Od  motiva za roditeljstvo do problema sa tinejdžerima


Vanzemaljci zamenili dete?


       Do juče ste imali zlatno dete. Poslušno, mirno, bilo je dobar đak, za svaku pohvalu...

A onda su jedne noći došli vanzemaljci, oteli vaše dete i ostavili nekoga ko samo izgleda tako. I preko noći ocene u školi su, sa petica i solidnih četvorki, migrirale na klimave trojčice i poneku dvojku. Svaka obaveza je postala problem zbog koga će izbiti svađa u kući, pokušaji disciplinovanja završavaju na nečemu što nalikuje međunarodnim sukobima, a od vas se više ne traže saveti, vreme i pažnja, već novac i što rastegljiviji rok za ostanak u gradu.

       I ma koliko želeli da verujete da će se vanzemaljci vratiti sa vašim detetom i odneti ovog stranca, to se neće dogoditi. Ne samo zato što vanzemaljci ne postoje (ili bar nije dokazano) već zato što je to i dalje vaše dete. Samo je malo ušlo u pubertet. I pravila igre su se promenila. Na vama je da se prilagodite ili da se nervirate. Ako odaberete prilagođavanje, budite spremni na promene i ustupke, nove stilove komunikacije i puno učenja. Ako odaberete nerviranje, pripremite se na svađu i nerazumevanje. Odluka je naravno na vama.


Doktori kažu da je to normalna pojava


       Evo šta o adolescenciji imaju da kažu zvanične priče ili kako to izgleda kada gledamo kroz lupu nauke i knjiga. Prema određenju SZO iz 1980 god. adolescencija je proces biološkog i psihosocijalnog sazrevanja koji se odvija između 10 i 19 godine. Ista organizacija je 1985 god. predložila da se gornja granica adolescencije pomeri na 24 god. kao i dodatnu podelu na ranu (10 do 14 god.), srednju (15 do 19 god.) i poznu (20 do 24 god.) adolescenciju. U razdoblju od 15 godina postoje značajne razlike u emocijonalnom, saznajnom, socijalnom i fizičkom razvoju kako u uzrasnim grupama tako i pojedinačno.

       Adolescencija (lat. adolescere znači "postati zreo, sazreti"), počinje sa postizanjem polne zrelosti u razdoblju puberteta, dok se za gornju granicu uzima vreme postizanja emocionalne i socijalne zrelosti koji podrazumevaju iskustvo, spremnost i sposobnost da se preuzme uloga odraslog.

       Prema psihoanalitičkoj teoriji adolescencije u genitalnom stadijumu psihoseksualnog razvoja koji se poklapa sa pubertetom, očigledna je povezanost fizioloških promena sa psihičkim procesima. Promene na fizičkom i fiziološkom planu utiču na emocionalno stanje, formiranje identiteta i socijalnih kontakta.

       Prelaz iz detinjstva u adolescenciju praćen je značajnim promenama u socijalnom životu mlade osobe. Veze sa vršnjacima postaju brojnije i intenzivnije, kvalitet odnosa sa roditeljima se menja, a zahtevi i očekivanja društvene sredine postavljaju zadatke adaptacije.

       

Dali im raste mozak ili su samo bezobrazni?


       Promene koje se dešavaju objašnjavaju mnogi i na različite načine. Istraživanja su takođe brojna. Postoji jako puno pitanja na koje želimo odgovore. Jedno od objašnjenja je i razvoj mozga i moždane mase.

Mozak se u pubertetu razvija daleko dinamičnije nego što se ranije verovalo“, tvrdi psihijatar Džej Gid sa Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje u Betezdi (SAD). Kada  tinejdžeri dovode u pitanje ono u šta odrasli pokušavaju da ih ubede, kada imate utisak da su se vratili u ranu fazu inata ili kada neprekidno upotrebljavaju poštapalice kao što su „brate“, „strava“, „do džadža“ i sl., onda to, osim sa hormonima i psihosocijalnim izazovom da se zauvek oproste sa detinjstvom, ima veze i sa procesima u mozgu, pre svega sa naglim povećanjem sive mase. Naučnici veruju da se u ovoj fazi nervne ćelije reorganizuju i povezuju na drugi način. Dok se „radovi“ u delovima mozga odgovornim za kretanje i opažanje (motorički i senzorski korteks) relativno brzo završavaju, „rekonstrukcija“ u delovima mozga zaduženim za jezik i prostornu orijentaciju znatno duže traje.

Najviše vremena je potrebno da konačan oblik poprimi prefrontalni korteks (do 20. godine života i duže), deo mozga nadležan za planiranje, utvrđivanje prioriteta, procenu konsekvenci i potiskivanje impulsivnih reakcija.

Prema tome, ako vaše dete ne odnese đubre iako ste mu to rekli već tri puta, onda je razlog možda u tome što njegov prefrontalni korteks drugačije ocenjuje svet i signale koju mi iz njega stižu.


