.........................1......................

                  USAMLJENOST


Kakvo je to osećanje?


Usamljenost je osećanje koje svaki čovek iskusi barem povremeno usled nekog poremećaja životnog ritma. Preseljenje, raskid ljubavnog odnosa, svađa sa prijateljima, pretrpanost poslom i sl., stvaraju privremeni neprijatan osećaj otudjenosti i napuštenosti koji obično ne traje dugo i ne dovodi do nekih trajnijih posledica. Ipak, hronična usamljenost je nešto drugo. Kada postane prečesta, postaje problem.

Usamljenost je osećanje koje svaki čovek iskusi barem povremeno usled nekog poremećaja životnog ritma.

Usamljenost je zapravo tuga zbog samoće. Osećamo da su nam potrebni kontakti sa drugima, a da  to nemamo. Potrebna nam je sjedinjavanje, a osećamo se izolovano. Usamljena osoba može da oseća bespomoćnost, strah, samosažaljenje, dosadu. Hronična usamljenost dovodi do degradacije samopoštovanja i depresije. Pri tome, osoba ne mora zaista biti fizički izolovana i sama. Nije retka pojava da se osoba usled nerazumevanja i neprihvatanja od strane svoje okoline, loših međuljudskih odnosa i svađa,oseća kao da tu ne pripada.


Zašto su ljudi usamljeni?


Ljudi se mogu osećati usamljenima iz mnogo trazloga kao što su nemanje dovoljno prijatelja, nesposobnost ostvarivanja bliskosti, ili prosto zbog činjenice da je povremeni osećaj usamljenosti sastavni deo ljudske prirode. Na ovo pitanje je možda najbolje odgovoriti kroz posmatranje nekih tipičnih situacija koje ljude dovode do pojave osećeja  usamljenosti


Povremena i hronična usamljenost

Usamljenost se može posmatrati kao kontinuum čije su krajnje tačke permanentni osećaj usamljenosti i naspram toga, veoma retko javljanje tog osećanja. Na pitanje koliko ste usamljeni, ljudi se opredeljuju za neku tačku kaoja se nalazi u rasponu ova dva ekstrema. Za one koji se veoma retko osećaju usamljenima, to osećanje je situaciono, tj.zavisi uglavnom od spoljašnjih okolnosti. Oni mogu osetiti usamljenost po olujnom danu, kada ne mogu da upražnjavaju aktivnosti koje vole, kada su im svi bliski prijatelji otišli na odmor, a primorani su da završe neki dosadan posao. Usamljenost kao prozvod okolnosti ne traje dugo. Sa druge strane, za one koji osećaju usamljenost veći deo vremena, može se reći da poseduju crtu usamljenosti, tj. da je to način reagovanja koji proizilazi iz same osobe. Okolnosti mogu pojačati ili smaniti taj osećaj, ali je on uvek prisutan. Takve osobe su najčešće imale ranija traumatična iskustva separacije, odbacivanja ili zlostavljanja.


Za one koji se veoma retko osećaju usamljenima, to osećanje je situaciono i ne traje dugo. Za one koji osećaju usamljenost veći deo vremena, može se reći da poseduju crtu usamljenosti tj. da je to način reagovanja koji proizilazi iz same osobe.


Broj i kvalitet poznanstava


Usamljenost je nekada rezultat razlike između količine prijatelja i ostalih socijalnih kontakata koje želimo i onoga što stvarno imamo. Za različite ljude taj broj varira i samo je na osnovu ličnih preferencija i očekivanja moguće steći pravu sliku. Takođe nekada postoji raskorak između vrste, tj. kvaliteta odnosa koje želimo da imamo i onoga što realno imamo. Zato je neophodno osvestiti svoje potrebe i očekivanja prema drugim ljudima, jer ćemo tek onda kada shvatimo šta tražimo biti na sigurnom putu da to i dobijemo.


Stidljivost, povučenost, nesigurnost


Stidljive osobe često imaju uverenje da će biti odbijeni ako pokušaju da stupe u kontakt sa nekim.Često imaju takve doživljaje i u svom prethodnom iskustvu što ih blokira da ponovo pokušaju. Kada se i usude, to rade trapavo i nevešto, ne znaju šta da kažu ili kažu nešto neadekvatno, pričaju previše ili premalo, nejasno ili prebrzo, drugim rečima nemaju uvežbane komunikacijske veštine. To ih dovodi do novog odbacivanja i tako u krug.

Da biste stekli prijatelje potrebno je uložiti napor. Mala je verovatnoća da će neko sam poželeti da vam bude prijatelj ako se večito sklanjate.

