1. strana

Zavisnosti

Šta su crte ličnosti?

Crte ličnosti  su trajne osobine ličnosti. One se manfestuju kroz stalne obrasce ponašanja koje ljudi ponavljaju u najrazličitijim situacijama. Mnogi bi se iznenadili kada bi shvatili koliko često zapravo reaguju na isti, dosledni način, koliko često dospevaju u iste, ili veoma slične situacije upravo zahvaljujući ne slučajnostima, već svojim ličnim trajnim karakteristikama. Nešto u nama nam ne dopušta da se ponašamo na drugačiji način, ne dozvoljava nam da situacije sagledamo iz nekih uglova koje drugim ljudima deluju sasvim normalno. Upravo tu se jednim delom i krije uzrok individualnosti, osnova autentičnosti i razlika među ljudima.

Crte ličnosti se obično opisuju kao trajni obrazci  opažanja, odnošenja sa ljudima i razmišljanja o svom okruženju i sebi u okviru njega. Načini na koji se ovi obrasci formiraju mogu biti veoma različiti od „učenja po modelu“ (ugledanja, imitacije i identifikacije sa bitnim ljudima iz okruženja, roditeljima, prijateljima, idolima...), preko učenja iz sopstvenog iskustva, koje može biti veoma rano, i pre treće godine, pa ih se ljudi često i ne sećaju, pa do postepenog sticanja novih obrazaca jednostavnim isprobavanjem („ok, ovo nije upalilo, hajde da vidimo nešto sledeće“ i sl). Pri tome, ne treba ni zaboraviti i neke komponente za koje se pretpostavlja da su pretežno nasledne, poput tempermenta.

Ipak, kako su dosadašnja istraživanja pokazala, crte ličnosti se teško ili nikako ne menjaju. Malo ko bi i pristao da radi na takvoj promeni ličnosti. Ljudi jednostavno tokom života uče da svoje reakcije, načine razmišljanja i odnošenja sa ljudima koriste na način koji im donosi ono što im je potrebno. Pri tome, oni stiču izvesnu fleksibilnost, spremnost da odlažu svoje neposredne zahteve zarad kasnije dobiti, sposobnost da upravljaju svojim ponašanjem i emotivnim reagovanjem. Zahvaljujući svemu tome, tokom vremena, sa odrastanjem, sazrevanjem i nagomilavanjem životnog iskustva formiraju se postepeno celovite ličnosti koje u sebi nose odraze nasleđa, prethodnih iskustava, manje ili više svesnog upravljaja svojim postupcima i njihovim menjanjem, ali i mogućnosti da, shodno situaciji prilagođavaju svoje postupke i utiču na svoju oklinu kako bi ostvarile svoje ciljeve.





Problem nastaje kada crte ličnosti postanu krute, nefleksibilne, kada ne vode prilagođavanju situacijama onoliko koliko je to potrebno i kada prouzrokuju značajne neuspehe u funkcionisanju osobe ili subjektivno doživljenu neprijatnost i patnju. Tada se one posmatraju pre kao poremećaj ličnosti nego kao odraz individualnosti. U tom slučaju osoba na neki način postaje njihov rob, gubeći pri tome čoveku svojstvenu slobodu odlučivanja i delovanja u skladu sa svojim realnim mogućnostima i sposobnostima.

Osnovna odlika poremećaja ličnosti je trajan obrazac unutrašnjih iskustava (koja su, gotovo po pravilu neprijatna) i ponašanja koji se primetno razlikuju od očekivanja zasnovanog na kulturi u kojoj pojedinac živi. To podrazumeva izmenjene manifestacije u barem dve od navedenih oblasti: izmenjeno mišljenje, neprikladno emotivno reagovanje, donekle rigidno („kao po kalupu“) funkcionisanje u odnosima sa drugim ljudima i nemogućnost kontrole impulsa. 

Taj otporan obrazac je neprilagodljiv i manifestuje se često u širokom spektru često veoma različitih situacija, vodeći ka manje ili više stalnom osećanju neprijatnosti i nemogućnosti uspešnog fiunkcionisanja u društvenim, radnim i drugim važnim životnim domenima. Ovaj obrazac ponašanja je veoma stabilan, pa se često može uočiti još u periodu adolescencije, ili detinjstva. Takođe, treba voditi i računa o tome da ovi obrasci ponašanja, da bi se posmatrali kao poremećajne smeju biti povezani sa drugim mentalnim poremećajima, konzumiranjem psihoaktivnih supstanci ili povredama glave niti se javljati kao njihova posledica.

