Tugovanje- kako se nosimo sa gubitkom


Tugovanje ili žalost je primarna emocionalna reakcija koja se javlja u slučaju  gubitka nečeg značajnog i dragocenog. Ovaj proces je najizraženiji i najviše proučavan u slučajevima smrti neke bliske osobe, ali se takođe javlja nakon razvoda, raskida emotivne veze ili prijateljstva, gubitka posla ili bilo čega što je za osobu od značaja. Tugovanje je utoliko izraženije ukoliko je gubitak za osobu značajniji, ali je takođe strogo individualno,  kako prema intenzitetu, tako i prema dužini trajanja.

To je možda razlog zbog koga kod velikog broja autora koji su se bavili ovom temom ne postoji jedinstven stav i slaganje u opisu toka procesa tugovanja. Ipak, svi se slažu u tome da uobičajeni tok tugovanja uključuje procese postepenog prilagođavanja osobe na gubitak, do potpunog vraćanja na uobičajeni životni tok.


Tugovanje ili žalost je primarna emocionalna reakcija koja se javlja u slučaju  gubitka nečeg značajnog i dragocenog. Utoliko je izraženije ukoliko je gubitak za osobu značajniji, ali je takođe strogo individualno,  kako prema intenzitetu, tako i prema dužini trajanja.


Zašto  tugujemo?

       

Teorija afektivnog vezivanja koja objašnjava poreklo i prirodu ljudske vezanosti za značajne objekte baca značajno svetlo na razumevanje procesa tugovanja kao reakcije na gubljenje tih objekata. Objekti afektivnog vezivanja najčešće su predstavljeni u vidu značajnih osoba, ali i drugih bitnih entiteta u životu osobe kao što su zemlja iz koje potiču, posao koji vole, neki ideali ili imovina. Razumevajući prirodu vezivanja, može se razumeti i zašto je gubitak toliko bolan. Džon Bolbi, tvorac ove teorije, objašnjava kako se ljudsko odojče rađa kao socijalno biće, sa primarnom potrebom za emocionalnom vezanošću sa odraslom osobom. Afektivno vezivanje označava specifičnu emocionalnu vezu deteta i osobe koja ga neguje i daje mu potrebnu zaštitu i sigurnost (a to je najčešće majka).

Prema Bolbiju, potreba za ovom vezom je primarna, pošto je dete osetljivo na stimuluse koje dobija od svoje sredine, a takođe je opremljeno da na njih odgovara. U odnosu na signale deteta koji ukazuju na njegove potrebe (plač, smeh, pokrete itd.),  majka se orijentiše na koji način da ih najbolje zadovolji. Ova veza se kasnije prenosi i na druge značajne osobe tokom života. Odvajanje od objekata primarne vezanosti (prvo majke, zatim i oca, braće itd.) je neminovno povezano sa određenom dozom neprijatnosti, ali je  od presudnog značaja na koji način će te prve separacije koje nas najvećim delom formiraju biti ostvarene. Ako majka dosledno odgovara na potrebe deteta, ako je dostupna i osetljiva, dete formira sliku o majci kao o osobi koja ga prihvata, ali i o sebi kao biću vrednom pažnje. Ako je veza između značajnih drugih i deteta nestabilna i ispunjena strahom od napuštanja, separacija se doživljava na sličan način kao smrt i potpuno napuštanje, pa dete reaguje užasom, bespomoćnošću, besom. Pošto gubitak nije potpuno i na pravi način obrađen, tako iskrivljeni doživljaj će se preneti i na reakcije u kasnijem životu i otežati prevladavanje kasnijih gubitaka.

Sa druge strane, u sigurnoj afektivnoj vezi deca odrastaju u sigurne ljude, sa velikim kapacitetima za izlaženje na kraj sa životnim problemima. Oni svojoj deci i  drugim ljudima sa kojima postaju bliski, prenose sigurnost i poverenje kroz direktan kontakt. Dakle, reakcije na gubitak značajnih objekata tokom kasnijeg života, zapravo su ponovljene reakcije iz najranijeg detinjstva.


U sigurnoj afektivnoj vezi deca odrastaju u sigurne ljude, sa velikim kapacitetima za izlaženje na kraj sa životnim problemima. Reakcije na gubitak značajnih objekata tokom kasnijeg života, zapravo su ponovljene reakcije iz najranijeg detinjstva.





