..............1............

Uverenja

                                      kako kreiramo svoju stvarnost


Šta su uverenja?


       Uverenja su pretpostavke koje imamo o sebi, drugima i  svetu oko nas. Uverenja predstavljaju našu ličnu istinu o tome kakve su stvari zaista, šta je istina i shodno tome šta možemo da očekujemo kao rezultat svojih aktivnosti u toj stvarnosti.

U ovom objašnjenju sadrži se i implicitan zaključak da kada znamo da  je nešto istina,  to onda više nije uverenje. Trik pitanje je kako znamo da je nešto uvek istina? Kako možemo da tvrdimo da će se neka situacija uvek odvijati na isti način. Ako je naše  iskustvo uvek potvrđivalo neko pravilo, to nam ne garantuje da će se stvari i dalje odvijati na isti način. S obzirom na to da se čovek teško miri sa krajnjom neizvesnošću koja iz ovakve situacije proističe, uverenja mu pružaju sigurnost koja je funkcionalna i korisna utoliko što ga lišava anksioznosti i omogućava da sistematizuje i šematizuje svoje iskustvo, a time i da planira, postavlja ciljeve i radi, sa izvesnim stepenom sigurnosti u ishod. Dakle uverenja su korisna adaptivna funkcija bez kojih bi čovek bio izgubljen. Uverenja imaju izraženu vrednosnu komponentu koja se nalazi u osnovi svih stvari koje su nam u živitu bitne.

Uverenja su korisna adaptivna funkcija koja čoveku omogućava da sistematizuje i šematizuje svoje iskustvo ,a time i da planira,postavlja ciljeve i radi, sa izvesnim stepenom sigurnosti u ishod

Naše bazične pretpostavke o svetu najčešće su izgrađene već u samom detinjstvu, pod uticajem porodičnog okruženja i socijalnog konteksta i razvijaju se tokom odrastanja na sličan način. One su velikim delom automatizovani obrasci mišljenja kojih najčešće nismo svesni ili nam bar nisu eksplicitno dati u svesti niti verbalizovani. Oni se međutim nedvosmisleno očitavaju u našem ponašanju i objašnjenjima koje koristimo. Kada formiramo jedno uverenje nastojaćemo da ga održimo.

Uverenja nam dolaze iz dva izvora: našeg ličnog iskustva i promišljanja, ali i kao slepo prihvatanje onoga sto nam drugi, najčešće značajni drugi govore.

Uverenja kao lični produkt mogu se sresti najčešće kod samopouzdanih i radoznalih ljudi. Oni tragaju za istinom kroz samostalno istraživanje. Oni su često nepoverljivi prema ekspertima i drugim autoritetima i spremni su da žive u neizvesnosti sve dok ne pronađu svoju istinu odbijajući već pripremljena instant rešenja. Iskustvo je surov učitelj, a kadkad se pokaže kao jedina opcija. Ono podrazumeva isprobavanje stvari u  praksi, posmatranje i evidentiranje događaja, a zatim i izvlačenja zaključaka i stvaranje značenja. Na žalost pošto imamo vremena da iskusimo tek ograničenu količinu iskustava, moramo da napravimo neki izbor, pa ono što odlučimo da testiramo takođe mnogo govori o nama.

Jedna od varijacija ovog principa ličnog iskustva, jeste unutrašnja refleksija i promišljanje. Ovo je mnogo lakša, vremenski i praktično isplativija i brža metoda, kojom stvaramo mentalne modele kojima objašnjavamo svet oko nas.


Uverenja kao produkt ličnog istraživanja mogu se sresti najčešće kod sammopouzdanih i radoznalih ljudi koji ne prihvataju instant rešenja. Ljudi koji veruju ekspertima su posve praktični,pretenduju na sigurnost i izričitost. Oni koji veruju autoritetima često lakoverni i imaju izraženu potreba za pripadanjem i socijalnim odobravanjem.