Pa ipak sve ove informacije, ma kako važne bile neće nam pomoći u svakodnevici, niti naterati vašeg tinejdžera da zaista i izbaci đubre ili sredi svoju sobu. Praktični saveti možda mogu, ako ne rešiti problem, a ono bar pomoći u lakšem preživljavanju. Šta možete učiniti kao roditelj tinejdžera?


Kako preživeti tinejdžera


1. Tinejdžerima su potrebne pohvale

Tinejdžeru je neophodno priznavanje i odobravanje. Ako ne ceni sebe i ne ume da pravilno sagleda svoje sposobnosti, nesrećan je, ogorčen i nesiguran zbog toga. Pohvalite svoje dete za sve što uradi dobro. Stavite mu do znanja da ste primetili sve ono pozitivno što je pružio. Time ćete ga možda potkrepiti da nastavi sa takvim ponašanjem jer će mu biti jasno da ste primetili i da to što je uradio nije bilo uzalud.


2. Tinejdžerima je potrebna nežnost

Odrasli često smatraju da su tinejdžeri već prestari da bi bili obasipani nežnostima, pa im njihovo namćorasto ponašanje čak ide naruku. Međutim, fizička nežnost je od životnog značaja za decu i adolescente. Zagrljaji mogu da pobede bes, brige, utučenost, stres, usamljenost i strah, i često su delotvorniji i od najkvalitetnijeg razgovora.

Naravno, ovo nikada nemojte raditi pred društvom vašeg tinejdžera, neka to ostanu trenuci u porodici. Na kraju, svima prija nežnost i pokazivanje naklonosti, zašto bi se tinejdžeri razlikovali?


3. Prihvatite društvo svog tinejdžera

Povezivanje dece i tinejdžera u grupe uglavnom nema nikakve veze sa nasiljem, već je deo normalnog razvoja svakog adolescenta. Pošto je dete naučilo da sklapa prijateljstva sa pojedincima, sposobnost pridruživanja određenoj grupi predstavlja drugi važan temelj na kome se zasniva izgradnja zdravih međuljudskih odnosa. Dok druženje udvoje uglavnom omogućava detetu da izrazi sebe, u grupi se razvija osećaj pripadnosti, međusobnog poverenja i lojalnosti. Druženje sa vršnjacima je izuzetno važno za dalju socijalnu komunikaciju, kao i obrasce ponašanja koje će osoba izgraditi. Neophodno je da tinejdžer ima prijatelje među svojim vršnjacima.


4. Tinejdžerima su potrebna čvrsta pravila

Vaspitavanje bez merila i utvrđenih granica pretvara tinejdžere u sebične osobe. Porodica je živi organizam koji zahteva izvesnu dozu haosa, ali i strukture i pravila kojih svi moraju da se pridržavaju. Samo tako deca mogu da razviju sposobnost snalaženja i improvizovanja. Čvrsta pravila, naravno, ne podrazumevaju i gvozdenu disciplinu. Važno je da znaju šta može, a šta  ni u kom slučaju ne može „da prođe“. Presudno je imati mere u svemu.


5. Pustite tinejdžere da se svađaju

Deca se svađaju sa svojim roditeljima, braćom i sestrama, nastavnicima, školskim drugovima i prijateljima. To je sasvim normalno. To je važno za njihov razvoj i sazrevanje isto kao i konzumiranje hrane i pića i redovan odlazak u školu. I svađa je vid komunikacije. I o tome se nešto mora naučiti. Važno je da tinejdžeri nauče kako da izražavaju svoju agresiju i bunt, ali da time ne ugroze sebe i druge. Za svako znanje u domenu komunikacije sa ljudima potrebno je iskustvo. Jednom ga svi moramo steći.

Šta možete učiniti kao roditelj tinejdžera? Tinejdžerima su potrebne pohvale.  Pohvalite svoje dete za sve što uradi dobro. Tinejdžerima je potrebna nežnost, ali  to nikada nemojte raditi pred društvom vašeg tinejdžera. Prihvatite društvo svog tinejdžera.  Tinejdžerima su potrebna čvrsta pravila.  Pustite tinejdžere da se svađaju. Važno je da tinejdžeri nauče kako da izražavaju svoju agresiju i bunt, ali da time ne ugroze sebe i druge.