Kada je zavisnost poremećaj?

Poremećena zavisnost kod osoba se opisuje kao prožimajuća, preterana potreba da se bude zbrinut koja vodi submisivnom ponašanju, „kačenju“ na druge ljude, manifestujući se na vrlo sličan način kao i strah od separacije. Ovaj obrazac ponašanja formira se u procesu odrstanja, u periodu kada osoba uči i učvršćuje mehanizme koji će mu dalje pomagati u snalaženju u realnom svetu.   Još tada se moće uočiti u različitim situacijama u kojima se mlada osoba nalazi. Zavisno i submisivno ponašanje oformljuje se da bi se pridobila briga drugih i da bi se uzdignulo iz situacije u kojoj osoba sama sebe opaža kao nesposobnu da funkcioniše bez pomoći drugih.

Pojedinci sa ovakvim poremećajem ličnosti imaju velike teškoće u donošenju svakodnevnih odluka (kao što su na primer: koju majcu obući ili da li poneti kišobran...) što je uvek praćeno prekomernim savetovanjem i ohrabrivanjem od strane osoba uz okruženja. Ove osobe su često pasivne, i dopuštaju drugim ljudima (ili jednoj osobi) da preuzmu inicijativu za većinu najvažnijih odluka u njihovom životu.

Odrasli sa ovim poremećajem obično i dalje zavise od roditelja ili od supruga/e, naročito kada treba da odluče gde će živeti, kakav posao će raditi u životu i sa kakvim ljudima će provoditi vreme.

Adolescenti sa ovakvim poremećajem mogu dopuštati i dalje svojim roditeljima da odlučuju šta će oni oblačiti, sa kime će se družiti, na koji način će provoditi svoje slobodno vreme  i koju školu ili frakultet će upisati.

Ova potreba za drugima i za podelom odgovornosti sa njima ide mnogo dalje od traženja saveta na način i u situacijama koji su uobičajeni (kao što su specifične potrebe dece na određenim uzrastima, potrebe starijih osoba i osoba sa posebnim potrebama). I ako bi smo izuzeli ekstremnije slučajeve u kojima određene grupe ljudi nisu u mogućnosti da same brinu o sebi na duži period, i dalje nam ostaje veliki broj ljudi kojima je potrebna pomoć i podrška drugih ljudi. U stanjima životnih kriza, u periodima nakon trauma, u određenim razvojnim fazama...svakoj osobi se barem nekoliko puta u života desilo da dođe u stanje tzv. regresije. Tada se oseća kao da jednostavno nema snage da nastavi dalje, ne želi da bude sama, potrebna joj je podrškai pomoć drugih. U takvim situacijama zadovoljavanje njihovih potreba, pružanje sigurnosti, pomoći i podrške čak predstavlja jedan od bitnih uslova za njeno „izlečenje“. Nakon perioda (koji može trajati i više meseci) u kome preovlađuju nesigurnost, zbunjenost, često tuga, strah i pasivnost, uz odgovarajuću podršku ove osobe će biti spremne da ponovo preuzmu aktivnu ulogu u svom životu. 

Sa druge strane, zbog svog stalno prisutnog straha od gubitka podrške ili odobravanja, osobe sa poremećajem zavisnosti uvek imaju teškoća kada treba da izraze neslaganje sa drugim ljudima, naročito sa onima od kojih najviše zavise. Takve osobe se osećaju uvek nespremnim da funkcionišu same, pa će se često složiti sa stvarima za koje osećaju da su pogrešne, pre nego što će se preuzeti rizik da izgube pomoć od onih od kojih je očekuju. Ovakve osobe imaju teškoća da započnu nešto novo, da pokažu inicijativu ili da urade bilo šta nezavisno.





Oni čine sve što je u njihovoj moći da bi ostvarili podršku i brigu svog okruženja, čak i kada to podrazumeva dobrovoljno izvršavanje svari koje su im neprijatne ako će im to obezbediti brigu koja im je potrebna. Osobe sa ovim poremećajem se osećaju neprijatno i bespomoćno kada su same, zbog preplavljujućeg straha da će biti u nemogućnosti da brinu o sebi. Kada se u nekom trenutku života prekinu njihovi odnosi sa bliskim osobama (kao prilikom raskida sa partnerom, smrt roditelja ili slično) ovakve osobe će verovatno veoma brzo naći drugi odnos ili vezu da bi obezbedili brigu koja ima je potrebna. Uvek su preokupirani strahom da ne budu ostavljeni da se brinu sami o sebi. 

