Tragični heroji



       Ono što u romanima predstavlja sjajan uspeh i strmoglavi pad tragičnog heroja, u životu tragičnih heroja o kojima ovde govorimo samo su subjektivne predstave mogućnosti za uspeh koje  su bili sprečeni da ostvare. Oni imaju predstavu o sebi kao veoma sposobnoj osobi kojoj neke okolnosti nisu dozvolile da se razvije. Stoga svoju životnu ulogu zasnivaju na toj ulozi žrtve, ali tako da ne traže sažaljenje, već divljenje zbog činjenice da su i pored svega 'i dalje na nogama'. Sliku o sopstvenoj veličini oni ne potvrđuju sopstvenim napredovanjem, već činjenicom da ne nazaduju.

       Ono što je kod tragičnog heroja najupadljivije jeste istovremeno postojanje jako izraženog nezadovoljstva i jako izraženog ponosa. Na prvi pogled, oni su Izuzetno nezadovoljni svetom, ali isto tako su izuzetno zadovoljni sobom. U razgovoru sa drugima, trude se da što je duže moguće ostanu na temi o sebi i svojoj prošlosti detaljno opisujući sopstvena bolna iskustva često kroz dramatizacije i katastrofični prizvuk. Naravno, ima mnogo ljudi koji su zaista pretrpeli bolna iskustva te o istima imaju potrebu i da govore, ali tragični heroj se od njih razlikuje na više načina. Pre svega, emocije koje prate priču o problemima su u ovom slučaju drugačije. Dok će kod ljudi koji su zaista doživeli nesreće u prošlosti i sada tragaju za načinima da se sa istima izbore u razgovoru biti očigledno ponovno proživljavanje negativnih osećanja povezanih sa problemom, kod tragičnog heroja ta negativna osećanja nisu jedina. On svoju nesreću nosi kao trofej te, i dok priča o tome, javljaju se, pored tuge, i uzbuđenje i ponos i doživljaj sopstvene veličine. Njihov način govora takođe je specifičan. Često se koriste velikim rečima govoreći o 'potpunom uništenju', 'katastrofi', 'preživljavanju' i 'trijumfu'. Tragični heroji, čak i onda kada su zaista preživeli nepravde i bolna iskustva, od ostalih ljudi se razlikuju i po tome što ne rade na prevazilaženju tih problema, već ih čuvaju kao dokaze sopstvene veličine. Dok ostali ljudi leče svoje rane i vidaju ožiljke, tragični heroji ih nose sa ponosom, te oni vremenom postaju jedan od ključnih delova njihovog identiteta.

       Razlozi ovakvog ponašanja su višestruki. Iako osoba u ulozi tragičnog heroja ostaje zarobljena u prošlim iskustvima i nema mogućnost napredovanja, ipak ta uloga joj nešto i obezbeđuje i nečega je čuva. Tako na primer, u ovoj ulozi osoba biva oslobođena svake odgovornosti, dobija izgovore za nenapredovanje, dobija divljenje okoline itd.