Drugačiji put za razumevanje pojava jeste prihvatanje onoga što je neko pre nas već ustanovio. Ljudi koji u principu naginju ka tome da prihvataju uverenja od drugih imaju veću potrebu za osećajem kontrole. Oni pretenduju na sigurnost i izričitost. Takođe više veruju drugima i često tragaju za učiteljima. Jedna vrsta takvih učitelja su eksperti. To su ljudi koji su dokazali svoju kompetentnost u nekoj oblasti, koji imaju specifične kvalifikacije ili veštine. Često su to profesionalci plaćeni za svoju ekspertizu. Ljudi koji veruju ekspertima su posve praktični, ne veruju slepo  već traže pomoć za specifične oblasti. Za razliku od eksperata, autoriteti su ljudi koji svoj uticaj baziraju na svom položaju i harizmatičnosti i  za koje  ne postoji racionalan pokazatelj toga da znaju o čemu govore.  Ljude koji veruju autoritetima možemo označiti kao sledbenike. Oni su često lakoverni i  laki za ubeđivanje. Za njih je karakteristična izražena potreba za pripadanjem i socijalnim odobravanjem. Oni često izdvajaju određene ljude kojim će slepo verovati. Političari, sveštenici ili roditelji su primeri modela koji se u tu svrhu često koriste.


Snaga uverenja


Uverenja se razlikuju prema uticaju koji imaju na život pojedinca. Jaka uverenja su često povezana sa osećanjem identiteta pa ih se ljudi čvrsto drže i teško ih menjaju. Kada to ipak čine, često se posle dužeg ili kraćeg vremena u kome se osećaju izgubljeno, hvataju za nešto drugo i  neretko ponovo formiraju crno belu sliku sveta, samo posmatranu iz neke druge vizure. Ljudi koji imaju slaba uverenja nekada nisu potpuno ubeđeni u njihovu istinitost. Iskustvo ih zato često može razuveriti ili pokolebati. Ipak to ne zavisi samo od toga koliko jako neko veruje u nešto, nego mnogo i od toga kako je uverenje formirano. Slepo prihvaćena uverenja nisu osetljiva na argumente i razloge protiv, već teže da se održe po svaku cenu. Ako vešt sagovornik uspe da ih pokoleba, ona se ruše kao kula od karata.


Kako uverenja oblikuju našu stvarnost


Ljudska percepcija je selektivna. To je ekonomičan način da se veliki broj informacija samžme u nekoliko relevantnih kategorija ili da se pomoću nekih mentalnih prečica zaključi o nečemu na osnovu ograničenog broja informacija. Selektivnost naše pažnje je pod jakim uticajem naših već formiranih stavova, vrednosti i uverenja. To ima za posledicu izvesna iskrivljenja koja se javljaju kada pokušamo da testiramo realnost. Naša bazična uverenja stavovi i vrednosti su osnov naše psihološke egzistencije i kao takva teže da sačuvaju svoju strukturu i celovitost ličnosti .

Ono u šta verujemo, najčešće je ono što nam se dešava.Uverenja imaju moć samoispunjavajućeg proročanstva

Iskrivljenja su neminovna ali ona ne znače obavezno neuspeh u realnosti. Ona samo znače da ćemo neki aspekti stvarnosti imati veću šansu da se verifikuju u našem iskustvu nego neki drugi. Ono u šta verujemo, najčešće je ono što nam se dešava. Naša neretko podsvesna uverenja teže da se održe i potvrde, a najčešće to i uspevaju. Njima vođeni, biramo situacije i ponašanja koja će ih potvrditi, a u isto vreme izbegavamo one situacije u kojima bi ta uverenja mogla biti dovedena u pitanje. Mnoga ograničenja sa kojima se u životu suočavamo smo na taj način sami sebi nametnuli. Uverenja imaju moć samoispunjavajućeg proročanstva.  Kod raskrinkavanja tih uverenja rešenje je uočiti zamenu uzroka i posledice. Ljudi su skloni da zaključe kako su nešto dobro procenili i predvideli stvari koje su se nakon toga zaista obistinile. Ipak čest  slučaj je da ljudi verujući u istinitost svojih zaključaka sebe guraju direktno u ispunjavanje istih. Naravno, niko ne tvrdi da se loše stvari u životu ne dešavaju niti da ih je potpuno nemoguće predvideti. Ali ako vam se stalno ponavljaju iste situacije, ako često upadate u slične probleme i  grešite na istim mestima,onda je sva verovatnoća da se iza toga krije neko uverenje koje te situacije i kreira. Za sreću svakog pojedinca je od izuzetnog značaja da prepozna svoja negativna uverenja o sebi i svetu i da ih zameni pozitivnima. Pozitivna uverenja su samoafirmišuća i  konstruktivna, vode nas ličnom zadovoljstvu i ostvarenji ciljeva.


