Umeće ljubavi


Da li je ljubav samo osećanje


       Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću”  i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji.


Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahtijeva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čovjeka »obuzme« ako ima sreću?”, pita se From. Dok većina ljudi veruje u ovo drugo, From, u svojoj knjizi “Umeće ljubavi” objašnjava ljubav kao veoma složeno umeće. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi. To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinirano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli. Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slijede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspjeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, njegujući telo, uređujući odjeću itd. Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi. Mnogi od načina da postanemo vrijedni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe:

»zadobiti prijatelje i uticajne ljude«. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod biti vredan ljubavi u suštini znači »-biti popularan« i »imati seksipila«.

Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.


Pogrešne predstave o ljubavi


Važnost objekta ljubavi nasuprot sposobnosti voljenja

       Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku. U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez tak vih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen. U posljednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.

Tržišna orijentacija u ljubavi

       S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture.Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmjene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način. Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono Što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna djvojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«. Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osjećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti. Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.

U društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.


O ljubavi se nema šta učiti

       Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.

       To stanovište da ništa nije lakše nego voleti ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovjek mogao uraditi da to poboljša ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi,čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.



Kako naučiti umeće ljubavi

       Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo svladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

       Proces ovladavanja umećem može se prikladno podijeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u ocjeni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj.

       Iskustva u radu sa klijentima u mojoj dugogodišnjoj praksi psihoterapeuta uverila su me da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života...Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobni da voli i radi. Mislim da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi.


Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

       Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom. Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, vec zavisi od njega, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju - u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva "izolovanošću". Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspijemo savladati, ona izaziva povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:

a) Orgijastička stanja - ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.

b) Komformizam - utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.

c) Stvaralačka aktivnost - stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo - ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. "Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan." Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički - aktivan i mazohistički - pasivan. Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast - ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmjerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno ucešće. Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. "U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen." 


Šta nam je to potrebno za ljubav?

Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.

a) Briga - nju najbolje pokazuje briga majke za dijete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. "Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli."

b) Odgovornost - u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vodjeni njenom sugestijom.

c) Poštovanje - znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.

d) Poznavanje - omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svijetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.

Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. Za takvo umeće ljubavi neophodni su briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje.


Koga mi volimo?

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:

a) Bratska ljubav - osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vodjena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne.

b) Majčinska ljubav - javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulevanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.

c) Erotska ljubav - želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.

d) Ljubav prema sebi - briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnst nije ljubav - samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe jer je i on ljudsko biće.

e) Ljubav prema Bogu - potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem, nečim što je veće od nas samih. Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u predstavi Boga tražiti majku ili oca, ili ga prihvatiti kao univerzalni princip, kao način života kroz koji će težiti da postane deo pravde, samilosti i ljubavi.

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet.



Autor teksta

Nebojša Jovanović