Uloga žrtve

Biti žrtva je velika, životna uloga. Što je duže hranjena, teže je iskoreniti. Ulozi žtrve sklonije su žene, što je rezultat, u mnogome, patrijarhalnog vaspitanja kao i sredine i okolnosti u kojima živimo. Ipak, ova uloga ne zaobilazi ni muškarce, a čak ni njene manifestacije nisu drastično različite.

Žena žrtva u patrijarhalnom sistemu

       Mnoge devojke, žene, majke su, kroz partrijarhalno vaspitanje, predodređene za ulogu žrtve. Vaspitane tako da veličaju dobrotu koja prelazi granice razuma, da vode računa o svima, a ponajmanje o sebi samima, nanose veliku štetu i sebi i drugima. Centar tog tragičnog dobročinstva je duboko ukorenjen osećaj krivice i snažna vera da dobro uvek pobeđuje. Istrajati u mučeništvu znači biti veliki, plemenit, duhovan, možda čak i svet.

       Skoro svako od nas će u svojoj užoj ili široj porodici (ili u sebi samom) prepoznati ovaj otrovni samo-zakidajući obrazac. To je doslovno zakidanje sebe. Dobrovoljno. Čak i onda kada to uopšte nije potrebno niti traženo. Jer zakidanje sebe je samo po sebi znak dobrote. S tim da ti samo-žrtvujući ili samo-zakidajući postupci uopšte ne moraju imati veze sa realnošću. Mnoge majke bi (metaforički rečeno) svom detetu dale bubreg, iako dete niti želi, niti mu je potreban bubreg.

       Nakon četrdesete, žene čija ličnost je ostala upakovana u ulogu žrtve se redovno žale, kukaju, jer s godinama svu tu krivicu više ne uspevaju da zadrže unutar sebe. Prebacivanje na druge je neka vrsta leka koji štiti doživljaj sopstvene dobrote, jer ipak je mnogo lakše biti dobar u odnosu na one koji su “loši”. Zato su ti loši u fokusu. Često ćete čuti kako govore nešto tipa: “Ljudi su pokvareni, sistem je grozan, bolovi u zglobovima su nepodnošljivi, suprug je katastrofa, sin je na njega, ali sve će to jednom doći na svoje... valjda. Šta se tu može.”

       Biti žrtva je velika, životna uloga. To je izuzetno rasprostranjen obrazac ponašanja. Prenosi se kao virus, putuje kroz nesvesne kanale psihe i hrani se kapacitetima za stvaranje zdravog, kvalitetnog života. Što je uloga žrtve duže hranjena, teže se iskorenjava. Mnoge mlade žene se nađu u situaciji da previše udovoljavaju drugima, da u glavi stalno opravdavaju njihove postupke, da se troše i angažuju oko odnosa nakon kojih se osećaju isceđeno, povređeno, iskorišćeno ili jadno. To je početak.

Prenošenje sa generacije na generaciju


Nakon više godina ovakve (auto)torture, nakon što shvate da se on (često je to suprug ili šef koji maltretira) neće samo tako promeniti ili da svemirom ne vlada pravedni bog koji svakome deli po zasluzi, nastupa faza dubokog razočaranja. Tu počinje žaljenje. I tu vrlo često stradaju deca. Češće ženska nego muška, jer devojčice imaju veći “kapacitet za slušanje”. Dete sluša majčine tegobe, želi da pomogne, deli savete, ali time samo prerano odrasta, bavi se problemima kojima nije doraslo i tako postaje deo majčine nesvesne igre.

       Često se to nastavlja godinama, tačnije, generacijama. Devojčica odraste, postane devojka, a zatim i žena. Ukoliko poseduje hrabrost i samosvest, uskoro shvati da nije na ovom svetu da podržava majčinu ulogu, pa odlučuje da povuče zdravu granicu, a ponekad se i sasvim udaljava od nje. Na žalost, to zna biti težak i bolan postupak. Tim više što je uloga žrtve zarazna, a klica putem koje se prenosi stanuje u mislima i prilično je opaka. Poznata je pod nazivom krivica.
       Ćerka će trpeti majčine jadikovke jer joj je “dužna”, jer nije lepo majci reći da je naporna, jer ispada da su joj važniji majčina osećanja od njenih sopstvenih. I tu se krug zatvara. Klica je uspešno prenesena, ćerka je “dobra”, stavlja drugog na prvo mesto, trpi i sluša, tu je za majku, ali ne i za sebe. U toj samarićanskoj ulozi čak pronalazi neku snagu, oseća se plemenito. Tu je za drugog na sopstvenu štetu i to je nekako... uzvišeno.

