……………………………………..….1……………………………………….

ŽIVOTNE KRIZE


Šta je kriza?


Možda najadekvatnija definicija krize jeste ona koju je dao Kaplan, a koja glasi da je kriza kratka psihička pometnja koja se s vremena na vreme događa osobama koje se bore sa životnim problemima koji u tom trenutku prevazilaze njihove kapacitete.

Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori. U stanju krize dotadašnji načini za prevazilaženje i suočavanja sa određenim životnim situacijama  prestaju da budu dovoljno uspešni, pa je zato potrebno tragati za novim mehanizmima prilagođavanja koji bi bili adekvatniji datoj situaciji.

Kriza je stanje nesklada između pritiska koje stvaraju spoljašnji ili unutrašnji zahtevi i trenutne mogućnosti osobe da na te zahteve adekvatno odgovori.

Pojam krize podrazumeva naglasak na subjektivnoj interpretaciji događaja, značenju koje se daje životnom događaju. Do krize dovode samo one promene koje sama jedinka procenjuje kao preteće i ugrožavajuće. Na kognitivnom planu, kriza se ispoljava kroz poremećaj ego funkcija, intelektualnu neefikasnost, poremećaje koncentracije i rasuđivanja. Na emotivnom planu se javlja primarni strah od napuštenosti i bespomoćnosti koji delom može da naruši osećaj samopoštovanja i vere u sebe, kao  i separacioni, strah od odvajanja i gubitka realnosti. Na planu ponašanja čovek ispoljava stanje krize kroz motoriku, govor, poremećaje spavanja i seksualnog nagona kao i apetita.

Kriza se kao opšti poremećaj načina funkcionisanja pojavljuje na kognitivnom,emotivnom planu i na planu ponašanja.



Četiri stupnja u razvoju krize


Mogu se razlikovati četiri stupnja u razvoju krize.        

- Osoba prvo pokušava da razreši kriznu situaciju koristeći ranije naučene načine ovladavanja problemima.

-Ako ovo ne dovede do uspeha javlja se anksioznost, osećaj bespomoćnosti, dolazi do poremećaja intelektualnih funkcija i opsednutosti problemom.

-U sledećoj fazi javlja se pokušaj novog načina prilaženja problemu. Modifikuju se načini rešavanja problema ili se sam problem redefiniše, ali s obzirom da u dotadašnjem iskustvu jedinke ne postoje već korišćeni, adekvatni mehanizmi prevladavanja, ponekad se pribegava i rešavanju putem pokušaja i pogrešaka. Traganje za ovim mehanizmima i testiranje njihove efikasnosti, prema uobičajenom shvatanju krize, ne bi trebalo da traje duže od 6 nedelja, nakon kojih bi trebalo da je unutrašnja ravnoteža ponovo uspostavljena

-Ukoliko ova faza ne dovede do zadovoljavajućih rezultata , dolazi do porasta tenzije do tačke sloma. U tom smislu, svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju.

Ponovno uspostavljena ravnoteža moze imati tri vida.

Ona može da se završi begom u bolest, tj. da se manifestuje kroz neurotično ili psihotično stanje pojedinca, pa se tada govori o patološkom načinu prevladavanja.

Druga mogućnost je povratak na raniji nivo funkcionisanja, dakle upotreba regresivnih mehanizama prevladavanja.

Uspostavljena ravnoteža takođe može da predstavlja bolju integrisanost i veću zrelost onda kad se dogodi kreativni skok.

Svaka životna kriza je prekretnica između zdravlja i bolesti, razvoja i regresije u razvoju. Način prevladavanja krize je pokazatelj opšteg psihičkog stanja pojedinca

               


Način prevladavanja krize je pokazatelj opšteg psihičkog stanja pojedinca, ali zavisi od nekoliko bitnih faktora:

U prevladavanju kriza lakše se snalaze oni pojedinci koji su fizički zdravi, energični, imaju pozitivna uverenja i optimizam.

Takođe, sociokulturni faktori imaju važnu ulogu, pa tako, komunikativni, društveni ljudi, oni koji imaju podršku bliskih osoba, odgovarajuće materijalne mogućnosti i znanja o suštini procesa kriznog prevladavanja, imaju veće šanse da se uspešno izbore sa krizom.