Kako se ponašaju zavisne osobe?

To su ljudi koji ne veruju svojoj sopstvenoj sposobnosti da donose odluke, i uvek im se čini da drugi imaju bolje ideje. Kada dožive odvajanje ili gubitak, mogu se osećati potpuno izgubljeno, i mogu biti spremni da urade bilo šta, često i na svoju štetu, samo da bi ostali u jednom oformljenom odnosu. Ostali simptomi su:


Poreklo zavisnosti

Uzroci zbog kojih neki ljudi prihvataju zavisno ponašanje kao svoj obrazac u funkcionisanju i uspostavljanju odnosa sa drugim ljudima mogu biti veoma različiti. Kao i kod svih drugih trajnih karakteristika ličnosti, proces nastanka je veoma složen i zavisi od brojnih faktora. Zanimljiv je (ali ne i iznenađujući) i podatak da u opštoj populaciji značajno veći broj žena kod nkojih je registrovan poremećaj ove vrste u odnosu na muškarce).

Naravno, na isti način na koji se stiču i druge crte ličnosti, stiče se i crta zavisnosti. Ali ostaje pitanje kako ona postaje u tolikoj meri generalizovana da se ispoljava u svim socijalnim kontaktima osobe? Kako dolazi do tolike nemogućnosti osobe da svoje postupke bar u određenoj meri prilagodi situaciji? Jer, tokom vremena, verovatno i njoj samoj postaje jasno da igrati na igru „ja ne mogu sam/a, hajdete vi umesto mene“, ne daje uvek najbolje rezultate.

Ipak, ti obrasci ponašanja su prilično trajni, i praktično nikada ne nestaju bez velikog napora same osobe, obično udruženog sa radom sa psihoterapeutom.



Bojana Djurić





2. i 3. strana

                                      


                    Zavisnost od posla


                                  



Radoholizam je vrsta zavisničkog ponašanja, koja se i pored svoje destruktivnosti nekada ne da lako uočiti.

Ono što često maskira problem je takmičarski duh vremena u kome se ljudi vrednuju prema rezultatima svoga rada i  motivišu da rade što više i što bolje, do  nivoa kada to postaje imperativ i jedina mera nečije vrednosti. Budući da je ovo u velikoj meri socijalno prihvaćen oblik ponašanja, štaviše,  da društvo blagonaklono gleda na ljude potpuno predane poslu, često je teško uočiti kada potreba za materijalnom sigurnošću, razvojem karijere i ljubav prema poslu, prerastu u opsesivnu obuzetost. Ovi ljudi nisu karijeristi koji biraju visoko kotirana, glamurozna zanimanja. Radoholičar je i domaćica koja neprestano nešto posprema i čisti, podjednako kao i menadžer koji provodi 12 sati dnevno ugovarajući milionske poslove. Kod njih je primaran kvantitet, količina posla koju sebi dodeljuju, a ne vrsta posla kojim se bave. Oni se poslom ne bave, nego u posao beže.

Potrebno je razlikovati radoholičare od ljude koji stvarno vole da rade, koji poslu pristupaju sa entuzijazmom, kreativnošću i koje posao zaista ispunjava. Za razliku od njih, radoholičari nemaju pozitivan emocionalni odnos prema svom poslu, ne uživaju u njemu već su stalno napeti, zabrinuti, ne umeju da se opuste, guše kreativnost perfekcionizmom i stalnim razmišljanjem o ishodu. Oni su po pravilu loši timski igrači jer nastoje da kontrolišu druge ljude i tokove informacija. Oni dozvoljavaju da se krizne situacije zahuktaju jer im to pruža mogućnost da se prikažu kao heroji, što ipak ne dovodi do stvarnog napretka u poslu.

Kao i sve druge zavisnosti i ovu karakteriše unutrašnja praznina i beg od sebe. Ove ljude karakteriše izrazito krhko samopoštovanje, koje se gradi jedino na uspesima i koje je zato podložno sunovratu i lako se vraća svom izvorištu-osečanju manje vrednosti.