Razgovori o ljubavi i seksu


6. Otvoreni razgovor: nemojte govoriti samo o seksu, već i o osećanjima!

Nema sumnje da deca danas više znaju o ljubavi i seksu od njihovih baba i deda, ali zbog toga nisu u mnogo boljoj situaciji. U poslednjih nekoliko godina ljubav i seksualnost su demistifikovani; s druge strane, među tinejdžerima ima sve više trudnica, a raste i broj zaraženih sidom. Osim toga, pod uticajem prevelikih seksualnih sloboda i tolerancije, neki tinejdžeri su lišeni svake iluzije. To ne znači da treba da se vratimo u prošlost, kada se smatralo da „devojka treba da čuva svoju čast“, a mladić „da sakupi što više iskustava“. Na roditeljima je da,  kroz otvoreni razgovor, utiču na to da njihova deca kasnije dožive ljubav i seksualnost kao nešto što je lepo i što ih ispunjava. Kako to da postignu? Treba da im pruže što više znanja, zato što je to najbolji način da ih zaštite od negativnih iskustava. Pre nego što počnete da im dajete savete za budućnost, pokušajte da shvatite kako se oni osećaju sada i danas. Možda vaše dete uopšte ne može da veruje da vi možete da razumete "takve stvari". Pričajte im o vašoj mladosti.Prisetite se trenutka kada bi za trenutak zanemeli u društvu. Setite se dana kada ste bili užasno nesigurni u svoj izgled. Oživite uspomene na svoju neuzvraćenu srednjoškolsku ljubav. Podelite to sa njima. Otkrijte im svoja sećanja, pa će se i oni opustiti i više otvoriti. Možda shvate da, na kraju krajeva, i vi jeste ljudsko biće. Počeće da na vas gledaju iz drugog ugla - više nećete biti samo osoba koja "svojim zanovetanjem izigrava roditelja" već i neko ko zaista razume šta se zbiva u njihovoj glavi - bićete im prijatelj. Kada odrastu, upravo to će im biti potrebno u vama.


Suština svega je da roditelji, zapravo, ne razumeju svoju decu. U modernom dobu u kome živimo, sa vrlo malo vremena za opuštanje i život, u svetu u kome se deca i roditelji jedva viđaju, deluje kao da smo svi pomalo zaboravili šta iskreno želimo. I sebi i svojoj deci. Deluje da škola i roditelji sinhronizovano rade na tome da unište ono što jeste dečije u mladom biću da bi od njega stvorili odraslu, blaziranu, nervoznu osobu bez iluzija i ideala. To nazivamo socijalizacijom.

Veoma često deca su ipak zrelija no što mi to uviđamo. Veoma često ona misle da je prerano da o nečemu razgovaraju sa roditeljima jer smatraju da roditelji nisu spremni za te razgovore i da bi to bio prejak udarac za njih. Imaju potrebu da zaštite roditelje od sopstvenog odrastanja.

Roditelji su zaboravili kako je život uzbudljiv, kako je fascinirajući i koliko toga postoji da se otkrije svakog dana, da se upije i nauči. Roditelji često prenose svojoj deci strepnje i nemire, zastarela rešenja aktuelnih problema. Sve ovo nameće deci neophodnost shvatanja roditeljskih problema. Jer na kraju se sve svede na to da i roditelji imaju svojih problema, da zapadaju u krize i da im je teško da prihvate da im deca odrastaju, kao i to da oni sami stare. No, krenimo redom. Možda bi trebalo sve ovo pogledati iz ugla tinejdžera jer u osnovi svake komunikacije leži razumevanje.


Šta je to roditelj?


Identitet roditelja


       Roditelji su, pre svega, stvoritelji, a zatim vaspitači i zaštitnici. Tačnije, odrasli koji omogućavaju malenom biću da preživi na materijalnom i afektivnom planu i koji mu pomažu da asimilira neophodna znanja.

       Kroz istoriju su se zakonski menjali tretmani dece, kao i granica u kojoj deca to prestaju da budu. Postavljalo se i pitanje zavisnosti dece od svojih roditelja, kao i pitanje kada deca postaju samostalna i u kom trenutku im roditelji više nisu potrebni.

       Odrasli su ti koji osećaju potrebu za decom i to je razlog što ih stvaraju. Deca  to nisu tražila. Ali će ipak, deca vrlo brzo morati da nauče svoje roditelje kako da se zadovolje sami sobom, da postanu nezavisni i samostalni.

Pred decom je često težak zadatak  - kako da dovedu svoje roditelje dotle da u sebi samima nađu svoje spokojstvo i svoju sigurnost. Jer u svakom se roditelju krije strah od trenutka u kome će dete odrasti i otići.

A kada je sve već tako kako je Zašto postajemo roditelji?

Šta se to dešava kada jedan čovek ili jedna žena odluči da ima dete?

Ta osoba najpre odlučuje da promeni svoj identitet i da od žene ili supruge, čoveka ili supruga postane majka ili otac. Imati dete znači mogućnost da se promeni identitet. Zašto menjamo identitet? Nekada greškom, nekada iz nehaja ili usled društvenog pritiska, a najčešće zato što smo nezadovoljni sopstvenim identitetom.

Ovakav pogled, ma kako kontroverzan bio, zapravo ne mora značiti ništa loše. Nezadovoljstvo svojim identitetom ne mora nužno imati negativnu konotaciju.

