Značaj socijalne podrške

Značaj drugih često primetimo tek onda kada nas zadesi situacija u kojoj smo potpuno sami i to ne zbog stare izreke da 'ne znamo da cenimo šta imamo dok to ne izgubimo', već zbog činjenice da nam je kao urođeno socijalnim bićima prisustvo drugih toliko prirodno


Nijedan čovek nije izolovani svet za sebe. Mi smo po prirodi socijalna bića koja teže interakciji i povezivanju sa drugima bez obzira na to koliko smo odmakli u razvoju svoje samostalnosti, autonomije i samodovoljnosti. Određene faze života kao što su detinstvo ili duboka starost, određeni životni periodi kao što su trudnoća, bolesti, životne krize i slično, po prirodi stvari su takvi da jedinku stavljaju u položaj veće zavisnosti od drugih. Ali isto tako i svi oni periodi u kojima osećamo da imamo potpunu kontrolu nad svojim životom, uključuju prisustvo drugih koji, iako toga možda nismo svesni, igraju značajnu ulogu u našem doživljaju da je sve u redu. Značaj drugih često primetimo tek onda kada nas zadesi situacija u kojoj smo potpuno sami i to ne zbog stare izreke da 'ne znamo da cenimo šta imamo dok to ne izgubimo', već zbog činjenice da nam je kao urođeno socijalnim bićima prisustvo drugih toliko prirodno. 

Postojanje ili odsustvo podrske u interakciji sa nama najbližima upadljivo doprinosi načinu na koji funkcionišemo. Drugi su naše ogledalo, naši kritičari i nagrađivači i, bez obzira na to koliko sigurni u sebe bili, uvek ćemo dopustiti da čujemo kako naša dela odzvanjaju u  svesti drugih. Reakcije i odnos drugih su načini na koje testiramo realnost i efekte onoga u šta se ulažemo i važan su podatak, pored već pomenute samosvesti.


Roditeljska podrška

Roditeljska podrška kod dece od samog početka utiče na njihov lični stil ponašanja i doživljavanja sebe i sveta. Da li će dete razviti sigurnost, poverenje i samostalnost, najviše zavisi od toga koliko su roditelji uspeli da uspostave atmosferu podržavajuće sredine. Zaštitnički stav roditelja i podsticanje deteta na samostalnu aktivnost nije lako usaglasiti. Roditelj je u isto vreme i onaj koji ograničava i onaj koji dopušta.

Podsticanje na aktivnost pomaže detetu da razvije inicijativu i testira i razvije svoje sposobnosti. Svest o sopstvenoj kompetenciji i osećaj da je za nešto sposobno je ključ razvoja dobrog samopouzdanja. Ohrabrivanje u situacijama kada se dete oseća nesigurno i pokazuje neodlučnost, služi kao spoljašnji podsticaj za razvoj samopouzdanja i inicijativnosti onda kada je  dete sputano sopstvenim nedoumicama ili nailazi na teško savladive prerpreke u sredini. Podrška ne znači sve dozvoliti i sa svime se složiti. Štaviše, preterana permisivnost roditelja i pristajanje na sve, dete će pre protumačiti kao nezainteresovanost ili nemoć roditelja nego kao prodršku. Podrška bi trebalo da izazove osećaj potpore i sigurnosti, a ne osećaj napuštenosti. Kada su ograničenja koja se postavljaju praćena adekvatnim obrazloženjem takvog stava, emocionalnom toplinom i otvorenošću za razgovor, ona upravo dobijaju oblik adekvatne roditeljske podrške jer šalju detetu poruku da je važno, voljeno i poštovano. Vremenom bi kontrola i ograničavanje kao vid odgovornosti za dobrobit deteta, trebalo sve više da se prepuštaju samom detetu. Podsticaj da nauči da samo o sebi brine i samostalno procenjuje šta je, a šta nije dobro za njega, predstavlja prepuštanje odgovornosti za sebe samom detetu i ono je od ključnog značaja za razvoj samostalnosti.

