«Strah od života – O anksioznosti i paničnim napadima»

Koautorska knjiga Renate Senić i Nebojše Jovanovića

 

“Strah od života”

            Sa zadovoljstvom najavljujemo, u izdanju Beoknjige, prvo izdanje knjige «Strah od života» koja na živopisan i dinamičan način razotkriva čitaocima uzroke, načine ispoljavanja i nošenja sa anksioznostima, panikom i paničnim napadima.  Knjiga je koautorsko delo psihologa Renate Senić i  Nebojše Jovanovića koji jednostavnim i slikovitim jezikom približavaju psihologiju svakodnevnom životu i kroz mnoštvo primera otkrivaju tajne nastanka strepnje, kao i mnogobrojne načine za prepoznavanje i oslobađanje od tog neprijatnog, jakog i preplavljujućeg osećanja. Delo je namenjeno svima, jer smo svi skloni da u pojedinim životnim situacijama ili fazama osetimo strepnju, tremu, teskobu i, da možda usled toga, ponekada i posustanemo, izbegnemo neprijatnu situaciju i «uplašimo se od života». Verovatno među prijateljima imate nekog koga biste opisali kao da «stalno brine oko svega» i izbegava upuštanje u razne životne situacije, od kojih bi mu mnoge donele korist i zadovoljstvo, samo kada bi smeo da pokuša. Verovatno ste se i Vi nekada «uplašili od života» i sebi učinili medveđu uslugu jer se niste usudili da rizikujete. U ovoj knjizi opisujemo razloge iz kojih ljudi strepe, nepotrebno i preterano brinu i paniče, i otkrivamo načine na koje to možemo prevazići.

            Neretko se desi da snažne brige prerastu u panične napade. Panični napadi se doživljavaju kao jako neprijatno uskustvo, koje ljudi često opisuju kao «smak sveta», «nepodnošljivo stanje», osećaju se kao da će da se onesveste ili umru. Panični napad je moćno sredstvo za održavanje straha od života, kojim ljudi nesvesno opravdavaju svoje razloge da se ne uhvate u koštac za životnim izazovima.

Ukoliko ste doživeli panični napad,  «Strah od života» je idealno štivo u kom ćete pronaći opise iskustava mnogih ljudi sa sličnim teškoćama, uvideti da niste usamljeni, «ludi» i da nema razloga se stidite  jer postoji mnoštvo načina za rešenje Vaših problema.

 

Panični napadi su česti problemi ljudi u današnjem vremenu i, iako možda mislite da će trajati zauvek, mnogi ljudi su ih se rešili, prevazišli i ostavili iza sebe. Izlaz svakako postoji, a knjiga koju Vam predstavljamo je vodič i oslonac na putu do rešenja.

 

Šta da očekujete od knjige «Strah od života»?

 

 

Nemojte, međutim, očekivati instant rešenja za svoje probleme. Rešenje postoji i knjiga Vam može služiti kao vodič da do njega dođete. Činjenica je, ipak, da se problemi ne rešavaju preko noći, i da su nam na putu do cilja potrebni trud, volja i istrajnost.

 

Dijagnostifikovanje napada panike

 

            Kroz ovaj članak ću Vas upoznati sa osnovnim temama kojima se knjiga bavi. Valjalo bi na početku definisati anksioznost i napade panike. Za dijagnostifikovanje stanja anksioznosti je najbolje voditi se parolom «od viška glava ne boli» i uzeti što više relevantnih podataka o osobi, uključujući sve njene subjektivne žalbe. Kako ljudi koji pate od anksioznosti i panike često smatraju da sa njima nešto organski nije u redu, prvo se javljaju na pregled kod lekara opšte prakse ili kardiologa pa, tek kada se iskljuće potencijalne srčane disfunkcije i ostala organska oštećenja, osoba se šalje na razgovor kod kliničkog psihologa. U zdravstvenim ustanovama klinički psiholozi često predstavljaju dijagnostičare koji utvrđuju kliničku sliku pacijenta, koga posledično šalju kod psihijatra, ako za to ima potrebe. Prilikom osećanja hronične anksioznosti ili napada panike, čest je slučaj da se klijentima prepišu anksiolitici, koji bi u trajanju od četiri do šest nedelja trebalo da poprave emocionalno stanje pacijenta. Anksiolitici ne bi trebalo da se uzimaju više od šest nedelja u kontinuitetu, jer posle tog perioda preti opasnost od stavarnja ozbiljnih adikcija na lek i od ozbiljnih apstinencijalnih simptoma po prestanku uzimanja leka.