       Ipak, vrlo često se dešava i da neko postaje roditelj zato što na određen način nije zadovoljan odnosom sa svojim partnerom. I opet ma kako ovo zvučalo, zašto bi dvoje ljudi koji su izabrali da žive zajedno, gledali nešto drugo, odnosno dete, ako ne zbog toga što nisu našli ono što su tražili jedno u drugom?

       Žena koja odluči da rodi dete zna da neće moći da se brine o svom partneru na isti način kao ranije. Najpre će devet meseci nositi dete, a potom će, neretko, godinama biti zauzeta brigom oko njega. Pogotovo u svetu u kome živimo gde se od žene očekuje da bude uspešna u poslu koliko i u odgajanju dece ili da bude samo dobra majka dok muž zarađuje i hrani porodicu. U svemu tome, partnerski odnos se menja, ne može biti isti, i toga su svesni svi, ili bi bar trebali biti. Čak se i način međusobnog oslovljavanja menja. Koliko puta ste čuli rečenice tipa: „Pitaj mamu šta misli o tome.“ Ili „Ako ti tata dozvoli.“ Zašto partneri ne zovu jedno drugo imenima? Zato što je novi identitet postao jači od starog.

Dete ne znači samo promenu identiteta već i kompletnog života. Najednom se uvode neka nova pravila, pa se roditeljima nalaže da se ne svađaju pred detetom, da se zbog dece ne smeju razvesti, da decu treba obezbediti materijalno, steći kuću i dovoljno veliki automobil za izlete vikendom. Takođe se moraju „trpeti“ roditelji bračnog druga jer su oni sada baka i deka.


Očekivanja od dece


       A gde je u svemu tome vaše dete? I šta vi zapravo od njega očekujete? Osim što omogućavaju da se u životu ima određen cilj, postoje i mnoge druge namene koje dete može imati. Čest je slučaj da roditelji od deteta očekuju da ostvari ono što oni sami nisu. Roditelji prestaju da se bave svojim ličnim pitanjima i posvećuju se radu i zaradi da bi obezbedili sve što smatraju neophodnim. Ova očekivanja, ma kako možda nesvesna bila, mada najčešće to i nisu, postaju upadljiva kada dođe trenutak da se dete, tj. sada već adolescent, odluči za školu koju će upisati. U ovakvim situacijama nije previše čudan bunt adolescenata tj. tinejdžera. Roditelji često iz najbolje namere usmeravaju dete da ostvaruje njihove, umesto svojih snova i želja.

       Takođe, nije redak slučaj da se ljudi definišu preko svoje dece. Smatraju da su uspeli u životu ako su njihova deca uspela, ako su završila prestižne fakultete, imaju brakove i svoju decu, socijalno poželjni status ili nešto što roditelj smatra za merilo uspeha. A gde je tu zapravo roditelj?

       Možda bi bilo bolje za sve strane u sukobu između tinejdžera i roditelja da se roditelji na trenutak zapitaju šta je ono što zapravo žele, gde je tu njihova ličnost i lično ostvarenje, zadovoljstvo životom. Sve se na kraju svede na sasvim jednostavno pitanje: gde sam tu ja? Na žalost, odgovor najčešće nije ni izbliza tako jednostavan.

       Valjalo bi podsetiti se da samo onda kada roditelji traže svoja zadovoljstva, omogućavaju deci da i ona imaju svoja. Ukoliko odrasla osoba, roditelj, traži svoj užitak u sebi, neposredno, on neće koristiti svoju decu kao zamenu, kao nešto umesto tog užitka. Ako roditelj daje sve za svoje dete, sasvim je logično i da će tražiti da mu ono uzvrati. Ovim se detetu oduzima sloboda da traga za onim što želi i da to jednog dana i ostvari.

Roditeljstvo je lepo ili bar može biti. Najvažnije je da u roditeljstvu ne izgubite sebe. Da prihvatite da identitet roditelja nije jedini identitet koji vam je na raspolaganju, da ne posmatrate sebe samo kao roditelja već kao osobu sa svojim potrebama i željama, snovima... Vaša deca, a pogotovo tinejdžeri, biće vam veoma zahvalni ako ovo prihvatite. Ovakav način razmišljanja pružiće i vama i vašoj deci mnogo više slobode, životnog zadovoljstva i mogućnosti za bolju komunikaciju i realna očekivanja.

Imati dete znači mogućnost da se promeni identitet-postane “nova osoba”, mama ili tata.   Nije redak slučaj da se ljudi definišu preko svoje dece. Smatraju da su uspeli u životu ako su njihova deca uspela

Osim što omogućavaju da se u životu ima određen cilj, postoje i mnoge druge namene koje dete može imati. Čest je slučaj da roditelji od deteta očekuju da ostvari ono što oni sami nisu.