Beg od odgovornosti


       Prvenstveno, ovakav stav omogućava oslobađanje od odgovornosti za sve greške koje osoba napravi. Ukoliko neko stalno priča o nevoljama koje su ga zadesile, ma koliko ne napredovao u životu, odgovornost za to nenapredovanje moći će da se pripiše okolnostima.  U psihologiji se takvo tumačenje dogođaja navođenjem spoljašnjih uzroka naziva spoljašnji lokus kontrole. Primer osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole je student koji pada ispite uvek i samo zbog toga što ga profesor ne voli ili zbog toga što je knjiga loše napisana, ali nikada zbog toga što on sam nije dobro naučio gradivo. Ljudi mogu da pretežno koriste spoljašnji ili unutrašnji lokus kontrole. Ipak, ni korišćenje isključivo unutrašnjeg lokusa kontrole nije isplativo jer onda osoba uzroke svega što joj se dešava traži isključivo u sebi, te može doći u situaciju da se oseća odgovornom i za ono na šta zapravo nije ni mogla da utiče. Fleksibilnost u korišćenju ova dva načina otkrivanja uzročnosti je zapravo ono čemu treba težiti. Kod tragičnih heroja o kojima ovde govorimo sreće se jedna posebna vrsta nefleksibilnosti po ovom pitanju. Oni koriste isključivo spoljašnji lokus kada naiđu na probleme, a isključivo unutrašnji kada se stvari odvijaju onako kako su želeli. Posledica ovakog sagledavanja uzroka stvari koje nam se dešavaju može biti nesposobnost objektivnog sagledavanja realnosti. Realnost, bez obzira da li se radi o realnosti unutar osobe ili onoj koja je okružuje, se u ovakvim situacijama tumači isključivo na način koji osobi pomaže da održi sliku sopstvene veličine i neprijateljstva sveta. Lokus kontrole, kao što vidimo, pored oslobađanja od odgovornosti, u slučaju tragičnog heroja ima i funkciju održavanja slike o sebi i svetu. Ukoliiko se svim lošim dešavanjima pripisuju spoljašnji uzroci, a za sve dobro odaje priznanje samo sebi, osoba dobija dodatnu potvrdu svog viđenja sebe kao borca koga život uporno pokušava da savlada.



Održavanje 'statusa quo'



  Razlozi zbog kojih neko ne ostvaruje svoje potencijale mogu biti različiti i ne uvek očigledni. Retki su ljudi koji veruju u to da su uspeli da ostvare svoje potencijale u potpunosti, ali su još ređi oni koji su spremni da otkriju razloge zbog kojih to nisu učinili. Zauzimanje uloge tragičnog heroja je, kao i zauzimanje brojnih drugih uloga, zapravo način da se izbegne analiza tih razloga.


       Tragični heroj je, pre svega, nezadovoljan životom. Najčešće pripada srednjoj klasi, iako veruje da bi mogao postići mnogo više kada bi njegovi potencijali bili u potpunosti iskorišćeni. Ipak, on ne radi na tome da iste i ostvari. Razlozi zbog kojih neko ne ostvaruje svoje potencijale mogu biti različiti i ne uvek očigledni. Retki su ljudi koji veruju u to da su uspeli da ostvare svoje potencijale u potpunosti, ali su još ređi oni koji su spremni da otkriju razloge zbog kojih to nisu učinili. Zauzimanje uloge tragičnog heroja je, kao i zauzimanje brojnih drugih uloga, zapravo način da se izbegne analiza tih razloga. Neki od najčešćih razloga neostvarivanja su strah od uspeha, strah od neuspeha, izražen osećaj krivice, stid i td.

       Sve ovo mogu biti koreni želje za nenapredovanjem. Naravno, ovde se ne radi o svesnoj želji, ali ipak dovoljno jakoj da osobu sačuva od aktivnosti koje bi je dovele do pozitivnih promena i održi je na istom mestu. Reći da neko 'želi da se sačuva od napredovanja' može zvučati paradoksalno, ali zapravo veliki deo svake psihoterapije je otvaranje klijenta ka promenama i oslobađanje od otpora koji se na tom putu javljaju. Većina problema sa kojima ljudi dolaze danas na psihoterapiju na neki način je povezana sa time što su, iz nekih dubljih razloga, ipak izabrali nenapredovanje umesto napredovanja. Ti izbori se čine nesvesno i uglavnom se u njihovoj analizi dolazi do korena koji sežu do detinjstva i neostvarenih razvojnih zadataka koji su još tada trebali biti savladani. Da bi osoba bila sposoba da ostvari svoje potencijale i napreduje u životu potrebno je da se ispuni niz uslova. Neki od tih uslova su to da osoba mora verovati u sebe, mora biti spremna da istakne sopstvene vrednosti, mora umeti da ostvari kontak kako sa sobom, tako i sa okruženjem itd.