Dakle pretpostavke nesigurnosti su samoispunjavajuće. Ali se takođe mogu prevazići. Ono što je bitno da shvatimo jeste da se takvo stanje prevazilazi korak po korak. Ne postoji eksplozija elokvencije koja će dugoročno rešiti sve naše probleme sa komunikacijom. Posmatrajte druge ljude. Kako oni to rade? Počnite od manje zahtevnih interakcija, kao što je internet ili telefonski razgovori. Krajnji cilj je stvarno upoznavanje ljudi i  sticanje prijatelja. Da biste stekli prijatelje potrebno je uložiti napor. Mala je verovatnoća da će neko sam poželeti da vam bude prijatelj ako se večito sklanjate.


Usamljenost, depresivnost, gnev


Ljudi koji imaju neprekidan doživljaj usamljenosti praćen depresivnošću i gnevom, najčešće se bore sa traumama nastalim u njihovim formativnim godinama. Ovi doživljaji utiču na sve kasnije odnose sa drugima i samim sobom. Nedostatak ljubavi i pažnje, zlostavljanje ili zapostavljanje, od strane roditelja ili bitnih ljudi iz okruženja, mogu uticati na pojavu usamljenosti i drugih bolnih osećanja, kao reakcije na takve okolnosti. Permanentnost ovih osećanja govori da postoje dublji problemi koje treba rešavati i da postoje stvari u nama sa kojima se treba suočiti i koje ,iako vrlo često duboko zatrpane, značajno narušavaju naš kvalitet života.


Bliskost


Ljudi se često osećaju usamljenima kada pored sebe nemaju neku posebnu osobu sa kojom mogu imati potpunu bliskost i  veruju da će nalaženjem takve jedne „prave“ osobe zauvek rešiti problem usamljenosti. Nisu potrebne gomile prijatelja i socijalnih kontakata već samo jedna, posebna osoba za koju će se vezati, koja će im dati osećaj sigurnosti i uverenje da su voljeni i zaštićeni. To su najčešće očekivanja koja se vezuju za partnera iako to može biti i uloga najbližeg prijatelja, brata ili sestre. Ova ideja potiče od primarne vezanosti za majku, koja se u kasnijem životu prenosi i na odnose sa drugim ljudima i traganje za ponovnim sjedinjenjem.



Samoća i  usamljenost


Spolja gledano oni mogu izgledati isto. Usamljene osobe su često i u fičkom smislu same. Samoća je stanje kada smo sami ali nismo usamljeni

Iako se usamljenost i samoća često poistovećuju u svakodnevnom govoru, među njima postoji velika razlika. Spolja gledano oni mogu izgledati isto. Usamljene osobe su često i u fičkom smislu same. Ali sličnost tu prestaje. Usamljenost je praćena osećajem izolovanosti. Osobi nešto nedostaje, oseća prazninu koja često ne prestaje ni kada je sa drugima.

Samoća je stanje kada smo sami, ali nismo usamljeni. To je konstruktivno i željeno stanje bavljenja sobom u kome smo sebi dovoljno društvo i kada nam drugi ljudi nisu potrebni. Samoću možemo iskoristiti za razmišljanje, neometanu samorefleksiju i istraživanje. Duboko unošenje u neki posao, čitanje, stapanje sa prirodom, umetnost, meditacija, često zahtevaju osamljenost. Samoća znači unutrašnji mir koji potiče od ispunjenosti, to je uživanje u tišini Ona je osvežavajuća, daje nam mogućnost da ponovo spoznamo sebe i pogledamo stvari iz druge perspektive.

Iako se ljudi razlikuju po količini samoće koju mogu da prihvate,ona je svima povremeno potrebna. Ona je neophodna tačka prolaska prema intimnosti bilo koje vrste.

       Usamljenost je, naprotiv, neprijatna, kažnjavajuća, stanje nedostatka, nezadovoljstva usled otuđenja, svesnost da smo previše sami i da smo usled toga zakinuti. Iako se ljudi razlikuju po količini samoće koju mogu da prihvate, ona je svima povremeno potrebna. Ona je neophodna tačka prolaska prema intimnosti bilo koje vrste. Omogućava nam da shvatimo svoje potrebe prema drugom i ono što smo spremni da delimo sa drugima. Ona nas obnavlja za izazove života, osvežava nam perspektivu  i pogled na svet. Vraća nas za kormilo sopstvenog života u kome lako možemo postati rob raznih planova, rasporeda, zahteva sredine. Za razliku od usamljenosti koja nas slabi, samoća obnavlja naše psihofizičko zdravlje vraća nam balans i kontrolu nad sobom.

 

Samoća obnavlja naše psihofizičko zdravlje vraća nam balans i kontrolu nad sobom


   

                                 

....................... 2 i 3.........................


