Kako to rade ''večiti gubitnici ''        



Koliko puta ste samo čuli ili čak izgovorili rečenicu : “Opet isto!” Ili brojne varijacije na temu kao što su : ''Uvek me neko zavrne!'', ''Stalno ja ispadam dežurni krivac'' , ''Nikada se neću opametiti'' , itd.  Svim ovim zaključcima zajednička je repetitivnost loših ishoda događaja za osobu koja daje ovakve izjave. Nekada smo ubeđeni da smo uradili stvari na pravi način, da smo se zaista ''opametili'', a onda ponovo dođe peh. I, gle čuda!  Isto ono što nam se obilo o glavu i prethodni put... Da li da okrivimo slučaj? Ili sudbinu? Ili lošu sreću, tuđu zlobu, vradžbine i lošu karmu? I pored ovih ''zgodnih'' objašnjenja postoji mnogo jednostavniji način da se ova pojava objasni, a da pri tome ne uključuje zaveru Univerzuma na koju nikako ne možemo da utičemo! Štaviše, objašnjenje nas direktno vraća sebi samima, sopstvenoj odgovornosti i stavlja nam u ruke moć da stvari zaista promenimo. Jednostavno, ako nam se opet dogodila ista stvar, znači da smo opet  postupili na isti način!

Znate onaj vic koji se završava rečima :''Gledam ovaj film već deset puta, a ovaj se svaki put upeca na istu  foru!''

Pretpostavićemo da je svima jasno zašto se jedan isti film uvek odvija i završava na isti način, iako se junak vica možda ne bi sa nama složio. Ono čega nekada nismo svesni jeste da se mi upravo ponašamo kao junaci sa već snimljene trake. Svi mi imamo svoje razrađene modele ponašanja po kojima postupamo iako ih, neretko, nismo svesni. Relativna konzistentnost našeg ponašanja u svim sličnim situacijama dovešće i do sličnih ishoda. Naša sredina reaguje na nas na osnovu informacija koje od nas dobija. Ako smo entuzijastični, hrabri i saradljivi, obično ćemo privući ljude koji su druželjubivi i srdačni ali i one pomalo nesigurne i povučene a, sa druge strane, ljudima koji su pesimistični, lenji ili zluradi bićemo mahom odbojni. Mi sami biramo modele ili strategije ponašanja, a oni  se zasnivaju na našim ubeđenjima o tome kako stvari funkcionišu i na očekivanjima ishoda oređenih akcija.

Mi sami biramo modele ili strategije ponašanja, a oni  se zasnivaju na našim ubeđenjima o tome kako stvari funkcionišu i na očekivanjima ishoda oređenih akcija. Naša uverenja čine da stvari posmatramo na određeni način, selektivno usmeravajući našu pažnju, pa tako mogu da podstaknu ili onemoguće usvajanje određnih informcija.


Uverenja

Uverenja predstavljaju jedan od centralnih punktova naše ličnosti i oblikuju pogled na svet svakoga od nas. Njih stičemo kroz lično iskustvo, ali i preko poruka koje nam šalje okolina, a najviše značajni drugi.

Uverenja stičemo kroz ceo svoj život, ali ona stečena ranije u toku života često mogu da budu nadmoćnija jer boje svako naše kasnije iskustvo. Ona su zapravo filteri kroz koje propuštamo sva dešavanja u nama i oko nas i tek na osnovu te slike ih vrednujemo. Naša uverenja čine da stvari posmatramo na određeni način, selektivno usmeravajući našu pažnju, pa tako mogu da podstaknu ili onemoguće usvajanje određnih informcija.

       Selektivnost naše pažnje je pod jakim uticajem naših već formiranih stavova, vrednosti i uverenja. To ima za posledicu izvesna falsifikovanja i ''nameštanja rezultata'' koji se javljaju kada pokušamo da testiramo realnost. Naša bazična uverenja stavovi i vrednosti su osnov naše psihološke egzistencije i, kao takva, teže da sačuvaju svoju strukturu i celovitost ličnosti. To znači da će neki aspekti stvarnosti imati veću šansu da se verifikuju u našem iskustvu nego neki drugi.