Od bitnog je značaja i postojanje adekvatne preventivno terapijske pomoći u krizi koja obuhvata pravovremeno detektovanje krize, ublažavanje dramatičnih simptoma medikamentima, ali samo ako je tako nešto neophodno, zatim, pružanje kratkotrajne, intenzivne psihoterapijske intervencije koja se fokusira na proces razrešavanja krize.



Kriza i srodni pojmovi

Pojam traume je u Frojdovoj teoriji prvobitno igrala središnju ulogu u razvoju neuroza, pa i kada je napušteno shvatanje o njenom presudnom značaju, trauma je ostala jedan od bitnih faktora u razvoju neurotskih struktura. U ovom kontekstu trauma predstavlja doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega, usled nemogućnosti ega da u datom trenutku obradi pristiglu količinu spoljašnjih draži.

Trauma je doživljaj koji dovodi do gubitka ravnoteže ega

Svaki traumatski doživljaj je potencijalna pretnja za ozbiljno, nekada i trajno narušavanje mentalnog stanja osobe. Da li će se neki događaj doživeti kao traumatski, zavisi od objektivnih okolnosti kao što su intenzitet i trajanje traumatskog događaja, ali ono što je od presudnog značaja su zapravo lične karakteristike osobe.  Otpornost na traumu je u mnogome konstitucionalna, zavisi od subjektivne procene događaja, treutnih  psihičkih  kapaciteta osobe i ranijeg iskustva.

       Stres je pojam koji je teško definisati jednoznačno i precizno. Reč stres se koristi za opisivanje događaja koji deluju stresogeno na osobu, ali  i za doživljaj koji osoba ima usled dejstva određenih stresora. Pod stresom se podrazumeva narušavanje ravnoteže organizma koje  je ugrožavajuće i preteće po jedinku, ali i ono koje jedinka opaža kao prijatnu promenu. Najuopštenija definicija stresa jeste da je to bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu, tj.ravnotežu osobe i koja od nje zahteva menjanje uigranih, automatizovanih načina reagovanja i adaptaciju na novonastalu situaciju.

Stres je bilo koja promena u sredini ili unutar osobe, koja remeti dotadašnju homeostazu

Pojmovi krize, traume i stresa su slični po tome što predstavljaju neke granične situacije, kada zahtevi sredine u datom trenutku prevazilaze mogućnosti individue da na njih adekvatno odgovori starim obrascima reagovanja.  Trauma i stres imaju pretežno  negativno značenje-ugrožavanje jedinke, rizik i opasnost.


Kriza kao šansa

Kod krize  akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu. Stres  shvaćen u najširem smislu, je ono što svaka kriza nosi sa sobom ali ne samo to. Sres je širi pojam koji obuhvata svako odstupanje od rutine koje dovodi do povremenog nesklada i koje je povezano sa svakodnevnim problemima. Kriza se ne odnosi na takva  povremena stanja i takozvane dnevne probleme koji se najčešće rešavaju u hodu. Kriza se odnosi na one prekretne trenutke u kojima se celokupno dotadašnje funkcionisanje osobe dovodi u pitanje i zahteva sveobuhvatnu promenu.

Trauma i stres imaju pretežno  negativno značenje-ugrožavanje jedinke,rizik i opasnost. Kod krize  akcenat je na stvaralačkom potencijalu, na šansi za rast i pozitivnu razvojnu promenu.


Razvojne i acidentne krize

       Postoji mnogo podela kriza, ali jedna od onih koje se najviše navode jeste podela na razvojne i akcidentne krize. Razvojne krize su vezane za psihofizički razvoj svakog čoveka kao jedinke. Prevladavanje svake od ovih kriza vodi ka sve većoj zrelosti i integrisanosti pojedinca, koji kroz rešavanje svojih razvojnih zadataka ostvaruje sve svoje potencijale. U daljem tekstu će biti prikazane razvojne teorije E. Eriksona i D. Levinsona. Akcidentne krize su izazvane za jedinku značajnim i intenzivnim spoljašnjim događajima koji takođe mogu biti šansa za jedinku da se bolje prilagodi sredini, ali isto tako mogu predstavljati ozbiljnu pretnju za integritet jedinke kada se njihovo javljanje poklopi sajavljanjem razvojnih kriza.

