O volji i problemima sa voljom



       Često čujemo izraze kao što su “danas sam dobre ili loše volje”, “mrzovoljan sam”, “nemam volje ni za šta”...Šta je to volja, kako se razvija, kako se budi a kako gubi, šta nam “ubija volju za životom”?

       Jedan od najznačajnijih Frojdovih doprinosa je demaskiranje Viktorijanskog pojma „moć volje“, pokazivanjem koliko je ta „svesna“ volja pod uticajem nesvesnih želja i nagona. On je razotkrio brojna područja života u kojima su ponašanje i motivi determinisani nesvesnim potrebama, strahovima, anksioznostima i nagonima. Kako su njegova otkrića pokazala da pacijenti „snagu volje“ koriste uglavnom u svrhe otpora i potiskivanja, razumljivo je da je psihoanaliza postala  sistem za borbu protiv takve volje. Međutim, izgleda da je time „sa prljavom vodom prosuta i beba“. Degradiranje volje je reflektovalo i racionalizovalo izbegavajuću tendenciju savremenog čoveka da vidi sebe kao pasivnog, kao proizvod, umanjujući ili negirajući sopstvenu odgovornost i volju u stvaranju sebe.

       U svojoj psihoterapijskoj praksi svakodnevno se susrećem sa problemima volje. I kada su svesni toga šta je dobro za njih, šta žele, ljudi često nemaju volju za promenom, volju da ulože napor i rizikuju. Vidim kako veliki broj mladih ljudi nema volju da stvori sebe. Kako ubijaju vreme radeći ono što im je lako i zabavno (igranje igrica na kompjuteru, “blejanje” na fejsbuku, površna zabava...), odlažući do beskraja sopstvenu individuaciju, stvaranje sebe. Razgovaram sa njima o tome šta zaista žele od sebe, od života, o tome šta ih sputava, kako su došli u stanje u kojem su...Pomažem im da bolje razumeju sebe. Ali, to je samo deo posla. Uvid, izgleda, nije dovoljan. Za promenu je potrebna hrabrost, a hrabrost može da postoji samo u službi volje.


Odnos želje i volje


U psihoanalizi je volja zamenjena željom. Želja je ono što pokreće čoveka. Međutim, želja ne mora uvek da vodi razvoju. Psihoanalitičari su se uverili da zadovoljavanje infantilnih želja i potreba ne vodi osobu ka boljem, zrelijem načinu funkcionisanja i življenja. Jedan od aspekata impotentnosti takvih želja je da one nisu povezane sa drugom osobom, da žive u nekom impersonalnom vakuumu, da se ne oplođuju. Zrele želje sadrže imaginaciju željene realnosti, i akt željenje sadrži element i uzajamnosti i autonomije. Između želje i volje postoji određeno funkcionisanje u polarnostima. Volja zahteva samosvesnost, želja ne. Volja uključuje mogućnost suprotnog ili izbor, želja ne. Želja daje toplinu, sadržaj, imaginaciju, kvalitet dečije igre, svežinu, punoću volji. Volja daje usmerenost i zrelost želji. Volja štiti želju, omogućava joj da opstane bez prevelikih rizika. Bet želje, volja gubi životnost i teži da nestane u samokontradikciji. Ako imate samo volju bez želje, onda ste slični Viktorijanskom čoveku „jake volje“, Puritancu. Ako imate samo želju bez volje, bićete izgubljena, infantilna, neslobodna odrasla osoba koju njene želje „vozaju“        

Kako se i kada razvija volja


       Psihoanalitičar Erik Erikson govori o tome da je ključni period za razvoj volje rano detinjstvo, period od 2-3. godine života. Ova faza razvoja  fokusirana je na razvoj osećaja lične kontrole. Kao i Frojd, i Erikson je verovao da je navikavanje na čistoću (učenje kontrole mokrenja i deficiranja) bitan deo tog procesa. Ova nova sposobnost u razvoju nije, međutim, ograničena na kontrolu sfingtera. Stvara se opšta sposobnost, u stvari, potreba da se zadržava i prazni alternativno-po sopstvenoj volji, i da se čvrsto drži i voljno baca šta god se drži. Uopšte, učenje kontrole nad telesnim funkcijama daje detetu osećaj nezavisnosti. Važni aspekti sticanja kontrole su i kontrola nad izborom hrane, izborom igračaka sa kojima se dete igra, samostalnim izborom garderobe koju će da nosi...Na ove, i mnogo drugih načina, dete koje je još uvek zavisno počinje da doživljava svoju autonomnu volju. Dete može biti kapriciozno i često tvrdoglavo u ispoljavanju svoje volje. Čitava ova etapa postaje bitka za autonomiju. Osećaj samokontrole bez gubitka samopoštovanja je ontogenetski izvor osećanja slobodne volje. Iz osećanja gubitka samokontrole i prevelike roditeljske kontrole rađa se trajna sklonost ka sumnji i stidu.