            U današnje vreme ljudi najčešće traže pomoć oko problema koji imaju veze sa anksioznostima i brigama. Reakcije na stres, anksioznost i paniku su arhaične. Sve reakcije koje su se našim precima javljale kao reakcije na strah, a u današnje vreme se javljaju kao reakcije na anksioznost i paniku, predstavljaju primitivan odgovor organizma koji je u psihologiji poznat kao «flight or fight», odnosno «bori se ili beži» situacija. Zovemo ga primitivnim jer je nasleđen od životinjskih vrsta, a predstavlja urođeni genetski mehanizam koji nam pomaže da se zaštitimo u životu. Kada se nađemo u flight or fight modu, hemijski procesi koji se odvijaju u našim mozgovima se menjaju. Deo mozga zadužen za kontrolu našeg racionalnog mišljenja biva zaobiđen i ulazimo direktno u mod koji je zadužen za borbu ili beg. Ovaj mehanizam je dizajniran tako da izaziva mnogobrojne mišićne reakcije i kontrakcije i veliki fizički napor. Fizička aktivnost efektivno metaboliše (razrađuje) hormone stresa koji su otpušteni kao rezultat aktivacije fight or flight odgovora. Kada «opasnost» prođe, odnosno kada pretnja bude eliminisana, naše telo i um se vraćaju u mirno stanje.

 

            Anksioznost je tipičan poremećaj, osnova anksiozne, ali i svih drugih vrsta neuroza. Anksiozna neuroza podrazumeva manje više sistematizovani emocionalni poremećaj koji se definiše osećajem nejasnog straha, i ispoljava na razne načine, tenzijom, razdražljivošću ili panikom. Anksiozna dispozicija se prepoznaje ukoliko se klijenti dugo žale na somatske tegobe. Takođe, akutni i hronični stres je moguć okidač anksioznih stanja. Međutim, klijenti se ne žale uvek na simptome anksioznosti kao na vodeći simptom, jer anksioznost može da bude povezana sa različitim drugim mentalnim problemima. Mada anksiozni ljudi često nastavljaju da rade, oni pate od smanjene koncentracije i dezorganizovanosti, te se žale na gubitak interesovanja za spoljašnji svet. Iako, uglavnom, ne ostaju potpuno onesposobljeni, vrlo često počinju da sve manje i manje uživaju u stvarima koje su im prethodno donosile zadovoljstvo. Anksiozna stanja se, u većini slučajeva, javljaju između početka puberteta i šezdesetih godina života. Ukoliko se anksioznost kao simptom javi kod starijih osoba po prvi put u njihovom životu, to je najverovatnije signal za početak depresivnog stanja.

 

Nastanak anksioznosti prema principima racionalno emotivno bihejvioralne terapije (REBT-a)

 

            Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti da ljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja. Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Misli o određenim događajima i značenje koji im sami pripisujemo su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj i naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi. Veza izgleda ovako: nešto, za nas bitno, se desilo. Mi tome što se desilo pridajemo određena značenja, mislimo o tome na određen način i sebi govorimo nešto o tome što se desilo. Taj unutrašnji govor, i određenje značenja koje za nas ima događaj koji se desio, stvaraju naše emocije povodom tog događaja i definišu naše ponašanje u odnosu na njega. Dakle, anksioznost, prema konceptima REBT-a, ne nastaje, već je mi sami pravimo. Činimo sebe sami uznemirenim povodom određenih stvari zato što na određeni, anksiozni način, mislimo o njima. Kada  mislimo na način tipa « Ne bi li bilo grozno da se –takva-i-takva- stvar desi» vrlo lako sebe možemo da načinimo anksioznima. Anksioznost je nezdrava emocija koja nastaje usled tumačenja neke potencijalne pretnje u budućnosti i našeg zahteva da se pretnja ne obistini, da imamo potpunu kontrolu nad situacijom, koja treba da bude izvesna. Proces nastajanja anksioznosti prema REBT-u bi se mogao opisati na sledeći način:

  1. zahtevamo da svet oko nas bude komforan i da se život odvija onako kako želimo
  2. ako se ovaj zahtev ne ispuni, mi doživljavamo preplavljujuću anksioznost
  3. ideja da je strašno doživeti neprijatnosti i anksioznosti potkrepljuje ideju da ako nešto strašno može da se desi mi i treba da povodom toga brinemo
  4. što dovodi do stvaranja još veće anksioznosti

            Napadi panike nastaju po istom ovom principu. Što su naši zahtevi za izvesnošću i kontrolabilnošću različitih situacija jači, to je verovatnije da ćemo se naću u začaranom krugu anksioznosti. Na posletku, ovi zahtevi postaju automatizovani, a nagomilana anksioznost prerasta u napad panike. Kako je anksioznost sama po sebi neprijatna, ljudi neretko postaju anksiozni povodom toga da mogu postati anksiozni. Ovo iščekivanje anksioznosti, koju smatramo da ne možemo sprečiti, vodi udvostručavanju osećanja strepnje, koja na posletku vodi do tumačenja da gubimo kontrolu nad sobom i svetom i uvodi nas u napad panike.

 


Kako se izlazi iz tog kruga?

            Jedan od odgovora je poseta psihologu, drugi od odgovora je učenje kako da se suprotstavljamo svojim iracionalnostima i motivisanost da u tim suprotstavljanjima istrajemo sve dok ih ne zamenimo funkcionalnijim, realističnijim i logičnijom pogledom na svet.

Knjiga «Strah od života» Vas uči kako da pobedite nefunkcionalne životne filozofije i izgradite realističan i zdrav pogled na svet, ojačate i učinite sebe otpornim na parališuća stanja anksioznosti i panike.

 

Anksioznost i panika iz psihoanalitičkog ugla gledanja

 

            Za razliku od percepcija i ponašanja, psihoanalitički pristup se bavi našim dinamičkim nesvesnim delom ličnosti, u kome se konstantno odigravaju procesi, konflikti i mirenja različitih delova naše ličnosti, mimo naše svesti. Psihoanalitička teorija pretpostavlja da se naš celokupni život odvija na dva nivoa: svesnom i nesvesnom. Psihički i emocionalni simptomi nastaju iz aspekata života koji su barem delom nesvesni.U prošlosti, kada je psihoanaliza počela da se sreće sa klijentima sa paničnim napadima, postalo je jasno da ova grupa kliijenata poseduje intenzivna osećanja ljutnje koja su često totalno ili delimično nesvesna. Tipično za ljude koji imaju probleme sa napadima panike je da teže da minimiziraju ova osećanja u terapiji, tokom inicijalnih razgovora o problemu. Ali, kako razgovori postaju dublji, počinje da se primećuje bes kao veoma značajna stavka mentalnog života koja je povezana za počecima napada panike. Povezujemo ova delimično ili potpuno nesvesna osećanja sa okidanjem paničnog napada.