Razvojne krize su vezane za psihofizički razvoj svakog čoveka kao jedinke. Akcidentne krize su izazvane za jedinku značajnim i intenzivnim spoljašnjim događajima.



...............................................2 i 3..............................................................


Teorija E. Eriksona


Eriksonova teorija razvoja ličnosti označava se kao psihosocijalna, zato što govori o razvoju kao o sledu determinisanih  razvojnih kriza koje su rezultat konflikta želja i mogućnosti pojedinca sa jedne i zahteva okoline usmerenih ka pojedincu sa druge strane. Svaka razvojna kriza ima stimulirajuće i ograničavajuće aspekte, a njeno uspešno prevladavanje zahteva određeni nivo maturacije psiholoških funkcija osobe i razvoj adaptivnih sposobnosti koje su adekvatne dobu u kome se osoba nalazi. Svaka funkcija koja se razvija ima svoje mesto i  nezamenjivu ulogu u sveukupnom razvoju jedinke i sa ostlim delovima ličnosti stvara funkcionalnu celinu.

Svaka razvojna faza ima svoje razvojne zadatke. Osoba savladava te razvojne zadatke prolazeći kroz razvojnu krizu i prevladavajući je.


Obrasci ponašanja koji se uspostavljaju u cilju prevladavanja krize, se generalizuju i postaju opšti i trajni modeli ponašanja ili ritualizacije. Ti modeli mogu biti konstruktivni ili afunkcionalni, u zavisnosti od uspešnosti adaptacije pojedinca na novonastalu situaciju. Adekvatna uvremenjenost razvoja funkcija je bitna zato što pojava svake nove funkcije svojim delovanjem može da izazove i krizu prethodno razvijenih funkcija, pa je bitno da do pojavljivanja potrebe za razvojem nove funkcije, prethodne budu stabilizovane. Svaki razvojni korak povećava osetljivost i ranjivost jedinke, ali i potencijal za rast. Svaka od faza, kojih prema Eriksonu ima osam,  ima svoje razvojne zadatke koje treba da ispuni u razvoju identiteta jedinke.


Poverenje naspram nepoverenja

Ovo je faza karakteristična za prvu godinu života, u kojoj je osnovni razvojni zadatak deteta izgrađivanje bazičnog poverenja,  koje je osnova razvoja vere u sebe i samoprihvatanja, poverenja i ljubavi prema drugima i svetu, kao i nade. Ovaj zadatak se uspešno ostvaruje u toploj, prihvatajućoj interakciji sa majkom ili drugom majčinskom figurom. Nezadovoljavajuć odnos sa majkom i nedostatak ljubavi kod deteta izazivaju osećaj napuštenosti i otuđenosti. Posledica toga je razvoj bazičnog nepoverenja, posebno u interpersonalnim odnosima. Iskrivljena ritualizacija koja na ovaj način nastaje je idolatrija, tj. obožavanje heroja i stvaranje slike savršenstva i moći koje se pripisuje nekoj ličnosti.

U prvoj godini života glavni zadatak deteta je razvoj poverenja kroz topao prihvatajuć odnos sa majčinskom figurom


Autonomija naspram nemoći

Ova faza se odvija tokom druge i treće godine života i karakteriše je sticanje autonomije kroz sve veću samostalnost, počev od razvoja govora, navikavanja na čistoću, pa do sve samostalnijeg kretanja. Razvojni zadatak deteta u ovoj fazi ogleda se u sticanju osećaja samopouzdanja i moći kroz razvoj samokontrole i nezavisnosti.  Prestrogi zahtevi prema detetu u ovoj fazi, kao i podsticanje zavisnosti u vidu prezaštićivanja deteta, dovode do sumnje deteta u svoje kapacitete, čime se razvija stid, nemoć i nesigurnost. Nedostatak autonomije u ovoj fazi daje osnovu kasnijem opsesivno-kompulzivnom poremećaju. Iskrivljena ritualizacija koja potiče iz ove faze je legalizam, rigidno i bezuslovno poštovanje i sprovođenje normi, bez obzira na smisao i suštinu situacije.