Postoji još jedna stvar koja dovodi do loše komunikacije između roditelja i tinejdžera. Naime, roditeljima je jako teško da prihvate da njihova deca mogu biti potpuno radosna i srećna, ma koliko im to želeli. I mada će se svi pobuniti na ovu izjavu hajde da pogledamo malo dublje.

Lako je prihvatiti tuđu sreću i uspeh kada ste i sami srećni i uspešni. Ali šta se dešava kada je neko drugi uspeo tamo gde vi niste? Šta se dešava kada se vaše dete po prvi put zaljubi i veruje da će ta ljubav trajati večno? Da li ćete ga pripremati, za njegovo dobro, na razočarenje koje će uslediti posle raskida, a do raskida mora doći jer vaše iskustvo tako govori. Vi to pouzdano znate. Vi ste sve to već iskusili, moćni ste, držite sve(t) u rukama. I kada ta ljubav zaista i pukne, naćićete se vašem detetu da ga utešite, ali kako ćete odagnati onaj gorak odjek nikad izgovorenih reči koje će se ipak vijoriti iznad vaših glava. Onih čuvenih reči: jesam ti lepo rekao?

Pokušajte da deci ne razbijate iluzije. Nemojte mu stavljati do znanja da će ljubav pući. Živeti u svetu bez iluzija je mnogo teže i bolnije nego gledati po koju iluziju kako se razbija. Pokušajte makar, da svom detetu ne objasnite odmah da je ljubav nemoguća. Jer možda i nije.


Vremena se menjaju, a sa njima i roditelji i tinejdžeri. Dejvid Rajsman kaže: nekada je individua nalazila svoje mesto u odnosu na tradiciju. Način sagledavanja i rešavanja problema predstavljao je skup normi, pravila i običaja. Pojedinac je poštovao tradiciju i ona je određivala način ponašanja. Prihvatanje tradicije garantovalo je da će taj pojedinac biti prihvaćen i priznat od strane društva. Potom je nastupilo humanističko društvo u kome pojedinac društvene vrednosti može da potčini sebi i učini ih svojim. Svest i unutrašnje ja pojedinca diktirali su način ponašanja. Međutim, vrlo brzo je razvoj modernog društva doveo u pitanje postojeće vrednosti i, po Rajsmanu, dolazi treći stadijum, koji po svemu odgovara modernom zapadnom društvu, a u kojem pojedinac biva lišen unutrašnjih vrednosti, i kao takav, da bi preživeo i bio prihvaćen mora da se prilagođava zahtevima spoljnjeg sveta, često trenutnim i protivrečnim.

Pritisak grupe postaje sve jači, pripadnost je nametnuta, i ako hoćete da preživite morate biti kao drugi. Da, ali koji drugi? Svako od nas pripada većem broju grupa: porodica, posao, slobodno vreme, sport, javni prevoz, ulica, itd... I svaki put su očekivanja koja vode pojedinca da odustane od sopstvenog suda i pokori se sudu grupe različita. Grupe kojima pripadamo da bismo preživeli sve više nameću način ophođenja sa svetom i način života.

Sasvim je jasno kako je lako izgubiti se u svetu koji je toliko oprečan i zahtevan. Ako na to dodamo i hormonske promene i prilagođavanje tinejdžera shvatamo koliko teško breme oni nose na svojim ramenima. Pogotovo ako uzmemo u obzir da se ni odrasli ne snalaze baš najbolje u ovoj slici.


Žrtvovanje


       Pojam žrtvovanja omogućava da se da određeni smisao patnji, nezadovoljstvu, frustraciji. Velika je greška verovanje da se ljudi žrtvuju za svoju decu. Ljudi biraju da se žrtvuju zato što pate i zato što žele da daju neki smisao svojoj patnji. U samom činu žrtvovanja sadašnjost je ta koja strada, koju treba nekako izbrisati u ime budućnosti, sutrašnjice, drugih ljudi ili nečega već... Jedan od velikih problema odraslih ljudi je nesposobnost da se živi u sadašnjosti, što ističe i Fric Perls, osnivač geštalt terapije. Deca ne traže od vas da se za njih žrtvujete. Mnogi primeri pokazuju u praksi da roditelji koji se nisu žrtvovali za svoju decu uspevaju da odgaje decu koja postaju uravnotežene ličnosti.

       A šta biva sa decom čiji se roditelji žrtvuju za njih? Osećanje krivice i odgovornosti se nameću kao sasvim logični. I potom dete oseća potrebu da se žrtvuje za svoje roditelje. I tako se zatvara krug. Zbog toga što se volimo mi se žrtvujemo, a zbog toga što se žrtvujemo patimo i činimo patnju večnom. A žrtvovanje daje smisao, čini patnju dostojanstvenom, čak i kada se na kraju dokaže da je sve to nedostojno patnje.