Da li će dete razviti sigurnost, poverenje i samostalnost, najviše zavisi od toga koliko su roditelji uspeli da uspostave atmosferu podržavajuće sredine

U adolescenciji je pitanje roditeljske podrške povezano sa mnogim protivrečnostima koje taj period nosi sa sobom. Adolescent ima doživljaj da je dovoljno odrastao i u skladu sa tim očekuje da bude ravnopravan u odlučivanju, ali je isto tako i dovoljno nestalan i nedovoljno opremljen iskustvom da preuzme odgovornost za punu samostalnost. Od ovih protivrečnosti ne treba bežati niti nastojati da se one po svaku cenu razreše odmah. To nije ni moguće učiniti a da se pri tom ne naruši normalan i prirodan tok sazrevanja. Tražiti od adolescenta da odluči da li će da bude potpuno nezavisan i odgovoran ili da se i dalje ponaša kao pravo dete je uzaludan posao. Ako se u tome i uspe na silu, biće ili kratkog daha ili će osiromašiti razvojni proces i doneti samo doživljaj uskraćenosti.

Adolescente je važno podržati u procesu otkrivanja sebe kroz testiranje različitih protivrečnosti.Ohrabreni da svoje kvalitete i sposobnosti istraže kroz kreativno ulaganje u najrazličitijim oblastima, adolescenti  u ovom periodu postavljaju temelje svog daljeg života

Adolescenta je važno podržati upravo u ovom procesu otkrivanja sebe kroz testiranje različitih protivrečnosti jer će jedino to na pravi način doneti uspešan prolazak kroz ovaj period. Ohrabreni da svoje kvalitete i sposobnosti istraže kroz kreativno ulaganje u najrazličitijim oblastima, adolescenti vrlo često u ovom periodu postavljaju temelje svojih budućih profesija, životnog stila, odnosa prema sebi i drugima, preispituju i usvajaju vrednosti i stavove o sebi i svetu oko sebe. Roditeljska podrška odražava poverenje koje roditelji imaju prema svojoj deci, a isto tako održava poverenje dece u to da će biti prihvaćena čak i ako stvari krenu loše i daje im slobodu da priznaju grešku i obrate se za pomoć onda kada je naprave. Nema ništa gore za adolescenta od 'dobronamerne' roditeljske vidovitosti u stilu 'Kad se opečeš, videćeš da sam bio u pravu' onda kada iznese neki svoj plan, ili 'Je l sam ti lepo rekao?!', onda kada mu se dogodi neki peh. Podrška i razumevanje bliskih drugih nam je najpotrebnija upravo onda kada se upuštamo u neki rizik ili pretrpimo neki gubitak.

Podrška i razumevanje bliskih drugih nam je najpotrebnija upravo onda kada se upuštamo u neki rizik ili pretrpimo neki gubitak


Podrška grupe vršnjaka

Iako je u adolescenciji pitanje roditeljske podrške i dalje veoma aktuelno, vršnjačka grupa dobija veći značaj. Adolescenti su mahom nesigurni oko svega i svačega, često sumnjaju u svoju fizičku privlačnost, prihvaćenost i poželjnost, u svoju inteligenciju, znanje i kompetencije, u svoje odluke i izbore i veliki deo odgovora na ove nedoumice traže u grupi svojih vršnjaka. Prihvaćenost od strane vršnjaka ima ulogu podsticaja, zelenog svetla kojim im se stavlja do znanja da su na pravom putu. Svi adolescenti su ranjivi, ali su nekada i vrlo surovi prema ranjivostima drugih vršnjaka. Nekada je to način da se skrene pažnja sa svojih samoopaženih 'mana', a nekada jednostavno ventil kroz koji se izbacuje višak nakupljene tenzije. Adolescenti koji su do ovog perioda u svom bliskom okruženju imali podršku i bili na pravi način prihvaćeni, shvataju važnost takvih odnosa i mnogo je verovatnije da će takvu podršku moći da ispolje i prema svojim vršnjacima jer su pored sigurnosti u sebe usvojili i empatijski odnos prema drugima.


Str. 2

Socijalna podrška kod odraslih

Odrasli ljudi ulaze u sve veći broj socijalnih interakcija i što je još važnije dobijaju sve veći broj raznolikih socijalnih uloga koje treba uskladiti. Nekima smo prijatelj, drugima šef, nekima supružnik, roditelj, savetnik itd. Sa tim ide i sve veći broj odgovornosti koje osoba uzima na sebe, a koje znaju da budu značajan izvor stresa. Socijalna okolina u velikoj meri  može olakšati suočavanje sa stresom podržavajućim ponašanjem.