Faze tugovanja


Faza Šoka

       Kada se dogodi gubitak, prvo nastupa faza šoka. Nekada se može činiti da osoba ne reaguje na informaciju, potpuno je sleđena i bezizražajna ili mirno klima glavom i prima informaciju kao da je u pitanju neka beznačajna sitnica. Ono što se zapravo događa iznutra je zaprepašćenje i nemogućnost da se informacija prihvati i obradi. Osoba često obavlja automatske radnje, kreće se besciljno i haotično. Postepeno dolazi do porasta strepnje i napetosti što najčešće kulminira pojavom snažnih emocionalnih reakcija kao što su panika, plač, bes, padanje u nesvest i sl. Nekada čak može doći i do pojave paradoksalne euforije, kada na primer, osoba nakon objave razvoda od strane supružnika presrećno izjavi kako je konačno srećna i slobodna...


Kada se dogodi gubitak, prvo nastupa faza šoka usled zaprepašćenja i nemogućnosti da se informacija prihvati i obradi na adekvatan način


Faza neverice i poricanja

Nakon ovoga, dolazi do faze neverice i poricanja. Poricanje je oblik potiskivanja koji osobu štiti od priznavanja da se neki neprijata događaj desio. Ako se nešto nije desilo, onda se sa time ne moramo ni suočiti i trpeti posledice stresa. Ovo je spontana, nesvesna reakcija koja osobu štiti od prevelikog bola koji bi joj priznavanje realnosti donelo. Tako se mogu videti primeri ljudi koji, posle uručenog otkaza, nastavljaju svoj radni dan na uobičajeni način, kao da se ništa nije dogodilo, iako za tim više nema potrebe. 

Snažne emocionalne reakcije bivaju prekinute nevericom i poricanjem da se nešto važno dogodilo. Osoba se tako na nesvesnom planu brani od preplavljujućeg bola koji bi joj priznavanje realnosti donelo


Faza negodovanja, ljutnje, besa

Ovo stanje se menja iznenadnom pojavom negodovanja, ljutnje ili besa. Osoba oseća da joj se dogodila nepravda, pokušava da nađe krivca, ili svoj bes usmerava prema onima koji nisu pogođeni sličnom situacijom. Često se mogu čuti rečenice tipa ''Zašto baš ja!'' ili ''Kako je mogao to da uradi?!''. Neretko se javlja i samoprekor, osoba se pita da li je trebalo da postupa na drugi način, prebacuje sebi da je mogla da uradi više da do toga ne bi došlo i žali za propuštenim prilikama da stvari popravi. Ljutnja se javlja i zbog neuspešne potrage za izgubljenijm objektom. Kod osobe se javlja nada da se stvari mogu promeniti, da će sve biti kao pre, pa čak i bizarne misli, kao na primer one da će se umrla osoba nekim čudom vratiti ili da je sve bila neka strašna greška. U ovoj fazi česti su poremećaji spavanja, snovi koji ispunjavaju nadanja i koje osoba teško razlučuje od stvarnosti. Objekat  je intenzivno prisutan u mislima, svaka i najmanja asocijacija na njega izaziva navalu osećanja teskobe, uznemirenosti i čežnje. Sve ovo je pokrenuto nagonskom potrebom za ponovnim uspostavljanjem prekinute veze.

Postoji nagonska potreba za ponovnim uspostavljanjem veze sa izgubljenim objektom, pa se javlja čežnjiva nada da se stvari mogu vratiti na staro. Zbog neuspešne potrage javlja se ljutnja, a često i samoprekor.


Faza prihvatanja-potištenosti

Burne emocije vremenom gube na intenzitetu. Nakon ove faze osoba počinje da prihvata ono što je, i protiv njene volje, neizbežno i nepromenljivo. Osoba nekada zapada u duboku potištenost, bezvoljnost i pasivnost. Čini se da je istina surova i bolna, a izlaz se ne vidi. Značajno se smanjuje obim aktivnosti koje osoba obavlja, primetna je usporenost, traljavost i pad kvaliteta življenja. Osoba postaje svesna potrebe za prilagođavanjem novonastaloj situaciji i za prevazilaženjem svoga stanja, ali takođe može osećati da nema dovoljno snage i volje i da ne raspolaže resursima koji su joj za tako nešto potrebni.