       Ovo je jedan prilično tvrdokoran obrazac. Naravno, nije isključivo ženski, tu i tamo se (mada puno ređe) njime se zaraze i muškarci. Neretko cela priča kreće iz situacije kada je osoba (već kao dete) zaista i bila žrtva neke vrste emocionalnog ili fizičkog zlostavljanja. Uloga žrtve se kao obrazac ponašanja onda s vremenom nadogradi, učita se i sačuva se kao koristan obrambeni mehanizam, a zapravo sadrži tvrdokoran virus poznat kao krivica.

       Delotvorni sistem čišćenja od ove bolesti je osvešćavanje samookrivljujućih misli i povlačenje zdravih granica unutar nezdravih odnosa. Deluje polako i zahteva puno upornosti, ali je nužan za održavanje samopoštovanja i razvijanje kapaciteta za stvaranje života koji se ne zasniva na zakidanju, već na pronalaženju i izgradnji sebe i svojih snaga.

Koristi od igranja uloge žrtve

       Uloga žtrve je omiljena mnogima od nas. Postoje brojne koristi i povlastice koje možemo dobiti igrajući ulogu žrtve.

       Igrajući žrtvu automatski stičemo osećanje da vredimo. Kao žrtva, mi smo oni nad kojima se sprovodi nepravda. Dakle, drugi su nepravedni, nekorektni, loši i greše u onome što rade. Konsekventno, mi smo onda pravedni, korektni, dobri i delamo ispravno. Mi smo vredni, a oni nisu. Mnogi ljudi koji nemaju dovoljno samopouzdanja pronalaze ovaj obrazac kao jedini način da uspostave svoje samopoštovanje i samopouzdanje time što će biti žrtve tuđih loših dela i nepravde.

       Kao žrtve, možemo “igrati” na tuđe osećanje krivice i sažaljenja. Kada su drugi ljuti na nas možemo umanjiti i omalovažiti njihov bes i agresiju igrajući slabu, zlostavljanu osobu. Kada želimo nešto od nekoga, možemo igrati na njihov osećaj krivice tako što ćemo učiniti da osećaju da je njihova krivica što smo mi nesrećni, i da su naši problemi njihova odgovornost.

       Takođe, kao žrtve, mi nismo odgovorni za našu realnost i, shodno tome, ne možemo preuzeti krivicu za to što naši životi ili mi sami nismo u dobrom stanju. Imamo izgovor što nismo dobro ili ne ispunjavamo svoje potencijale. Kao rezultat ovoga, mi od drugih dobijamo ono što želimo čineći da se osećaju odgovornim za našu realnost, kao i čineći sebe u očima drugih slabim, nesposobnim i osobama kojima je potrebna pomoć.

Kada smo suočeni sa bližnjima, ljudima do kojih nam je stalo, a koji igraju ulogu žrtve, moramo sebe osloboditi iluzije da su oni slabi i nesposobni, kao i da smo mi odgovorni za njihovu realnost ili još gore, kreiranje njihove sreće, zdravlja ili uspeha u životu. Svoju ljubav prema njima moramo izraziti tako da je oni percepiraju ali ne i da je dožive tako kao da smo mi odgovorni ili krivi za njihovu realnost. Ovo zahteva kombinaciju ljubavi, efektivne komunikacije i čist um, racionalan način izražavanja. Možemo, i možda čak i moramo, da im pomognemo da pronađu drugi put da bi dobili ono što žele, a koji je oslobođen samosažaljenja i nepotrebne patnje.

Žrtvi je “potrebno” da bude nesrećna i zbog toga će ona ili on pronaći razlog da to bude. Svaki dan pronalaziće još jedan razlog, ili makar onaj koji će “zadovoljiti” dnevne potrebe. Ti razlozi veoma često impliciraju da su ljudi iz okoline oni koje treba kriviti. Žrtvama je izuzetno teško da kažu “Kako je danas divan dan!” ili “Baš sam srećan/srećna!” ili “Hvala ti što si tako super osoba prema meni!”

Za poslednju rečenicu, naravno, postoji izuzetak. Ovo će možda izgovoriti ljudima koji su u njihovim životima novi i koji su toliko različiti od svih ostalih bezosećajnih ljudi koji su već tu, svuda okolo.

Postoje brojne koristi i povlastice koje možemo dobiti igrajući ulogu žrtve. Stičemo osećanje da vredimo, drugi su nepravedni, mi smo onda pravedni, možemo “igrati” na tuđe osećanje krivice i sažaljenja.   Naši problemi postaju njihova odgovornost. Imamo izgovor što nismo dobro ili ne ispunjavamo svoje potencijale...

Str. 2


Kako treba reagovati na ljude koji igraju ulogu žrtve?

