Stid

Šta je stid

       Stid je jedna veoma kompleksna emocija koja se kroz odrastanje razvija i prolazi kroz različite faze. Neki naučnici kažu da je dete sposobno da se stidi već oko 4. meseca, dok drugi kažu da se stid javlja tek posle druge godine. Da bi se stid javio potrebno je da se dete odvoji od majke, da mu se osposobe kapaciteti za mišljenje, uviđanje, kao i predviđanje. Potrebno je da dete zna da neki postupak nije u redu da bi se toga stidelo. Znači, ova emocija uključuje mišljenje i to tako da podrazumeva razvijenost kapaciteta za mišljenje. Stid je u početku života malog raspona. Dakle, deca dok ne upoznaju svet nemaju mnogo povoda da se stide. Deca se uglavnom stide onih stvari za koje roditelji kažu «no-no, to je ružno». U toku razvoja dete upoznaje svet, postaje adolescent i čovek, saznaje mnoge stvari i stid se kao reakcija sve više širi. Ipak, za neke ljude možemo reći da su «bestidni», a za neke da se previše stide. To se dešava zato što smo odgajani u različitim porodicama i različitim kulturama koje nam u različitom stepenu i oko različitih stvari ulivaju stid. Nakon ovoliko puta ponovljene reči «različito» uviđamo da stid nikako ne može biti univerzalan fenomen, već se znatno razlikuje od pojedinca do pojedinca.


Stid je, u stvari, nezdrava emocija. Zdravi pandan stidu bi bio žaljenje. Dakle, nije poželjno da se stidimo ma šta uradili, to nam može samo odmoći u preuzimanju konstruktivnih mera. Postoji znatna razlika između stida i žaljenja koja se vidi u načinu razmišljena kao i u preuzimanju akcija


Razlike između stida i žaljenja

       Postoji znatna razlika između stida i žaljenja koja se vidi u načinu razmišljanja kao i u preuzimanju akcija. Kada se osoba stidi, njeno je mišljenje kruto i preterano. Ona precenjuje negativne posledice događaja, u stanju je da se užasava nad učinjenim da previđa katastrofalna ishode, da preteruje u ubeđenosti da je drugima stalo do njenog stidnog događaja i da svi oni o tome razmišljaju, pa čak je i ismevaju. Ovakvo preterano razmišljanje rezultuje preteranim ponašanjem. Tada osoba pokušava da pobegne od drugih, da se sakrije u «mišiju rupu» i tamo se stidi sama. Takođe, osoba može postati i agresivna i težiti da napadne i omalovaži druge ljude kako bi se spasila od sopstvenog srama, za koji veruje da je jako koban po nju. Osoba koja se stidi ne želi da čuje racionalna objašnjenja da će taj stid proći i da ništa nije toliko strašno. Ona je gluva za takve primedbe i radije očajava. Dakle, ovako misle i ponašaju se osobe koje se stide. Sa druge stane postoje osobe koje žale za određenim postupcima. Kako je žaljenje zdrava emocionalna rekacija, ono ima sasvima drugačije poreklo u mišljenju i ishode u ponašanju. Ova osoba bi takođe mislila da je učinjeno loše i ne bi bila srećna zbog toga, ali bi bila u stanju da realno sagleda činjenice i ne bi bila sklona preterivanju značaja osređene situacije. To bi se videlo i u njenom ponašanju. Ova osoba niti bi eskivirala ljude, niti bi bila agresivna prema njima, već bi se sa njima suočila uprkos počinjenom i nastavila da živi sa tim. Dok stid koči normalna život, žaljenje pokreće ka ispravljanju problema. Dok stid nas same vuče u propast i očaj, žaljenje nam otvara oči da budemo oprezniji sledeći put. Iz ovih razloga, stid nije zdrava emocija, dok žaljenje jeste. Ako je nešto sramno otkriveno onama, realno je da zbog toga žalimo, ali preterano i nerealno je da se zbog toga stidimo.