Prihvatanje prolazi kroz fazu potištenosti, bezvoljnosti i gubitka smisla. Da bi se izborili sa takvim stanjem, neki ljudi prosto preduzmu bilo šta samo da bi videli da li će se išta pozitivno desiti

Str. 2


Ponovno uključivanje

Pojedinac polako počinje da oseća pritisak realnosti koja zahteva da joj se prilagodimo i shvatajući neminovnost ponovnog uključivanja u zbivanja, najčešće odustaje od zatvaranja pred realnošću. Zato kreće u potragu za nečim što mogao da osmisli i pretoči u realnost. Neki ljudi ovome pribegavaju kao svojevrsnom eksperimentu. Nekada osoba ne može jasno da zamisli situaciju koja će joj pomoći da se izvuče iz pasivnosti i koja će je učiniti ispunjenijom. Neki ljudi prosto preduzmu bilo šta što im je u datom trenutku zgodno, samo da bi videli da li će se išta pozitivno desiti. Odlazak u šetnju, izlazak sa prijateljima, spremanje stana ili bilo koja druga aktivnost mogu dati podsticaj za dalje uključivanje u aktivan život kada se postave kao opozicija depresivnosti i počnu da izazivaju i najmanje zadovoljstvo.


Faza reintegracije

Konačna faza je povratak osobe u relativno stabilne okvire svakodnevnog funkcionisanja. To je proces reintegracije koji podrazumeva i prihvatanje novih uloga, ciljeva i zadataka koji će biti postavljeni umesto onih koji su postojali pre nego što se gubitak dogodio. Radnik koji je izgubio posao sada će biti u aktivnoj potrazi za novim. Ako to zahteva dodatnu obuku ili  sticanje novih veština, aktivno će se posvetiti i samousavršavanju. Vreme koje su bračni partneri provodili zajedno pre razvoda, sada će biti preusmereno na intenzivniju interakciju sa prijateljima, osmišljavnje samostalnih aktivnosti ili uspostavljanje novih emotivnih veza.

Tugovanje se može smatrati završenim onda kada osoba može, bez unutrašnjeg emotivnog  previranja, da razmišlja o gubitku, kada više ne oseća potrebu za izgubljenim objektom i kada je sposobna da uspešno investira svoje emocije u nove ciljeve.


Povratak osobe u relativno stabilne okvire svakodnevnog funkcionisanja podrazumeva prihvatanje novih uloga, ciljeva i zadataka. Tugovanje se može smatrati završenim onda kada osoba postane sposobna da uspešno investira svoje emocije u nove ciljeve


Proces tugovanja vrlo često nije ovako linearan, faze ne slede nužno ovaj redosled, već se prepliću, mešaju, neretko se ponavljaju sve do potpunog završetka procesa. Gubitak pokreće mnoge duboke psihosocijalne procese, koji su manje ili više posredno povezani sa objektom tugovanja i kojih ljudi često nisu svesni na samom početku, što dodatno može da doprinese složenosti samog prevladavanja tuge. Uspešan završetak tugovanja dovodi do sazrevanja osobe, veće fleksibilnosti i adaptiranosti na životne izazove i do opšteg psihološkog rasta.


Značajni drugi u procesu tugovanja


Prisustvo bliskih ljudi u ovom procesu je od velikog značaja i može uticati na brzinu i kvalitet oporavka. Nekoliko stvari treba uzeti u obzir kada pokušavamo da pomognemo nekome ko je pretrpeo gubitak:


Otežano tugovanje


Nekada je prevazilaženje gubitka otežano, a razlozi mogu biti situacione prirode ili se nalaziti u samoj ličnosti osobe i njenom prethodnom iskustvu. U zavisnosti od vrste otežavajućih okolnosti, neke osobe će zastati u određenim fazama procesa tugovanja. Otežavajuća okolnost može biti gubitak koji se dogodio iznenada, neočekivano, kada ne postoji dovoljno racionalno i shvatljivo objašnjenje, kada je događaj povezan sa nasiljem, brutalnošću ili je u pitanju više istovremenih stresnih događaja. Na spori oporavak može uticati nedovoljna socijalna podrška, tabui povezani sa slobodnim ispoljavanjem emocija ili direktno okrivljavanje od strane drugih. Takođe, svaka osoba ima svoj model odgovora na stresne situacije koji mnogo zavisi od prethodnog životnog iskustva, ličnosti i opšteg psihofizičkog stanja.