Inicijativnost naspram krivice

Ova faza se odvija tokom predškolskog uzrasta deteta u kojoj je glavna aktivnost stvaranje i menjanje realnosti kroz igru i maštu. Dete u ovom periodu  postaje psihološki spremno da bira aktivnosti koje želi da obavlja i razvija inicijativnost, igrajući razne uloge. Sloboda izbora aktivnosti koje za dete imaju značaja je važna za  kasniji razvoj kreativnosti, težnje ka postignuću i produktivnosti. Sprečavanje ili omalovažavanje ovakvih detetovih nastojanja dovodi do negativnog ishoda krize koji se ogleda u javljanju osećaja krivice zbog preuzimanja inicijative, kao i stida i otpora prema aktivnostima koje su nove ili se ne uklapaju u ustaljene okvire ponašanja. Iskrivljena ritualizacija ove faze je pretvaranje-igranje  uloga u cilju prikrivanja samog sebe. Histronični oblici ponašanja imaju svoje korene u nepovoljnom razrešavanju ove faze.

Tokom predškolskog uzrasta dete razvija inicijativnost, putem stvaranja i menjanja realnosti kroz igru i maštu


Postignuće naspram inferiornosti

Faza školskog uzrasta je obeležena postavljanjem i postizanjem ciljeva od posebnog značaja za dete i izgrađivanjem osećaja postignuća i odgovornosti kroz samostalno obavljanje zadataka i postupanje u skladu sa realnošću. Suviše zaštitnički nastrojeni roditelji i nastavnici, kao i oni koji iskazuju preterane sumnje u sposobnosti deteta i vrše stalna poređenja sa drugim vršnjacima, utiču na razvoj nesamostalnog ponašanja, osećaja manje vrednosti i neadekvatnosti. Inferiornost rađa iskrivljenu ritualizaciju vezanu za ovaj razvojni period, a to je formalizam, koji se ogleda u rigidnom ponavljanju ustaljenih, ranije usvojenih načina ponašanja.

Faza školskog uzrasta je obeležena postavljanjem i postizanjem ciljeva od posebnog značaja za izgrađivanjem osećaja odgovornosti


Identitet naspram konfuzije


Adolescencija je sledeći krizni period koji je možda i najdramatičniji od svih faza u životnom ciklusu, zato što se u tom periodu testira uspešnost prevladavanja svih prethodnih stadijuma. Osnovni cilj ovog stadijuma je sažimanje svih dostignuća prethodnih stadijuma i izgrađivanje stabilnog i jakog osećaja ličnog identiteta. Za ovakav ishod neophodno je da osoba ima kontinuitet u doživljaju sebe, tj. da sebe doživljava kao istu osobu u različitim situacijama i vremenskim perspektivama, ali i da od socijalne sredine dobija konzistentnu i celovitu sliku sebe. Sklad između samoopažanja i socijalne percepcije je takođe bitan uslov za uspešno prevladavanje ove faze.

Adolescencija je period koji je možda i najdramatičniji od svih faza u životnom ciklusu, zato što se u tom periodu testira uspešnost prevladavanja svih prethodnih stadijuma. Osnovni cilj ovog stadijuma je izgrađivanje ličnog identiteta 

   

Nekonzistentna i neusklađena slika sebe dovodi osobu u konfuziju identiteta, zbunjenost oko uloga i nemogućnost adekvatnog nošenja sa odlukama koje treba da napravi. Od adolescenta zapravo mnogo očekuje kako njegova okolina tako i on sam. Stvaranje vremenske perspektive i svest o neophodnosti donošenja bitnih odluka koje bi trebalo da usmere dalju budućnost, razvoj kritičkog mišljenja i dovođenje u pitanje dotadašnjih uzora i ideala, burne telesne promene i raskršće između detinjstva i odraslosti, sve su to tačke koje značajno komplikuju život adolescenta. Neadekvatno prevladavanje ove faze vodi totalizmu, fanatičnoj opsednutosti i uverenju u jednu i nesumnjivu istinu.