            Frojd je definisao jedan centralni princip u organizaciji psihičkog života – a to je princip zadovoljstva, koji kaže da ljudi nesvesno izbegavaju ono što im nije prijatno. Stepen u kome ljudi izbegavaju neprijatne stvari varira od čoveka do čoveka. Uprkos neprijatnosti koju donosi jedan napad panike, iz psihoanalitičke perspektive, panični napad predstavlja najmanje nepoželjni ishod za razrešenje unutrašnje konfliktne situacije. Drugim rečima, unutrašnji konflikti, uključujući besne fantazije i strahove od gubitka koji oslikavaju simptome, stresniji su i neprijatniji od samog napada panike! Ovo viđenje vam, možda, zvuči malo preterano. I možda se pitate, a posebno oni koji su na svojoj koži doživeli sve neprijatnosti koje nosi napad panike, kako je moguće da bi bilo ko izabrao napad panike umesto neke nesvesne fantazije. Moguće je tako što naše nesvesno ne funkcioniše prema principima odbrane, i ljudi svoje nesvesne fantazije doživljavaju toliko uznemirujuće da ih je užasno strah da ih puste u sopstvenu svet, da ne postanu stvarnost. Zato se oni brane. Brane se tako što potiskuju, «guraju» u nesvesno svoje konflikte i nedozvoljene želje. Međutim, potiskivanje ne biva uvek uspešno, te se potisnuti sadržaji nakon nekog vremena vraćaju na površinu. U vidu simptoma. Jedan od mogućih simptoma je napad panike. Napad panike, čije uzroke ne razumemo, tolerišemo mnogo lakše nego sopstvenu agresivnost i destruktivne fantazije, o kojima ne želimo ništa da znamo. Napad panike je, takoreći, izbor manjeg od dva zla.

            Strahovi od odvajanja od bliskih osoba i bes su centralne tačke početka napada panike, kao i održavanja ovih problema. Od detinjstva, individua koja je sklona da se na paničan način bori sa svojim osećanjima neadekvatnosti i idejom nezavisnosti, ostaje zavisna kako bi ostala sigurna. Ova zavisnost, zasnovana na strahu, može da se razvije od urođenog straha ka nepoznatim stvarima, ili može da se razvija kroz stvarna traumatična iskustva, kao što su gubici ili pretnje napuštanjem. U bilo kom od ovih slučajeva, dete se suočava sa roditeljom koji mu pruža nedovoljnu adekvatno zaštitu i potporu, i dete reaguje ljutinom na ovakva neadekvatna ponašanja roditelja koja doživljava kao odbijanja ili napuštanja. Ta ljutina, odnosno bes, okida anksioznost iz straha da će ovakvo nekonzistentno ponašanje roditelja dovesti do daljeg slamanja veza između deteta i njih, što sve povećava dečiju zavisnost koja je prožeta strahom. Ponavljanja ovih začaranih krugova se dešavaju u odraslom dobu kada se fantazije ili iskustva o prekidu veza sa roditeljima u prošlosti ponovo jave, što često biva okinuto značajnim životnim događajima. Psihološki nesvesni mehanizmi odbrane predstavljaju napore osobe da se porekne bes i da se napravi bliža i jača veza sa određenim bitnim osobama, kroz prenaglašavanje pozitivnih osećanja. Ali, zbog osećanja besa i ljutnje koja su barem delimično nesvesna, ove odbrane ne uspevaju da umanje doživljenu pretnju za raspad bitnog odnosa, što vodi početku napada panike.

 

O.L.I. metod- Integrativna Psihodinamska Psihoterapija i napadi panike i anksioznosti

 

           