Zašto se neko stidi, a neko žali

Ali, da počnemo od početka. Zašto se neko stidi, a neko žali nad učinjenim, zašto postoje ljudi koji se ponašaju potpuno «bestidno», bez ikakvog kajanja? Koji je mogući uzrok svemu tome? Da bismo odgovorili na ova pitanja moramo se vratiti u detinjstvo. Roditelji igraju najvažniju ulogu u budućem razvoju deteta. Njihov način ophođenja prema deci je od izuzetne važnosti i značaja za buduće dečije ponašanje. Počnimo onda od roditelja. Nekada izgleda da je neophodno da roditelj uputi verbalnu grdnju svom detetu, pitanje je samo na koji način se to radi. Ako roditelj to čini tako da se dete oseti kao da je ono samo loše, bezobrazno ili razmaženo, to će detetu stvarati stid i mnoge druge negativne posledice. Na primer, izjave poput «ti si bezobrazan dečak» ili «ponašaš se kao beba» u stvari znače «dobri dečaci se ne ponašaju poput tebe» i «odrasti već jednom». Ovo samo po sebi može biti mučno. Dete možda nije želelo ništa loše da učini, a rečeno mu je da nije dobro. Ono ne zna šta treba da radi, a zbog stida guši svoju ličnost i počinje da pazi na svaku sitnicu. Izjava «odrasti već jednom» je apsurdna. Nije realno da roditelji očekuju od deteta da odraste preko noći. To je prosto nemoguće. Postoje još opasnije izjave koje roditelji upućuju deci, na primer «dečaci ne plaču», «nemoj da se kmeza», «očvrsni malo». Ovakve kulturološki provocirane fraze čine da imamo na posletku «prave balkance» i «mamine princeze», ali i da devojčica izraste u «tatinog sina» ili dečak u «maminu devojčicu». Šta god da se desi od mogućih situacija, nije dobro. Dobro je samo da dete bude ono što jeste. Iako kultura više voli «balkance» i «princeze», a manje «muškarače» i feminizarane muškarce, generalno nijedna solucija nije dobra. Sve su ove situacije tesno povezane sa onim što se sme, onim što se ne sme, onim što mora i onim kako treba. To sve gradi jedan okvir za osećanje određene vrste stida, naravno u zavisnosti od toga kako je dete vaspitano.


Istraživanje sprovedeno na školarcima u Kanadi je pokazalo da samo 4% dece nije izloženo verbalnoj agresiji roditelja, destruktivnom kriticizmu, etiketiranju i odbacivanju. Sve ove stvari su roditelji radili da bi postideli svoje dete sa najbojom namerom

       Roditelji često predpostavljaju da ako postide dete oko nečega, ono će naučiti da je to loše, te više to neće raditi. To je tačno, ali koje su posledice toga, retko se koji roditelj zapita.



Posledice stida


       Iako mnogi roditelji žele da postiđivanjem svoje dece doprinesu poboljšanju njihovog ponašanja i često u tome uspevaju, to ne može biti kraj priče. Pogledajmo dublja osećanja deteta koje je postiđeno. Njegovo samopoštovanje može biti jako ugroženo. Samopoštovanje se gradi na osnovu onog što deca čuju o sebi od drugih, u prvim godinama pretežno od roditelja. Ako roditelji upućuju česte kritike na račun ličnosti deteta, dete će o sebi početi da misli kao o lošoj osobi. Javljanje konflikta između onog što dete želi da uradi i težnje da zadovolji želje roditelja može proizvesti jaku strepnju kod deteta, tako da ono postane nesigurno i preterano poslušno. Nijedno dete ne uspeva uvek da udovolji svim željama roditelja, pa onda kada nešto zgreši, stiže ga jako osećanje stida i inkompetencije. Kada se ovakva osećanja ugrade u detetovu ličnost, ona će tu ostati i kada dete odraste i mogu rezultovati trajnom nevericom u sopstvenu sposobnost odlučivanja i preteranom opreznošću i čak izbegavanjem situacija koje nisu sigurne. Kao što nije dobro srlljati u nepoznato, nije dobro ni eskivirati svaki rizik i živeti pod strahom od posledica. Istraživači su se potrudili da ustanove do kakvih sve posledice u životu stidljivost može da dovede. U jednom istraživanju je ustanovljeno da stidljivi ljudi slabije ulaze u različite socijalne situacije od nestidljivih ljudi, manje pričaju, manje gestikuliraju i osećaju se usamljenije. Stidljivi muškarci stupaju u brakove i imaju decu u poznijim godinama od nestidljivih, njihovi brakovi su manje stabilni, oni imaju veće teškoće u poslovnih uspesima i karijeri. Pošto stidljivi ljudi ne vole svoju stidljivost i teže da je se oslobode na različite načine, često se late najlakšeg načina za pobeđivanje ove neprijatne emocije. Tako često posežu za alkoholom, koji smanjuje tenziju, a to kasnije može dovesti i do zloupotrebe supstanci, i težih zdravstvenih posledica.  Na kraju, ljudi počinju da koriste svoju stidljivost kao izgovor za svaki neuspeh i povlačenje. Kada god se ne odvija nešto prema njihovim željama i planovima, oni to sebi i drugima objašnjavaju kao posledicu stida. Ovakav pesimističan stav, ako se koristi na duge staze, zaista može odvesti socijalnoj izolaciji i hroničnom nezadovoljstvu.