       

Selektivnost naše pažnje je pod jakim uticajem naših već formiranih stavova, vrednosti i uverenja. To ima za posledicu izvesna falsifikovanja i ''nameštanja rezultata'' koji se javljaju kada pokušamo da testiramo realnost. Ono u šta verujemo, najčešće je ono što nam se dešava.


Negativna uverenja mogu biti proizvod negativnog iskustva koje je za nas imalo snažno značenje. Razni stresni ili traumatični doživljaji, inicijalni neuspesi ili loša sreća u nekom trenutku, koji nisu na adekvatan način prevladani, mogu nas navesti da pomislimo kako smo rođeni gubitnici. Ovakvo stanovište, iako zasnovano na realnom negativnom iskustvu, problematično je zato što iz jednog specifičnog događaja izvodimo zaljučak kome pripisujemo univerzalno važenje.

Negativne poruke koje dobijamo od značajnih drugih  mogu takođe biti put usvajanja negativnih uverenja. Naročito u detinjstvu, drugi ljudi su ogledalo naše ličnosti. Njihove reakcije i odnos prema nama služe nam kao relevantne informacije o tome kakvi smo mi u stvari. Onda kada ne ispunjavamo očekivanja svoje zahtevne socijalne sredine, ona nam može poslati poruku o našoj neadekvatnosti. Kada odrasli detetu govore da je trapavo, to može biti istina koja se zasniva na nedovoljnoj razvijenosti motornih funkcija, očekivanoj za taj period razvoja. Ipak, dete će prevideti ovu okolnost, pa će ovu svoju osobinu protumačiti kao svoju ličnu neadekvatnost i  uverenje o svojoj trapavosti zadržati i mnogo posle uobičjenog perioda punog razvoja motornih funkcija. 

       

Ono u šta verujemo, najčešće je ono što nam se dešava. Neko će možda cinično pomisliti: Pa dobro, onda samo treba da verujem da sam Supermen i moći ću da letim i da podižem zgrade. Ne baš. Prvo, ne možemo baš u svašta da poverujemo. Za sticanje nekog uvrenja postoje određeni uslovi, i ne zavise samo od naše svesne želje da ga usvojimo. Uostalom, iako imaju veliku moć, i uverenja se ostvaruju samo u okvirima koje nam dopušta realnost, pa ćemo čak i sa autentičnim i dubokim uverenjem da smo Supermen biti u velikom problemu koga psiholozi stručno nazivaju potpuni gubitk kontakta sa realnošću-psihoza.

U okvirima realnosti, naša neretko podsvesna uverenja teže da se održe i potvrde, a najčešće to i uspevaju. Njima vođeni, biramo situacije i ponašanja koja će ih potvrditi, a u isto vreme izbegavamo one situacije u kojima bi ta uverenja mogla biti dovedena u pitanje. Mnoga ograničenja sa kojima se u životu suočavamo smo na taj način sami sebi nametnuli. Zato se za uverenja kaže da imaju moć samoispunjavajućeg proročanstva. 

Osnovno pitanje kada procenjujemo neko svoje predviđanje jeste da li smo na osnovu informacija, intuicije ili majanskog kalendara uspeli da predvidimo neki događaj ili smo, verujući u istinitost svojih zaključaka, sebe zapravo gurnuli u ispunjavanje istih. Ljudi su skloni da zaključe kako su nešto dobro procenili i predvideli, a da pri tome budu veoma aktivni učesnici u kreiranju samih događaja. Naravno, niko ne tvrdi da je potpuno nemoguće predvideti događanja na koja nismo uticali. Mnoge se stvari odvijaju bez našeg velikog ili presudnog uplitanja. Ali, ono što se dešava lično nama jeste velikom delom produkt samo našeg unutrašnjeg, nekada nesvesnog, plana. Taj plan se najčešće i ostvaruje bez obzira da li je pozitivan, afirmišuć za nas ili sabotirajuć i destruktivan.