Pogled na usamljenost iz ugla teorije afektivnog vezivanja


Prema ovoj teoriji, čiji osnivač je Džon Bolbi, ljudsko odojče se rađa kao socijalno biće, sa primarnom potrebom za emocionalnom vezanošću sa odraslom osobom. Afektivno vezivanje označava specifičnu emocionalnu vezu osobe koja neguje dete, takozvanog staraoca (najčešće majke) i deteta.

Prema Bolbiju,  potreba za ovom vezom je primarna, pošto je dete osetljivo na stimuluse koje dobija od svoje sredine, a takođe je opremljeno da na njih odgovara. U odnosu na te odgovore deteta koji ukazuju na njegove potrebe (plač,smeh,pokrete itd) majka se orijentiše u načinu da ih zadovolji. Majčina responzivnost na dečije signale je od presudnog značaja za formiranje tzv. unutrašnjeg radnog modela, tj tipa afektivne vezanosti koju dete razvija i zadržava dalje u životu.

Tako nastaju četiri tipa afektivne vezanosti u zavisnosti od vrste responzivnosti koju majka ima:


Sigurna afektivna vezanost

Ako majka dosledno odgovara na potrebe deteta, ako je dostupna i osetljiva, dete formira sliku o majci kao o osobi koja ga prihvata, ali i o sebi kao biću vrednom pažnje. U ovakvoj sigurnoj afektivnoj vezi deca odrastaju u sigurne ljude, sa velikim kapacitetima za izlaženje na kraj sa životnim problemima. Oni svojoj deci i  drugim ljudima sa kojima postaju bliski, prenose sigurnost i poverenje kroz direktan kontakt.

Ako je majka dosledno odgovara na potrebe deteta dete formira sliku o majci kao o osobi koja ga prihvata


Nesigurna afektivna vezanost

Neadekvatna responzivnost majke dovodi do nesigurne afektivne vezanosti koja  ima svoje tri manifestacije:

Nesigurna povučena afektivna vezanost ili izbegavajuća afektivna vezanost javlja se onda kada je majka dosledno odbijajuća prema detetu. Ovde je često reč o nesvesno agresivnom stavu majki, ali i o visokoanksioznom i preterano brižnom odnosu. Kada majka ne odgovara na potrebe deteta u odgovarajućem režimu, ono tada prolazii kroz niz karakterističnih simptoma koji počinje fazom protesta i neprihvatanja, prelazi u stanje akutnog bola, nesreće, očaja i završava se fazom poricanja i apatije, u kojoj se dete ponaša kao da mu ni do čega i ni do koga nije stalo. Sve ovo se događa u prvoj godini života. Pošto kroz takvo iskustvo uči da se očekivanja koja ima neće ispuniti, dete umanjuje svoja očekivanja i potrebu za vezivanjem i ostaje u distanciranom odnosu sa majkom. Ovo je adaptivno utoliko što se dete štiti od daljih razočarenja, ali i devalvirajuće za ličnost deteta koja i u svojim kasnojim interakcijama sa drugima održava sliku o sebi kao osobi koja nije vredna pažnje i ljubavi. Takođe se razvija i slika o svetu kao nesigurnom i neprijateljskom i neprihvatajućem mestu. U kasnijem životu. Kao posledica, ispoljiće se povlačenje, nepoverenje, odustajanje od drugih i oslanjanje samo na sebe.

Kada majka ne odgovara na potrebe deteta u odgovarajućem režimu dete umanjuje svoja očekivanja i potrebu za vezivanjem i ostaje u distanciranom odnosu sa majkom.


Nesigurna ambivalentna vezanost razvija se u situaciji kada je majka selektivno responzivna na detetove potrebe ili kada je nedosledna u svojim reakcijama. Dete je zbunjeno i reaguje jačim vezivanjem za majku, što je biološki adaptivno ponašanje jer mu povećava šansu da preživi, ali je isto tako socijalno i emocionalno ugrožavajuće, jer mu oduzima više energije i stavlja na teret veću količinu odgovornosti za uspostavljanje kontakta nego što je to optimalno. Kod Osoba sa ovakvim iskustvom uobičajena je poojava straha od sredine, preokupiranost odnosom sa roditeljima, zatrpanost besom i tugom.

Kada je majka selektivno responzivna na detetove potrebe ili kada je nedosledna u svojim reakcijama, dete je zbunjeno i reaguje jačim vezivanjem za majku


Dezorijentisano-neodlučno afektivno vezivanje javlja se kod dece čije su majke bile fizički zlostavljane ili patile od nekih oblika psihičkih poremećaja kao što su manično depresivne psihoze. Kod njih se uočava visok stepen anksioznosti i povlačenja . U odrasom dobu ona takođe zadržavaju ovaj dezintegrisani afektivni obrazac, imaju nekonzistentnu sliku sebe i drugih, unutrašnji model je konfuzan, najčešća životna strategija je izbegavanje.