U radnoj sredini, negovanje timskog rada i podsticanje saradnje umesto takmičenja umanjuje stres. Delegiranje odgovornosti samo po sebi umanjuje pritisak na pojedinca, ali što je još važnije šalje poruku svim članovima tima da svi imaju isti cilj. Timskim radom razvija se svest pojedinaca o tome da će kroz međusobno davanje podrške poboljšati kvalitet rada svakog pojedinca, a time i celog tima. Osećaj da je nama samima bolje onda kada je drugima oko nas bolje, dodatno motiviše razvoj dobrih i podržavajućih međuljudskih odnosa.

Podržavajući odnosi smanjuju rizik od depresivnih raspoloženja i pesimističkog pogleda na svet, ubrzavaju proces oporavka posle gubitaka, a umnožavaju pozitivne efekte svakog uspeha



U partnerskim odnosima, koji spadaju u relacije najveće bliskosti, kompleksnost takvih odnosa sa jedne strane obogaćuje, ali isto tako može i da oteža, sistem pružanja podrške. Ništa lakše nego podržati nekog u dostizanju ciljeva koji su identični našim, sa kojima smo potpuno saglasni i čak ih možemo uzeti kao zajedničke. Ljudi se razvijaju kroz partnerske odnose, ali vrlo često nezavisno od njih. Pitanje je šta ćemo uraditi onda kada su planovi našeg partnera različiti od naših? Nekada možemo biti jednostavno lično nezainteresovani za cilj koji je naš partner sebi postavio. Nekada možemo imati želje koje se sukobljavaju sa željama koje ima naš partner, a kadkad možemo biti nezadovoljni planovima koje partner želi da zajednički ostvarimo. Različitost je prva stvar koju moramo prihvatiti u svakom dobrom odnosu sa drugima. Što je odnos dublji, to je prihvatanje različitosti bitnije. Nijedna jedinka se ne razvija na isti način niti istom brzinom kao drugi. Ali, ono koliko nas najbliže osobe prihvataju takve kakvi jesmo, daje nam slobodu da se razvijamo na autentičan, sebi svojstven način, da imamo svoje individualne ciljeve i razvijamo nama važne veštine. To podrazumeva  podjednako i naše uvažavanje i poštovanje ciljeva drugih. Najteže je naravno integrisati različitosti u jedinstven slad kakav je svojstven dobrim partnerskim odnosima. Tolerancija je samo jedan deo, ali mnogo više čine aktivna podrška i podsticajna interakcija. Takvi odnosi povećavaju otpornost na stres i samim tim osobi oslobađaju velike kapacitete za lični razvoj. Podržavajući odnosi smanjuju rizik od depresivnih raspoloženja i pesimističkog pogleda na svet, ubrzavaju proces oporavka posle gubitaka, a umnožavaju pozitivne efekte svakog uspeha.

U starosti dolazi do gubljenja velikog broja socijalnih uloga koje su do tada postojale i osoba je prinuđena da se navikne na novu situaciju koja podrazumeva i sve manju vitalnost, proređenu aktivnost i smanjene psihofizičke kapacitete. Ovaj period može da bude izuzetno težak onima kod kojih dolazi do značajnog smanjenja sposobnosti, iako to nekada ne mora da bude slučaj. Ljudi se često osećaju usamljeni i beskorisni, povlače se u sebe i izbegavaju kontakt sa drugima uvereni da više nemaju šta da ponude. Ipak, ovo je i period kada mnogi otkrivaju kod sebe neke do tada neispoljene talente i veštine ili počinju da se bave stvarima za koje nikada ranije nisu imali vremena. Ohrabrivanje da nastave sa aktivnim životom dolazi najčešće od porodice, ali i od prijatelja koji se nalaze u sličnoj situaciji. Za ovaj period od ključnog značaja je strpljenje, jer za ljude treće dobi sve se odvija mnogo sporije nego što su drugi navikli.


Osećaj da je nama samima bolje onda kada je drugima oko nas bolje, dodatno motiviše razvoj dobrih i podržavajućih međuljudskih odnosa.