       Ono što je najvažnije je ostati razuman i racionalan i ne dozvoliti sebi ni na trenutak da pomislimo kako mi možemo biti odgovorni za tuđe zdravlje, sreću, uspeh ili zadovoljstvo. Najviše što možemo je da drugima poslužimo kao motivacija da sve navedeno postignu u svom životu, ali na kraju svako od nas to mora da uradi sam. Valja znati i shvatiti da smo za svoju sreću, ipak, odgovorni sami i da ne možemo očekivati od druge osobe da nam to obezbedi.
Ljudima do kojih nam je stalo je potrebna naša ljubav i pažnja, i treba da je pružimo slobodno svaki put kada ti ljudi ne igraju ulogu žrtve. Kada uđu u ulogu žrtve treba im objasniti da ih mi i dalje volimo i brinemo za njih, želimo im da budu srećni, ali da im mi tu sreću ne možemo obezbediti, da to mogu da urade samo oni sami.

       Osobi koja igra ulogu žrtve treba reći da smo mi spremni da joj pomognemo ukoliko ona želi da preuzme odgovornost i počne da radi u korist sopstvene sreće. Možemo joj postaviti pitanja koja mogu pomoći da ta osoba uvidi koje prednosti poseduje, koje moći i sposobnosti već ima, a koje joj mogu pomoći da kreira realnost kakvu želi.

       Kroz ceo ovaj proces, jako je važno da osoba koja igra žrtvu uvidi i bude svesna toga da mi nismo odgovorni za ono što ona oseća. Ukoliko nas optuži da ne činimo dovoljno da joj pomognemo, moramo konsultovati spostvenu savest. Ukoliko zaključimo da je osoba u pravu, počećemo da činimo više. Ukoliko zaključimo da osoba nije u pravu, da greši, mirno ćemo joj to saopštiti i objasniti da nećemo početi da činimo više, ali da ćemo vrlo rado prodiskutovati druge alternative koje bi toj osobi olakšale borbu za sopstvenu sreću i izlazak iz uloge žrtve. Takođe joj treba mirnim načinom objasniti da se mi više nećemo osećati krivim zbog njenog osećanja da je nesrećna, da smo jasno postavili granice u kojima ćemo mi učiniti sve što možemo, i da igranjem uloge žrtve neće pomoći da damo više nego što smo za to voljni i sposobni.

Mogući načini iskrene komunikacije sa osobom koja igra ulogu žrtve mogu izgledati ovako:

Ja poruke žrtvi

Dragi/draga, ja želim da ti znaš da ja tebe volim, brinem za tebe i da mi je stalo do tebe. Veoma želim da ti budeš srećan, zdrav i zadovoljan svojim životom. Želim to svim srcem. Međutim, počinjem da svatam da ja to ne mogu da stvorim za tebe. Sada shvatam da sam se osećao odgovornim za tvoju realnost i ponekad krivim zato što ti nisi srećan i zadovoljan onoliko koliko bismo oboje želeli da budeš.“

Sada shvatam da ja tebi ne pomažem time što se osećam krivim ili odgovornim. Ova osećanja me samo čime ljutim na tebe jer ti ne činiš ono što je u tvojoj moći da bi stvorio srećniji život za sebe. Takođe, kada se fokusiraš na ono što nemaš, pre nego na sve one divne stvari koje imaš tada ne uviđaš koliko je tvoj život zapravo lep.“

„Ja više neću pokušavati da stvorim tvoju sreću ili dobijem tvoje odobravanje kroz tvoje izražavanje zadovoljstva. Ja ću te voleti i ponudiću ti sve što mogu, ali neću činiti više od onoga što verujem da treba i neću se ljutiti na tebe što time nisi zadovoljan.“

„Postoji li nešto što bi želeo da podeliš sa mnom, a da se tiče ovoga o čemu smo razgovarali?“

Uloga drugog

       

Svima nama veoma teško pada da gledamo nekoga kako pati. Još nam je teže ukoliko verujemo da smo uzrok nečije patnje. Zato je igranje uloge žrtve toliko efektivno i daje „rezultate“.

Često se osobe u ulozi žrtve, kad su suočene sa lošim posledicama svojih dela, veoma potrude da nas ubede da su one te koje su povređene, i da su oni ti koji trpe loše posledice tuđih dela.

       Uloga žrtve uvek izaziva loša osećanja kod drugih. No to je zapravo i cilj. Ovakvo ponašanje možda kod žrtve može proizvesti privremeno zadovoljenje, onda kada uspe da odgovornost prebaci na nekog drugog i kada se makar na trenutak oseti oslobođenom te odgovornosti za sopstveni život i nesreću. Tako je prosto lakše. Pa ipak, ta uloga drugog, ta osoba koja stoji preko puta žrtve i peuzima na sebe teret je samo iluzija koja ne može večito da traje. Pre ili kasnije, taj drugi će, opterećen krivicom i odgovornošću za nešto što nije niti kriv niti odgovoran, da se okrene i ode. A tada žrtva ostaje prepuštena sebi.