Veza između tipova afektivne vezanosti i  unutražnjih radnih modela sa usamljenošću


Unutrašnji radni model, kao i stil afektivnog vezivanja koji osoba razvija, omogućavaju uvide u procese koji stoje u osnovi hronične usamljenosti koja se javlja kod ljudi, osvetljavajući njihovu smanjenu sposobnost da stvore i održe zadovoljavajuće emocionalne odnose sa drugima.

Unutrašnji radni modeli određuju kognitivnu shemu naših očekivanja u odnosu na osobe za koje se tokom života vezujemo kao i naše sopstvene sposobnosti vezivanja. Uopšteno govoreći, ljudi koji su razvili model nesigurnog afektivnog vezivanja, imali su iskustvo nepouzdane, nedovoljne ili neadekvatne nege. Osobe koje su razvile siguran afektivni stil, imale su pouzdanu,dobro uvremenjenu i adekvatnu negu od strane staraoca. Ipak, na individualnom planu, modeli funkcionisanja su složeniji s obzirom na broj negovateljskih figura koje su bile atuelne u detinjstvu kao i vrstu nege koju su te figure pružale.

Unutrašnji radni modeli određuju kognitivnu shemu naših očekivanja u odnosu na osobe za koje se tokom života vezujemo kao i naše sopstvene sposobnosti vezivanja.

Postoji naučna evidencija o tome da usamljene osobe, usled doživljaja socijalne nekompetencije koja se zasniva na nesigurnom unutrašnjem radnom modelu, imaju pesimističan odnos prema svetu, uverenje da se ljudima ne može verovati i da će biti odbačeni Pokazuje se da osobe koje su razvile pesimistično izbegavanje kao strategiju koju karakteriše izneverenost očekivanja, negativne emocije, izbegavanje i samoizolacija, pokazuju visok nivo usamljenosti koji perzistira čak duže od godinu dana. Pokazuje se, takođe, da usamljene osobe imaju generalno pesimističan stav prema socijalnim situacijama,što se tumači njihovim pokušajem da se zaštiteod novih emotivnih kontakata sa drugima zbog straha od odbacivanja, što vide kao neizbežnu posledicu svojih negativnih očekivanja i doživljene socijalne neadekvatnosti.


Afektivno vezivanje, bliskost i usamljenost


Tip unutrašnjeg radnog modela koji neko poseduje može da utiče na to do kog nivoa je osoba sposobna da bude bliska sa drugima. Osobe koje su razvile siguran unutrašnji model, misle da su ljudi u principu dobronamerni i humani. Zato su oni skloniji otvaranju i razmeni sa drugima. Oni imaju poverenja u druge i zadovoljniji su svojim partnerskim i ostalim bliskim odnosima sa drugima. Pojedinci sa ambivalentnim unutrašnjim modelom imaju utisak da su spremni da se povežu sa drugima, ali strepe da ti drugi nisu tako spremni. Oni se takođe dosta otvaraju ka drugima, ali daleko od toga da uzvraćaju istom merom. Oni su često u situaciji da žude za otvaranjem i često to rade na neodgovarajuć način. Izbegavajuće osobe su nepoverljive, misle da je ljubav prolazna, zatvoreni su, ne ostvaruju bliske intimne veze iz straha da ne budu povređeni. Iz svega ovoga se može videti da sigurni pojedinci imaju najbolju šansu da izgrade uspešne bliske veze sa drugima zato što su sposobni da adekvatno pokriju različite aspekte koje takvi odnosi podrazumevaju. Ostali tipovi pokrivaju manji broj tih aspekata, pa je rezultat toga manji kvalitet bliskih odnosa koji zato može voditi hroničnoj usamljenosti. Modeli ponašanja su dosta stabilne strukture, tako da je velika šansa ponavljanja istih obrazaca sa različitim ljudima što, u slučaju nesigurnih radnih modela, znači akumulaciju frustrirajućih odnosa. 

Ljubavni partner je najčešća figura u odraslom dobu na koju se prenosi rani obrazac afektivne vezanosti.


Unutrašnji radni modeli, partnerski odnosi i usamljenost

Želja za nekim posebnim i bliskim zajednička je većini ljudi. Ljubavni odnos je jedna od potencijalno najvažnijih interakcija koje ljudi prave u svom životu. Nekad može biti i najdublja i najtrajnija. Ipak, ljubavni odnos nekada može biti  način da se zataška bazičan osećaj praznine, fragmentiranosti i usamljenosti. Ljubavni partner je najčešća figura u odraslom dobu na koju se prenosi rani obrazac afektivne vezanosti.