Grupe podrške

Grupe za podršku su značajne zbog toga što okupljaju ljude koji se suočavaju sa sličnim, za njih problematičnim situacijama i stanjima. Ove grupe mogu da budu posvećene osobama sa određenim psihološkim problemom, fizičkom bolešću, traumatičnim iskustvima ili jednostavno da okupljaju osobe koje žele da rade na unapređivanju svog individualnog razvoja. Ove grupe svojim članovima omogućuju  međusobnu razmenu informacija i iskustava u vezi sa nekim zajedničkim problemom, uz otvorenu komunikaciju i aktivnu podršku.

Ove grupe  mogu da budu bazirane na samopomoći, gde proces grupnog rada vode ljudi koji imaju lično iskustvo i interesovanje za određenu problematiku, a to su najčešće oni koji su se uspešno izborili sa nekim problemom i odlučili se da svoje iskustvo iskoriste na višem nivou, u radu sa grupom.

Pored ovih, postoje i grupe koje su vođene od strane profesionalno obučenih savetnika, socijalnih i medicinskih radnika, psihologa i slično. Oni prolaze posebnu obuku koja se tiče konkretne problematike kojom će se grupa baviti koja podrazumeva upoznavanje sa svim relevantnim saznanjima iz te oblasti. Ipak, veliki deo obuke i takvih profesionalaca nije samo u prethodnoj pripremi i zapravo dolazi tek nakon formalne obuke, u iskustvenom radu sa ljudima koji grupu čine.


Prva stvar koju većina osoba koje se priključe radu neke ovakve grupe iskusi jeste doživljaj da nisu sami. Grupe podrške prvenstveno obezbeđuju emocionalnu podršku svojim članovima. To su mesta gde ljudi  mogu da podele svoje doživljaje sa drugima i budu pažljivo saslušani, gde mogu da očekuju da će biti prihvaćeni i da neće biti osuđivani. Povrh svega, to su grupe u kojima će osobe biti ohrabrivane i podsticane da postignu svoje ciljeve, reše probleme koji ih muče i nauče da žive u skladu sa sobom i svojim ograničenjima, što je moguće kvalitetnije.

Neretko, ove grupe imaju i svoju edukativnu funkciju. U svoj rad one uključuju različite edukativne kurseve i predavanja kompetentnih strčnjaka iz određenih oblasti koji su spremni da svoje znanje o tom problemu podele sa grupom. To može da podrazumeva i aktivno učešće članova koji postavljaju sebi određene ciljeve i uz pomoć i podršku grupe pokušavaju da ih ostvare.

Grupe podrške su različitog veka trajanja. Neke postoje do ispunjenja konkretnih ciljeva koje su pred pojedincima i grupom u celini, a prestaju da postoje sa ispunjenjem tih ciljeva. Neke druge grupe su trajnog karaktera, što je najčešće slučaj sa grupama koje okupljaju ljude sa hroničnim psihološkim ili zdravstvenim poteškoćama ili stanjima kod kojih je potrebna stalna supervizija.

Rad grupa za podršku je zasnovan na ideji da je svaka osoba resurs za sve druge članove. Postoji mnogo ljudi sa nekim specifičnim problemom ili ciljem, a svako od njih može da se posmatra i kao potencijalni model, izvor informacija i strategija za mnoge druge osobe u sličnoj situaciji.  Još jedan od bitnih principa jeste da pomažući i pružajući podršku drugima, zapravo pomažemo i sebi samima. Ako podržavajući druge sa sličnim poteškoćama oni uspeju da postignu napredak, time ćemo i sebi na nedvosmislen način dokazati da je napredak moguć i da smo sposobni da ga postignemo.

Ideja o sličnosti svih ljudi je upravo ono što ove grupe čini uspešnim. Koliko god da smo različiti na prvi pogled, svi porolazimo kroz vrlo slične procese koji su svojstveni čoveku kao vrsti. Ne rade sve metode podjednako dobro za svakog pojedinačno, ali je verovatno da ćemo u obilju priča koje u grupi čujemo uspeti da prepoznamo i neku koja veoma liči na našu i da je iskoristimo u rešavanju svojih nedoumica.


                                                       Ana Gvozdić