Unutrašnja praznina i beg od sebe, nisko samopoštovanje i osećanje manje vrednosti, predstavljaju osnovu radoholičarske zavisnosti

Radoholizam je progresivan. To znači da je osoba sve više i više opterećena poslom, sve više o njemu razmišlja, dok konačno njime ne zameni sve sfere života. Posledice prvo primećuje krug poznanika za koje se više ne može odvojiti vreme, a vrlo brzo zatim, zapostavlja se krug najbližih  prijatelja, porodični život se zanemaruje, kao i briga o svom psiho-fizičkom zdravlju.  Vremenom se dogodi i ono čega se radoholičari najviše plaše-ostaju bez posla. Često dolazi do zdravstvenih posledica koje osobu onemogućavaju da se dalje bavi dotadašnjim poslom. Psihički znaci radoholizma su česte glavobolje, umor, bol u grudima, zadihanost pri najmanjem naporu, nervozni tikovi ili vrtoglavica. Takođe, u ponašanju radoholičara se mogu uočiti česte provale gneva, nemir, nesanica, poteškoće s koncentracijom, nemogućnost opuštanja, nestrpljivost i nagle promene raspoloženja od euforije do depresije.

Ogromna količina stresa i  premorenost nekada  dovode do nepovratnog narušavanja zdravstvenog stanja osobe.

Porodica i prijatelji bivaju zanemareni, briga o sopstvenom zdravlju prestaje, a vrlo brzo opada i produktivnost i efikasnost na samom poslu

Pored toga, sve veća opsednutost poslom, osobu čini nervoznom, nesaradljivom i na kraju neproduktivnom.  Perfekcionizam će na kraju dovesti do  neefikasnosti. Radoholičari troše nepotrebno mnogo vremena na sve provere, usavršavanja i dorađivanja potpuno zadovoljavajuće urađenog posla.

Deca koja rastu u porodicama sa emotivno nestabilnim odnosima, često postaju žrtve radoholizma, jer rano nauče da je mnogo lakše fokusirati se na radne zadatke nego se izboriti sa bolnim osećanjima pa takav model prenesu i u svoju odraslu dob. Ovakav vid bega je povezan sa nesposobnošću da se ostvari emotivna bliskost sa drugima, pa se mnogi i jave za pomoć onda kada shvate da  sve njihove veze počinju da se raspadaju. Takođe ljudi koji poseduju određene crte ličnosti kao što su rigidnost i perfekcionizam ili  visok motiv za postignućem, češče postaju zavisni od posla. Perfekcionizam najčešće još od najranijeg detinjstva neki roditelji podstiču postavljajući pred dete nerealno visoke zahteve. Nekada se visoki zahtevi pravdaju  činjenicom da je dete nadareno za određene aktivnosti, da pokazuje određena interesovanja i talenat,  ali problem nastaje kada se time ispunjavaju aspiracije samih roditelja i kada aktivnosti detetu bivaju nametnute. Takođe čak i kod dece koja nemaju ovakve roditeljske pritiske može se javiti perfekcionizam kao potreba da se bude najbolji u u okruženju  vršnjaka kojima je to postavljeno kao vrhunski cilj. Tada roditelji imaju presudnu ulogu u vraćanju detetovih težnji u zdrave okvire samoprihvatanja. 


Tipovi radoholičara


Tip sve ili ništa

On stvari obavlja savršeno ili ih uopšte ne radi!  On se muči da počne posao iz bojazni da ne izneveri svoja prevelika očekivanja. Kada se prihvati posla iscrpljuje se do krajnjih granica.  Nisko samopoštovanje ove ljude čini beskrajno zabrinutim, uz stalno samoprebacivanje zbog loše ili nedovoljno dobro urađenog posla.


Neumoran radoholik

Ovaj tip nema problem sa započinjanjem posla već sa zaustavljanjem! Oni ne umeju da kažu ne, nisu sposobni da postave prioritete niti da sa drugima podele odgovornost.  Sve prebacuju na sebe i rade tako brzo da često prave nehotične ali neretko  ozbiljne greške.


Spasitelj

On je opsednut detaljima do tačke u kojoj to postaje parališuće. Ne može da dopusti da se projekat privede kraju nego stalno izmišlja nove i nove dodatne zadatke .On misli da niko to ne može da uradi toliko dobro kao on sam ili da ako on to ne uradi posao neće ni biti obavljen.




Indikatori koji ukazuju na zavisnost od posla

*Uzbuđeniji ste oko posla nego oko porodice ili bilo čega drugog.


*Radite više od 40 sati nedeljno.


*Ne stižete da se oporavite od umora a već se prihvatate novog zadatka.


*Posao donosite kući, ležete u krevet sa njim ili provodite vikende i odmore misleći o njemu.


*Sa sobom uvek nosite bar osnovnu poslovnu opremu za slučaj da ''nešto iskrsne''.


*Posao zaokuplja najveći deo vašeg vremena i glavna je tema svih vaših  razgovora.