Za razvoj detetove autonomije potrebno je konstruktivno usklađivanja. Da bi izašlo iz ove krize ono mora da razvije rano pouzdanje da njegova vera u samog sebe, roditelje i svet neće biti ugrožena snažnom željom da sam bira, da zahteva i prisvaja i da tvrdoglavo eliminiše. Da ga potrebe za ispoljavanjem svoje volje neće postideti i dovesti u sumnju to da li je prihvaćen (da li da prihvati sebe kao dobrog). Prenaglašeno postiđivanje neće razviti osećanje pristojnosti već pre potajnu rešenost da se isfušeri, da „prođe voz“ kad niko ne gleda ili čak nesvesnu bestidnost. Dete može naći i neke druge načine za uspostavljanjem kontrole nad roditeljima kao što su opsesivni rituali (začetak opsesivne savesti), opsesivna izbegavanja obaveza...Ta pasivno agresivna kontrola nad roditeljima ne dovodi do autonomije već do postiđenosti i stvara se začarani krug...Može se razviti i kompulsivna potreba za redom, tačnošću i čistoćom.

Potrebna je izdržljivost i fleksibilnost da bi se detetova volja vaspitala tako da mu pomogne da prevaziđe preveliku samovolju, da u njemu razvije osećanje „dobre volje“ i da (dok uči da bude poslušno u bitnim stvarima) zadrži autonomno osećanje slobodne volje. Konflikti ove faze se ponavljaju u pubertetu kada mlada osoba mora da pokaže svoju samostalnost i volju van porodičnog okruženja  i da ponovo osvoji svoju emancipaciju. Ako nisu dobro ovladali ovim stadijumom, mnogi buntovni mladi ljudi u pubertetu pokušavaju da agresivno ispolje sopstvenu volju, dok se u isto vreme vraćaju staroj potrebi za vođstvom (idoli, pravila grupe vršnjaka...)

Uspeh: Deca koja uspešno ovladaju ovim stadijumom razvijaju samoopouzdanje i sigurnost. Razvijaju snažnu volju (dobru volju) i odlučnost. Samouverenost i nezavisnost.

Najkraća formulacija identiteta stečenog u ovoj fazi mogla bi se izraziti kao: Ja sam slobodna volja koju posedujem.

Neuspeh: Razvija se stid i sumnja u sebe. Opsesivnost i kompulsivnost. Sklonost da se zabušava i fušeri, pasivna agresivnost. Neodlučnost, nesposobnost donošenja odluka, strah od gubitka kontrole.


Faze razvoja volje


       Videli smo da razvoj volje počinje suprotstavljanjem tuđoj volji. Kako se volja dalje razvija? Psihoanalitičar Oto Rank je opsiao nekoliko faza na liniji razvoja volje:

Prva razvojna faza razvoja volje manifestuje se kao „kontra volja“, kao „neću“ koje se protivi volji drugih, onome što se „mora“.

Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora , nije teško“).

Treća, kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva)

        Rank je video neurotičara kao neuspešnog umetnika, umetnika koji nije uspeo da napravi svoju najkostruktivniju kreaciju-sebe. Potreba za kreiranjem sebe ili umetničkog dela je, prema Ranku, izvorna, nije povezana sa patologijom. Instrument te kreativnosti je ljudska volja, „koja se može manifestovati  negativno kao inhibicija (kontrola) ili kao kreativna energija „ koja pokreće, daje usmerenje i svrhovitost. Linija razvoja ljudske volje, od njenih rudimentarnih začetaka u, prikladnom godinama, suprotstavljanju volji drugih, dostiže svoj najviši nivo kroz uspešnu transformaciju u potpuno razvijenu pozitivnu volju koju karakteriše kapacitet da podrži ideale koje je sama osoba kreirala.






