Agresivnost

Reč agresivnost vodi poreklo od reči ad – prema i gradior –kretati se, što bi označavalo korak ka nečemu, a u širem smislu aktivnost koja je usmerena ka postizanju određenog cilja. Iako ovo primarno određenje pojma agresivnosti nema negativnu konotaciju,o ovoj pojavi se najčešće govori u svetlu različitih oblika destruktivnog, antisocijalnog, rušilačkog ponašanja. Interesovanje za agresivnost naročito se pojavljuje u situacijama ratova, naleta kriminalnih događanja i sve češće maloletničke delikvencije.

Agresivnost je složena pojava i stanje koje se motivaciono, emocionalno i  kroz akciju manifestuje kao nagon, srdžba, ljutnja, neprijateljstvo, posezanje i napadanje na osobu, objekt, teritoriju, grupu. Ona je biopsihološki motiv (nagon ili potreba) ili crta ličnosti  koji se ispoljava u agresivnom ponašanju. Agresivnost predstavlja dispoziciju za borbenost, energičnost potrebu za afirmacijom ili sa druge strane, težnju za razaranjem, povređivanjem ili ponižavanjem drugog. Ovo svojstvo je osnovano na instinktu samoodržanja i težnji ka afirmaciji ličnosti. Ogleda se u akcijama napadanja na sve što sprečava (ili bi moglo sprečiti) zadovoljenje životnih potreba, ali i okrnjiti društveni ugled, uspeh, slobodu akcije, itd.

Agresivno je svako ono ponašanje koje ima za cilj da nanese štetu drugoj osobi.

Kada se govori o agresivnosti, najčešće se misli na ponašanje koje je usmereno na nanošenje štete drugoj osobi. Da bi se neki akt označio kao agresivan, potrebno je u njemu prepoznati nameru da se drugoj osobi naudi, tendencioznu usmerenost koja se razlikuje od nanošenja štete prouzrokovane nespretnošću, nepažnjom ili neodgovornošću pojedinca. Iako mogu dovesti do istih destruktivnih ishoda,ove dve situacije imaju psihološki potpuno drugačije izvore i značenja. Takođe, sam pojam agresivnosti koji se u svakodnevnom govoru izjednačava sa agresivnim ponašanjem, može imati i drugo značenje. Naime, treba razlikovati agresivno ponašanje od agresivnosti kao biopsihološkog motiva i agresivnog impulsa kao urođene odbrambene reakcije na napad i ugrožavanje potreba. 

Reč agresivnost se korisi za različite pojave.

Ona može da označava motiv, akciju ili crtu ličnosti.

Mnogobrojni pokušaji određenja agresije, ukazuju na svu složenost ove problematike, kao i na odsustvo jedinstva u poimanju ove značajne pojave. Do danas nema opšteprihvaćenog stava, što otežava, ne samo shvatanje ove pojave, već i mogućnosti u domenu prevencije i terapije.

                                             Teorije agresivnosti

Prema Frojdovom, psihoanalitičkom shvatanju, celokupno čovekovo ponašanje određuju dve grupe instinkata: instinkti života (Eros) i instinkti smrti (Thanatos). Karakteristično za instinkte je da im je svojstvena težnja za ispunjenjem.Ova dva instinkta su u neprestanoj borbi, jer je težnja Tanatosa uništenje života, a težnja Erosa njegovo održanje. Celokupna ljudska aktivnost je posledica te borbe. Agresivnost nastaje iz instinkta smrti kao težnja za samodestrukcijom. Ona pod dejstvom instinkta života može da se sublimira i usmeri prema drugima. Ovi instinkti su, prema njemu biološki determinisani.

Ana Frojd i Hartman su agresivvnost pokušali da objasne takozvanim ‘hidrauličkim modelom’, prema kome je agresivnost  stalno prisutna energija u ljudskom organizmu koja se neprestano stvara i akumulira i kojoj je zato potrebno da se oslobodi. Ako to ne uspe kroz socijalno prihvaćene načine ispoljavanja, neminovno dolazi do manifestovanja destruktivnih  ponašanja, koja dovode do zadovoljstva usled oslobađanja tenzije. Ona se može i internalizovati i tada stvara osećaj krivice i usmerava se ka samoj jedinci.