*Preuzimate potpunu odgovornost za ishode svih poslovnih poduhvata u kojima učestvujete.


*Svoje hobije pretvarate u sredstva za zarađivanje novca.


*Vaša porodica i prijatelji su prestali da se nadaju vašem prisustvu ili dolasku na vreme.


*Prihvatate se prekovremenog posla jer se plašite da u suprotnom neće biti završen.


*Postajete netrpeljivi prema ljudima koji imaju druge prioritete osim

posla ili vas opominju da počnete da se bavite i nečim drugim .


*Plašite se da ćete izgubiti posao ili propasti ako ne zapnete iz sve snage.


*Uvereni ste da će više novca rešiti sve vaše životne probleme.


Što se više ovih nabrojanih tvrdnji odnosi na vas, veća je šansa da ste zapali u radoholičarsku zavisnost. Kao što je već pomenuto, kriterijumi zavisničkog ponašanja ovog tipa nisu potpuno jasno definisani. Naime, ljudima se događaju periodi kada su poslovni zadaci zahtevniji, kada su finansije neizvesne i posao zaokuplja najveći deo njihovog života.  Svi prolaze kroz poslovne i lične krize i sa njima se bore na sebi svojstven način, koji nekada nije najpromišljeniji sa stanovišta efikasnosti. Treba se zabrinuti onda kada kriza potraje ili postane univerzalni način funkcionisanja.

Nije svaki prekomerni rad pokazatelj radoholiznma. Treba se zabrinuti onda kada kriza potraje ili postane univerzalni način funkcionisanja.


Zauzdajte svoj radoholizam


*Nemojte jesti u kancelariji!

Uvek iskoristite pauzu da se odvojite od radnog ambijenta i  u miru provedete neradni deo dana. Nemojte sa sobom nositi laptop ili telefon ili ih bar držite ugašene. To vreme će vam pomoći da povratite balans, a kada se na posao vratite odmorni, bićete efikasniji i zadovoljniji onim što radite .


*Napravite prioritete!

Naučite da nisu sve stvari podjednako važne. Tako se nećete nervirati oko nebitnih detalja i uludo trošiti vreme koje može biti pametnije iskorišćeno. Isto tako neće vam se događati da previđate važna pitanja i pravite krupne greške samo zbog toga što probleme rešavate onako kako vam nailaze a pri tome ih ne rangirate prema važnosti..


*Napravite listu stvari koje možete da uradite u toku radnog vremena!

Potrudite se da broj zadataka bude adekvatan vremenu koje za to imate. Ako ne stignete da uradite sve što ste planitrali, možda ste premašili svoje realne kapacitete. Napravite listu ponovo, ovog puta sa smanjenim zahtevima!  Ovo će vam pomoći da sagledate svoje stvarne kapacitete i a se uvežbate u menadžmentu svog vremena. Tako ćete i duge ljude naučiti šta od vas mogu da očekuju i nećete im davati nerealna obećanja.


*Vikend posvetite sebi , svojoj porodici i prijateljima!

Tako ćete napuniti baterije za novu radnu nedelju i osećati se emotivno ispunjeno.  Dobri, stabilni odnosi sa bliskim ljudima  daće vam neophodnu podršku.



Rad od kuće

Moderne tehnologije omogućile su velikom broju ljudi rad od kuće. Time se štedi vreme koje bi se inače provelo u spremanju za odlazak na posao, saobraćaju i  vraćanju kući. Ovaj model takođe omogućava fleksibilnije radno vreme, boravak u porodičnom okruženju koji često fali poslovnim ljudima, pa samim tim i manje stresa.  Ipak nekad se pokaže da je ovaj model za ljude sklone radoholičarskom tipu funkcionisanja, kontraproduktivan.. Kad ne postoji tačno  propisano radno vreme niti spoljašnji ključevi (kao na primer, odlazak drugih kolega iz firme onda kada propisano radno vreme istekne), radoholičari su skloni da se izgube u poslu i svu svoju energiju i vreme stave u službu istog. Kako povratiti kontrolu? Ako ste skloni neumerenom radu vrlo je važno da ustanovite dnevni ritual.


*Napravite dnevni raspored koji će uključivati određeni broj sati ili radnih zadataka i ne odstupajte od njega.


*Podesite alarme tako da vas obaveštavaju o proteklom vremenu , pauzama i kraju radnog vremena.


*Obavestite kolege sa kojima sarađujete o tome kada ste dostupni za poslovne razgovore i kada prestajete sa  radom.