Ono u šta verujemo, najčešće je ono što nam se dešava. Naša neretko podsvesna uverenja teže da se održe i potvrde, a najčešće to i uspevaju. Njima vođeni, biramo situacije i ponašanja koja će ih potvrditi, a u isto vreme izbegavamo one situacije u kojima bi ta uverenja mogla biti dovedena u pitanje


 

                        


                           ...................... 2,3.................





Iracionalna uverenja


Prema postavkama racionalno emotivno bihejvioralne terapije, uverenja kao evaluacija događaja i ljudi, predstavljaju okosnicu pogleda na svet svakog pojedinca.  Racionalna uverenja su  fleksibilna, nemaju ekstreman oblik, odgovaraju najbolje onome što se događa u stvarnosti, logična su i pomažu osobi u postizanju ciljeva. Iracionalna uverenja su rigidna i ekstremna, nisu u skladu sa stvarnošću i sprečavaju osobu da se ostvari. Iracionalna uverenja doprinose javljanju nezdravih emocija kao što su depresivnost, bes i nekontrolisana anksioznost i dovode do samoporažavajućeg ponašanja. Racionalna uverenja doprinose javljanju zdravih emocija kao što su  tuga, uznemirenost, zabrinutost, kao pandan navedenim nezdravim

Racionalna uverenja su  fleksibilna,nemaju ekstreman oblik , odgovaraju najbolje onome što se događa u stvarnosti. Iracionalna uverenja su rigidna i ekstremna, nisu u skladu sa stvarnošću i sprečavaju osobu da se ostvari

Iracionalna uverenja počivaju na bespogovornom zahtevu za nečim, u  kombinaciji  sa niskom frustracionom tolerancijom, užasavanjem ili procenom ljudi.


Bespogovorno zahtevanje je skup nerealnih i kategoričkih zahteva da stvari budu drugačije nego što zapravo jesu. Ti zahtevi u sebi eksplicitno ili implicitno sadrže pojmove kao što su: mora, ne sme, uvek nikada itd. Oni se baziraju na apsolutnim potrebama, tj. nemirenju osobe sa delimičnim  ili alternativnim zadovoljenjem. Ljudi prirodno žele da budu voljeni, da se prema njima postupa sa poštovanjem i da dobiju ono što žele. Kada to nije slučaj, prirodno su tužni, ljuti, nezadovoljni. Iako su ove emocije neprijatne one su zdrava i motivišuća stanja koja osobu pokreću da uradi nešto i promeni takvu situaciju. Međutim kada osoba svoje potrebe podigne na nivo zahteva to je najčešće samoporažavajuće. Ako se na primer nečija potreba da bude voljen podigne na nivo zahteva  za ljubavlju, onda će neispunjenje te potrebe umesto tuge dovesti do depresivnosti. Isto tako, osoba će na sve moguće načine pokušavati da održi, makar i lažnu sliku ljubavi, pa će tako često upadati u samoporažavajuće odnose  kao što su veza sa nasilnim partnerom ili sa makar i nekompatibilnom osobom samo da bi tu svoju potrebu zadovoljila.