From pravi razliku između biološki programirane benigne agresivnosti koja je urođena, instinktivna, odbrambena funkcija svakog organizma i maligne koja je socijalnog porekla i ima za cilj nanošenje štete drugim ljudima. On smatra da se benigna agresivnost javlja i kod čoveka i kod životinja, dok je maligna agresivnost specifična karakteristika čoveka koja se razvija načinom života u civilizaciji.

Do danas nem opšteprihvaćene teorije koja objašnjava agresivnost iako se veliki deo naučnika slaže sa tim da čovek ima urođeni potencijal za agresivnost, kao i da se največi deo agresivnog ponašanja stiče učenjem.

Poznati istraživač iz oblasti ponašanja životinja, Konrad Lorenc, agresivnost objašnjava nakupljanjem energije u neuralnim središtima, što dovodi do eksplozije, bez obzira na spoljašnje uslove. On ističe da agresivnost ima ulogu održanja vrste  i jedinke, ali da se kao urođeni potencijal mora ispoljiti, tako da ljudi i bez objektivne spoljašnje pretnje proizvode situacije koje će ih dovesti do ispoljavanja agresije. Agresija tako postaje cilj za sebe. Napad na jedinke druge vrste uvek je motivisan nekim drugim ciljevima, a agresivnost se ispolava samo među jedinkama iste vrste. To ne mora uvek biti fizički obračun pošto je čovek razvio niz ponašanja koja se sastoje od simboličnih ritualnih pretnji sa istom funkcijom, ali koje nisu štetne po vrstu.

Prema bihejvioristima, ne postoji biološki zasnovan nagon za destrukcijom, već agresivnost nastaje kao posledica sprečevanja zadovoljenja potreba i motiva,tj. kao reakcija na frustraciju. Prema Dolardu i Mileru,frustracijom nagomilana agresivnost, usmerava se na najpristupačnije ciljeve i tako dovodi do rasterećenja. Ova teorija ipak ne može da objasni agresivnost koja se javlja bez ikakve frustracije kao i činjenicu da frustracija nekad ne dovodi do agresivnog pražnjenja nego do različitih konstruktivnih akcija. Zato neke modifikacije ove teorije kao što je ona Berkovica, ukazuju da frustracija ne izaziva direktno agresiju nego emocionalno stanje srdžbe koje se uz određene spoljašnje uslove koji se učenjem vezuju za frustraciju, može ispoljiti kao agresivnost.

Bandurina teorija socijalnog učenja je najrazrađenija u ovoj grupi  teorija koje u učenju vide osnovni izvor agresivnosti. Prema njoj je agresija  naučeno ponašanje koje se  može usvojiti onda kada se vlastite agresivne aktivnosti nagrađjuju ili bar ne kažnjavaju, ali i samim posmatranjem agresivnih modela koji su za svoja agresivna ispoljavanja potkrepljeni. Posmatrač će posmatrajući agresivni model čije se ponašanje nagrađuje, steći utisak da je takvo ponašanje ne samo prihvatljivo već i poželjno, što će dovesti do dezinhibicije agresivnosti kad se sam posmatrač nađe u takvim situacijama. Prema Banduri, model za agresivno ponašanje može biti realna osoba, ali i izmišljeni lik sa filma,iz bajke i slično.   

Kognitivne teorije naglašavaju značaj kognitivnih procesa koji se događaju u pojedincu. Konkretno agresivno ponašanje događa se kao rezultat  kognitivne obrade socijalnih znakova, ciljeva i shema ponašanja koje se nalaze u memoriji. Nadražaji iz spoljašnje sredine se   selektivno opažaju i fokusiraju. Oni se u memoriji interpretiraju, kao i ciljevi i sadržaji koji u njoj već postoje. Zatim se generišu određeni odgovori na nadražaje, zavisno od karakteristika ličnosti i prethodnog iskustva. Zatim se procenjuje adekvatnost mogućih odgovora, posledice koje potencijalni odgovori nose i dolazi do stvaranja optimalnog rešenja. U repertoaru reakcija se zatim traži ona koja će najbolje prezentovati odabrani odgovor.                                 