*Kada završite posao, pogasite svoje poslovne aparate (laptop,telefon) i odložite svu drugu poslovnu opremu tako da vam ne bude na dohvat ruke.


Kada imate kontrolu to znači da ste sposobni  da upravljate  svojim poslom , umesto da dozvolite da posao upravlja vama! 


 

Gvozdić Ana



Strah od napuštanja i izbegavanje intimnosti u vezama



Različite vrste odnosa kojima ljudi u svom emotivnom životu teže mogu se objasniti  pomoću dve osnovne dimenzije - strah od napuštanja i sklonost ka izbegavanju intimnosti.    U zavisnosti od toga koliko je svaka od ovih dimenzija izražena kod pojedinca će se razviti i određeni  stil uspostavljanja veza sa drugima.

Zdrava stabilna veza između dvoje ljudi razviće se jedino onda ukoliko ni jedan od njih nema jako izraženu ni jednu od ovih sklonosti. To znači da će samo osobe bez straha od napuštanja kao i bez jake potrebe za izbegavanjem bliskosti uspeti da razviju vezu kroz koju se mogu razvijati i naperedovati. Samo ovakva veza pospešiće produktivnost na ostalim životnim poljima i omogućiće  lični rast svakog od partnera.

U ostalim slučajevima veza će ili biti pogubna po razvoj ličnosti ili je neće ni biti. Moguće je da osoba ima jaku potrebu za privrženošću kako bi se osobodila izraženog straha od napuštanja, ali zbog loših prošlih iskustava ne zadovoljava tu potrebu te se izoluje od drugih. Ukoliko se ipak ne izoluje u potpunosti, može se javiti učestala promena partnera jer se u osobi stalno bore želja za partnerom koji će umanjiti anksioznost i potreba za izbegavanjem veze.

U praksi se češće od učestale promene partnera sreće slučaj da osoba izbegava vezu tvrdeći da nema ni potrebe za istom. To su uglavnom osobe fokusirane na karijeru ili neke druge životne probleme. Jaka potreba za izbegavanjem intimnosti kod njih je očigledna, ali zanimljivo je da naizgled ne postoji strah od napuštanja. Ovaj, psihološki zanimljiv sklop karakteristika, zapravo je posledica potiskivanja ovog straha. Umanjivanjem značaja intimnosti u životu, ove osobe su uspele da potisnu svoj strah od napuštanja i bežanje od intimnosti tako dolazi do izražaja.

Sledeći slučaj jeste onaj u kome je izraženost ovih dimenzija upravo obrnuta. Nema bežanja od intimnosti, ali je izražen strah od napuštanja. Ovakav sklop osobina kod pojedinca dovodi do potrebe za jakom privrženošću u vezi. Iako možda deluje da je potpuna povezanost nužan uslov svake veze, činjenica je da emocionalno značajne veze u životu ne moraju biti praćene jakom privrženošću. Ono što odlikuje stabilne i zdrave veze koje omogućavaju razvoj oba partnera nije jaka privrženost, već negujući odnos. Potpuna povezanost će biti izraženija onoliko koliko je veza značajnija za emotivnu sigurnost i stabilnost onoga ko je u vezi. Ukoliko su ove potrebe manje izražene kod partnera, odnos privrženosti biće zamenjem negujućim odnosom.


Iako možda deluje da je privrženost nužan uslov svake veze, činjenica je da emocionalno značajne veze u životu ne moraju biti praćene jakom privrženošću. Ono što odlikuje stabilne zdrave veze koje omogućavaju razvoj oba partnera nije potpuna povezanost, već negujući odnos.


Prototipi kako privrženog tako i negujućeg odnosa nastaju još u detinjstvu. Prvi odnos nužno je odnos privrženosti roditeljima, dok je dete još uvek nesposobno da samo zadovoljava svoje osnovne potrebe. Međutim, kako dete raste, tako se ovaj odnos pretvara u negujući, tj. onaj u kome roditelji detetu predstavljaju podršku i oslonac, ali ne zadovoljavaju njegove potrebe, već mu pomažu da to samo učini. Osnovna razlika između negujućeg odnosa i odnosa privženosti jeste to što u prvom slučaju veza predstavlja jedini put ka zadovoljstvu, dok je u drugom ona samo podrška u otkrivanju novih puteva. Iako je druga vrsta odnosa ona koja omogućuje produktivnost i razvoj, mnogi odrasli ostaju na nivou privrženosti i teže takvim vezama kroz ceo život.  Može se reći da se u ovom slučaju radi o specifičnoj vrsti veze koja ima nekoliko karakterističnih odlika:.