U jednom istraživanju je ustanovljeno da stidljivi ljudi slabije ulaze u različite socijalne situacije od nestidljivih ljudi, manje pričaju, manje gestikuliraju i osećaju se usamljenije. Stidljivi muškarci se kasnije žene, imaju manje uspeha u karijeri, češće postaju alkoholičari i postaju socijalno izolovani u poređenju sa manje stidljivim muškarcima.

Str 2-3


U kakvim porodicama se razvija stid kod dece


       Helen B. Lewis se bavila značajem stida kod ljudi sa kojima je radila psihoterapiju. Da bi ispitala ovu negativnu emocija, ona je istraživala porodične obrasce ponašanja. Zaključila je da se stid javlja u porodicama koje se služe sledećim manevrima vaspitanja: poniženje, etikterianje, napad na samopoštovanje. Stid se provlači kroz mnoge druge reakcije i deluje kočeće na pojedinca i njegovu spontanost.  Najčešće manifestacije stida su skrivanje pogleda, crvenjenje, grickanje usana ili jezika, usiljen smešak i vrpoljenjeDrugi odgovori mogu biti i besno ponašanje, odbijanje i nepriznavanje,  preterivanje ili pokušaj odbrane. Kako je stid snažna, nezdrava emocija, ona utiče na našu sposobnost mišljenja i rasuđivanja, te je jedna od čestih posledica stida mentalna konfuzija i nemogućnost donošenja odluka. Upravo zbog ovih posledica ljudi često postaju izolovani ili socijalno neprilagođeni.



Kako sprečiti stid?


Jedan od osnovnih saveta roditeljima je da ne etiketiraju svoju decu. Naravno da oni moraju modelovati svom detetu, davati mu savete i usmeravati ga. Ali, umesto negativnih poruka mogu mu slati pozitivne. Svaki roditelj može uputiti vaspitnu kritiku koja neće nositi negativne posledice. Na primer umesto rečenice «dobri dečaci se ne ponašaju tako» koja u stvari znači «ti si loš dečak», roditelji mogu reći «ti si dobar dečak, a ovaj postupak je loš, nemoj raditi to tako već...» tada nastupa roditeljsko podučavanje i usmeravanje ka dobrim delima, koje kod deteta ne izaziva stid i osećanje nekompetentnosti. Dete će naučiti lepe manire, a da pritom neće imati utisak da je ono samo nevaljalo ili loše. Dakle, promena u stavu bi se mogla nasloviti kao «poštovanje umesto postiđivanja». Svako dete ima prirodnu želju da razvije socijalnu svest, jer ima prirodnu potrebu za ljubavlju roditelja. Da bi zadobilo tu ljubav ono će se ponašati onako kako roditelji očekuju od njega. I postiđivanje i poštovanje dovode do jednako dobrih vaspitnih efekata, osim što postiđivanje nosi sa sobom negativne posledice, dok poštovanje deteta izgrađuje samopoštovanje kod njega i sposobnost poštovanja drugih.