Sigurna ljubavna vezanost

Sigurni model rane afektivne vezanosti utiče na razvoj modela sigurne ljubavne vezanosti sa partnerom. Ovaj odnos se odlikuje niskim stepenom anksioznosti i odbacivanja, poverenjem u partnera i otvorenošću prema njemu. Osobe koje su usvojile ovaj model su responzivne i osetljive na signale partnera, lako izražavaju osećanja bilo da su pozitivna ili negativna. U osnovi ovog modela je rani doživljaj voljenosti koji opstaje i u partnerskim odnosu.


Izbegavajuća ljubavna vezanost

Osnova ovakvog modela je rani osećaj odbačenosti i zanemarivanja. Ove osobe su veoma rano prestale da gaje preterana očekivanja od okoline, a umesto toga su zatrpale svoja negativna iskustva, emocije i sećanja i napravile zid prema ljudima. Oni imaju izraženo oskudnu verbalizaciju i nemaju puno konkretnih sećanja na svoje detinjstvo. To su često uopšteni neutralni komentari, a nekada i sa tendencijom idealizacije, ali bez konkretnih detalja. Ljubavni odnos karakteriše odbijanje emocionalne razmene sa partnerom, distancu i nepoverenje, često praćeno omalovažavanjem i nezainteresovanošću. Ovo se, naravno, događa ako uopšte dođe do bilo kakvog odnosa ove vrste, jer su najčešći izbor ovih ljudi površne, kratkotrajne veze bez očekivanja i preteranog ulaganja u odnos. Usamljenost se ovde maskira kvantitetom odnosa.


Preokupirana ljubavna vezanost

Rano vezivanje kome je u osnovi ambivalentan unutrašnji model, u ljubavnom odnosu se razvija u preokupiranu ljubavnu vezanost sa partnerom Ovi ljudi često imaju romantičnu zamisao da će ljubavni odnos rešiti sve njihove probleme, kakvi god oni bili, da će popuniti prazninu  i  dati smisao koji pre toga nije postojao. To im odvraća pažnju od nelagodnog osećaja praznine, jer imaju nekoga kome su posebni, kome su potrebni i ko ih želi. Oni nikada nisu izašli na kraj sa teskobom usled neprihvatanja od strane roditelja, pa se i dalje bore za njihovu naklonost, ali isto tako raspolažu i velikom količinom gneva prema tim roditeljima. U ljubavnom odnosu, dakle, vide mogućnost da kompenzuju nedostajuću ljubav i prihvatanje. Takođe imaju sklonost ka simbiotskom obliku sjedinjavanja, bezuslovnom pripadanju i međuzavisnom odnosu koji teži da izbriše granice između dve osobe, da ih stopi, da se međusobno progutaju. Čak i kada pronađu osobu sa istom težnjom ka stapanju, razočarenje nastaje vrlo brzo. Posle kratkog perioda zaljubljenosti, kada sve izgleda lepo i savršeno, na površinu ponovo izlaze sve potrebe i nesigurnosti, zato što nijedna osaoba nema apsolutno sve ono što im nedostaje. Karakteriše ih visok stepen anksioznosti, pa često imaju tendenciju da kontrolišu partnera i da od njega zahtevaju neprestano dokazivanjem njegove posvećenosti i ljubavi. 


Bojažljivo ljubavno vezivanje

Ovaj vid emotivnog vezivanja proizilazi iz dezorijentisanog modela primarne afektivne vezanosti koji je karakterističan za izrazito disfunkcionalne porodice. Osobe sa ovakvim obrascem partnerskog odnosa imaju negativan model i sebe i drugoga, pa sa jedne strane vide druge ljude kao preteće, nepoverljivi su jer se plaše odbacivanja, a sa druge, gaje uverenje da nisu dovoljno vredni i kompetentni da u neki odnos uđu. Njihove veze su veoma retke i haotične, najčešće se sve završava na maštanju i idealizaciji koja onda pospešuje njihovu nesigurnost da se u pravi osnos zaista upuste.




Unutrašnji radni modeli i borba sa usamljenošću


Postoje tri osnovna načina na koje ljudi pokušavaju da prevladaju  usamljenost:

Osobe koje ne priznaju svoju usamljenost često koriste različite metode bega od te stvarnosti.