Održavanje blizine. Osoba teži da konstantno bude u bliskom fizičkom kontaktu sa partnerom.

Stres usled odvajanja. Makar odvajanje bilo i samo kratkoročno, ukoliko partner bude udaljen osoba će osetiti izraženu anksioznost i tugu.

Bezbedonosna luka. Partner služi kao izvor utehe i sigurnosti tako da se njegovim prisustvom umajnuju strahovanja. Na vezu se zapravo gleda kao poslednje i jedino utočište od stalnih strahova i strepnji.

Sigurna baza. Ovakva baza je osnova sa koje se posmatra svet. Ne postoji način za drugačije ispitivanje i upuštanje u svet osim sa partnerom.

Na osnovu ovih karakteristika očigledno je da ovakva veza, iako možda deluje kao izvor mira i sigurnosti, zapravo sputava partnere, onemogućavajući razvoj i ispoljavanje  kreativnosti.





Dragana Miletić





4. strana



Simbioza-beg od usamljenosti



Nužan uslov svake zdrave intimne veze između dve odrasle osobe jeste to da ona nije ni jednom od njih neophodna za preživljavanje. Iako se u izjavama ljubavi često čuje da osobe ne mogu jedna bez druge, osnova ne sme biti primoranost već želja.

U suprotnom će partner u vezi predstavljati odbranu od samoće. Čest problem kod osoba koje se u vezi ponašaju zavisnički jeste nemogućnost razdvajanja pojmova samoće i usamljenosti. Iako među ovim pojmovima postoje sličnosti, one su samo površinske. Usamljenost je neprijatno stanje određeno osećajem izolovanosti. Ovakvo stanje praćeno je osećajem da nešto nedostaje. Za javljanje ovakvih osećanja nije neophodno biti sam, moguće je i u društvu se osetiti usamljeno.

Osobe zavisne od drugih nisu razvile kapacitet za  samoću i zbog toga je ona za njih zastrašujuća. Ukoliko savladate početne probleme u osamljivanju koje svako od nas ima, barem u ranom detinjstvu, onda ostati sam može predstavljati priliku za ispoljavanje kreativnosti, preispitivanje i okretanje sebi. To je čak i poželjno stanje jer osoba time pokazuje da može sama sebi biti društvo. Mnoge aktivnosti koje vode  rastu i razvoju ličnosti zapravo zahtevaju osamljivanje. Uživanje u knjigama ili lepotama prirode, na primer. Svima je potebno povremeno osamljivanje, ali se ljudi razlikuju po tome koliko su, i da li su uopšte, spremni da tu potrebu zadovolje. Ove razlike su najočiglednije u vezama. Neko će pre ostati sam, dok će drugi biti čak i sa partnerom koji mu ne odgovara samo da bi izbegao samoću. U ovom drugom slučaju veza je često opterećena strahom od napuštanja, posesivnošću i stapanjem sa partnerom. Ovakve veze, u kojima osobe funkcionišu kao jedno, ne u romantučnom smislu, već uz potpuno gubljenje granica između partnera nazivaju se simbiotske.


Čest problem kod osoba koje se u vezi ponašaju zavisnički jeste nemogućnost razdvajanja pojmova samoće i usamljenosti. Iako među ovim pojmovima postoje sličnosti, one su samo površinske. Usamljenost je neprijatno stanje određeno osećajem izolovanosti. Takvo stanje praćeno je osećajem da nešto nedostaje. Za razliku od toga, osamljivanje je pozitivno stanje, prilika za okretanje sebi i ispoljavanje kreativnosti.


Pojam simbioze preuzet je iz biologije, gde se koristi za opis dva organizma koja rade zajedno za obostrano dobro i u tom procesu se ponašaju kao jedno. Psihološki, ovaj termin se koristi na sličan način kako bi se opisao odnos dvoje ljudi koji finkcionišu kao jedno. Ipak , za razliku od biološkog termina, u psihologiji se termin koristi za opis nezdrave veze.

