Kako da (ne)upropastite svoju vezu




Zašto saveti za uspešnu vezu uglavnom “ne pale”


Kada pogledamo savete za uspešnu vezu koji nam se nude u mnogobrojnim tekstovima posvećenim ovoj temi, može nam se učiniti da čitamo ček-listu kućnih poslova. Zaista, uputstva kao što su: ''ne dozvolite da strast nestane, iznenadite ga nečim lepim, pokažite joj da cenite njen trud'', zvuče isto kao recimo lista dnevnih obaveza: ''obriši prašinu, uključi veš mašinu, odnesi kaput na hemijsko čišćenje...''

Ako ste konačno uspeli da sredite stan, ali veza ni da se pomeri, možda ste pomislili kako je to nešto mnogo komplikovanije. Stvar je u tome što liste obaveza uglavnom sastavljamo sami. Pokušajte sa tuđom listom.  Brzo ćete  primetiti da je iscrpna i  za vas neupotrebljiva, jer će zahtevati da izvedete u šetnju psa koga nemate, kupite jogurt koji ne volite ili platite račune koje ste već pre dva dana izmirili. Iako se u spiskovima saveta za uspešne veze može naći različit broj stavki koji se uglavnom  kreće od 3 do 15, a u ambicioznijiim poduhvatima i do 40-ak, ipak nam se može učiniti da to kod nas ne pali. Zašto?

Svi mi funkcionišemo po vrlo sličnim principima i u tom smislu nismo mnogo kreativni, ali biramo različite sadržaje da bismo njima predstavili svoje ciljeve. ''Povremeno je obradujte ružom, bez naročitog povoda'' ,  ima smisla samo ako je vaša partnerka ljubitelj cveća. Istina, malo žena ne voli ruže, a još manje ih mrzi ili ne podnosi. Ipak, šansa da vaša partnerka nije preterano zainteresovana za ovaj vid pažnje je već mnogo verovatnija i postoji objektivna mogućnost da vaš gest prođe skoro neprimećeno. Kada prihvatate savet da osvežite svoju vezu odlaskom na neko egzotično putovanje, a pri tome zaboravite na partnerov osetljiv stomak ili strah od aviona, jedino što će u tom trenutku biti osveženo je njegova trauma! Ono što se ovde često propušta je suština i smisao aktivnosti koja se predlaže, umesto predstavljnog sadržaja. Kada se zagrebe ispod sadržaja, može se dobiti ne tako veliki spisak svih onih tačaka na kojima se veza zasniva, opstaje ili ruši. Dakle, o čemu zaista govore saveti?



''Slušajte partnera''


Empatijski odnos podrazumeva prvenstveno razumevanje sebe, sopstvenih emocija, želja i postupaka. Tek odatle može da krene stvarno razumevanje drugoga.


Savet da je neophodno da slušamo partnera je jedan od najčešće spominjanih u receptima za uspešne veze. Šta to, u stvari, znači? Čitajući savete moglo bi se zaključiti da je naš jedini zadatak da partnera učinimo srećnim. Dok ga upoznajemo, saznajemo šta voli, šta ga zabavlja, koje su mu želje i ambicije, dakle, dok ga slušamo, ili preciznije, dok ga opažamo u njegovoj celovitosti, mi zapravo pravimo bazu podataka u cilju što preciznijeg ispunjavanja njegovih potreba. Zaista, ko bi poželeo takav posao?! Sa takvim premisama, nije čudno što mnogi zaključe kako partneru ne treba puno udovoljavati da se ne bi navadio i razmazio. Ili, kako je potrebno konstantno mu frustrirati potrebe, ne bi li više cenio ono što dobije na kašičicu. Ili, kako se konačno treba okrenuti sebi, a on nek se snađe! Na sreću po našu vezu, naše partnere, i nas same, stvari se mogu postaviti i malo drugačije. Prvo, ako slušate partnera jer tako piše u uputstvu za upotrebu veze, prestanite da ga slušate jer gubite vreme i ništa nećete čuti.

Potrebno je da, za početak, sami sebi odgovorimo na pitanje čemu to služi i da u objašnjenju vidimo smisao i motiv da tako nešto radimo. Slušanje nije puko sakupljanje izgovorenih informacija i popis iskaza drugoga. Slušanje o kome je ovde reč je empatijsko. Empatijski odnos podrazumeva prvenstveno razumevanje sebe, sopstvenih emocija, želja i postupaka. Sposobnost slušanja koje je usmereno na osobu i njene potrebe, pretpostavlja dublju samorefleksiju, introspektivnost i samorazumevanje. Tek odatle može da krene stvarno razumevanje drugoga. Dakle, neko ko nije prepoznao svoje potrebe neće prepoznati ni tuđe. Neko ko nije spreman da bude dobar prema sebi, ne može, autentično i iskreno, biti dobar ni prema drugima.

