih ljudi, da su zaposednuti Đavolom ili da mogu uzimati duše drugih ljudi  i mnogi drugi.

Mešoviti oblik – opsesivne misli i radnje

Najveći broj opsesivno – kompulsivnih pacijenata ima elemente i opsesivnog mišljenja i kompulsivnog ponašanja. Ova kategorija se koristi ako su oba poremećaja podjednako izražena, što je i najčešće ali je korisno specifikovati samo jednu, ako je jasno izražena, jer misli i radnje mogu reagovati različito na različite terapijske metode.

Uzroci nastanka poremećaja

Još uvek se ne zna se šta je uzrok nastanka opsesivno – kompulsivnog poremećaja, mada ima dosta teorija o tome i smatra se da nastaje kao rezultat kombinovanja nekoliko faktora. Glavna tačka spora na temu opsesivno – kompulsivnog poremećaja među stručnjacima nalazi se u pitanju je li reč o psihološkom ili neurološkom poremećaju.

• Psihološki uzročnici – Otac psihoanalitičke teorije Sigmund Frojd uzroke opsesivno – kompulsivnog ponašanja pronalazi u nesvesnim konfliktima koji se manifestuju kroz simptom. Frojd i većina drugih psihoanalitičara prisilna ponašanja vide kao posledicu psihičkih činilaca koji deluju u okvirima porodične sredine i određene kulture. Kognitivno bihejvioralna psihologija tvrdi da je reč o modelu ponašanja koje se izvodi da bi se otklonile nametljive misli. Ovi postupci donose samo trenutno i kratkotrajno olakšanje jer se misli uvek vraćaju. Interesantno je da se ponašanje učvršćuje uprkos tome što ničim ne biva potkrepljeno, osim samim trenutnim olakšanjem i smanjenjem stalno prisutne tenzije. Primera radi, misao o  zarazi koja se može steći kontaktom, rukovanjem sa drugim ljudima  stvara tenziju. Tenzija se umanjuje pranjem ruku. Ovo umanjenje tenzije se doživljava kao potkrepljenje (nagrada). E sad, iza ovog može da sledi misao: „Jesam li ih dobro oprao?“ koja ponovo uzrokuje uvećanje napetosti, pa se ruke opet peru. I tako u nedogled. Ciklus se ponavlja onda kada se ponovo javi nova/stara misao o zarazi. Slično kao u fobiji koja može otputovati na sasvim nova mesta i opsesija može naći nova izvorišta. Nakon što sam se rukovao sa njim, dodirnuo sam svoju torbu. Sada je torba mogući izvor zaraze. I, krećemo, Jovo, nanovo.
• Biološki uzročnici. Neki istraživači su došli do zaključka da je poremećaj rezultat promena u hemijskim procesima koji se odvijaju u telu.
• Nasleđe- Opažena je tendencija da se OCD javlja kod dece čiji ga roditelji imaju, ali je nejasno da li je reč o genetskoj osnovi ili o imitiranju ponašanja starijih članova porodice
• Faktori sredine Jedan broj eksperata smatra da poremećaj nastaje kroz navike u ponašanju koje se stiču vremenom.