Intimnost napram izolacije

Rano odraslo doba karakteriše uspostavljanje bliskosti i dubokih intimnih veza sa drugima. Preduslov intimnosti je sigurnost u sopstveni identitet koja omogućava mladoj osobi davanje i deljenje sa drugima, bez straha od  gubitka tog identiteta. Neuspeh ove faze je izolacija, strah od intimnosti i osećaj usamljenosti koji često vode neadekvatnim oblicima kompenzacije kao što su promiskuitet ili elitizam, nasuprot zajedništvu koje predstavlja adekvatnu ritualizaciju u ovoj fazi.

Uspostavljanje bliskosti i dubokih intimnih veza sa drugima karakteriše rano odraslo doba


Stvaralaštvo naspram zastoja

Srednje životno doba karakteriše zahtev za stvaranjem porodice,ostvarivanjem profesionalnih planova i ličnih interesovanja. Kriza ove faze nosi potencijal najproduktivnijeg životnog perioda, ali i opasnost od stagnacije i razočarenja usled mogućeg raskoraka između težnji iz ranijuh perioda i onoga što je od svega toga zaista i ostvareno. Voleti, raditi i biti ispunjen time, glavno je dostignuće uspešnog prevazilaženja krize u ovoj fazi. Nasuprot tome stoji osećanje uskraćenosti, usamljenost i nezadovoljstvo koji su pokazatelji psihološkog odumiranja i gubljenja smisla.


Integritet naspram beznađa

Kasno odraslo doba karakteriše integracija iskustva i svođenje sveukupnog životnog bilansa. Ljudi u ovom dobu se susreću sa sve slabijim zdravljem, gubitkom bližnjih i doživljajem sopstvene konačnosti . Oni koji se uspešno kreću kroz ovu poslednju fazu, osećaju zadovoljstvo i ispunjenost svojim životnim ciklusom, imaju doživljaj da su ispunili svoje životne zadatke, a time podjednako prihvataju kako svoje uspehe tako i neuspehe i nisu opsednuti očajanjem zbog onoga sto je moglo biti i što su možda propustili. Uz očuvan integritet i pozitivan odnos prema životnom iskustvu javlja se mudrost kao vrhunsko dostignuće ove faze, suprotno očajanju koje se javlja kao posledica neprihvatanja i obezvređivanja sadašnjosti i idealizovanja prošlosti.


Teorija razvojnih kriza odraslog doba D. Levinsona


Ova teorija ne poklanja mnogo pažnje periodu detinjstva, već se fokusira na razvojne faze odraslog doba. Levinson razvoj vidi kao sled sukcesivnih stabilnih i prelaznih faza koje se međusobno smenjuju.  U stabilnim fazama se izgrađuje struktura života, dok se u prelaznim ta struktura menja i modifikuje. On navodi tri ključna prelazna perioda u  toku života.

-Period ranog odraslog doba se odvija između 17 i 22 godine. Za ovaj period je karakteristično postepeno odvajanje i nezavisnost od primarne porodice i traženje svog mesta u svetu odraslih. Jedan od bitnijih razvojnih zadataka u ovoj fazi je formiranje 'sna',koji se odnosi na ispunjenje nekog životnog cilja i uloge. Težnja za ostvarivanjem ovog cilja se ugrađuje u strukturu života osobe kao nešto na čemu se mora nastojati da bi se održalo i sačuvalo osećanje smisla života i svrhovitosti. U vezi sa tim je i ostvarivanje bliske veze sa osobom koja dobija ulogu mentora. Odnos mentorstva se ostvaruje sa osobom koja je podržavajuća, koja može biti uzor i dati podsticaj za ulazak osobe u svet odraslih, pomažući mu da taj san održi i ne izgubi . Pri kraju ovog perioda mentorski odnos  se zamenjuje ravnopravnim partnerskim odnosom i time omogućuje dalji autonomni razvoj jedinke, ostvarivanje bliskih prijateljskih i ljubavnih veza, profesionalnog i ličnog napredovanja.