Zašto bi se čovek toliko uplašio života, ili nečega u životu, da ga uhvati panika? Prema O.L.I. metodu, čiji je autor psihoterapeut Nebojša Jovanović, odgovor na to je: zato što oseća da mu nedostaje neka sposobnost, ili sposobnosti, kojima bi mogao da prevlada situaciju ili problem. O.L.I. metod ne poriče da u osnovi paničnih stanja ili napada mogu stajati mnoge stvari o kojima govore različiti psihoterapijski pravci: nesvesni uzroci, trauma, iracionalna uverenja, životni skript...Sve je to tačno. Ali, zašto neko drži u nesvesnom neke sadržaje koje bi mogao da osvesti i prevaziđe? Zašto ponavlja traumu umesto da je osvesti, psihološki obradi i prevaziđe? Zašto inteligentna osoba stvara i održava iracionalna uverenja o sebu, svetu, životu? Ako bi sama, i bez pomoći strčnjaka, razmislila o načinu na koji misli, mogla bi da shvati da ima iracionalna uverenja. Život nas stalno suočava sa našim iracionalnim uverenjima kroz posledice sa kojima se suočavamo. Zašto ne učimo iz tih iskustava?

Prema O.L.I. metodu, odgovor na pitanje “zašto se ljudi plaše života” leži u emotivnim sposobnostima (našim “softverima za obradu emocija) koje nismo razvili, a koje bi nam omogućile da izađemo na kraj sa životnim problemima.

 Kad ne razvije neophodne emotivne sposobnosti, čovek pokušava da rešava životne probleme onako kako ume i može bez tih sposobnosti. Pronalazi različite načine kako da obavi neki životni posao bez neophodnog alata, da „skpi” nešto „kako-tako”, po principu „drži vodu dok majstori odu”. Na taj način ljudi razvijaju organizovane sisteme misli, emocija i ponašanja koje u O.L.I. metodu nazivamo „kontraveštine”. Kontraveštine su nelegitimni načini da se obave neki životni zadaci, oblici „fušeraja” kojima pokušavamo da „zakrpimo rupe” u sopstvenim sposobnostima da se nosimo sa životom. One su, na kraće staze, lakši načini da se prevaziđe neka tenzija, neugodnost, bol...ali, na duže staze, zaustavljaju razvoj naših životnih kompetencija-sposobnosti, i koštaju nas puno. Kontraveštine su naizgled lakši, ali izrazito skupi načini da se prevaziđu neprijatne emocije i stanja. To su oblici „poslovanja sa životom na crno”, oblici lenjosti koje plaćamo skupo, ali na odloženo plaćanje. Jedno od životnih pravila, zakona po kojima funkcionišu ljudi, i kojima učimo svoje klijente u O.L.I. psihoterapiji glasi „ljudi rade ono što ne bi smeli zato što ne rade ono što bi morali”. Ljudi koriste razne manipulativne veštine (kontraveštine) na sebi i u odnosima sa drugima zato što nisu razvili ili ne koriste (zbog blokada) legitimne ljudske sposobnosti za nošenje sa životom. Kako “bez alata, nema ni zanata”, kad život pred nas postavi neki zadatak za koji nismo razvili sposobnosti, hvata nas strah od života.

            Ako nismo razvili bazične emotivne sposobnosti neophodne za nošenje sa životom, preostaju nam, u suštini, samo dve moguće strategije. Jedna je da “umanjimo život”, a druga da povećamo sposobnosti. Ako “umanjimo život”, smanjićemo i strah od njega. Umanjićemo svoje potrebe, svesti ih na nužni minimum, i nećemo se, u tolikoj meri, suočiti sa nedostatkom svojih sposobnosti. U tom slučaju nećemo imati ni napade panike. Patićemo, najverovatnije, od neke druge vrste problema (dosade, apatije, praznine, besmisla...), ali ne i od panike. Ako povećamo sposobnosti po meri svojih potreba, nećemo patiti ni od kakve neurotične patnje. Što smo “bolji majstori” (sa razvijenijim “alatkama”-sposobnostima), biće više onih lepih od onih ružnih stvari u našim životima. O.L.I. metod je procedura usmerena na razvoj tih bazičnih emotivnih sposobnosti neophodnih za nošenje sa životom. U knjizi ćete saznati koje su to sposobnosti i kako se one mogu razvijati.

 

 

 

 

Renata Senić

064 2474075

e-mail: renata.senic@gmail.com

 

 

Izvodi iz knjige se mogu naći na www.akademijauspeha.com