Razlozi produženog i otežanog tugovanja mogu biti situacione prirode ili se nalaziti u samoj ličnosti osobe i njenom prethodnom iskustvu



Psihoterapijski rad u prevazilaženju gubitka


Nakon višedecenijske prakse i brojnih istraživanja koja su sprovedena da bi se procenili efekti psihoterapije, nema sumnje da je ona efikasan način rada sa najrazličitijim psihološkim problemima koje ljudi imaju. Kada se govori o terapijskom radu na prevladavanju tuge usled gubitka, treba razdvojiti dve stvari.

Prvo, tugovanje je normalan, zdrav i adekvatan način reagovanja na gubitak. Dakle, samo po sebi, tugovanje nije pojava protiv koje je potrebno boriti se psihoterapijskim sredstvima. Ovo stanje je prolazno i najveći broj osoba se posle određenog vremena prilagodi novonastaloj situaciji i nastavlja da živi, ne manje kvalitetno nego što je to bio slučaj pre nastalog gubitka.

Sa druge strane, kod manjeg broja ljudi može se uočiti reakcija na gubitak kod koje bi psihoterapijski rad bio od značaja. Ovde se prvenstveno misli na reakcije koje su suviše burne i intenzivne, takve da mogu ugroziti čak i fizičku egzistenciju osobe, ili takve emocije koje sama osoba doživljava kao preplavljujuće i nepodnošljive. Psihoterapijski rad ovde može biti od pomoći u uspostavljanju kontrole i kanalisanju emocija koje  će osoba tada moći da obradi na adekvatan način i da se sa njima izbori.


Kompleksniji psihoterapijski pristup zahtevaju stanja kao što su poremećaji svesnog rasuđivanja, duboke depresije, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, fobične reakcije, košmarni snovi, ili posttraumatski stresni sindrom, kao posledica nemogućnosti adaptacije na gubitak

Druga situacija u kojoj je psihoterapija za preporuku, je kada se uoči nemogućnost adaptacije na gubitak. Ono što razlikuje ova stanja od uobičajenog tugovanja jeste trajnost. Kada simptomi koji neminovno prate proces tugovanja postanu hronični, oni više nisu koraci u procesu prevladavanja, nego postaju trajna stanja, obrasci ponašanja. Oni se neće redukovati sa protokom vremena i neće nestati bez ozbiljnog rada na njima. Ovde govorimo o otežanom tugovanju, koje je zastalo u nekoj od faza procesa tugovaja i koje zahteva kompleksniji terapijski pristup. Poremećaji svesnog rasuđivanja, duboke depresije, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, fobične reakcije, košmarni snovi, a nekada i posttraumatski stresni sindrom, najčešći su pratioci otežanog tugovanja.

Simptomi ozbiljno utiču na organizaciju života osobe, nekada je čineći nesposobnom da se brine o sebi. Otežano tugovanje se može javiti i kao potpuno odsustvo žalosti, čak i u najtežim situacijama kao što je smrt najbližih. Osoba se anestezira na emotivnom planu, ali to neminovno vodi do drugih problema življenja koji se nekada dosta dugo i ne povezuju sa tragičnim događajem, s obzirom da osoba nije reagovala svesno.

Ostaje neodgovoreno pitanje, kako biti siguran da li je nečije tugovanje preraslo u hronično stanje maladaptacije. Ne postoji jedinstven odgovor na pitanje koliko traje zdravo tugovanje, niti precizan raspored faza, iako su postojali pokušaji da se ustanove neke norme. Kod nekog se ovaj proces odvija brže, kod nekog sporije. Pokazuje se da je nekada druga godina nakon smrti bliske osobe, za ožalošćenog teža nego prva, a da to nije znak hronične depresije ili nekog regresivnog mehanizma. Ono što može da posluži kao dobar pokazatelj da li sve ide svojim tokom jeste odnos osobe prema svom stanju. Bliski ljudi iz okruženja  u tom smislu mogu biti od izuzetne pomoći. Kroz redovan kontakt sa ožalošćenom osobom, može se steći uvid u to da li ima pasivan ili aktivan odnos prema situaciji koja ju je zadesila, da li se postepeno vraća svojim redovnim aktivnostima, da li pravi planove, da li postavlja nove ciljeve, da li je u kontaktu sa svojim potrebama.


Autor teksta

                                                               Ana Gvozdić