Za ovaj period je karakteristično postepeno odvajanje i nezavisnost od primarne porodice i traženje svog mesta u svetu odraslih



-Sledi prelazni period srednjeg odraslog doba. Dominantan proces u ovoj fazi je proces individuacije. Osnovni razvojni zadatak sastoji se iz preispitivanja suprotnosti koje su do tada postojale u shvatanju života i njihove reintegracije i mirenja. Za nesmetano odvijanje individuacije od presudnog je značaja da se ove suprotnosti pomire ne samo na kognitivnom, već i na dubokom ličnom planu čime se omogućava neophodna promena toka života.

Dominantan proces u ovoj fazi srednjeg odraslog doba je proces individuacije

Jedna od tih suprotnosti je mladost naspram starosti. Čovek oseća da mu period mladosti izmiče i da ga zamenjuje ograničavajući i manje uzbudljiv period starenja. Čovek mora da se pomiri sa svojim ograničenjima, da napusti sliku omnipotentnog mladalačkog heroja i da je zameni drugom vrstom, sredovečnog igrača koji ima drugačije zadatke i ulogu koja se zasniva na snazi iskustva i autoritetu.

-Mirenjm suprotnosti između destrukcije i kreacije ulazi se u period gubitka iluzija. Čovek se okreće realističnim ciljevima i vrednostima, dobija potrebu za stvaranjem i  razvojem novih interesovanja, mireći se sa saznanjem da su mnoge mladalačke težnje i očekivanja bile iluzija i neostvariva maštanja.

U ovom periodu dolazi i do preispitivanja suprotnosti između maskulinosti i femininosti. Muškarci i žene u ovom periodu lakše izlaze iz stereotipnih polnih uloga koje su ranije prihvatali.

U sredovečnim godinama uspostavlja se ravnoteža između snaga približavanja koje čoveka povezuju sa okolinom i odvajanja koje sada postaju dominantne i podrazumevaju okrenutost sebi, samoispitivanje i refleksiju.

Prolazak kroz ovu fazu razvoja često dovodi do različitih teškoća u  prilagođavanju koje se jednim imenom opisuju kao kriza srednjih godina.  Ova kriza se na fizičkom planu odnosi na sve očiglednije znake starenja koji se više ne mogu negirati. Zdravstveno stanje i fizička snaga osoba srednjih godina neminovno slabi, pa se čak i u slučaju onih najvitalnijih,  osećaj snage sve više smanjuje.

Kriza srednjih godina se često ispoljava kroz pokušaje pravljenja korenitih promena u životu, pa su česte promene i napuštanja posla, razvodi brakova i traženje novog partnera, promena životnog stila i okruženja.

Hormonalne promene neminovno donose novi i drugačiji doživljaj sebe, a isto tako najavljuju definitivan kraj mladalačkog doba. Ovo se može doživeti kao  značajna narcistička povreda, naročito u kulturama koje neguju kult mladosti i snage. Javljaju se i strepnje od gubitka sposobnosti za rad, brigu o sebi i ekonomske sigurnosti. Čovek se suočava sa gubitkom dragih osoba koje umiru, dece koja odrastaju i osamostaljuju se,  nestanka uzbuđenja u bračnim odnosima i što je najznačajnije, sa sopstvenom prolaznošću.   Ova kriza se često ispoljava kroz pokušaje pravljenja korenitih promena u životu, pa su česte promene i napuštanja posla, razvodi brakova i traženje novog partnera, promena životnog stila i okruženja. Najdramatičnija ispoljavanja ove krize ogledaju se u autodestruktivnom ponašanju kao što su posezanje za alkoholom, lekovima ili nekim drugim vrstama zavisnog ponašanja. Ljudi se nekada koriste bekstvom u prekomeran rad, a nekada padanjem u stanja apatije i depresije ili povišene agresivnosti.

Jedino konstruktivno suočavanje sa krizom ovog perioda jeste, zapravo, prihvatanje neminovnosti starenja i shvatanje tog procesa kao šanse za drugačije, nove oblike samoostvarivanja. Ulaganje truda u odnose sa porodicom, prijateljima i partnerom, fleksibilbnost u adaptaciji na novonastale uslove i širina interesovanja su glavni oslonci uspešnog prevladavanja ove krize.

Jedino konstruktivno suočavanje sa krizom ovog perioda jeste, zapravo, prihvatanje neminovnosti starenja i shvatanje tog procesa kao šanse za drugačije, nove oblike samoostvarivanja.