       A čemu žrtva i zašto? Jer su deca uzvišen povod, možda i poslednji, u koji vredi ulagati u modernom dobu. Porodica se doživljava kao poslednje utočište. Naglo oslobođenje vrednosti, razvoj društva koje kroz apstraktne entitete preuzima brigu o pojedincu, rastuća depersonalizacija, nastojanje da putem konformizma budemo prihvaćeni, sve ovo i još mnogo toga vodi uverenju da je žrtvovanje jedini put. Nažalost i pogrešan.

Kako vaše dete odrasta, neminovno je i da vi starite. Ono što stručnjaci preporučuju je bavljenje svojim telom. Orijentišite se na to da postanete svesni svog tela. Bavite se fizičkim aktivnostima, hodajte, idite na trčanje. Obratite pažnju na ishranu. Nikada nije suviše kasno da se bavite sobom i pronađete neke nove načine da budete zadovoljni. Možda vam ovo deluje sebično. Grešite. Ukoliko svojim radom na sebi postanete zadovoljniji manje ćete očekivati od vaše dece, manje ćete ih opterećivati. Nećete na njih prenositi svoje frustracije i nezadovoljstva. I tako dobijate dvostruku korist. Biće bolje i vama i njima. Samo je ponekad teško to uvideti.

       Usmeravanje na sebe će vam doneti i značajno manje problema kada dođe vreme da shvatite da su vaša deca odrasla i da je vreme da odu. Nećete u tome videti opasnost, nećete biti uzdrmani. I, naravno, nećete izgubiti svoj jedini identitet identitet roditelja. Imaćete bar još nekoliko identiteta u rezervi...

Velika je greška verovanje da se ljudi žrtvuju za svoju decu. Ljudi biraju da se žrtvuju zato što pate i zato što žele da daju neki smisao svojoj patnji. Deca ne traže od vas da se za njih žrtvujete. Mnogi primeri pokazuju u praksi da roditelji koji se nisu žrtvovali za svoju decu uspevaju da odgaje decu koja postaju uravnotežene ličnosti.


Četiri roditeljske dimenzije 


Roditelj se može biti na mnogo načina. Pitanje je samo kom tipu baš vi pripadate.


  1. Namerni roditelji ili roditelji koji žele dete


       Veoma je važno da je dete željeno. Deca lako saznaju jesu li bila željena ili ne. Veoma često usprevaju da uhvate samo deo roditeljskih razgovora i iz toga izvuku zaključke. Sva deca koja misle da su bila željena uživaju u tome veliku satsfakciju. Ona deca koja su zaključila da nisu bila željena, s druge strane, misle da su na svet došla greškom, žive sa osećanjem krivice, poremećenim odnosima sa svojim roditeljima, kao da se nekad napravljena greška produžava i nastavlja da živi i podseća ih na sebe samim svojim postojanjem.

       Postoje, ipak, i druge mogućnosti za probleme. Osim slučajeva u kojima majka želi dete, a otac ne, ili otac jako želi dete dok majka to doživljava kao neku obavezu i sl. a u kom je slučaju sasvim jasno da će problemi nastati, imamo još neke potencijalne probleme.

       Jednostavnost postoji onda kada se roditelji vole i kada žele dete da bi sebi pričinili zadovoljstvo i čega možda i nisu u potpunosti svesni. U svakom slučaju, to je zadovoljstvo i za druge, i to nema ničeg izuzetnog, to nije od apsolutne životne važnosti i ako se desi da nemaju decu oni će preći preko toga.

       Može biti da je uzrok jednoj od dramatičnih strana savremene porodice taj što je ona izgubila skoro sve svoje funkcije: ekonomsku, religijsku, kulturološku, zaštitničku itd. Šta je ostalo? U modernom svetu u kome nam ponašanja uglavnom diktiraju grupe kojima pripadamo i mas mediji, šta je ostalo kao razlog za brak osim pripadanje grupi u kojoj se vašem detetu druga deca neće smejati jer potiče iz braka, a ne iz nezvanične (od strane države priznate) veze.

       Kada dva bića žele da sklope brak, to predstavlja odgovornost koju će morati da preuzmu jedno prema drugom opredeljujući se za sopstveni izbor. Venčati se zbog porodice (tj. zbog svojih roditelja i njihovih pritisaka), zbog toga „šta će svet reći“, zbog dece koja će doći i sličnih razloga, to znači od samog početka se uzajamno obmanjivati, biti na neki način prevaren.

       Ukoliko stvorimo sebi predstavu da je naš svet to drugo biće i ništa drugo, onda taj drugi treba da pruži sve. Naravno da drugi to ne može. Nikada ne možemo ispuniti sva očekivanja koje neko od nas ima. To vodi zaključku da smo pokradeni, da su nas izdali, što izaziva ogorčenost, frustraciju i na kraju indirektnu ili direktnu agresiju. Zato u brak ne treba stupati u ime budućeg deteta jer to sa sobom nosi rizik da ćemo tom detetu to pre ili kasnije, svesno ili nesvesno jako zameriti.