Biološke teorije posmatraju agresivnost kao rezultat funkcionisanja određenih biološko-fizioloških struktura u organizmu. Različite teorije ove grupe više ili manje naglašavaju uticaj gena, hormona, specifičnih centara u mozgu. Takođe naglašavaju da agresivnost nije jedinstven fenomen nego da postoje različite vrste agresivnosti i da svaka ima specifičnu neurološku i endokrinološku strukturu.

                                                 Agresivnost kod dece

Iako se često doba ranog detinjstva opaža kao lišeno agresivnosti, ovo stanovište je pogrešno jer su agresivna ispoljavanja kod ljudi očigledna od prvih dana života pa se njihov razvoj može pratiti od samog početka. Razvoj agresivnosti može se pratiti analizom pojedinih faza detetovog života. Za pojavu agresivnog ponašanja potreban je izvestan minimum motorne, emocionalne i kognitivne zrelosti, kojom dete raspolaže već u prvoj godini života.Razvoj agresivnosti može se pratiti analizom pojedinih faza detetovog života. Ono svoje prve agresivnosti ispoljava u obliku psihomotornih rasterećenja sa heteroagresivnim (lupanje nogama, udaranje osoba oko sebe, bacanje predmeta) i autoagresivnim (čupanje, griženje, štipanje, lupanje glavom o zid) obilježjima. Uslovi ispoljavanja agresije i njihovog izazivanja kod deteta i mladih menjaju se u toku razvoja.

Kod dece u prvoj godini života “agresivno” reagovanje najčešće je vezano sa nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano razdraženo. Istraživači navode da beba ispoljava pozitivne reakcije prema majci kada ona zadovoljava njene potrebe za sisanjem, ali ako su njene potrebe nezadovoljene beba će početi gristi majčine grudi. Važno je shvatiti da tako malo dete ima potrebu ne samo za zadovoljenjem fzioloških potreba za hranom, spavanjem, defekacijom, nego takođe i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi, najčešće majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka će razviti oseljivost prema prepoznavanju aktuelnih detetovih  potreba i načina za njihovo najbolje zadovoljenje.

Tokom daljeg razvoja (od godinu i po) dete “agresivnost” počinje izražavati zadržavanjem i ispuštanjem stolice na neprimerenom mestu. Važno je da roditelji zbog toga ne dižu galamu, a da pohvaljuju pražnjenje na odgovarajućem mestu, što se odnosi i na kontrolu mokrenja.

Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete počinje da izgrađuje određene delove ličnosti, pod uticajem socijalne sredine i između 2. i 3. godine polako osvaja socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih. Ono uspeva da isprovocira svoje roditelje korišćenjem tih sredstava gde se jasno može videti instrumentalnost agresivnog ponašanja. Dete tako proverava granice koje su mu postavljene, šta je dozvoljeno, šta i zašto nije, šta se događa kada ono prekrši dogovor.

Većina istraživanja je pokazala da se već od druge godine života mogu primetiti razlike između dečaka i devojčica u ispoljavanju agresivnosti, pri čemu su dečaci genealno agresivniji što u kasnijem razvoju dolazi do većeg izražaja.

U četvrtoj godni agresivnost se stabilizuje kao crta ličnosti. Najveći broj neprijateljskih osjećanja zbog društvenih teškoća i neslaganja sa vršnjacima koji postepeno prelaze u ljutnju zbog sprečenosti u svojim planovima javlja se upravo oko četvrte godine. Devojčice i dečaci u ovom dobu su često u sukobu koji se manifestuje  težnjom  za posedovanjem stvari koje neko drugo dete ima, otimanjem igračaka i drugih privlačnih predmeta.

Sazrevanjem i razvojem dete postepeno sve više uči kako da upravlja svojom agresijom. Pojava hostilne agresivnosti, težnje da se drugoj osobi naudi javlja se i postaje sve dominantnija u razdoblju predškolskog uzrasta, tj. oko šeste godine života. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine, kao što su tuče,t užakanja, odbacivanje iz društva. Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje, kašnjenje, ekscentrično odevanje, ali i delikventno ponašanje, eksperimente sa drogama, brzu vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja (potrebe za odvajanjem) u odnosu na roditeljske figure, istovremene želje za odvajanjem i potrebe za razumevanjem  i podrškom.

