Prevladavanje životnih kriza

Kako nastaju, čemu služe i kako se prolaze?

       Reč kriza potče od grčke reči “krino” koja  znači boriti se, sporiti, odlučiti. Reč  kriza  označava onaj presudni trenutak u kome se završava jedan period i počinje novi, koji je potpuno drugačiji, mnogo bolji ili gori od prethodnog. U kritičnom periodu uvek dolazi do promene. Iz njega niko ne izlazi onakav kakav je bio.  

       U psihologji se pojam krize koristi da označi stanje kratkotrajne psihičke pometnje, u kome različiti mehanizmi koje su ljudi koristili da izađu na kraj sa pritiscima iz spoljašnje sredine nisu dovoljni. Tada su bivaju primorani da potraže nove, da reorganizuju svoje ponašanje, stavove, sisteme vrednosti, ili jednom reči, da se promene.

Kada kriza nastaje?

       Kriza nastaje najčešće kada se osoba suoči sa naglom, neočekivanom i iznenadnom promenom u svom okruženju. Smrt bliske osobe, traumatsko iskustvo, veliki gubitak i slične situacije gotovo uvek vode razvoju psihičke krize. Zato se neke krize ubrajaju u tzv. “reaktivna stanja” u pitanju su reakcije na životne događaje, sasvim očekivane i normalne u situacijama koje su nove, i koje u tom slučaju predstavljaju izazov za osobu. Težina krize zavisi od iznenadnosti promene koja je nastala u životu osobe i od njene veličine. Što je neki životni događaj manje očekivan, što je manja verovatnoća da se desi, dovešće osobu do veče psihičke pometnje.



       Ne moraju jedino velika, neočekivana dešavanja da dovedu do nastanka krize. U savremenom društvu ljudi se često nalaze u situacijama da reaguju nervozom, povišenjem stresa i napetošću na sitne događaje u kojima se svakodnevno zatiču. Oni se ne mogu prepoznati kao poseban uzrok krize, ali mogu dovesti osobu do tačke visoke iscrpljenosti u kojoj, ukoliko ne promeni strategiju izlazaka na kraj sa njima, može završiti sa još većim zdravstvenim problemom.


Kako psihička kriza izgleda?

       Kriza se uvek razvija postepeno. Osoba koja prolazi kroz neke, manje ili više, teške životne događaje prvo pokušava da se sa njima suoči na načine koje je do tada koristila na primer, može provoditi puno vremena pričajući sa prijateljima ili može pokušavati da racionalno traži razloge za i protiv određenog načina ponašanja. Međutim, te stvari ne moraju dovesti do toga da se osoba bolje oseća.  Tada nastupa druga faza u razvoju krize u osobi raste tenzija, pojavljuje se anksioznost, uznemirenost i bespomoćnost. Ljudi se često u ovoj fazi žale da imaju utisak da ne funkcionišu intelektualno kao ranije, da često ne mogu da se nateraju da rade ili razmišljaju o nekim stvarima, da previše vremena provode zaokupljeni problemom.

       Treća faza nastupa kada osoba polako počinje da iznalazi nove načine rešavanja problema. Ona usvaja nove oblike ponašanja, svoje emocije prihvata na drugačiji način, odlučuje da promeni neke lične ciljeve, ili preduzima neku drugu akciju na unutrašnjem planu koja bi mogla da joj donese rasterećenje.

       Ova faza predstavlja ono što se u najužem smislu naziva “krizom”. To je trenutak u kome od uspešnosti osobe u nastojanjima da izmeni nešto  u sebi zavisi da li će doći do napredovanja uspešne reorganizacije psihičke strukture, i prilagođavanja zahtevima nastale situacije ili će doći do nazadovanja koje se završava “tačkom sloma”.





       

Kako se ljudi suočavaju sa krizama?

       Ljudi imaju prirodne mehanizme koji im omgućavaju da se snalaze u teškim stuacijama. Oni se razvijaju i usavršavaju tokom života, kako pod uticajem okruženja, tako i pod uticajem ličnih iskustava. Da bi jedna osoba uspešno izašla iz nekog kritičnog perioda u životu neophodno je nekoliko svari:




Mehanizmi prevladavanja krize

       Svi ovi uslovi neophodni su za početak procesa prevladavanja. Samo prevladavanje kritičnog životnog perioda može trajati dugo, i prolaziti kroz više faza. Neki autori vole da kažu da je prevladavanje proces koji teče jedan korak napred - dva nazad. On uvek podrazumeva napor osobe, retko do njega dolazi spontano. 

       Kada se nađu u situaciji da  ne znaju pravi način da se izbore sa situacijom u kojoj su se našli, ljudi koriste jednu od tri grupe mehanizama pravladavanja:

Poseban vid prvaladavanja zasnovanog na emocije je izolacija afekta. Ona se često sreće kod medicinskih sestara koje rade na odeljenjima intenzivne nege, sa teškim pacijentima u kritičnim stanjima. Da bi uspele da očuvaju svoju psihičku ravnotežu u radnom okruženju punom trzavica, one stiču naviku da se ograde od svojih emocija.