Sposobnost slušanja, zapravo, govori o stepenu osvešćenosti osobe i njenom kapacitetu da prepozna prave, za nju bitne informacije. Te informacije nisu samo date rečima, već i načinom na koji je nešto izgovoreno, govorom tela i emocionalnom obojenošću govora. Osoba ne mora sve da nam kaže, ali  će, na manje ili više posredan, pa makar i uvrnut način, sve da nam pokaže. Tako se postiže razumevanje kompletne osobe koja stoji iza reči koje izgovara. Time postižemo da do nas dopre najpotpuniji i najtačniji smisao poruke koju je neko želeo da nam uputi. Tek kad imamo pravu poruku možemo da donesemo ispravnu odluku o tome kako da se prema njoj postavimo.

Iako nekada nismo svesni svojih loših navika u komunikaciji, najčešće ih primećujemo kod drugih ljudi sa kojima smo u kontaktu. Ovo može biti i dobra polazna tačka za razmišljanje o unapređivanju sopstvenih veština komunikacije, jer je potreba da se bude saslušan na adekvatan način zajednička za sve ljude.

Druga strana priče o slušanju je govorenje. Kada osetimo nerazumevanje od strane partnera, postoji mogućnost da on nema dovoljno razvijen kapacitet za slušanje. Razlog, međutim, može biti i to što ne umemo da objasnimo drugoj osobi nešto na način na koji ona to može da shvati. A prepoznavanje načina na koji neko može da razume stvari podrazumeva da smo mi njega razumeli, što nas vraća na potrebu za celovitim slušanjem. Time se komunikacioni krug zatvara i dovodi nas do vrlo jasne motivacione komponente koja nema veze sa pukim zadovoljavanjem tuđih potreba jer se to tako od nas očekuje, niti sa zadovoljavanjem ličnih potreba zato što svako o sebi treba da brine, već sa razvojem odnosa koji svojim kvalitetom doprinosi obostranoj dobiti.



Podrazumevanje, lenjost, zapuštanje


Malo duži pogled na dosadu u vezi otkriva da postoji ljutnja, nezadovoljstvo i razočaranost. Okrivljavanje drugoga za sve loše što postoji među nama, ne samo da unižava partnera, već i nas same opisuje kao  potpuno nerealna bića.


Zamislite da ste doneli predivnu, bujno olistalu biljku iz rasadnika, i nasli joj lepo mesto u dnevnoj sobi. Nekoliko dana ste joj se divili  i bili srećni što vam ulepšava prostor, a onda je ona iz nepoznatih razloga počela da klone, više nije izgledala tako bujno i sveže, lišće je počelo da žuti i opada. Možda joj ne odgovara mesto na kome je? Možda je soba suviše topla? Ili suviše hladna? Možda je zbog jeseni? Ili je to samo faza, i potrebno je vreme da se prilagodi boravku u novom prostoru? Dve nedelje kasnije, kada su stvari postale još gore, zaključujete da ste izabrali potpuno neprilagodljivu biljku i razočarano je bacate. Elem, kad vas prođe početna mrzovolja, možda ćete se i setiti da vam nije palo na pamet da je zalijete nečim drugim, osim svojim trodnevnim divljenjem...Neka rešenja su trivijalna, i često se o njih oglušimo. Nekada zato što ih ne uočavamo, a nekada zato što verujemo da neće funkcionisati jer, zaboga, ''stvari su komplikovane''. 

Dosada je čest simptom dugih veza i brakova. Ono što  nam dosada govori je da neke važne potrebe nisu zadovoljene u konkretnom odnosu. Malo duži pogled na dosadu u vezi, otkriva da postoji ljutnja, nezadovoljstvo i razočaranost. Saveti koji se odnose na ''osvežavanje veze'', ''buđenje starog plamena'', ''unošenje egzotike i uzbuđenja'' zapravo su pokušaj prevazilaženja takvog nezavidnog stanja. Ali vrlo često umesto prevazilaženja pribegavamo trikovima. Ono što ne pogađa samu suštinu krize u vezi, može da posluži samo na kratko i neće imati trajnije efekte.