Kako nastaju tragični heroji

       Sve navedene sposobnosti razvijaju se u detinjstvu uz podršku blikih ljudi iz okruženja, pre svega roditelja. Ukoliko okolina ne raguje adekvatno i razvoj se ne odvija kao treba, dete će umesto vere u sebe razviti  osećaj bezvrednosti, umesto spremnosti da se istakne razviće stid, a umesto razvoja sposobnosti za kontakt sa drugima doći će do izolacije. U ovakvim slučajevima će osoba, iako može na prvi pogled delovati stabilno i bez problema, biti sputana te će se i razviti ono što smo nazvali potrebom da se neko sačuva od napredovanja. Ipak, kako se ne radi o svesnoj želji, osoba mora naći neki način da opravda sebi i drugima svoje stanje. Mnogo je prihvatljivije predstaviti sebe kao žrtvu nesrećnih okolnosti nego li kao žrtvu sopstvenih strahova i stida. Stoga osoba ulazi u ulogu tragičnog heroja i biva 'spašena napredovanja'.

       Do sada opisane karakteristike ljudi o kojima govorimo, iako su ključne, još uvek ne daju jasnu distinkciju ovih osoba od svih ostalih koji, recimo, samo koriste već spomenuti spoljašnji lokus kontrole. Bitna karakteristika tragičnih heroja koja ih izdvaja iz grupe sličnih osoba jeste njihova želja da pored nenapredovanja i nepreuzimanja odgovornosti, ipak budu predmet divljenja drugih ljudi. Tako dolazimo do tipične slike osobe koja pogotovo na našim područijima nije strana, u kojoj vidimo izražen prkos, pozivanje na ličnu snagu i ponos i zajedno sa time i razočaranost, nepreduzimljivost i ogorčenost.


Bitna karakteristika tragičnih heroja koja ih izdvaja iz grupe sličnih osoba jeste njihova želja da pored nenapredovanja i nepreuzimanja odgovornosti, ipak budu predmet divljenja drugih ljudi. Tako dolazimo do tipične slike osobe, koja pogotovo na našim područijima nije strana, u kojoj vidimo izražen prkos, pozivanje na ličnu snagu i ponos i zajedno sa time i razočaranost, nepreduzimljivost i ogorčenost.



Želja za divljenjem


       Potreba da budemo predmet nečijeg divljenja je normalna ljudska potreba čije je zadovoljenje u nekom periodu nužno i od ključnog značaja za adekvatan razvoj. Ova potreba je očigledna kod dece koja, u kontaktu sa starijima, očekuju divljenje za neku, čak i najmanju, sitnicu koju su uradila. Veoma je značajno da roditelji na te detetove potrebe i odgovore na adekvatan način. Bez obzira da li se radi o uspešno spojenim kockicama ili nečemu sličnom, dete to na ranom uzrastu doživljava kao uspeh. Ipak, da bi u potpunosti doživelo svoj uspeh, ono traži i potvrdu okruženja. Tu su roditelji ti koji detetu pružaju podršku i divljenje te, na taj način, čine da se oseti sposobnim, važnim i velikim. Dete koje u razvoju ima ovakva iskustva sa roditeljima moći će da razvije osećaj sopstvene vrednosti i da kroz život sebe pozitivno ocenjuje. U suprotnom, ukoliko roditelji na njegove male podvige gledaju kao na sitnice koje nisu vredne pažnje i ne odaju mu priznanje, ono će kroz život dalje ići sa osećajem lične neadekvatnosti i odbačenosti. Detetov razvoj koji je do tog perioda išao, barem u nekoj meri, progresivnom putanjom, biće zaustavljen u trenutku kada nije zadovoljena potreba za divljenjem od strane drugih. Dete će nastaviti da se razvija dalje i savladava ostale razvojne zadatke, ali nezadovoljenje ove potrebe imaće za posledicu nesavladavanje razvojnog zadatka koji podrazumeva razvoj osećanja lične vrednosti. Takođe će se dete stalno vraćati na ovaj razvojni stupanj iznova pokušavajući da oživi situacije koje se nisu odvijale onako je to u tom trenutku bilo potrebno. Zbog toga nailazimo na odrasle ljude koji kao deca traže od nas da im se divimo zbog dela koja mi možemo smatrati trivijalnim. Tragični heroji su od takvih ljudi. Jedna od funkcija njihovog naglašavanja sopstvene tragične sudbine kao i sopstvene snage u preživljavanju u takvim uslovima jeste i dobijanje divljenja od drugih. Međutim, kako oni nisu to divljenje dobili onda kada im je bilo potrebno, nisu ni mogli da razviju osećaj sopstvene vednosti, pa vidimo da je njihova slika sopstvene veličine samo kompenzacija dubokog osećaja bezvrednosti i odbačenosti. Prkos i ponos ovih osoba sada se mogu bolje razumeti kada se uzme u obzir osećaj odbačenosti koji imaju u sebi. Svet, a to su u detinjstvu roditelji kao njegovi predstvanici, njega je odbacio, te se nužno rađa i osećaj besa koji se može usmeriti ka sebi i ka drugima.