                                           Uzroci agresivnosti

Dete se rađa sa agresivnim potencijalom koji se raznim socijalnim uticajima oblikuje. Ono u toku života stiče sposobnost da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako i sa agresivnim. S obzirom da se agresivnost stabilizuje kao osobina već u četvrtoj godni života, a da se najveći deo njenog ispoljavanja uči, u interakcijama s roditeljima i širom socijalnom sredinom, jako je bitno biti svestan poruka koje se u ovim interakcijama detetu šalju.

Ako dete odrasta u agresivnoj porodičnoj sredini, a naročito ako je a agresivnost usmerena i prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom ne bi li tako smanjilo vlastiti strah.Fizički zlostavljana djeca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.  Sa jedne strane roditelji predstavljaju model čije će se ponašanje imitirati a sa druge, odnosom prema deci utiču na razvoj određenih osobina.

Najagresivnija deca, po pravilu, dolaze iz porodica u kojima postoji sa jedne strane običaj strogog kažnjavanja sa druge permisivnost prema agresivnosti same dece. Sigurna, topla, smirena i opuštajuća atmosfera smanjuje potrebu za agresijom i u takvim sredinama retko se razvijaju agresivne osobe, dok hladna, neprijateljska atmosfera i kažnjavanje podstiču agresivnost. Čak i ako ne činite ništa, ako zanemarujete dete ili prelazite preko agresije kao da će ona sama od sebe nestati, podstičete agresivnost jer detetu ne dajete do znanja da je takvo ponašanje nepoželjno. Ono će nastaviti s istim ponašanjem, jer je agresija instinktivna, laka i detetu deluje prirodno.

Druga  krajnost su  porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanje dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna čim se susretnu i s najmanjim zabranama, jer nisu razvila dovoljnu frustracionu toleranciju.

Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti, kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije, granična organizacija ličnosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkinetički sindrom. Takvoj deci vrlo je lako odvući pažnju i izrazito su nemirna, zbog čega nisu sposobna izdržati uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavu kratkotrajne pažnje i nemira.

Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena količina agresivnih sadržaja, koja se slabo kontrolisanio prezentuje deci putem raznih vrsta medija. Televizijski program i učestalo igranje kompjuterskih igara prepunih agresivnosti, kako pokazuju istraživanja, u kauzalnoj su vezi sa agresivnim ponašanjm. Destruktivni sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži rasterećenju, a to najčešće konkretno znači da ponašanje dece postaje sve destruktivnije. Teško je proceniti tačan udeo i trajnost uticaja medija na agresivnost dece ali je činjenica da se uzročna veza dobija u većini istraživanja najrazličitije metodologije.

                            Kako se ispoljava agresivnost?

Oblici pojavljivanja agresivnosti su mnogobrojni. Kada se pomene agresivno ponašanje, najčešće se misli na  fizičku agresivnost kao najupečatljiviji vid agresivnosti. Razlog tome je činjenica da su  pojavni oblici fizičke agresivnosti raznovrsni i često dramatični. Taj oblik agresivnosti privlači pažnju prisutnih. Fizička agresivnost izaziva napetost, strah, bojazan da sukob ne eskalira, proširi se. Ona je često izazvana prisustvom i aktivnošću drugih ljudi i na njih je usmerena. Sve su to razlozi zbog kojih se misli da je fizička agresivnost najučestaliji vid agresivnosti.

Međutim, verbalna agresivnost daleko je učestalija. Po nekim istraživanjima na verbalnu agresivnost otpada više od polovine agresivnih ponašanja. Uvredljiva zapovijedanja, pretnje, povišen ton, okrivljavanja, psovke, žalbe, zabrane, naređenja, kukanje, plakanje i slično, najčešći su oblici verbalne agresije.

Tihu agresivnost mnogi i ne primjećuju, ili ako i primete, ne smatraju to agresivnošću. Međutim, tiha agresivnost može biti jednako neprijatna i destruktivna kao i prethodne dve. Nimalo nije ugodno kad dete ne želi da komunicira, ne želi da sudeluje u razgovoru, u igri, kad želi da ignoriše druge i slično. Takve reakcije dece, isto kao i fizička ili verbalna agresivnost, izazivaju kod drugoga nelagodnost, zabrinutost ili neku drugu vrstu neprijatnosti. Takva deca se pri zabrani i uskraćenosti ne odupiru otvoreno, nego se povlače, tj. odbijaju hranu, ne žele da spavaju, odbijaju pražnjenje creva i slično. Dete odbija da izvršava određene zadatke ili naredbe, pravi se “gluvo”. Takvo je ponašanje često u fazi prkosa, kad je ambivalencija prema roditeljima prirodna pojava.