*Jedan od načina je izbegavanje suočavanja sa usamljenošću, povlačenje, poricanje i pasivne aktivnosti. Ljudi koji nisu svesni da su usamljeni, ili to ne žele da priznaju ni sebi ni drugima, najbolji su kandidati da iz takvog stanja nikada ne izađu. Ali, problem ostaje videli ga mi ili ne.  Osobe koje ne priznaju svoju usamljenost često koriste različite metode bega od te stvarnosti. Ali te metode su samo beg i ništa više. Ono što situaciju čini gorom je to da sebi ne možemo pobeći.

Neki beže u prekomeran rad. Osoba se zatrpava poslovima, stalno izmišlja nove, uvek je u žurbi i nema vremena za ljude. Zapravo svojim poslom opravdava svoju usamljenost i time skida odgovornost sa sebe. Time takođe ne dozvoljava sebi da zapadne u usamljeničku krizu zato što nema ni jedan slobodan trenutak da se osvrne na sebe i shvati svoj nezavidan položaj i unutrašnju prazninu. Na kraju dana je toliko istrošena da nema snage za unutrašnju refleksiju i spoznavanje svojih stvarnih potreba.

Čest metod bega je gledanje televizije. To može skrenuti pažnju  sa problema, ali ga ne može rešiti. Pasivno uživljavanje u tuđe živote kakvo nam nudi televizija, koji su pri tom izmišljeni, nerealni i selektivni, može samo pojačati očekivanja koja imamo prema drugim ljudima, uveriti nas kako nikada nećemo imati takav život ili ljude oko sebe. Pored toga što nam televizija daje nerealne modele, socijalne veštine koje se uče i vežbaju degradiraće se, pa ako nekada i odlučimo da ustanemo iz fotelje i probamo da imamo pravi život, krenućemo od niže tačke nego što je bila ona kada smo u tu fotelju seli.


*Drugi način koji ljudi koriste je pojačavanje socijalnih aktivnosti, koje ima za cilj da poveća mogućnost socijalnog kontakta, a time i šanse povezivanja sa odgovarajućim ljudima. Ljudi se trude da što više izlaze, pokušavaju da rehabilituju neke stare, prekinute kontakte, prihvataju sve pozive za bilo kakva okupljanja i sl.

Ovaj pristup je napredniji od prethodnog i ima bar neke šanse da dovede do zadovoljavajućih rezultata. Problem ovog pristupa je u tome što su aktivnosti često odabrane nasumično, ili neselektivno po sistemu “daj šta daš“, što nužno dovodi u pitanje kvalitet mnogih takvih aktivnosti, i može pojačati anksioznost i pesimizam.

Neki ljudi se trude da što više izlaze, pokušavaju da rehabilituju neke stare, prekinute kontakte, prihvataju sve pozive za bilo kakva okupljanja i sl. i tako re[e problem usamljenosti



Takođe oba navedena metoda mogu do dovedu do takozvane paradoksalne preosetljivosti  na stresor. Umesto da zaboravimo na frustrirajuće okolnosti usled aktivnosti koje upražnjavamo, počinjemo da mislimo o njima još više, što vodi ka još većoj frustraciji.


*Aktivna borba protiv usamljenosti zahteva viši stepen introspektivnosti i rada na sebi. Osobe koje zaista umeju da se bore sa usamljenošću su one koje znaju da prepoznaju svoje istinske potrebe i dovoljno su motivisane i voljne da pronađu adekvatne načine da te potrebe zadovolje.  Oni tragaju za stvarnim uzrocima svoga stanja i problem rešavaju krećući od njegove suštine. Tako ne rasipaju vreme i energiju, ali se zato potpuno ulažu u ono što tade.

Aktivna borba protiv usamljenosti zahteva viši stepen introspektivnosti i rada na sebi.


Teorija afektivnog vezivanja i koncept unutrašnjih radnih modela može poslužiti u objašnjavanju izbora različitih individualnih strategija za prevladavanje usamljenosti.. Sigurne osobe su kroz adekvatnu optimalnu brigu naučile da na pravi način prepoznaju  izvore stresa  i da se sa njima izbore. Ambivalentne osobe koje su trpele zbog nekonzistentne brige, pažnju usmeravaju na svoje bolne misli i osećanja i na taj način ostaju u dodiru sa svojom figurom značajnog drugog. Izbegavajući pojedinci izbegavaju da se sećaju  ili da ispolje uznemirujuće misli i osećanja što je prvobitno imalo funkciju da prividno umanje konflikt sa neosetljivim negovateljem.

Dakle kada govorimo  o iskustvu doživljene usamljenosti, pojedinac se može ili aktivno suprotstaviti takvom stanju ili izbegavati da se sa njim suoči. Izbegavanje će osobu onemogućiti da prevaziđe usamljenost koja onda može postati preplavljujuća . Usled usvajanja maladaptivnihradnih modela, usamljenost može postati duboka i hronična što dovodi do pojave pesimističnih stavova u vezi sa socijalnim okruženjem, ličnih  kontakata sa niskim stepenom bliskosti  i neefikasnih   strategija samopomoći. Aktivno suprotstavljanje usamljenosti zahteva rad i za negovu primenu, neophodno je otarasiti se maladaptivnih obrazaca.