Bespogovorno zahtevanje , katastrofiziranje , procenjvanje osoba, niska frustraciona toletrancija, osnov su svakog iracionalnog uverenja


Katastrofiziranje je verovanje da su neke stvari užasne, nepodnošljive, da gore ne mogu biti. Rešenje ovog nerealnog uverenja leži u pokazivanju osobi da stvari uvek mogu biti gore nego što jesu. Neprijatna situacija može se zamisliti kao još neprijatnija, loši događaji uvek mogu imati još više negativnih posledica itd. Pri tome se ne govori da se loše stvari ne dešavaju niti se relativizuje njihovo postojanje, već samo intenzitet. Na taj način se loši događaji objektivno skaliraju pa im se može pristupiti konstruktivno.


Niska frustraciona toletrancija je najčešće izražena iskazom: „Ja to ne mogu da podnesem!“. To je preuveličavanje neprijatnosti situacije do nivoa neizdrživosti. Niko zaista, ne bi mogao da podnese direktan udar kamiona, ali se ostavljanje cigatreta, ženino zvocajnje ili strah od letenja  svakako mogu podneti koliko god bile neprijatne. Kada čovek nauči da podnosi stvari koje mu se događaju moći   će i da pristupi konstruktivnom rešavanju istih.


Procenjvanje osoba se zasniva na uslovnom prihvatanju sebe i drugih, gde se čovek procenjuje na osnovu svog ponašanja i vrednuje u celini. Ovo je takođe neracionalno razmišljanje zato što  se oslanja na preteranu generalizaciju  o ljudima koji nikada ne rade samo dobre ili samo loše stvari. Takođe kod ovakvog gledišta ne procenjuju se samo postupci neke osobe, već se na osnovu njih procenjuje sama osoba i pri tome joj se daju opšti atributi. Da bi se ovakvo stanovište održalo potrebno je nečije loše ili dobre strane zanemariti  i tako održati sliku apsolutne osobe, što zapravo predstavlja negiranje jednog dela stvarnosti. Osoba se takođe trudi da održi dobru sliku o sebi tako što pokušava da radi samo dobre stvari što je neumitno vodi u anksioznost, a ako u tome ne uspe u osudu sebe i shvatanje sebe kao promašaja. Rešenje ove situacije sastoji se u prihvatanju sebe i drugih kao nesavršenih osoba i u razdvajanju vrednovanja ponašanja od vrednovanja same osobe.


Bezuslovno prihvatanje sebe


Odnos prema sebi koji se bazira na globalnim samoprocenama i na ideji o zasluženom poštovanju često vodi do nezadovoljavajućih ishoda. Samopoštovanje kome su uslov određene poželjne lične osobine, aktivnosti i postignuća često se ruši sa uviđanjem ljudske nesavršenosti i ograničenja, kao i pri poređenju sa drugima. Razlog tome je što su  to spoljašnji markeri koji često ne zavise samo od osobe koja se procenjuje već i od mnogih drugih faktora na koje se ne može apsolutno uticati. Uz to, grešku predstavlja i potpunpoistovećivanje sebe sa onim što radimo. Kada ostvarenje nekog cilja izostane ili se u ličnosti pojavi problem koji nije u skladu sa globalnom slikom, nastaje problem. Ovo vodi samoosuđivanju koje je druga strana medalje ovakvog načina razmišljanja Ono nije konstruktivno i često ima domino efekat. Slika o sebi se ruši. Globalno vrednovanje sebe često se dakle završava globalnim razočarenjem.

Samopoštovanje kome su uslov određene poželjne lične osobine, aktivnosti i postignuća često se ruši sa uviđanjem ljudske nesavršenosti i ograničenja, kao i pri poređenju sa drugima.

Ako se pak neuspeh ne shvati kao neuspeh u ličnosti nego kao neuspeh u ponašanju, to onda aktivira konstruktivne mehanizme za popravljanje takve situacije. Bezuslovno prihvatanje sebe ne znači nekritički odnos, ali se u tom slučaju osoba odriče globalnog procenjivanja svoje vrednosti, pa vrednuje samo svoje postupke. Osoba se doživljava kao kompetentna u jednoj oblasti i nekompetentna u nekoj drugoj. U svetlu interpersonalnih odnosa, bezuslovno samoprihvatanje se postiže odustajanjem od globalne procene sebe na osnovu količine poštovanja, divljenja,odobravanja ili ljubavi koju osoba dobija od drugih. 