Nedostatak odgovornosti


Nedostatak odgovornosti za sebe , manjak autonomije i sklonost ka građenju zavisnih odnosa, najvećim delom mogu da objasne kako ljudi prestaju da se trude. Sa jedne strane, tu su prevelika očekivanja od partnera. Implicitno uverenje da neko treba da nam obezbedi nešto, da uvek zna šta nam je potrebno, da je za nas odgovoran i da je u krajnjioj instanci kriv za naše nezadovoljstvo, zapravo je beg od sopstvene odgovornosti. Ono što ne znamo da tražimo dobićemo veoma retko. Ono što ne znamo da nam treba, čak i ako dobijemo, propustićemo da iskoristimo. Tek kontakt sa sopstvrnim potrebama i spremnost da se za njih pobrinemo i o njima razgovaramo, omogućava partneru da bude deo toga.

Potpuno prebacivanje odgovornosti i okrivljavanje partnera  za sve loše što postoji među nama, ne samo da unižava partnera, već i nas same opisuje kao  potpuno nerealna bića. Zapitajte se koliko je realan taj superheroj koji ne greši i ne pravi propuste? A, ako mislite da ste sve uradili kako treba, zašto to onda i dalje ne funkcioniše?

Na kraju, čak i ako zaista imate nepopravljivo nemotivisanog partnera,''zašto je on takav?'' nije jedino pitanje koje treba postaviti, več i ''zašto ste vi i dalje sa takvim?''.


Ta jeziva bliskost...


Površni odnosi su s razlogom kratkotrajni. Ako i potraju, nisu naročito ispunjavajući i kvalitetni. Sklonost ka površnim odnosima je znak da postoji problem sa ostvarivanjem bliskosti. Nisu retki ljudi koji, kao posledicu ranih emocionalnih deficita u detinjstvu, imaju problem sa bliskošću. Ovaj problem se može ogledati u izbegavajućem ponašanju koje se sastoji  u opažanju drugih kao pretećih i ranjavajućih, pokazivanju nepoverljivosti i strahu od odbacivanja. Izbegavajuće osobe su nepoverljive, misle da je ljubav prolazna, zatvorene su i ne ostvaruju bliske intimne veze iz straha da ne budu povređene. Neke osobe  su sklonije ambivalentnom ponašanju koje proizilazi iz negativnog modela sebe i drugih. Oni imaju utisak da su spremni da se povežu sa drugima, često žude za otvaranjem i, isto tako često, to rade na neodgovarajuć način. Oni, sa jedne strane, takođe vide druge ljude kao preteće, nepoverljivi su jer se plaše odbacivanja a, sa druge, gaje uverenje da nisu dovoljno vredni i kompetentni da u neki odnos uđu. Ovi ljudi često imaju romantičnu zamisao da će ljubavni odnos rešiti sve njihove probleme, kakvi god oni bili, da će popuniti prazninu  i  dati smisao koji pre toga nije postojao. Najčešće se sve završava na maštanju i idealizaciji koja onda pospešuje njihovu nesigurnost da se u pravi odnos zaista upuste.

Problem bliskosti za sobom takođe povlači pitanje granica. Dok se jedni klone bliskosti i postavljaju čvrst zid između sebe i drugih, drugi su skloniji simbiotskom obliku sjedinjavanja, bezuslovnog pripadanja i međuzavisnom odnosu koji teži da izbriše granice između dve osobe i da ih stopi. Problemi u ovoj sferi nastaju dosta rano u toku života, često su duboki, često se sporo rešavaju, i  ne postoji neka zgodna  ''caka'' za njihovo prevazilaženje. Ono od čega valja krenuti je definisanje problema i osvešćivanje strahova. Želja za nekim posebnim i bliskim zajednička je većini ljudi, bilo da se toga plaše ili ne.

Ljubavni odnos je jedna od potencijalno najvažnijih interakcija koje ljudi prave u svom životu. Nekad može biti i najdublja i najtrajnija. Zato ne smemo dozvoliti da postane  zaobilazni punkt ili način da se zataška bazičan osećaj praznine i fragmentiranosti.  Da bismo naučili da živimo sa drugima, moramo prvo naučiti da živimo sami sa sobom. Iako se ljudi razlikuju prema potrebi i kapacitetu za podnošenje samoće, ona je svima povremeno potrebna. Ona je neophodna tačka na putu do razvoja prave intimnosti bilo koje vrste. Sami sa sobom najjasnije shvatimo svoje potrebe, očekivanja od drugih, i ono što smo spremni da delimo sa njima. Povremeno osamljivanje nas obnavlja za izazove života, osvežava nam perspektivu  i pogled na svet.