Agresija postaje problem kad je prejaka. Cilj prejake agresije je da zavlada situacijom, da savlada preprereku ili da uništi objekt. Agresija se može potiskivati, a često je deca i poriču. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu i mnoge druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama koje je naučeno u detinjstvu. Druga krajnost su nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.

Možemo  razlikovati eksplozivan i impolzivnog načina izražavanja agresije. Eksplozivnu agresivnost pokazuju oni koji reaguju na svaku sitnicu, skloni su bučnim raspravama, nervozi, čestim scenama… Ovaj bes se ispoljava burno, kratko traje ali ne mora da ostavlja posledice. Impolzivna agresija je ređi oblik ispoljavanja ali se zato on dugo pamti, a posledice mogu biti opasne i zastrašujuće. Njega ispoljavaju oni koji u svakodnevnom životu ostavljaju utisak veoma smirene i staložene osobe. Ipak, kad jednom prasnu, reakcije mogu biti nekontrolisano razorne.

                                   Kako se boriti protiv agresivnosti?

       Roditelji, ali i  vaspitači i nastavnici se sve češće obraćaju za pomoć stručnjacima, zbog problema sa agresijom kod dece, posebno onih koji se tiču maloletničke delikvencije, gde pravne metode obično ne daju željene rezultate. Budući da mehanizmi antisocijalnog ponašanja još uvek nisu u potpunosti razjašnjeni i  da je reč o izuzetno složenij pojavi, pokušaji delovanja na takvo ponašanje psihološkim ili vaspitnim metodama zato su često samo delimično uspešni. Šta se ipak može uraditi?

Timski sportovi omogućiće detetu da se fizički isprazni

• Sportske aktivnosti, a naročito timski sportovi omogućiće detetu da se fizički isprazni, ali i da vežba socijalnu komunikaciju sa vršnjacima. Takođe zajedničkim fizičkim aktivnostima sa detetom, istovremeno možete jačati vaš međusobni odnos. Fizička aktivnost je konstruktivna i uspešna metoda za smanjivanje frustracije
• Učite dete samokontroli. To se ne uči preko noći niti se usvaja spontano i slučajno. Postavljanje granica i pravila prihvatljivog ponašanja omogućava da dete počne da ispituje svoju ličnu snagu. Jednom kada postane toga svesno, spremno je i da razume vezu između osećanja i ponašanja.
• Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslušnost. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Na taj način uče se da samostalno i autonomno procenjuju postupke i razvijaju unutašnju regulaciju ponašanja i motivaciju za određeno postupanje. Sa druge strane, kada se osećaju sputanima i ne uspevaju na druge, društveno prihvatljive načine da pokažu da su različiti, u nasilnosti ponekad pronađu jedinu mogućnost da pokažu svoju različitost.

• Ograničite gledanje agresivnih sadržaja u medijima ali pokušajte da to uradite nenametljivo, nudeći detetu alternativne sadržaje, argumentovano obrazlažući svoje stanovište. Ne dozvolite da vaša bespogovorna zabrana izazove kod deteta reaktivnost koja će mu samo učvrstiti ideju o privlačnosti zabranjene aktivnosti.

• Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da “izbaci” iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati ili slično. Naročito u  predškolskom periodu usredsredite se na vežbanje detetove koncentracije. Slaganje puzzle,  igra sa glinom, plastelinom, mogu uticati da se negativna, nagomilana energija ispolji na pravi način, a da se istovremeno vežba pažnja, razvija motorika, koordinacija pokreta…
• Ne kažnjavajte dete fizički. Time pokazujete da ste i sami agresivni i da je agresivnost način postizanja cilja. Nemojte dete nikada vređati i ponižavati! Budite dobar primer. Rešavajte konflikte razgovorom i argumentima. Naravno, uvek imajte na umu da »zato što ja tako kažem« – nije argument.
• Učite dete samopoštovanju i poštovanju drugih. Razvijajte kod njega pozitivan stav prema drugima. Učite dete prosocijalnom ponašanju, da dobrovoljno pomaže i deli sa drugima, da bude velikodušno, da prepoznaje osjećanja drugih ljudi i dece i uživljava se u njih.