Najčešća iracionalna uverenja


  1. Za mene je od presudnog značaja da budem potpuno prihvaćen i voljen od svih značajnih drugih u vezi sa svim što radim


Nije moguće, niti se može očekivati, da nas svi vole i odobravaju naše postupke. Mi nikada ne možemo biti potpuno sigurni da li će neka osoba nastaviti da nam pokazuje naklonost. Isto tako, ono što se dopada jednoj osobi ne dopada se drugoj. Kada se suviše trudimo da zadovoljimo svačiji ukus, tada gubimo identitet, prestajemo da obraćamo pažnju na sebe i postajemo bezlični. Bolji način samoafirmacije je negovati sopstvene vrednosti,  razvijati socijalne veštine i ostvarivati kompatibilna prijateljstva sa ljudima sa kojima je to moguće, nego se brinuti oko zadovoljavanja svačijeg ukusa. Najvažnije je fokusirati se na  na samoprihvatanje, istražiti svoje autentične kvalitete, ono u čemu stvarno možemo da imamo uspeha.  Tada će odobravanje kao i ljubav doći upravo od onih koji mogu da nas prihvate i vole sa onim što stvarno jesmo.

Nije moguće, niti se može očekivati, da nas svi vole i odobravaju naše postupke. Kada se suviše trudimo da zadovoljimo svačiji ukus, tada gubimo identitet, prestajemo da obraćamo pažnju na sebe i postajemo bezlični.


  1. Ljudi  moraju moraju biti apsolutno obzirni i fer prema meni, a ako to nisu onda su obični nitkovi


Ljudi nisu savršeni. Niti su potpuno bezvredni. S obzirom da svi imaju svoje vrline i mane, perfekcionizam stvara anksioznost i garantuje neuspeh. Takvi ljudi mogu biti motivišući za druge u njihovom ličnom razvoju, ali samo do jednog trenutka kada njihovi zahtevi za savršenstvom ne počnu da guše radost življenja i slobodu izbora sopstvenih stavova i vrednosti. Najviše što od nekoga i od sebe možemo da tražimo jeste da da sve od sebe u datom trenutku i da se i dalje unapređuje u skladu sa svojim merilima i kapacitetima. Neprihvatljiva ponašanja ljudi ne čine ih lošima u potpunosti. Treba shvatiti da su neka ponašanja socijalno neprihvatljiva i autodestruktivna i da se ljudi nekad ponašaju glupo, nemarno i  neurotično i da bi bilo bolje pomoci im da to promene umesto ih zbog toga osuđivati

Ljudi nisu savršeni. Niti su potpuno bezvredni. S obzirom da svi imaju svoje vrline i mane, perfekcionizam stvara anksioznost i garantuje neuspeh.



  1. Strašno je kada stvari nisu onakve kakve želim da budu


Svet nije stvoren samo za nas. Naravno to nas ne sprečava da budemo nezadovoljni situacijom u njemu, ali onda se možemo potruditi da uradimo nešto  što će pomoći da se to promeni. Mi smo deo stvarnosti i kreiramo je zajedno sa ostalim ljudima. Kako je naš udeo u tome srazmerno mali takva bi trebalo i da nam budu očekivanja. Ako nije moguće situaciju menjati jedino nam preostaje da joj se prilagodimo.



  1. Sve moje teškoće su izazvane spoljašnjim okolnostima i prouzrokovane od strane drugih ljudi nad čime ja nemam kontrolu

Postoji šansa da uspete da promenite spoljašnje događaj, ali ono što svakako možete promeniti jeste vaše razmišljanje. Zapamtite da vas niko ne može naterati da se osećate bilo kako. Vi ste sami odgovorni za svoja osećanja. Spooljašnji uslovi nam mogu ograničiti samo sredstva kojima pokušavamo da zadovoljimo svoje potrebe. Ali važno je zapamtiti da uvek postoje različiti načini za postizanje jednog cilja. Bitno je ne brkati ciljeve sa sredstvima kojima se ti ciljevi postižu.Uzrok nevolja je u mnogome zavisan od stava i  načina gledanja na neprijatnu situaciju. Ukoliko se predate posle prvog pokušaja sasvim sigurno ćete biti ubeđeni da drugačije ne može, pošto drugačije niste ni pokušali.