Usamljenost je, sa druge strane, devijacija osećaja samoće, kada osoba oseća unutrašnju prazninu i nedostatak drugoga, koje često ne prestaju ni kada su drugi zaista tu.Ona je neprijatna, kažnjavajuća, stanje nedostatka, nezadovoljstva usled otuđenja koje je praćeno osećajem izolovanosti i utiskom da smo previše sami i, usled toga,  emocionalno zakinuti.


Poverenje

Jedana od najvažnijih stavki u izgradnji bliskosti je poverenje. Priroda sveprožimajućeg partnerskog odnosa je takva da  podrazumeva veliko emocionalno ulaganje, a time i neizbežnu međuzavisnost i veliku dozu ranjivosti. Sticanje poverenja kod partnera nije uvek lak i kratkotrajan proces, pogotovo kod osoba koje su osetljivije na mogućnost emocionalnih povreda. Zato je neophodna osnovna doza predvidivosti u odnosu i ponašanju partnera. Poverenje najviše može da naruše nagle i masivne promene ponašanja, dvosmislene i suprotne poruke, kao i nedoslednost i haotičnost u ophođenju. Nekada možda i nismo svesni zašto neke stvari radimo. Nekada promene zaista dolaze naglo, a nekada se samo radi o naletima preplavljujućih doživljaja koje teško konsolidujemo. Ono što je za održavanje poverenja u takvim trenucima važno jeste iskrena spremnost da se takvim potresima na adekvatan način pozabavimo.


Da bismo naučili da živimo sa drugima moramo prvo naučiti da živimo sami sa sobom. Tako najjasnije shvatimo svoje potrebe, očekivanja od drugih i ono što smo spremni da delimo sa njima.



Različiti putevi


Različitost je prva stvar koju moramo prihvatiti u svakom dobrom odnosu sa drugima. Što smo spremniji da prihvatimo nečije specifičnosti, koje se nekada mogu graničiti i sa ekscentričnošću, to ćemo uspešnije stvoriti pogodne uslove za razvoj bliskog odnosa. Povratno, što se odnos dublje razvija, to je prihvatanje različitosti bitnije.  Svaka jedinka ima svoj karakteristični tempo razvoja, i niko se ne razvija na isti način, niti istom brzinom kao drugi. Stepen u kome nas najbliže osobe prihvataju takve kakvi jesmo, velikim delom podgreva našu slobodu da se razvijamo na autentičan, sebi svojstven način, da imamo svoje individualne ciljeve i razvijamo nama važne veštine. To se podjednako odnosi i na naše uvažavanje i poštovanje ciljeva drugih.


Što smo spremniji da prihvatimo nečije specifičnosti, to ćemo uspešnije stvoriti pogodne uslove za razvoj bliskog odnosa. Povratno, što se odnos dublje razvija to je prihvatanje različitosti bitnije. 


Nekada su različitosti takve da nas osobine partnera mogu iritirati, čak činiti besnima i ometati naše kapacitete za rast. Nekada se čini da prihvatanje različitosti zahteva zavidan stepen tolerancije i odricanja. Ipak, pasivno prihvatanje predstavlja samo mali deo u procesu međusobnog usklađivanja, a mnogo više čine aktivna podrška i podsticajna interakcija.

Niko nije tu,  na ovom svetu, samo radi nas.  Ali zato možemo da se odlučimo da budemo tu jedni za druge. Takvi odnosi povećavaju otpornost na stres i, samim tim, osobi oslobađaju velike kapacitete za lični razvoj. Ono što ne smemo zaboraviti jeste da se i naš partner , kao i mi sami, neprestano krećemo na putu samoostvarivanja. To neminovno dovodi do promena na jednoj i drugoj strani koje nekada mogu proizvesti neusklađenosti koje vode do krize odnosa. Kada dolazi do razilaženja ciljeva, stavova, potreba ili emocionalnih doživljavanja, to je uvek trenutak u kome je važno ne pobeći od rizika pred koji smo stavljeni. Poricanjem nećemo daleko pobeći, ali postoji velika šansa da se ukopamo na mestu na kom smo se zatekli i paralisani strahom od promene ne zakoračimo dalje. Nijedna ljudska veza se ne razvija bez kriza. Štaviše, one su neizbežan sistem  regulacije procesa psihološkog rasta. Neprijatnost i nelagoda koje ti konflikti nose, imaju konstruktivni potencijal, koji je motivacioni faktor prevazilaženja krize jer nas vuče ka zoni narednog razvoja.


                                               Ana Gvozdić