Negativna uverenja o svetu znače da se svet doživljava kao neprijateljsko mesto u kome stalno vrebaju različite opasnosti i gde je osoba prinuđena da se uvek bori protiv nečega. Negativna uverenja o sebi tiču se sopstvene neadekvatnosti, doživljaja da nismo vredni ili da nešto ne zaslužujemo




Str.2

Ponavljanje i uverenja


Ako vam se stalno ponavljaju iste situacije, ako često upadate u slične probleme i  grešite na istim mestima, onda je sva verovatnoća da se iza toga krije neko uverenje koje te  situacije kreira. Za sreću svakog pojedinca od izuzetnog je značaja da on prepozna svoja negativna uverenja o sebi i svetu i da ih zameni pozitivnima.

Negativna uverenja o svetu znače da se svet doživljava kao neprijateljsko mesto u kome stalno vrebaju različite opasnosti i gde je osoba prinuđena da se uvek bori protiv nečega. Ljudi su zlonamerni, ne može im se verovati, uvek će učiniti sve da dobiju ono što žele, čak i po cenu tuđe nesreće. Stvari će se uvek izjaloviti koliko god dobro da izgledaju na početku, a jedino što možemo je da to prihvatimo.

Negativna uverenja o sebi tiču se sopstvene neadekvatnosti, doživljaja da nismo vredni ili da nešto ne zaslužujemo. Da bismo nešto uradili, potrebno je da verujemo da smo za to sposobni. Ukoliko u to ne poverujemo, može nam se desiti da uporno dokazujemo svoju manjkavost, a to ćemo onda raditi veoma ubedljivo.


Modeli ponašanja


Kada nešto radimo dobro, to znači da smo ovladali svim kjučnim procedurama izvođenja koje stoje u osnovi toga što radimo. Procesi koji vode ka uspešnom obavljanju neke aktivnosti odvijaju se često bez prisustva budne svesnosti o koracima koje preduzimamo da nešto uradimo.  Automatizacija velikog broja koraka koji nas vode do ostvarivanja ciljeva je ekonomična osobina mozga. Time se sa jedne strane štedi energija pri obradi repetitivnih i očekivanih informacija a, sa druge, oslobađa kapacitet svesti za primanje novih nepoznatih sadržaja

Ako znate za dobru putanju od kuće do posla, obično ćete iće njom. Ali, šta ćete uraditi ako jednog dana naiđete na zatvorenu ulicu na tom putu? Kada dođe do promena zbog kojih stvari više nisu savladive na stari način, potrebno je da promenimo pristup. Da bismo to uradili, osnovni uslov je da primetimo i prihvatimo promene.

Za usvajanje svake veštine, strategije, modela ponašanja, potrebna je vežba. Vežba znači budno praćenje svih relevantnih koraka koje izvodimo da dođemo do cilja. To uključuje i evaluaciju novousvojenih metoda i njihovo modifikovanje onda kada je to potrebno. I sad je verovatno jasno zašto se neki od nas ne usuđuju da naprave korak ka promeni. Do jednog trenutka sve nam je bilo poznato i jasno, nismo mnogo razmišljali o svojim potezima i mogli smo da dopustimo sebi mentalnu lenjost zato što se sve odvijalo kako i treba. U trenutku kada akcije više ne daju željene reultate, na nama je da počnemo da ih menjamo. Neki ljudi se teško mire sa tim da je proces učenja neprestan i da nam do sada stečene veštine neće biti doveka dovoljne ako mislimo da i dalje ređamo uspehe. Svaka promena nosi sa sobom i odgovornost: Ako nešto promenimo, da li će nas to dovesti do boljih rezultata ili nam samo još više zakomplikovati život?

Za usvajanje svake veštine, strategije, modela ponašanja potrebna je vežba što znači budno praćenje svih relevantnih koraka koje izvodimo da dođemo do cilja. Modeli ponašanja koji dovode do uspeha  su  fleksibilni, nemaju ekstreman oblik, prate ono što se događa u stvarnosti i prilagođavaju se novonastalim uslovim.