                    Još jednom, televizija utiče na agresivnost!

Istraživanje američkih naučnika pokazuje da gledanje nasilja na televiziji u detinjstvu podstiče pojavu agresivnosti u odraslom dobu. Ova konstatacija i ne bi bila toliko nova i originalna, da nije ukazano na jednu bitnu specifičnost dobijenih rezultata, a to je da veza količine gledanja nasilja na televiziji i ispoljavanja nasilja u toku samog  detinjstva nije bila dominantna!

U studiji je povezano gledanje nasilja na televiziji u uzrastu  od 6 do 9 godina sa zlostavljanjem supružnika i osudama zbog kaznenih dela u uzrastu od 20 do 30 godina.

U istraživanju je učestvovalo 329 odraslih osoba, a ispitani su i njihovi supružnici i prijatelji, a proverena je i evidencija eventualno počinjenih kaznenih dela.

Istraživači univerziteta u Mičigenu kažu da je ovaj efekat uočen kod oba pola podjednako, nezavisno od toga koliko je dotična osoba bila agresivna kao dete. Ovi rezultati su alarmantni zato što ukazuju na dug period latencije naučene agresivnosti koja se u periodu detinjstva ne mora ispoljavati i čiji se efekti stoga mogu lako prevideti. Deca su sputana zahtevima roditelja i sredine, koji ih guraju u okvire socijalno prihvaćenog ponašanja. Ipak, i pored toga izgleda da se agresivni model ponašanja ne zaboravlja!

                               Konzumacija ribe smanjuje agresivnost

Jedno japansko istraživanje pokazuje da bi ljudi trebalo da jedu više ribe ako žele da izbegnu agresivnost u stresnim situacijama.

Pojedine vrste ribe sadrže docosaheksnu kiselinu (DHA) koja smanjuje agresivno ponašanje u stresnim ispitnim fazama. 22 japanska studenta primala su dnevno tokom 3 meseca preparat s 1,5 do 1,8 grama DHA. 19 kontrolnih ispitanika dobijalo je lažni preparat. Dok su ispitanici kontrolne grupe pokazivali pojačanu agresivnost prema drugim osobama tokom faze učenja i ispita, u DHA-grupi ponašanje studenata ostalo je nepromenjeno.

DHA se nalazi u masti riba kao što su haringa, losos i skuša.Rezultat istraživanja utoliko je zanimljiviji što je poznato da Japanci kao najveći potrošači ribe ionako uzimaju više DHA od Evropljana ili Amerikanaca.

U početku testa kod japanskih studenata DHA je već činio 3% svih masnih kiselina u krvi. Ta vrednost se  tokom eksperimenta udvostručila. Kod nekih drugih populacija na primer Amerikanaca, ali i Evropljana, DHA prema procenama iznosi tek 1%,što delom može da objasni burne reakcije zapadnjaka na stres.

Zašto su muškarci agresivniji od žena?

Neurološka istraživanja sprovedena na medicinskom fakultetu Univerziteta  u Pensilvaniji su uz pomoć magnetne rezonance pokazala da je relativna veličina delova mozga koji sputavaju agresiju i upravljaju ponašanjem, veća kod  žena nego kod muškaraca. Ovim je istraživanjem otvoren novi put mogućem pružanju pomoći psihijatrijskim bolesnicima koji ne mogu da obuzdaju agresivnost i opasno impulsivno ponašanje, a time su potvrđene i ranije teze istih naučnika, prema kojima razlike u ponašanju između polova nisu rezultat samo modela socijalizacije, nego i urođenih bioloških razlika.

Rezultati istraživanja se temelje na naučnim otkrićima prema kojima emocije kod ljudi provodi i njima upravlja neuronska mreža koja se proteže kroz limbički sistem u moždanoj bazi, i dalje prema području oko očiju i čela i ispod slepoočnica.