Oko 60-te godine života nastupa treći prelazni period ili kasno odraslo doba. Levinson ovde vidi odlazak u penziju kao ključni trenutak nastajanja krize. Posle kratkotrajnog ushićenja zbog prestanka dugogodišnjih obaveza dolazi do potrebe za osmišljavanjem sadržaja koji bi popunio toliki period slobodnog vremena i do traženja aktivnosti koje bi pomogle u održavanju samopoštovanja i pozitivne slike o sebi. Uz to postoji i potreba da se prebrodi barijera sve slabijeg zdravstvenog stanja i da se i pored sve jasnije svesti o starosti i smrti zadrži smisao života i aktivan odnos prema sadašnjosti.



……………………………………..4……………………………………………

                                                      Akcidentne krize


       Akcidentne krize nastaju kao reakcija na neočekivane životne događaje iz prirodne ili socijalne sredine. To su stanja relativno kratke psihičke pometnje usled dovoljno snažnog i značajnog događaja za čije je prevldavanje potebno više od uobičajenih, svakodnevnih šema reagovanja.


Životni događaji se mogu tretirati na tri načina:


Kao markeri životnog ciklusa, oni imaju ulogu  organizovanja životnog toka individue.  Procena uvremenjenosti određenih životnih događaja u velikoj meri određuje stresogenost događaja na osobu. Što osoba više neki događaj procenjuje kao uvremenjen, to je manja pretnja po njeno adekvatno psihofizičko funkcionisanje. Neuvremenjeni događaji se procenjuju kao stresniji i nose veći rizik od narušavanja funkcionisanja jedinke. Životni događaji mogu biti predisponirajući faktori u nastanku psihičkih smetnji kasnije u životu, pa se tako govori  o vezi između gubitka i rane separacije od roditelja  i pojave depresije i suicidalnog ponašanja u kasnijem dobu.

Subjektivni doživljaj situacije je ono što tu situaciju čini kriznom i utiče i na izbor mehanizama prevladavanja

Životni događaji nekada takođe mogu biti precipitirajući faktori (uzročnici)  psihičkih poremećaja, odnosno da direktno prethode pojavi psihičkih smetnji. Tako je gubitak voljene osobe, precipitirajuć faktor za pojavu depresije i suicida. Depresivne reakcije može izazvati i anticipacija događaja gubitka i dovesti do pojave anticipatornog tugovanja koje ima funkciju privikavanja osobe na očekivani gubitak čime se sprečava naglo i iznenadno preplavljivanje žalošću. Sa depresijom i suicidom nije povezan samo tip, nego i broj i učestalost stresnih životnih dešavanja. Treba napomenuti da se i broj i intenzitet i učestalost kriznih situacija moraju posmatrati iz perspektive individualnog reagovanja. Ono što je za nekoga mnogo, za drugoga je od malog značaja. Ono što je za nekog beznačajna stavka, za drugoga može imati egzistencijalni značaj. Subjektivni doživljaj situacije je ono što tu situaciju čini kriznom.  Individualna ranjivost  i lično obojena konotiranost su jedini sigurni prediktori  intenziteta efekata nekog događaja. Subjektivni faktori takođe utiču i na izbor mehanizama prevladavanja.


Prevladavanje kriza

Prema Lazarusovoj definiciji  mehanizmi prevladavanja kriza su kognitivni i bihejvioralni napori koji se usmeravaju na savladavanje, redukovanje ili toleranciju  zahteva za adaptacijom koji se pred osobu postavljaju u kriznoj situaciji.

Postoje dve grupe mehanizama prevladavanja koje koje Lazarus navodi. Jednu čine direktne akcije u kojima postoji pokušaj da se situacija menja. Drugu čine paliativni modeli prevladavanja u kojima se kriza samo ublažava.U najznačajnije paliativne modele spadaju različiti mehanizmi odbrane. Prevladavanje je različito od automatizovanog regulisanja homeostaze zato što uvek predstavlja napor za iznalaženjem najboljeg adaptivnog rešenja. Ono ima tipične prepoznatljive faze (naslućivanje, konfrontacija i postkonfrontacija) iako svako prevladavanje ima svoje specifične obrasce. Faze nisu kontinuirane i sukcesivne niti vremenski ograničene i zavise od konkretnog problema.