Str. 4

• Nedostatak serotonina. Snimci moždanih aktivnosti osoba koje pate od ovog poremećaja upoređeni sa snimcima onih kod kojih to nije slučaj ukazuju na razlike u funkcionisanju, posebno u lučenju neurotransmitera serotonina. Isto tako, uočeno je da pacijenti koji uzimaju medikamente iz kategorije antidepresiva koji uvećavaju nivo serotonina, manje ispoljavaju simptome OCD-a. Serotonin se smatra bitnim u regulaciji napetosti i uznemirenosti, a ima ulogu i u procesu spavanja i pamćenja. Hipoteza je da je kod pogođenih OCD-om serotonin onemogućen da ispuni svoju punu funkciju. Opet, suprotstavljeni tim stručnjaka je došao do zaključka da je pre reč o odgovoru mozga na simptome OCD-a nego o mogućem uzročniku.
• Infekcija streptokokama – rezultati nekoliko studija izvedenih na Univerzitetu Stenford ukazuju na to da se kod nekih osoba OCD možda razvio još u detinjstvu, nakon infekcije beta hemolitičkim streptokoknim faringitisom. Antitela koja se aktiviraju u borbi protiv ovog oboljenja umeju greškom da počnu da se ponašaju kao moždani enzim. Nadalje, ovo kvari komunikaciju između neurona u mozgu, što bi mogao biti izazivač opsesivno-komulsivnog poremećaja. Ovakva i slična tvrđenja ne treba uzimati zdravo za gotovo, već ipak sačekati neku relevantniju potvrdu, mada ne bi bilo loše da se pokažu istinitim, pa bi tako sredstva za prevenciju ovog poremećaja lako mogla da postanu kape, šalovi, topao čaj i antibiotici.
• Perfekcionizam- primećeno je da osobe sa izraženim perfekcionističkim crtama ličnosti imaju jaču predispoziciju za razvoj poremećaja.

Faktori rizika

• Porodična istorija- opaženo je da postoji jaka nasledna komponenta kod poremećaja, ali još uvek nije otkriven jedan gen koji bi bio zasigurno bio odgovoran. U avgustu 2007. godine naučnici iz Medicinskog centra američkog univerziteta Djuk u Severnoj Karolini izveli su interesantan  eksperiment. Genetskim inženjeringom uzgojili su belog miša kojem je nedostajao gen nazvan SAPAP3. Eksperimentalni miš je provodio tri puta više vremena u čišćenju i nameštanju dlake od svojih drugara iz laboratorije, povremeno ostajući i u manjku sa krznom zbog toga. Druga grupa istraživača sa američkog Nacionalnog zdrastvenog instituta otkrila je mutacije na ljudskom genu transporteru serotonina- hSERT, istražujući genetsku osnovu u familijama u kojima se učestalo javljao OCD. Studije profesora Rasmusena iz 1994. godine izvedene na jednojajčanim blizancima potkrepile su tvrdnje o naslednoj komponenti poremećaja, ali je opažena i značajna uloga faktora spoljašnje sredine. Problem se još uvek istražuje i pretpostavka o genetskoj osnovi još uvek nije postala punovažna.
• Stresni životni događaji- pod većim rizikom su osobe koje pokazuju tendenciju da burno reaguju na stres. Među ovim burnim reakcijama se, iz nekog razloga, umeju da nađu prisilne misli ili ritualna ponašanja. Neki pojedinci kojima prisilne misli i radnje povremeno navraćaju u život potvrdili su da se dešavalo da u nekim stresnim situacijama dobiju gotovo dramatične razmere. Jedno od objašnjenja leži i u samoj prirodi poremećaja i razlozima zbog kojih se prisilne radnje izvode: Da sve bude u redu. Izgleda da se u teškim vremenima poseže i za tim mehanizmom ne bi li se smanjila tenzija i strepnja.
• Trudnoća- Trudne žene ili novopečene mame su (još uvek nije poznato zašto) pod povećanim rizikom. Prisilne misli u ovim slučajevima uglavnom su vezane za povređivanje svog deteta.

Prevencija

       Nije poznat način kojim bi se predupredilo pojavljivanje OCD-a, pošto mu nije utvrđen ni tačan uzročnik. Najbolja ideja je da se sa tretmanom počne na vreme (što je pre moguće) kako se stvari ne bi pogoršale.

Terapija

       U mračnom srednjem veku veoma je bilo rasprostranjeno uverenje da je ljude koje opsedaju grešne ili zle misli zaposeo sam Đavo. Terapija je, shodno tome, bila uglavnom usmerena na egzorcizam (isterivanje đavola). Ovaj metod je korišćen vekovima iako nije davao bogzna kakve rezultate vredne pažnje, osim što je možda sprečavao bilo koga da se požali da uopšte ima kakav problem u ovom smislu. Današnje terapijske metode su znatno naprednije i daju kudikamo bolje rezultate.