Volja, krivica i strah


Rank je verovao da individua ima potrebu da kreira za sebe svet u kojem će biti potpuno samoodređena i autonomna. Osnovna teškoća koja blokira kretanje ka takvom cilju je, po ranku, krivica koja se pojavljuje kao rezultat separacije od grupe.  Rank je video volju i krivicu kao dve strane iste pojave. On je razumeo to da običan čovek traži balans između spoznaje (samosvesnosti), sopstvene volje i projekcija svoje volje u institucije društva. Čovek ima potrebu da odbaci delove samosvesnosti i sopstvene volje projektujući je u drugu osobu ili u institucije. Na primer, plaćamo poreze za policiju da bi postojao neki red i zaštita društva, a onda smo besni kada nam naplate kaznu za brzu vožnju. Tu potrebu za kontrolom smo projektovali na “vlast” i ne osećamo je više delom sebe. Ili obrnuto, osećamo veliki ponos ako pobedi naš tim, iako nismo ništa doprineli toj pobedi. Kada ne možemo da podnesemo određenu samosvest, deo sebe sa kojim treba da se nosimo, koji treba da se odelotvori, projektujemo svoju volju u druge ili u institucije. Potom negiramo ili prihvatamo tu sopstvenu funkciju kroz osećanja koja imamo prema instituciji na koju smo je projektovali.  Na taj način postižemo da ne moramo sami da se nosimo sa tim delom sebe. To je neka vrsta pokušaja da se napravi produžena veza roditelj-dete, stanje neodgovornosti koje zaustavlja individuaciju.(Rank 1945) Zašto čovek to radi? Zašto zaustavljamo sopstvenu individuaciju projektujući sopstvenu volju u druge?

       Rank je smatrao da se volja razvija kroz proces separacije-individuacije koji uvek prati izvesni nivo anksioznosti. Volja se ispoljava kroz proces separacije i individuacije i razvija se u pravcu kreativnog ispoljavanja volje kroz ispunjavanje sopstvenih ciljeva. Kroz preuzimanje odgovornosti za uvide do kojih smo došli, preuzimanje tereta odgovornosti za sopstveni razvoj. Često ćemo se, kao psihoterapeuti, susresti sa pitanjem koje klijenti postavljaju kada dođu do nekog uvida: “I, šta sada…šta da radim sa tim?”. Uvid ne donosi promenu sam po sebi. Promena zahteva preuzimanje odgovornosti za dalje akcije, voljnu participaciju osobe. Zahteva separaciju, odvajanje od potrebe da drugi učini nešto umesto nas. Separacija od majke je inicijalna, a zatim se ponavlja kroz sva kasnija osamostaljivanja u životu koja teže ka “višim ciljevima”.

       Strah i krivica su, dakle, neizbežni gosti na rođendanu individuacije čoveka. Balans im je snažna potreba da se živi sopstveni život i ispuni potencijal sopstvene jedinstvenosti-volja.


Stadijumi razvoja volje

       


       Volja je ključni koncept u okviru psihoterapijskog pravca kojeg je njegov osnivač Roberto Assagioli (1973) nazvao „Psihosinteza“. Volja je, prema njemu, unutrašja sila koja nas vodi ka samorealizaciji. Ona je „centralni element i direktna ekspresija Ja ili Selfa“. Assagioli govori o tri stadijuma volje: 1. Prepoznavanje da volja postoji, 2. Imati volju, i 3.Biti volja.

       Pre nego što prepoznamo da volja postoji možemo živeti u stanju neautentičnosti u kojem su naše aktivnosti zasnovane na socijalnim očekivanjima, bez uzimanja u obzir, ili čak bez svesnosti sopstvene procene okolnosti. Osećamo se potpuno u moći spoljašnjih stimulusa, osećamo da nam se život „dešava“ bez naše volje i naš jedini oblik odgovora je reagovanje. Iz tog stanja nesvesnosti sopstvene volje prepoznavanje da naša volja postoji može biti transformaciono iskustvo jer nas pomera u realnost mogućnosti, i samim time i nade. To sa sobom nosi i osećanje sopstvene odgovornosti koje proističe iz prepoznavanja da imamo određeni stepen kontrole nad onim unutrašnjim i spoljašnjim iskustvima koja oblikuju naš život. U psihoterapijskom procesu prepoznavanje da imamo udela u tome kako se osećamo, da smo aktivni kreatori svojih osobina ličnosti, pa i simptoma, može dovesti do buđenja nade u promenu i volje da se učini šta je potrebno da bi se promena i ostvarila. Finalni stadijum razvoja volje je osećanje da mi jesmo volja. To se oseća kao znanje da su, duboko u nama, naš self i naša volja duboko intimno povezani. Izvan tog nivoa lične svesnosti može se otkriti i viši, transpersonalni self, kaže Assagioli. Prepoznavanjem veze između individualne volje i „Transpersonalne volje“ postajemo povezani sa spiritualnim aspektima našeg bića. Na tim najvšim nivoima povezanost se oseća kao dobrovoljno pridruživanje individualne volje univerzalnoj volji, univerzalnim principima koji se doživljavaju višim od individualnog selfa.