       Ipak, postoje i ljudi kojima je život zaista zadao teške udarce te mogu delovati veoma sličnim onima o kojima ovde govorimo. Najjednostavniji način otkrivanja tragičnih heroja u moru ljudi prema kojima je život zaista bio nepravedan jeste da pokušamo da im pomognemo. Osoba koja je zaista imala realnih problema i pritom ih ne koristi za opravdavanje sopstvenog položaja, koja želi da napreduje, biće spremna da prihvati pomoć onda kada joj se ponudi, bez obzira da li se radi o poslovnom angažmanu ili pomoći u smislu psihološke analize uzroka trenutnog stanja. Tragični heroj odbija pomoć iz dva razloga. Prvi razlog je lakše prevazići i odnosi se na ponos i ideju veiličine koju osoba ima o seb,i te joj nije potrebno da joj bilo ko pomaže. Ova prva odbrana se može prevazići adekvatnim pristupom za relativno kratko vreme. Druga odbrana je dosta komplikovanija jer se odnosi na to da je ponuđena pomoć tragičnom heroju alarm za uzbunu jer će neko možda narušiti njegovu dugo građenu ulogu. Bilo da se tragičnom heroju nudi pomoć u vidu poslovanja ili psihološke analize, on zna da, ukoliko je prihvati, to može značajno promeniti njegov svet. Njegov pogled na svet i njegova uloga u tom svetu su jasno određeni ulogom tragičnog heroja i, kao što smo videli, ta uloga njemu obezbeđuje zadovoljenje brojnih potreba, pre svega za održavanjem statusa quo i divljenja. Stoga će na različite načine izbegavati pomoć. U ovakvim trenucima najčešće dolazi do toga da uloga tragičnog heroja postaje sve upadljivija, pa čak očigledna, i onima koji je ranije nisu primećivali.

       Ma koliko se osoba koja želi da pomogne fokusirala na budućnost, osoba u ulozi tragičnog heroja će se uporno vraćati na prošlost izvlačeći bolne detalje i tražeći podršku. Kao da želi da kaže 'Vidiš šta sam sve preživeo, nemoj sad da me mučiš.' Ljudi iz okruženja ove osobe će najčešće i prestati u tom trenutku, prvenstveno iz sažaljenja, ali će onda tragični heroj iskoristiti taj trenutak za nastavak priče o tragičnom životu, što uglavnom dovodi do preokreta okoline iz stanja sažaljenja u stanje divljenja. Na taj način je tragični heroj još jednom uspeo da izbegne priliku da nešto promeni, zatim i da iz uloge osobe kojoj je potrebna pomoć pređe u ulogu junaka i sačuva se od bilo koje dublje analize razloga sopstvenog nezadovoljstva. Radi se o začaranom krugu u kome često ne učestvuje samo on, već i njemu bliski ljudi. Oni su svedoci njegovog nezadovljstva i stalnog optuživanja sveta, te se zbog bliskosti sa njim osećaju i pozvanim da pomognu, ali u svakom pokušaju budu izmanipulisani tako da zapravo još jednom budu samo oni koji pružaju divlljenje. Zbog toga je za pomoć ovakvim osobama preporučljiviji rad sa stručnim psihoterapeutom koji će umeti da prepozna ovakve manipulacije i prodre kroz sve odbrane koje ova osoba oko sebe postavlja. U suprotnom će osoba nastaviti da se vrti u začaranom krugu, ispunjena nezadovoljstvom koje se lako prenosi i na ljude iz okruženja.



Dragana Miletić