Jedan isti mehanizam prevladavanja nije nužno dobar ili loš nego  njegova adaptivna funkcija zavisi od problema na koji se primenjuje.

Efikasnost prevladavanja se procenjuje na osnovu toga koliko je uspešno sanirano neprijatno osećanje, kolika je očuvanost samopoštovanja i interpersonalnih odnosa i kako teče proces suočavanja sa stresnim događajem. Na efikasnost takođe utiče i trajanje i intenzitet krizne situacije.


Prema Lazarusu postoje dve grupe mehanizama prevladavanja. Prevladavanje usmereno na emocije sastoji se u neštedljivom korišćenju mehanizama odbrane kao što su minimiziranje, izbegavanje, izvlačenje pozitivnih vrednosti itd. Osnovna funkcija ovih mehanizama je održavanje nade i optimizma i omogućavanje daljeg funkcionisanja po svaku cenu.

Prevladavanje usmereno na problem se odnosi na definisanje problema, odmeravanje alternativa u izboru akcije i mogućih rešenja i uključuje i problem i osobu koja ga rešava. Ove dve grupe mehanizama se često javljaju zajedno.


Prevencija životnih kriza   

Socijalni preventivni programi se bave promenama uslova života u okviru neke zajednice i zakona koji bi mogli da utiču na duševno zdravlje ljudi. Interpersonalni programi se primenjuju u neposrednom kontaktu sa pojedincima ili grupama.


       Tipovi programa primarne prevencije se mogu podeliti u dve velike grupe:

Socijalni preventivni programi se bave promenama uslova života u okviru neke zajednice i zakona koji bi mogli da utiču na duševno zdravlje ljudi.

Interpersonalni programi se primenjuju u neposrednom kontaktu sa pojedincima ili grupama.

Jedna od metoda je intervencija u krizi i ima dva oblika:

Kao anticipatorno vođenje u krizi, radi na pripremi ljudi za nastupajući događaj koji bi oni mogli da dožive kao krizu. Primer ovog metoda je predoperativni preventivni rad, rad sa trudnicama, rad sa ljudima koji planiraju emigraciju itd.

Kao kratka psihoterapija u stanjima krize, ova metoda se koristi kod ljudi koji se u datom trenutku nalaze u stanju krize.  Karakteristike ovog tretmana su vremenska ograničenost, podrška, orijentacija na trenutni  i aktuelni konflikt. Ova intervencija omogućava afektivno rasterećenje osobe i sprečavanje pseudokriza. Terapeut daje podršku i oslonac za ispoljavanje individualnih potencijala osobe za rešavanje problema. Ovom metodom se ne bave samo profesionalci već i dobro obučeni amateri i ljudi drugih profesija. Psihoterapijska pomoć i savetovanje su još dve metode pomoći koje se pružaju  najčešće samo u posebnim centrima za intervencije u krizi i obavljaju ih stručna lica. Edukacija u oblasti prevladavanja kriza ima nezamenljivo mesto u razvijanju veština samopomoći.

Svi metodi koji se bave kako prevencijom tako i intervencijama u kriznim situacijama, zasnivaju se na ideji da se sve neophodne životne veštine mogu naučiti i da učeći i čovek postaje sposoban za samostalnu brigu o sebi i svom razvoju.


Jedan od pristupa koji je danas dominantan u oblasti primarne prevencije je  kognitivistički. U tom pristupu centralno mesto zauzima pojam stresa, a preventivne tehnike su veštine ovladavanja stresom.

U humanističkom pristupu pažnja se prvenstveno poklanja životnim krizama i ima za cilj ovladavanje individualnim kapacitetima prevazilaženja koje bi uštedele rizik od mogućih maladaptivnih ishoda i povećale šansu za napredovanje i razvoj. Svi metodi koji se bave kako prevencijom tako i intervencijama u kriznim situacijama, zasnivaju se na ideji da se sve neophodne životne veštine mogu naučiti i da učeći i čovek postaje sposoban za samostalnu brigu o sebi i svom razvoju.


Ana Gvozdić