Assagioli je identifikovao šest koraka u svim aktima volje:


  1. Istraživanje: određivanje šta želimo da uradimo ili kakve su nam potrebe.
  2. Promišljanje: korišćenje mudrosti da se izabere između mogućnosti
  3. Odlučivanje: koja je akcija najvažnija u tom trenutku
  4. Prihvatanje cilja: ostati povezan sa odlukom
  5. Planiranje: određivanje najboljeg načina da se postigne cilj
  6. Izvršavanje: Usmeravanje enerije kroz korake ili akcije neophodne da se ostvari cilj.


Četiri aspekta razvijene volje


       Assagioli je, takođe, identifikovao i šetiri aspekta razvijene volje: 1. Jaka volja, 2. Vešta volja, 3. Dobra volja i 4. Transpersonalna volja.  Moglo bi se reći da su jaka volja i vešta volja manifestacije volje na individualnom nivou, dok su dobra volja i transpersonalna volja stavovi ili vrednosti koje pridodajemo načinu na koji koristimo jaku ili veštu volju. Da vidimo šta je Assagioli smatrao pod tim pojmovima.

Jaka volja je nešto slično Viktorijanskom konceptu „moći volje“ koji je povezan sa snagom i energijom. Međutim, ta snaga, ako se koristi bez vešte volje i dobre volje, može biti i štetna. Na primer, razbijanje zaključanih vrata može biti nepotrebno ako je prozor otvoren. „Uspeh“ koji osoba postiže po cenu toga da povredi prijatelje ili porodicu često rezultira kao „Pirova pobeda“. Osoba može imati jaku volju da „istera svoje“, praveći pri tome pogrešne korake kao „muva bez glave“ ili povređujući ljude. Snažna, vešta i dobra volja se moraju razviti i balansirati da bismo govorili o potpuno razvijenoj volji.

Vešta volja: Drugi aspekt volje je veštost. Ta sposobnost nam omogućuje da stimulišemo, regulišemo i usmeravamo druge aspekte našeg bića, naše emocije, misli, impulse, intuiciju, imaginaciju i senzacije, kako bismo postigli željeni cilj. Ovaj aspekt volje nam omogučava i da izaberemo aktivnosti koje su u skladu sa našim unutrašnjim atribtima, da istražimo nesvesne motive i blokove koji utiču na naše ponašanje, kao i da osmislimo adekvatne načine za realizaciju ciljeva. Možemo reći da koncept vešte volje spaja i balansira konaciju sa kognicijom i emocijama.

Dobra volja je sinteza ljubavi i volje. Zato se dobra volja može razviti biranjem ciljeva koji su konzistentni sa dobrobiti drugih i opštim dobrom za ljudskost. Za razliku od jake volje i vešte volje koje se mogu razviti intrapersonalno, bez vođenja računa o drugima, dobra volja, kao i transpersonalna volja i univezalna volja, mogu se razviti samo interpersonalno.

Transpersonalna volja: pored življenja naših života na  niovu ličnosti, možemo imati i iskustvo viših realnosti: „Transpersonalni self“. (Ovaj pojam ima sličnosti sa Eriksonovom generativnošću, potrebom koja se pojavljuje nakon sticanja identiteta, težnjom za proširenjem identiteta na druge, na opšte dobro...) i njegovu ekspresiju kroz „Transpersonalnu volju“. (često se doživljava kao „prosvetljenje“ u religioznom iskustvu, ili kao podsticaj ili poziv od neke više sile ili smisla)

       Svi aspekti volje mogu se ojačati treningom i praktikovanjem. Volja se jača upotrebom volje, aktima volje. Međutim, uprkos našim naporima ka razvoju, mogu se pojaviti prepreke na tom putu-otpori. Neki aspekti naše ličnosti mogu zamagliti našu svesnost ili rasuti našu pažnju. Psihoterapija može, u velikoj meri, pomoći u otklanjanju ovih prepreka i podsticanju razvoja volje. Ono što najbolje može da održi volju na putu razvoja je smisao koji nalazimo u ciljevima koje postavljamo pred sebe.


Kakva je vaša volja? Imate li volje za promenom na bolje?



Nebojša Jovanović