  1. Ako su stvari opasne ili zastrašujuće, ili bi to mogle biti, onda bi trebalo da budem izuzetno zabrinut i beskrajno opsednut time.


Postoji velika razlika između užasnih predviđanja toga kakve bi stvari sve mogle da se dogode i razmišljanja o tome kako da se zaštitimo, suočimo ili minimalizujemo potencijalne probleme. Mnogi od naših strahova nikada se ne ostvare. Poželjni ishodi su rezultat našeg konstruktivnog ponašanja, a ne naše bespotrebne brige.Neželjeni ishodi se takođe pojavjuju zakonito,ali ne zato što se mi nismo brinuli. Naprotiv, velika istina kod prizivanja nesreće leži u činjenici da se ponašamo upravo onako kako predpostavljamo da će se stvari odvijati. Sve hipoteze koje smo urezali u svoj repertoar očekivanja, teže da se potvrde.  U tom smislu, ako i predpostavljamo da se nešto loše može dogoditi od koristi je istražiti sve mogućnosti ublažavanja tragičnog ishoda i svoje ponašanje usmeriti ka ispunjenju tog zadatka.

Poželjni ishodi su rezultat našeg konstruktivnog ponašanja, a ne naše bespotrebne brige.


  1. Lakše je izbegavati nego suočiti se sa životnim teškoćama i  ličnom odgovornošću.


Odugovlačenjem i izbegavanjem neprijatnih zadataka i poricanjem problema i neispunjavanjem obaveza, dobijamo trenutno olakšanje, ali to kasnije rezultuje ozbiljnim problemima. Ono što nas može učiniti  ponosnima na sebe odnosi se na rešavanje životnih zadataka,a ne glumljenje lakog života kroz poricanje očiglednih komplikacija koje sebi time pravimo. Takozvana laka rešenja se često pokazuju neisplativa na duge staze, zato što  najčešće ne uzimaju u obzir bitne  suštinske karakteristike problema već se njima saniraju samo površinske i trenutne neposredne posledice.


  1. Uvek moram imati  nešto drugo (ili nekog drugog) jače ili veće, što je iznad mene i na šta ću uvek moći da se oslonim.


Ljudi su uvek na neki način zavisni od rugih, što ne znači potpuno prepuštanje sebe u ruke jednoj ili više osoba, već više podrazumeva međusobnu razmenu. Za život je veoma nepromišljeno oslanjati se na nekog na takav način da vas eventualno napuštanje te osobe ostavi bespomoćnima i rasturenim. Bolje je prihvatiti rizik koji sa sobom nosi samostalnost i odgovornost za svoje mišljenje i ponašanje.


8. Moram biti potpuno kompetentan, uspešan u svemu što radim.


Alternativno stanovište je da je bolje raditi nego uvek imati potrebu da sve bude savršeno. Prihvatite sebe kao sasvim nesavršenu  osobu, koja ima sva univerzalna ljudska ograničenja kao i svoje specifične osobine. Nijedan čovek ne može biti uspešan u svemu, ako ni zbog čeg drugog, onda zbog sasvim ograničenog vremena koje provodi na planeti. Za svaku veštinu je potrebno vreme i trud, prirodni talenat i ljubav, a radost usavršavanja sebe u stvarima koje volimo može nas učiniti mnogo srećnijima od besumučne jurnjave za omnipotentnošću.


9. Sve loše što sam u životu doživeo ili uradio je neoprostivo, uvek bi trebalo da me  pogađa i podseća na greške.

Možemo učiti iz svojih grešaka i prošlih iskustava, ali ne biti opterećeni krivicom i negodovanjem prema njima.