.............................4.......................


Efekti usamljenosti


Sve je više i naučnih dokaza za tvrdnju da nedostatak  zadovoljavajućih socijalnih kontakata može imati značajne negativne efekte kako na psihičko tako i na fiziičko stanje ljudi. Možda najopasniji faktor po zdravlje predstavlja pojačano lučenje hormona stresa, koji se teško može pratiti i tačno izmeriti, ali zato dovodi do različitih poremećaja kao što su srčana  i  arterijska oboljenja, viskok krvni pritisak, pa čak i poremećaji kognitivnih sposobnosti kakvo je učenje ili pamćenje. S obzirom da  podiže nivoe hormona stresa kao i krvnog pritiska, ona narušava regulaciju sistema za cirkulaciju, tako da srčani mišić radi teže i krvni sudovi se oštećuju usled neuravnoteženog protoka krvi.

Kod usamljenih osoba se takođe uočava viši nivo doživljenog  stresa nego kod onih koji imaju bliske druge, onda kada su izloženi istim stresorima ili kada se opuštaju. Osnovna razlika između usamljenih i onih koji to nisu je u tome što prvi stres doživljavaju kao nešto preteće i odnose se prema njemu pasivno, za razliku od aktivnog odnosa prema izazovu koji nalazimo kod drugih.

Kod usamljenih osoba se takođe uočava viši nivo doživljenog  stresa nego kod onih koji imaju bliske druge, onda kada su izloženi istim stresorima ili kada se opuštaju.


Socijalne kontakte koje ostvaruju, usamljeni ljudi opažaju kao manje pozitivne nego što je to slučaj kod ostatka populacije, pa upravo zato ti kontakti kod njih ne  ublažavaju stres kao što to čine kod ostalih. Prisustvo i podrška drugih značajno utiču na uspešno prevladavanje kriznih situacija, svakodnevnih problema i čini da se manje tragično doživljavaju i najteže životne situacije.

Pokazuje se da je kod dece nedovoljna socijalna uklopljenost često u osnovi svih problema vezanih za školu i nastavu, kao i antisocijalno  i delikventno ponašanje.

Kod odraslih,usamljenost je glavi prediktor depresije i alkoholizma, a sve se više potvrđuje kao uzrok raznih medicinskih problema od kojih se neki pojavljuju tek godinama kasnije.

Zanimljiv je i  podatak da je oporavak nakon medicinskih intervencija značajno brži i kompletniji kod pacijenata koji imaju podršku bliskih prijatelja i porodice i koji nisu socijalno izolovani.

Ljudi koji žive sami skloniji su suiscidu, bilo da se govori o mladoj ili starijoj populaciji.

Usamljenost narušava kvalitet sna. Iako se nekada može činiti da osoba i previše vremena provodi spavajući, taj san najčešće nije dovoljno okrepljujuć ni psihički ni fizički. Usamljeni ljudi se češće bude noću, napeti su i san im je plitak.

Kod dece nedovoljna socijalna uklopljenost često u osnovi svih problema vezanih za školu i nastavu, kao i antisocijalno  i delikventno ponašanje.Kod odraslih, usamljenost je glavi prediktor pojave depresije, alkoholizma i suiscida.


Sve ovo kumulativnim procesom dovodi do sve veće psihofizičke istrošenosti. Nije preterano reći da  postoji ozbiljna,  po život opasna pretnja koju sa  sobom nosi hronična usamljenost. Nemogućnost efikasnog menalnog funkcionisanja i fiziološka oštećenja usled usamljenosti  dobar su pokazatelj da su socijalne veštine i ispunjavajuć odnos sa drugima neophodni za naše zdravlje.



Kako se izboriti sa usamljenošću


*Shvatite da smo svi ponekad usamljeni. To ne znači da sa nama nešto nije u redu, niti da će tako ostati. Usamljenosti smo posebno skloni kada nešto menjamo, čak i kada je to promena na bolje. Ako se promena odnosi na istraživanje novih načina i obrazaca življenja, primorani smo da prođemo usamljeničku fazu, dok tragamo za ljudima koji bi delili iste sklonosti  i nova interesovanja sa nama.


*Budite u kontaktu sa ljudima koje znate, čak i ako oni nisu osobe sa kojima biste se u tom trenutku družili. Ostati u socijalnom kontaktu je bitno za vežbanje socijalnih veština, a time i stvaranje novih, poželjnijih kontakata.