Put u depresiju

       U nekom trenutku svog života žrtva ipak ostaje sama. Dogodi se takav trenutak da ostane makar sat ili dva slobodnog vremena u kome misli odlutaju... A onda više nema koga da preuzme odgovornost. Osoba u ulozi žrtve ostaje sama sa sobom i povlači se još više. Neko ko je i ranije odbijao „borbu“, situaciju u kojoj bi uzvratio, zauzeo stav i ostao pri njemu, neko ko je prihvatao život sa stavom šta se tu može, konačno više nema koga da okrivi osim sebe. I, mada će se sva silina tereta takvog života sručiti na leđa prve osobe koja naiđe i pristane da preuzme odgovornost, tragovi ipak ostaju. Ti tragovi mogu biti u vidu besa. Žrtva postaje ljuta na ceo zli i užasni svet koji joj je načinio tolike nepravde. Ovo vrlo lako može odvesti u preterano agresivno ponašanje, negativno shvatanje sveta, odbijanje ljudi, što je sve nužan put ka problemima u socijalnom funkcionisanju i poremećenim odnosima sa ljudima. Isto tako, žrtva se može saživeti sa svojom ulogom i poverovati u nju. A šta onda? Čemu može odvesti stav jadan mali ja? Oba ova puta, ma kako različito delovala, zapravo vode u istom pravcu, a taj pravac je na žalost depresija.

Preuzimanje uloge žrtve ima svojih prednosti, da tako kažemo. Daleko je lakše živeti bez preuzimanja odgovornosti, živeti tako da su svi drugi krivi, a da su bližnji dužni da nas slušaju i rešavaju naše probleme makar im bili i nedorasli. Mnogo je teže raditi na tome da budemo srećniji, da preuzmemo svoj život u svoje ruke i koristimo i razvijamo svoje potencijale. Naravno, sasvim je jednostavno sedeti, kukati i ne činiti ništa. Pa ipak, ovakvo ponašanje, ma kako se na prvi pogled činilo lakšim, ima svoju cenu i ta cena je veoma skupa.

Daleko je lakše živeti bez preuzimanja odgovornosti, živeti tako da su svi drugi krivi. Ovakvo ponašanje, ma kako se na prvi pogled činilo lakšim, ima svoju cenu i ta cena je veoma skupa. Depresija je često ta cena.


Ne razvijati sopstvene potencijale i ne živeti život u kome se trudimo da budemo srećni(ji) ne vodi zadovoljstvu. Kada ne radimo na svom razvoju, nismo ono što možemo da budemo nismo autentični, nismo mi, i samim tim posledice dolaze.

Uloga žrtve je veoma česta pojava i javlja se svuda. Mada je nešto češća kod žena u patrijarhalnim sredinama, ne zaobilazi ni muškarce i isto tako ne bira uzrast niti okruženje. Čak i ako ne krenemo od primarne porodice, gde jedan od roditelja može svom detetu preneti tu „klicu“ žrtvovanja, već u prvim socijalnim kontaktima možemo usvojiti ovu ulogu. Nije redak slučaj da deca bivaju maltretirana od vršnjaka u vrtićima i školama što im pruža odličnu podlogu da nastave da veruju da oni tu ništa ne mogu preduzeti osim da ćute, trpe, prihvate da se tu ništa ne može i da je svet nepravedan. Ni radna sredina nije imuna na žrtve. Zapravo, ako usvojimo ovaj obrazac ponašanja, malo je mesta i situacija gde ne možemo uspešno igrati ovu ulogu.

Uloga žrtve može delovati uzvišeno, plemenito, gotovo altruistički. Problem je samo što često previše košta. Cena je sopstveni razvoj i dobrobit. Na kraju se svodi na to da imamo samo ovaj život, nema rezervnog, i da ukoliko želimo da ga potrošimo kao žrtva, time ne čineći ni uslugu drugome to svakako možemo, ali bi možda trebalo da se zapitamo vredi li? Jer neko ko trpi ne može biti srećan, a kako onda da očekujemo od bližnjih da oni to budu kada niti im dajemo dobar primer, niti im pomažemo sopstvenom nesrećom. Na kraju, kako da vi budete srećni ako vaše dete nije, ali i obrnuto...


Autor teksta

Jelena Orlandić



Ako želite da radite na razvoju svojih potencijala i kvaliteta života, uključite se u naše psihološke radionice: „Autentična ličnost“, „Životne strategije“, „Analiza snova“. O sadržaju radionica, uslovima i terminima možete se obavestiti na sajtu www.akademijauspeha.org  kontakt: jnebojsa@ikomline.net  mob.tel. 063/157-5082

Radionice se održavaju u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Podgorici, Sarajevu