       Osobe koje pate od OCD-a često imaju još poneku muku poput fobija (strah od pasa, letenja), panične napade, depresiju, poremećaje ishrane, hiperaktivni deficit pažnje (ADHD) ili disleksiju (nemogućnost čitanja). Istovremeno pojavljivanje dva ili više poremećaja dodatno komplikuje dijagnostiku i terapiju, pa je nužno da  osoba izvesti terapeuta o svim simptomima ma koliko to bilo neprijatno po nju.

Dobre rezultate daju psihodinamska (psihoanalitička) i kognitivno bihejvioralna terapija.

       U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, pacijenti se ohrabruju da se suoče sa situacijama koje izazivaju javljanje prisile i uznemirenosti. Tada se preporučuje da pokušajju da prevaziđu tenziju bez izvođenja rituala koe uobičajeno koriste da izađu na kraj sa nelagodom. Na primer, ukoliko je neko opsednut infekcijom bakterijama sa ruku, preporučuje mu se poseta javnom WC-u i izlazak odande uz samo jedno pranje ruku. Za korišćenje ovog metoda potrebno je da pacijent bude sposoban da podnese visok nivo napetosti i uznemirenosti koji proističe iz ovakvog iskustva.

Medikamentozna terapija

       Terapija lekovima uglavnom je usmerena na preparate koji regulišu nivo serotonina u mozgu, kakvi su Seroksat, Paksil, Ksetanor, Paromerk, Reksetin, Zoloft, Stimuloton, Prozak, Bioksetin, Leksapro i Luvoks i triciklične antidepresive (Anafranil). U slučajevima kada terapija lekovima iz samo jedne grupe ne daje dobre rezultate i prisila se ponavlja, pokušava se sa kombinacijom različitih preparata. U poslednje vreme sve je više govora o niskoj efikasnosti medikamenata, sporom dolaženju do znakova poboljšanja i neugodnim pratećim efektima: suva usta, mučnina, pospanost i seksualna nemoć.

       Serotonergički antidepresivi daju određene pozitivne rezultate, ali se na njih neobično dugo čeka – i do nekoliko meseci. U terapiji OCD-a u iznimnim slučajevima koriste se i neki antipsihotoci, ali njihova upotreba i doziranje moraju biti pod rigoroznom kontrolom stručnjaka i uz velike mere opreza, jer je uočeno da niske doze mogu doprineti poboljšanju stanja, dok se nakon korišćenja većih doza može dogoditi da dođe do drastičnog uvećanja simptoma i pogoršanja opšteg stanja. Neke skorašnje studije izvedene na Univerzitetu Arizona pokazale su da dobre rezultate u terapiji daju i neki opijati, ali se mogućnosti primene i mehanizmi njihovog delovanja još izučavaju.

Nekada široko primenjivana, terapija sedativima nije davala najsjajnije rezultate i sada se uglavnom izbegava, između ostalog i zbog opasnosti od stvaranja zavisnosti. Tako se dešava da se od jednog problema naprave dva.

Preporuka je da se psihoterapija i terapija medikamentima kombinuju. Ovako se postižu najbolji rezultati.

Transkranijalna magnetna stimulacija

Ova metoda je još uvek u eksperimentalnoj fazi, ali je već dala solidne rezultate. Magnetnim impulsima se tretira određena zona u mozgu što vodi umanjenju osnovnih simptoma OCD-a.

Kvalitet života bi mogao drastično da vam opadne ukoliko stanje u kome se nalazite počne da diktira izgled i raspored većeg dela vašeg dana. Postajete progutani od strane uvrnutih i nepotrebnih rituala. Shvatate da su vam opsesivne misli i prisilna ponašanja nepotrebni i besmisleni.

Ukoliko vas opsesije i kompulsije ometaju u normalnom životu, potražite pomoć stručnjaka. Uobičajeno je da se ljudi sa OCD-om srame zbog svog „čudnovatog“ stanja. No, znajte, čak i u slučaju da su vam se ovakvi rituali i misli duboko usadili i postali deo svakodnevice, iskusan terapeut i dobro balansirana terapija im mogu počupati korenje i zauvek vas osloboditi.

Autor teksta

Predrag Đorđević