Konstruktivno ispravljanje neprijatnih iskustava leži u tome da iz njih izvučemo ono kako bi trebalo da se ponašamo da bi nam se nešto dobro desilo, a ne u tome da sa beskrajnom krivicom ponavljamo sebi šta nikako nismo smeli da uradimo.


10. Moram imati potpunu kontrolu nad svime što mi se događa.


Kontrola zahteva  stalnu napregnutost i nepogrešivost pažnje, neprestanu precizno usmerenu, proračunatu i svemoguću aktivnost i kapacitet da se o bezbroj stvari razmišlja i odlučuje u isto vreme. Kao što se može videti, ove osobine ne odgovaraju nijednoj poznatoj definiciji čoveka. Svet je pun neizvesnosti kao i šansi, a  naši kapaciteti ograničeni.


11. Postoji univerzalno rešenje za sve ljudske probleme


Utopistički snovi velikih ideologija rušili su se  upravo zbog zablude o uniformnosti čoveka.  Ovakva shvatanja uvek su padala na testu realnosti zato što ne postoji jedno i  univerzalno rešenje za svaku situaciju ili svakog čoveka. Opšti principi ljudskog funkcionisanja su ograničenog dometa i praktične upotrebe. Prilagođavanje i odabir rešenja za svakog čoveka posebno najverovatniji je put iznalaženja rešenja.


12. Čovek upošte nema kontrolu nad svojim emocijama i ne može da se ne uznemirava oko svega.


Čovek ima istinsku kontrolu nad sobom i  svojim destruktivnim emocijama ako zaista odluči da na tome radi.  Nemogućnost izražavanja emocija je takođe problem koji je vredan rešavanja. Emocije su markeri koje pripisujemo stvarima, ljudima i događajima. Na taj način jedino možemo stvarati značenja, formirati stavove i zapravo donositi bilo kakve smislene odluke. One moraju biti  funkcionalno uklopljene sa ostalim delovima naše ličnosti da bi nam bile od koristi.






                         ................4.............................



Oslobodite se svojih iracionalnih uverenja


Ako u vašem životu stalno opstaju problemi kojih nikako da se otarasite, zapitajte se da li je u osnovi toga nešto što očekujete da se događa na određeni način, a realnost vas uvek u tome izneveri.

Naredna  pitanja vam mogu pomoći da  osvetlite i verbalizujete suštinu problema koja je u osnovi nekog vašeg neuspeha. Ako detektujete više takvih problema, rešavajte ih posebno, jedan po jedan.


Koje je vaše iracionalno ubeđenje? Šta je to što uvek i bespogovorno očekujete da se odvija na određeni način? Kao pomoć  i putokaz vam može poslužiti lista koja je prethodno navedena, ali se naravno ne morate držati njenih okvira.

(primer: uvek moram biti voljen)

       

Zašto je ovo uverenje neodrživo? Razmislite šta je to što se dogodi, čime vas realnost izneveri u ostvarivanju vaše idealne zamisli?

(primer: X  me očigledno  ne voli, a neki ljudi koje znam nisu mnogo zainteresovani za mene. Različiti ljudi vole različite stvari i ja ne mogu biti u isto vreme različita osoba)

Ova tehnika zahteva vreme i redovno ponovno analiziranje kako bi se iracionalno uverenje razmotrilo sa svim svojim važnim aspektima i prestalo da vas okupira


Da li postoji bilo kakav dokaz  za istinitost vaše tvrdnje?

(primer: ne, ne postoji nikakav dokaz neophodnosti da me svi vole. To je poželjno i prijatno, ali ništa ne potvrđuje da tako mora da bude)


Šta je najgore što se može dogoditi ako se ne dogodi ono što želite( ili ako se dogodi ono što ne želite)?

(primer: Ostaću uskraćen za naklonost nekih osoba, imaću manje prijatelja i biću tužan )


Šta je sve dobro što se može dogoditi ako se ne dogodi ono što želite (ili ako se dogodi ono što neželite)?