Zdrava veza između dvoje ljudi odlikuje se fleksibilnošću u ponašanju i u odnosima. Partneri moraju biti spremni da u različitim situacijama zauzimaju različite uloge kako bi zajedno preprodili probleme na koje svaka veza provremeno nailazi. Za razliku od toga, u simbiotskim vezama ljudi su prisvojili jednu ulogu i ona sve vreme ostaje nepromenjena. Jedna osoba može zauzeti ulogu deteta,  a druga ulogu staratelja koji neguje i štiti partnera u ulozi deteta. Bez obzira na različitost problema i situacija u kojima će se naći, ove osobe će se ponašati na isti način. Pri tome, ne treba pomisliti da je ona osoba koja je ulozi bespomoćnog deteta jedina zavisna od ovog odnosa. Kao što je njoj neophodan zaštitnik, drugoj strani je neophodan neko koga će štititi kako bi mogao da ostane u svojoj ulozi. Oba partnera imaju neku korist od ovakve veze. Čak ovakva veza može delovati veoma stabilno i ispunjena intimnošću i poverenjem. Ono što ove osobe zaista drži u vezi ipak nije intimnost i poverenje, već sigurnost. Stalnost uloga omogućava predviđanje svih narednih koraka i na taj način rizik neizvesnoti sveden je na minimum. Ipak, ono što ovakva veza ne podrazumeva jesu spontanost i fleksibilnost što dalje onemogućava razvoj kako veze, tako i partnera u njoj.


Zdrava veza između dvoje ljudi odlikuje se fleksibilnošću u ponašanju i u odnosima. Partneri moraju biti spremni da u različitim situacijama zauzimaju različite uloge kako bi zajedno preprodili probleme na koje svaka veza provremeno nailazi. Za razliku od toga, u simbiotskim vezama ljudi su prisvojili jednu ulogu i ona sve vreme ostaje nepromenjena


Uloga koja se u simbiotskoj vezi zauzima ne mora biti ista sa ostalim ulogama u životu. Moguće je da osoba koja je na visokom menadžerskom položaju u svojoj firmi u intimnoj vezi zapravo ona koja igra ulogu deteta.

Uloge koje ćemo birati, kao i sposobnost da ih promenimo, imaju korene u detinjstvu. Po mnogim stručnjacima, odnosi koje gradimo u odraslom dobu samo su replika odnosa iz detinjstva. Da li ćemo biti sposobni da podnesemo samoću, kao i to da li ćemo uspeti da uđemo u intimnu vezu koja nije samo beg od usamljenosti, zavisi od iskustava iz detinjstva, iskustva vezivanja i ostvarivanja odnosa. Prvi odnosi koji se u detinjstvu uspostavlaju nužno su odnosi zavisnosti od roditelja. Ipak, ova rana zavisnost se mora prevazići. Kada se to desi, dete može da bira adekvatne načine za uspostavljanje kontakta sa drugima i regulaciju sopstvenih emocija. Tek kada to postigne ono će uspeti da prihvati sebe i onda kada nije okruženo drugima i moći će da ostvari stabilnu intimnu vezu. Ipak, ako dete usled nepovoljnih događaja u ovom periodu ne uspe da se odvoji od roditelja i uspostavi kontrolu nad sobom i svojim emocijama, kroz život će ići koristeći se štitovima kako mu se ne bi ponovila neka loša iskustva ostavljanja. Drugi put koji može izabrati jeste stalno traganje za nekim ko će u životu igrati ulogu roditelja. Bežaće od intimnih veza ili će bežati u njih. Koji će od ovih obrazaca ponašanja osoba prihvatiti zavisiće od načina reagovanja u detinjstvu. Svako dete će gubitak odnosa sa roditeljima u nekom trenutku doživeti kao glavnu pretnju za sopstveni opstanak, pa makar to bilo i na kratko, na primer, odlazak roditelja na službeni put. Upravo će reakcija u ovakvim situacijama obojiti kasnije odnose u životu tog deteta. Dete može reagovati naglašenim približavanjem roditeljima kako bi osiguralo njihovo stalno prisustvo ili pak povlačenjem u sebe, smanjivanjem kontakata i negiranjem svojih želja. Ista situacija dešava se i kod odraslih, mogu se zatvoriti u sebe usled straha od napuštanja i na taj način se osetiti sigurnije, ali isto tako i uskratiti sebe za iskrene odnose i punu intimnost. Na taj način osoba osoba izbegava veze negirajući svoju najveću želju, da bude u intimnoj vezi, sigurna i prihvaćena. U drugom slučaju osoba može biti sklona simbiotskim vezama gde potpunim spajanjem sa partnerom ublažava svoj strah od ostavljanja oživljavajući davno napušteno detinjstvo. U oba ova slučaja ponašanje osobe nije određeno potrebama niti željama već strahovima koji ograničavaju njihovu otvorenost i uživanje u drugim ljudima.



Dragana Miletić