  1. Reproduktivni ili biološki roditelji


       Biološka, reproduktivna dimenzija čini se kao jedna od najvažnijih u našem kulturnom okruženju. Izuzetno je značajno pouzdano znati ko su biološki roditelji deteta. Upliv u značajnost imaju i društveni i istorijski koreni koji, mada danas nisu tako značajni kao nekada, ipak igraju izuzetno značajnu ulogu. Moramo znati ko je „oploditelj“. U našoj kulturi reproduktivna funkcija je vrlo značajna i daje pravo vlasništva nad detetom. „Moje dete, moja krv.“ A ipak postoje neka Afrička plemena u kojima se dete smatra bogatstvom i devojke se udaju tek ukoliko već imaju decu, a gde nije važno ko im je otac, jer je dete samo po sebi bogatstvo.


  1. Sociološki roditelji


       To su „legalni“ roditelji. Oni koji dete priznaju, daju mu prezime, uvode ga u društvena pravila ponašanja, odlučuju o njegovom imenu, imaju ga u svojini. Sociološki roditelj nije nužno i biološki ili namerni roditelj.

       Prezime koje dete nosi je izizetno važno za formiranje identiteta. Postoje prezimena koja je teško nositi. Veoma često poznata prezimena nose sa sobom veliki teret. Problem roditelja je u strahu da ne unište dete ili u strahu da dete neće biti na visini zadatka, da će okaljati porodično ime. Na dete se u ovim slučajevima ne gleda kao na samostalno ljudsko biće već kao na nekoga koga uvažavamo s obzirom na prezime. U ovakvim slučajevima neretko dete čim postane samostalno u dovoljnoj meri, a do čega najčešće dolazi u adolescenciji, počinje sa problematičnim ponašanjem da bi nekako iskazalo sebe, makar to činilo na sasvim pogrešan način.



  1. Psiho afektivni roditelji

       Ovo je roditelj koji je izabrao da bude roditelj zato što voli svoje dete kao partnera. Ne mora obavezno biti biološki, namerni ili sociološki roditelj. On sebe smatra roditeljem.

       Ovakav roditelj voli, brine se, deli dobro i zlo, ulaže osećanja a ne očekuje ništa za uzvrat u budućnosti. Ne očekuje da dete postane lekar, muzičar, roditelj, bilo šta. On čini to što čini iz trenutnog zadovoljstva. 

       Ovo je možda najvažnija dimenzija roditeljstva. Najbolji primer bi bila usvojenja, gde ukoliko su motivi za usvajanje pravi i iskreni detetu se pruža ljubav i poštovanje bez obzira na biološku osnovu.

       Dete ovde nije pretvoreno u objekat, ne postaje rob, životinja, paket, ne pripada nekom drugom ljudskom biću u smislu vlasništva.


Bežanje od kuće

       U adolescenciji potreba za samostalnošću kombinovana sa autoritetom koji nije potkrepljen pravim motivima često dovodi do toga da adolescenti pobegnu od kuće. U ovakvim slučajevima bekstvo je način da se roditeljima stavi do znanja da njihova moć ima granice. To je odgovor sile na silu. To je očajnički krik nekoga koga niko ne sluša. Čije se želje i potrebe ne poštuju, a razmišljanja i stavovi ne vrednuju. Bekstvo je demonstracija apsurdnosti jedne porodične situacije gde je ljubav postala zatvor, gde sila i policija zamenjuju nežnost i pravo na izbor. Činjanica da je neko biloški roditelj ne daje mu pravo vlasništva nad detetom. Što se više prema deci odnosimo kao prema ljudskim bićima, patrnerima, imaćemo manje muke i problema sa njima. Nasuprot tome, što se više plašimo da ih ne izgubimo, više ćemo porodicu pretvarati u zatvor iz koga će tinejdžeri želeti da pobegnu.


Posao kao izgovor očeva, nervozne majke


       Postoje brojna pitanja i problemi kojima se nije nimalo lako baviti, bilo da ste u ulozi roditelja ili u ulozi tinejdžera. Bilo da su u pitanju problemi vezani za odrastanje dece i trenutak kada će ona otići ili oni vezani za svakodnevne opasnosti, kao i one koje kultura u kojoj živimo nosi sa sobom. Roditelji se plaše da se suoče sa tim stvarima, osećaju se neugodno, ne znaju šta da odgovore. Kao način da iz toga pobegnu koriste radne obaveze. Anketa među mladima pokazuje da su najveći problemi sa očevima to što previše rade, što ne idu u korak s vremenom, nisu savremeni i previše su agresivni. Problemi sa majkama su u tome da su uvek nervozne ili iznervirane, takođe suviše rade i ne idu u korak s vremenom, ne razumeju potrebe mladih tj. adolescenata.

Sve ovo ukazuje na nedovoljnu zainteresovanost za odnos sa svojom decom. Suviše često posao služi kao izgovor da bi se izbegli neprijatni razgovori na različita pitanja. Koja su to pitanja?