Manjak serotonina utiče na agresivnost prema porodu

Stručnjaci sa Univerziteta u Čikagu utvrdili su, prilikom eksperimenata na rezus majmunima, da se u mozgu zlostavljanih mladunaca ovih životinja često proizvodi manje serotonina ukoliko su tokom prvog mreseca života bile maltretirane i zapostavljane od svojih majki. I kod majmuna i kod ljudi nizak nivo serotonina dovodi se u vezu s uznemirenošću, depresijom i agresivnim ponašanjem.

Kada su mladunci odrasli i postali roditelji, podeljeni su u dve grupe – zavisno od toga da li su se agresivno ponašali prema svom porodu. Utvrđeno je da su ženke majmuna, koje su se nasilnički odnosile prema svom porodu, imale za 10 do 20 odsto manje serotonina od ženki koje su takođe bile zlostavljane od roditelja ali koje kasnije nisu bile nasilne prema svom porodu.

Studija čikaških stručnjaka,  međutim, ukazuje da se ne radi samo o tome da  nasilni roditelji ponavljaju ponašanje naučeno u ranom detinjstvu, već da rana traumatična iskustva izazivaju dugoročne promene u mozgu koje za posledicu mogu da imaju kasnije nasilno ponašanje prema potomcima. Stručnjaci smatraju da bi bilo moguće medikamentima koji bi podstakli povećanje nivoa serotonina u mozgu, eliminisati agresivnost nasilnih roditelja.

Ipak ova studija ne može da se primeni na objašnjenje zlostavljanja poroda od strane muških roditelja, zato što je reč o vrsti majmuna kod kojih je briga o potomstvu isključivo u nadležnosti majki.

              Braća i sestre i ispoljavanje agresivnosti

Istraživanje sprovedeno na Kalifornijskom univerzitetu, ukazuje da su deca koja imaju stariju braću češće agresivnija nego deca koja imaju starije sestre. Prateći 451 par braće i sestara u uzrastu od 9 do 18 godina naučnici su prikupili podatke o eventualnom agresivnom ponašanju dece. Takođe je procenjena mogućnost negativnog odnosa roditelja prema deci za vreme porodičnih konflikata.

Osim otkrića o uticaju starije braće, naučnici su utvrdili da su smanjeno agresivna deca ona koja imaju mlađe sestre. Kod dece s mlađom braćom je nivo agresivnosti bio stabilan. Starija deca su bila češće agresivna ako su imala agresivnu mlađu braću ili sestre, i obrnuto. Na izglede za razvoj agresivnosti kod dece je važan uticaj imao i eventualni neprijateljski stav roditelja u trenucima sukoba u porodici.

                           Muzika i agresivnost

Asocijacija američkih psihologa (APA) objavila je studiju o uticaju “nasilnih tekstova muzičkih numera na psihu čoveka”. Studija je zasnovana na rezuiltatima eksperimenta u kojima je učestvovalo 500 studenata.

Psiholozi su ustanovili da nasilni tekstovi pesama rađaju neprijateljsko raspoloženje bez posebne provokacije ili pretnje.Oni su otkrili da čak i nasilni tekstovi s humornim karakteristikama izazivaju porast agresivnih misli.

Ovi rezultati u suprotnosti su sa mišljenjem da slušanje besnih, nasilnih tekstova pesama zapravo služi kao pozitivna katarza za ljude.

U toku pet eksprimenata, koju su obavili psiholozi sa Univerziteta Ajove i Teksasa, pratili su uticaj sedam nasilnih pesama sedmorice različitih autora i osam nenasilnih pesama sedmorice umetnika.

Posle slušanja, studentima su dati različiti psihološki zadaci kojima se  mere agresivne misli i osećanja, uključujući i zahtev da ispitanici klasifikuju reči koje imaju i agresivno i neagresivno značenje.

.

Rezultati eksperimenta su pokazali da nasilni tekstovi pesama izazivaju agresivnije interpretacije inače dvosmislenih agresivnih reči i porast relativne brzine s kojom ljudi ponavljaju agresivne nasuprot neagresivnih reči.

Ovakav agresivan odgovor slušalaca na nasilne tekstove ipak traje relativno kratko vreme nakon jednokratnog izlaganja agresivnog sadržaja, ali ostaje  pitanje šta se dešeava u situaciji sistematske i dugotrajne izloženosti takvim sadržajima.

autor teksta

Ana Gvozdić