(primer: Više se mogu posvetiti onima kojima nešto značim i time produbiti i poboljšati naš odnos, mogu se malo više baviti sobom i stvarima koje ja volim, umesto da stalno trazmišljam šta bi trebalo da radim da bi me svi voleli)


Tehnika razužasavanja


Ovo je tehnika koja se bazira na raskrinkavanju jedne od komponenti iracionalnih uverenja, a to je preuveličavanje značaja neke situacije ili problema. Proverite koliko ste u pravu kada za nešto kažete da je užasno, nepodnošljivo, katastrofalno.


Zadatak:

Napravite skalu loših stvari koje su vam se desile ili bi mogle da vam se dese.  Dno skale označava situaciju koja je neznatno loša dok vrh skale označava da je  100% loše, i od čega ne možete da zamislite ništa gore. Kada to imate, smestite na neko mesto na skali svoj trenutni problem.

 

Ljudi se često iznenade činjenicom da su im se gore stvari od one koju trenutno posmatraju kao užasnu već desile u životu i štaviše, da su se sa tim problemom odlično izborili


Ako vam se i dalje učini kao užasan, pokušajte sami ili sa nekim ko vas dobro poznaje da se prisetite drugih jako neprijatnih događaja koji su vas zadesili u životu, pa njih rangirajte na istoj skali. Kada to uradite uporedite vaš trenutni problem sa problemima koje ste prethodno rangirali pa ga na osnovu toga smestite na skalu. Često ćete biti iznenađeni činjenicom da ste gore stvari od ove “najužasnije“ već doživeli. Setite se kako ste reagovali u tim situacijama, kako ste se osećali i šta ste preduzeli da te probleme rešite. To će vam pomoći da shvatite da ste sposobni da se nosite sa stvarima koje vam se događaju, to će vam vratiti samopouzdanje i lišiti vas preplavljujućeg straha od pitanja „šta ako...?“.





Prihvatanje sebe-tehnika „veliko i malo ja“

 

Kada ste razočarani zbog nekog neuspeha i kada zbog toga pomislite da ste bezvredni i da je vaša misija na ovoj planeti zauvek propala, pokušajte sa sledećom tehnikom:

Nacrtajte veliki krug koji će predstavljati celokupni vašu ličnost tj. vaše „veliko Ja“. U taj krug unesite male koji će reprezentovati pojedinačne aspekte vaše ličnosti. Za svako malo ja unesite neku svoju osobinu, postupak, nešto što vas karakteriše. Prisetite se koje vaše pozitivne osobine ističu vaši prijatelji, porodica, uopšte bliski ljudi? Na koje svoje osobine i postupke ste sami izuzetno ponosni? Koje su to negativne stvari zbog kojih vam drugi zameraju ili zbog kojih se vi osećate manje vredno i kojih biste želeli  da se otarasite? Ne zaboravite takođe da navedete svoje neutralne osobine, stvari koje vas ne preporučuju i sa kojima se ne možete pohvaliti ali koje isto tako nemaju neku negativnu konotaciju.

Da biste uspeli da se dokažete kao potpuni gubitnik potrebno je da uspete da u životu naređete samo neuspehe i promašaje, a malo je verovatno da ćete teko nešto uspeti

Već naravno shvatate koliko bi dugotrajno i mukotrpno bilo da se setite i popišete sve i najsitnije aspekte sebe koji vas karakterišu! Koliko biste malih ja na kraju imali?! Ne zaboravite da i svoj prethodni neuspeh uvrstite na tu listu. Sad razmislite da li vas pređašnji neuspeh  zaista čini bezvrednima? Da biste bili potpuni gubitnik potrebno je da svoj veliki krug ispunite samim neuspesima. Takav čovek istoriji nije poznat  i vrlo je verovatno da to niste ni vi! Poželjno je ocenjivati i analizirati svoje postupke. Ali na osnovu njih nikada ne možete izvući ubedljiv zaključak da ste potpuno bezvredni. 


Autor teksta

                                                                                                     Ana Gvozdić