Ljudi mogu koristiti različite mehanizme prevladavanja. Neretko, jedan čovek koristi veći broj njih, naročito kada je situacija u kojoj se našao kompleksna i traje duži vremenski period.




Str2


Individualne razlike u nošenju sa krizom

       U psihologiji, ostaje otvoreno pitanje koje i danas budi veliko interesovanje: kako je moguće da ljudi koji se nađu u istoj situaciji reaguju na potpuno različite načine i izađu iz nje sa potpuno različitim posledicama?

       Poznato je da je većina ljudi izašlih iz logora nakon II svetskog rada ostala ceo život sa traumama koje su uveliko uticala na njihove odose sa bliskim ljudima i celokupno emocionalno, intelektualno i socijalno funkcionisanje. Ipak, ne samo da je među njima bilo velikih razlika u stepenu u kome je do poremećaja različitih funkcija došlo, nego je bilo i pojedinih osoba koje bi i prema  današnjim kriterijumima prošle kao zdrave ličnosti. Očigledno da traumatska iskustva kod nekih od zarobljenika nisu ostavile dugotrajni patološki trag. Verovatno je da su i oni u situacijama velikih gubitaka, izrazitih osećanja bespomoćnosti, žalosti i bezizlaznosti takođe reagovali na neočekivane načine. Možda bi se mnogi od tih načina nazvali patološkim da su se odigravali u normalnom okruženju. Ali, i danas se podrazumeva da neočekivano reagovanje na neočekivane situacije ne može biti patološko. Kada se čovek nađe u situacijama koje iz njega crpi i poslednje rezerve psihičke i emotivne energije, svaka aktivnost koju preduzme je potencijalni  izlaz iz tog stanja. Ima li, uopšte, smisla u nenormalnim situacijama procenjivati stepen normalnosti nečijeg reagovanja?




Spoljašnji izvori energije i snage

       Prema Lazarusu, jednom od najpozantijih imena u krugu psihologa koji se bave pojavom životnih kriza kod svremenog čoveka, ishod pokušaja prevaladavanja kritičnog perioda zavisiće od mogućnosti osobe da koristi različite spoljašnje izvore energije i snage. Ti izvori su:

Ipak, u većini slučajeva socijalna podrška prijatelja i bliskih osoba  uključuje sve aspekte zajedno kombinovane u skladu sa trenutnom potrebom osobe i mogućnostima bliskoh osoba.

Istraživanja pokazuju da ljudi koji boluju od hroničnih oboljenja mnogo bolje podnose simptome, i više snage imaju da se suočavaju sa stalnim problemima i bore protiv bolesti ukoliko imaju jaču socijalnu podršku od ljudi u svom okruženju.


Kada rizik postaje šansa?

       Neki ljudi mogu imati sve uslove da iz kriznog životnog perioda izađu kao dobitnici, a opet ne uspeju u tome. Drugi pak, i pored neispunjenih mnogih uslova o kojima smo govorili, pronađu način da se izbore sa teškim situacijama i ostanu pobednici  nakon mnogih životnih trzavica.

       Jedna od najbitnijih stvari je ne zanemarivati i ne umanjivati značaj i težinu životnih događaja. To ne znači da se treba prepustiti negativnim emocijama, pustiti ih da preplave i onemoguće racionalno delanje. To, jednostavno, znači priznati sebi da je teško. Razmisliti o tome šta je najteže, izdvojiti ga od ostalih stvari koje bi se mogle prevazići da nije te jedne. Nekada je to najteži deo. Naš um se teško odlučuje da se suoči sa onime što je najbolnije.

       U psihoterpiji je, kroz dugogodišnje iskustvo rada sa ljudima koji se nalaze u teškim životnim periodima, na preokretima sa kojih je lako moguće skliznuti, razvijana metoda rada koja se naziva “intervencija u krizi”. Psiholozi koji su prošli kroz posebnu edukaciju u stanju su da, nakon treumatskih događaja kakvi su smrt u porodici ili neki drugi gubitak, prisustvovanje nasilju, prolazak kroz situacije u kojima je direktno ili indirektno ugrožen život osobe ili nekog njoj bliskog, reaguju i rade sa ljudima na sprečavanju razvoja rizika koji kriza nosi. Ove “krizne intervencije” obično obuhvataju nekoliko sastanaka sa stručnjakom tokom kojih se sprečava pasivan prolazak kroz krizu koji vodi kasnijim i dugotrajnijim problemima u svakodnevnom funkcionisanju, ali i preburno reagovanje koje može voditi psihičkom slomu.

       Bez obzira da li sami ili uz pomoć stručnjaka, svi ljudi u svom životu prolaze kroz različite krizne perioda. Neki su razvojno očekivani (kao na primer pubertet ili kriza srednjih godina), ali neki nastaju neočekivano i naglo, delovanjem različitih životnih događaja. Zadatak svakoga ko želi da očuva svoje mentalno zdravlje i održi svoju unutrašnju ravnotežu i mir je da se sa njima izbori na najbolji mogući način tako da omogući sebi dalji razvoj i napredovanje, da obezbedi sebi bolje razmevanje od drugih ljudi i sigurniju podršku u kriznim periodima.


Autor teksta

Bojana Đurić