*Bavite se stvarima koje će vam omogućiti da upoznajete ljude. Upišite neki interesantan kurs, vilontirajte, uključite se u neku grupu koja deli slična interesovanja vašim. Ako ste stidljivi, internet može biti od pomoći kao polazna tačka da to preaziđete, ali je lični kontakt kao konačan ishod, naravno neophodan.


*Pokušajte da doprete do nekoga ko je usamljen kao i vi. Pored toga što ćete steći prijatelja, postaćete receptivniji za slične pokušaje drugih da se približe vama.


Usamljenost je pasivno stanje, a ako (p)ostajemo pasivni (p)ostajemo usamljeni.Usamljen čovek ima suženu perspektivu i uzdrman optimizam i često umanjuje moguću dobrobit koja dolazi od stvari koje bi mogao da radi


*Vežbajte da budete sami. Naučite razliku između samoće i usamljenosti. Kada bi vam ovo bio poslednji dan koji ćete ikada provesti sami, šta biste u toj situaciji želeli da radite? Usredsredite se na sopstvene potrebe i načine kako ih sami možete zadovoljiti.


*Nemojte samo sedeti i čekati da prođe. Usamljenost je pasivno stanje, a ako (p)ostajemo pasivni (p)ostajemo usamljeni i tako u krug. Bavite se kreativnim stvarima, fizičkim aktivnostima, čitajte, meditirajte. Nemojte unapred procenjivati šta će vam potencijalna aktivnost doneti ili neće. Usamljen čovek ima suženu perspektivu i uzdrman optimizam i često umanjuje moguću dobrobit koja dolazi od stvari koje bi mogao da radi. Sačekajte da vidite na delu šta ćete dobiti.


*Radite ono što ste nekada voleli da radite sa partnerom ili nekim prijateljima. Ponekad nisu ljudi ono što nedostaje, već aktivnosi u kojima smo zajedno učestvovali.


*Zaboravite na savršenog partnera ili prijatelja. Povežite se sa svima za koje osetite da su iskreni i dobronamerni. Spontanost i intuitivnost bi ovde mogli biti od presudne pomoći.

*Budite dalekovidi. Ugovorite socijalne aktivnosti onda kada ne osećate usamljenost i kada vam je samopouzdanje i optimizam na dovoljno visokom nivou.


Razmislite o kućnom ljubimcu. Pored toga što vam mogu praviti društvo i bezuslovnu ljubav, briga o njima može biti dobar način da upoznate ljude sa sličnim interesovanjima.


Usamljenost kod školske dece


       Niska socijalna prihvaćenost kod dece ranog školskog uzrasta je važan prediktor kasnijih socijalnih i emocionalnih problema. Odbacivanje od strane vršnjaka dugo je bilo predmet rasprave:da li je neko dete odbačeno zato što ima neki emocionalni problem koji unosi u svoje okruženje, ili upravo razvija taj problem zbog činjenice da nije prihvaćeno u vršnjačkoj grupi? Istine ima u obe tvrdnje i vrlo često su ova dva modela u interakciji.

Deca koja su odbačena su najčešće ona koja su stidljiva ili sa druge strane veoma agresivna. Iako imaju potpuno različite modele ponašanja, oba tipa dece su podjednako dobri kandidati kako za ostajanje po strani od vršnjačke grupe, tako i za kasniju negativnu reakciju na to iskustvo.

Deca koja su odbačena su najčešće ona koja su stidljiva ili sa druge strane veoma agresivna. Povučena deca shvataju odbacivanje veoma lično, dok agresivna deca, sa druge strane,  to često ne primaju k srcu.

Povučena deca shvataju odbacivanje veoma lično, što najviše od svega doprinosi kasnijim depresivnim stanjima i ostalim poremećajima unutrašnje ravnoteže. Agresivna deca, sa druge strane,  to često ne primaju k srcu. Oni često imaju eksternalizovane probleme kao što su delikvencija ili alkoholizam kasnije u životu.

Ispitivanjem roditeljske uloge u životu usamljene dece, došlo se do saznanja da se deca koja imaju tople odnose sa roditeljima ,koja su prihvaćena i voljena, ukjučuju u vršnjačku grupu sa istim očekivanjem.Ona ulaze u interakciju sa drugom decom i ponašaju se na način koji ih čini prihvaćenim.

Sociometrijska testiranja i adekvatna intervencija u periodu kada se ovaj problem javlja, mogu dosta pomoći u njihovom rešavanju i preduprediti kasnije negativne efekte dugotrajne izolovanosti.

                                                                  Autor teksta

Ana Gvozdić