Šematizovano ponašanje nam, dakle, štedi energiju i vreme pri odlučivanju šta i na koji način treba da uradimo, jer se proces odlučivanja tada odvija skoro automatski i ne zahteva veliko uplitanje svesnih kognitivnih procesa koje onda možemo da usmerimo na nove ili komplikovanije sadržaje. Ipak, ono može i da nas ometa onda kada se okolnosti menjaju, a mi ga se i dalje uporno držimo. Ako uvek imamo jedan isti princip po kome postupamo, ako smo zadrto dosledni i ako se ponašamo kao zapis sa filmske trake koji je nepromenjiv i statičan, nemamo mnogo šanse da dugo pobeđujemo.

Modeli ponašanja koji dovode do uspeha su  fleksibilni, nemaju ekstreman oblik, prate ono što se događa u stvarnosti i prilagođavaju se novonastalim uslovim. Logični su i pomažu osobi u postizanju ciljeva.


Modeli ponašanja koji karakterišu večite gubitnike su rigidni i ekstremni, nisu u skladu sa stvarnošću, održavaju se uprkos svojoj neefikasnosti i sprečavaju osobu da se ostvari. Hronični neuspeh je dobar pokazatelj nefleksibilnog ponašanja. Ono može biti posledica toga što se uporno držimo modela koji ne radi ili iracionalnih uverenja o tome kako stvari funkcionišu, kao i ideje da nećemo uspeti.



Večiti gubitnici-eksperti za gubljenje

Biti gubitnik je pomalo paradoksalna pozicija zato što su takozvani večiti gubitnici veoma uspešni u svojoj gubitničkoj karijeri.Možemo biti uspešni u različitim stvarima od kojih neke ne moraju da budu pozitivne i konstruktivne. Možemo biti uspešni i u korišćenju samodestruktivnih strategija kojima sabotiamo svoj napredak. Ukoliko vam nešto ne ide kako ste želeli i ne vidite očekivane rezultate, zapitajte se kakva strategija stoju u osnovi toga. Strategije uvek imaju efekta. Ali, ako ste se obreli na mestu na kome niste želeli, najverovatnije je da ste koristili pogrešnu.


Bilo koja aktivnost da je u pitanju, ako želimo da budemo sigurni u njen ishod, potrebno je da svesno razumemo suštinu onoga što radimo.Kada mislite da ste nešto promenili i ništa se ne popravlja, razmislite da li ste promenili pravu stvar. Odgovor je uvek ne! U razumevanju uspeha i neuspeha najvažnije je primetiti one korake koji prave razliku u prekidanju kruga neuspeha. Ako se ništa ne menja i pored promene vaše strategije, znači da niste otkrili ili ne želite da priznate šta je to što zapravo dovodi do neželjenih efekata. Detektovanje onog ponašanja koje je u osnovi neuspeha je ključno. To što ste promenili posao ne znači da ste pobegli od problema odnosa sa autoritetima. Ako ste svoj loš položaj u prethodnoj firmi obrazlagali nenaklonošću nadređenih i bili u pravu, onda će taj problem nestati sam od sebe ako promenite radnu sredinu. Čak i ako ne nestane, možete se pozvati na stav da su svi šefovi isti i da uživaju da vas kinje i ponižavaju. Čak ćete možda i tada biti u pravu! Možda biste u takvoj situaciji ipak poželeli da niste u pravu i da postoji nešto što možete da promenite umesto da budete osuđeni na celoživotni teror? Umesto da razmišljate zašto su svi šefovi isti, razmislite  šta je to što vi radite da svi oni pokazuju isti odnos prema vama?


Bilo koja aktivnost da je u pitanju, ako želimo da budemo sigurni u njen ishod potrebno je da svesno razumemo suštinu onoga što radimo.Kada mislite da ste nešto promenili i nista se ne popravlja razmislite da li ste promenili pravu stvar. . Ako se ništa ne menja i pored promene vaše strategije znači da niste otkrili ili ne želite da priznate šta je to što zapravo dovodi do neželjenih efekata.

Neke prepreke su u nama, a neke su u poljašnjoj sredini. Neke prepreke se mogu otkloniti i promenom sredine i promenom našeg odnosa prema stvarima podjednako efikasno. Uvek pokušajmo da se zapitamo šta je suština onoga što mi možemo da promenimo, jer ćemo se, čekanjem da se nešto spolja promeni u našu korist, najčešće beskrajno načekati.


               

                       Ana Gvozdić