Neprijatna pitanja:


  1. Seksualnost: mnogo naprednih roditelja se pretvara da se osećaju sasvim prijatno kada se pove de reč o ovoj temi. Jasno je ipak da ova tema roditeljima teško da je prijatna. Roditelji će se pretvarati da su širokih shvatanja, da sa lakoćom govore o tome, ali čim se stigne do suštine ovog pitanja eto užasa. Tinejdžeri to znaju, svesni su toga. Razgovor sa roditeljima na temu seksualnosti često je mučan, a ako to i nije, nikada se ne priča na ličnom nivou, najčešće je u pitanju gotovo školski razgovor, sipanje informacija o „pčelama i cveću“. Često tinejdžeri osećaju sažaljenje prema svojim roditeljima i pokušavaju da im uštede trud, po cenu toga da ostanu bez informacija koje žele i koje su im potrebne.
  2. Ljubomora: Tinejdžeri lako uočavaju ljubomoru i često je uočavaju na pravi način. Posebno su ljubomorni očevi, majke nešto ređe. Roditelji generalno pokušavaju nešto što doživljavaju kao zaštitu svoje dece. Zatvaraju ih, sprečavaju u socijalnim kontaktima sa vršnjacima suprotnog pola. Šminkanje kod devojaka i odevanje koje ističe seksualnost predstavlja čest problem i izvor sukoba.
  3. Odlazak: Ovo je suštinski strah roditelja. Strah da će dete odrasti i otići, da će ga izgubiti.  O ovome treba razgovarati sa svojom decom, potrebno je da shvate da su vam i dalje potrebni i da je moguće imati dobar i kvalitetan odnos, a da se sve ne svede na to da svoju decu držite zatvorene.
  4. Promena je veliki udarac za roditelje na koji se treba nekako navići. Nije u pitanju samo odrastanje dece već sve promene koje taj proces sa sobom nosi.
  5. Oblačenje: sukobi generacija su ovde očigledni. Reoditelji imaju određenu ideju kako dete treba da bude obučeno. Nije to samo pitanje stila, već i razlika odeće za odrasle i odeće za decu. Pokušajte da razumete želje tinejdžera da se oblače kako žele i da prate modu svog doba, da se uklapaju u model koji im postavljaju vršnjaci.
  6. Droga: Ovo je česta i prilično problematična tema. Deca danas znaju o drogama mnogo više od svojih roditelja, a opet je i veliki razlog za brigu. Na kraju, ipak se sve svodi na odnos sa decom i mogućnost da se razgovara.
  7. Pridike umesto razgovora sa decom: Tinejdžeri ne vole da lažu. Oni to čine iz straha ili zato što su primorani. Ključ je u iskrenosti i poštovanju. Ukoliko sa njima pokušate da razgovarate, sa razumevanjem i poštovanjem, umesto da im držite lekcije i pridike možete biti jako iznenađeni rezultatima.
  8. Izlasci: Ključ svega je umerenost. Ne treba ni previše ograničavati... Roditeljska zabrinutost je sasvim razumljiva ali tinejdžeri će naći način da ostvare makar deo svojih namera. Poslužiće se i lažima ako bude neophodno. Mnogo je bolje imati dogovor koji će i roditelji i tinejdžer smatrati dovoljno dobrim i zadovoljavajućim.
  9. Udvaranje: Nemojte imati dva aršina za mušku i žensku decu. Osim što to ostavlja tragove na psihu deteta, izazivaće bunt i dodatne probleme. Nemojte nikada dozvoliti muškom detetu da duže ostane napolju, ili da učini nešto što ženskom detetu zabranjujete.
  10. Autoritet: pitanje autoriteta često izaziva osećaj krivice kod roditelja. Da li pokazivati autoritet ili decu pustiti da se ponašaju kako žele u cilju sticanja slobode? Tinejdžeri često osećaju da je autoritet maska iza koje se roditelji kriju i postupaju u skladu sa tim. Pretvaraju se da se plaše roditelja, mada to nije istina. Setite se ovoga kada sledeći put dođete u dilemu da li pokazati autoritet ili ne.


Ključ svega je komunikacija. Odrastanje nije lako. Ako ne verujete, setite se svog. I potom učinite sve što je u vašoj moći da olakšate vašem tinejdžeru taj komplikovani period. Ulaganje truda i vremena u dobar odnos sa vašim detetom je investicija koja se uvek višestruko isplati.


Anketa među mladima pokazuje da su najveći problemi sa očevima to što previše rade, što ne idu u korak s vremenom, nisu savremeni i previše su agresivni. Problemi sa majkama su u tome da su uvek nervozne ili iznervirane, takođe suviše rade i ne idu u korak s vremenom, ne razumeju potrebe mladih tj. adolescenata.



Autor teksta

Jelena Orlandić