Razumevanje kao vaspitna mera


Deca i ljudi prolaze kroz razvojne stadijume. Kao što je svakom logično da dete od dve godine ne može da se bavi filozofijom, tako su logični i manje poznati aspekti emocionalnog razvoja. U određenom stadijumu razvoja osoba je sposobna da da čini samo ono što je u njenim moćima. Ako roditelji očekuju od dvogodišnjeg deteta da ima puno razumevanje za druge, oni zaista prekoračuju sposobnost njegovog razvojnog stupnja. Dvogodišnjaci mogu izgledati veoma sebično, ali to je u skladu sa njihovom zrelošću. Trogodišnjaci mogu biti veoma neposlušni, ali to je zato što pokušavaju da se odvoje od roditelja kako bi počeli da grade svoj identitet. Roditelji koji nisu upućeni u razvojne stadijume, mogu se naći veoma uvređeni zbog «neposlušnosti» svog deteta i posezati za neprimerenim vaspitnim merama. Umesto kažnjavanja i postiđivanja, razumevanje je dobrodošlo.


Ako roditelj razume kapacitete i ograničenja svog deteta, neće se ljutiti već će mu pomoći da uspešno savlada razvojne zadatke. Podatak koji može zaprepastiti je da upravo postiđivanje i nerazumevanje lako može dovesti do pogrešnog ponašanja.


       Pošto postiđivanje vrši roditelj koji ima više moći od deteta, dete se lako može osetiti bespomoćno. Nekada deca iz ovog osećanja bespomoćnosti izlaze tako što preokrenu uloge. Tako je moguće da dete pronađe neko manje i slabije dete nad kojim će pokazivati svoju moć, strogost i postiđivanje koje je naučilo od roditelja. Ako postoji puno tenzije u roditeljskom domu, ako su vaspitne mere stroge, dete će naći ventil od prekomerne tenzije tako što će ispoljavati svoje «nevaljalo» ponašanje. To može biti i način deteta da pokaže da mu se ne sviđa određen način vaspitanja i da ne ume da se prilagodi tenziji. Roditelji koji tada postaju još restriktivniji, mogu dresirati svoje dete da se ponaša «uljudno», ali u njega neće ugraditi mehanizam razumevanja i samorazumevanja. Dresura se sprovodi samo tamo gde razumevanje nije moguće, u svakom drugom slučaju ona nije primereno sredstvo podučavanja.


Stid u kasnijim godinama

       Stid je u kasnijim godinama javlja kao unutrašnji glas koji sputava naše slobodno delanje. Taj glas predstavlja veoma kritičnog sudiju koji se javlja kada god učinimo nešto pogrešno, kako bi nas omalovažio i obezvredio. U stvari, taj unutrašnji glas je malo modifikovana varijanta onoga što smo čuli ranije od naših roditelja ili drugih važnih osoba, ali često možemo sami i da uvećamo njegovu kritičnost. Ako smo kao deca bili često postiđivani, naš mehanizam samopostiđivanja je možda ojačao do te mere da smo postali najstrožije sudije na svetu. Tada se pali alarm za svaku počinjenu grešku i osećamo jak stid povodom nje. Ovaj proces suđenja možemo čak da se prenesemo na druge ljude, tako da možemo osećati stid kada neko drugi uradi nešto neprikladno. Ovo uopšte nije retka pojava. Pojedinac postaje sudija i sebi i ostatku sveta i teži da kontroliše ponašanje drugih ljudi, isto kao i sopstveno. Kada to ponašanje ne podlegne kontroli, javlja se snažan osećaj stida, koji samo tom pojedincu šteti. Tako se on može stideti nečega što je rekao ili uradio njegov prijatelj, partner, roditelj. To može voditi čestim kritikama i jakom nezadovoljstvu. Ali, uglavnom nikada ne vodi promeni ponašanja drugih ljudi. Baš u tome je štos. Kako ne možemo da kontrolišemo druge, a ni svako svoje ponašanje, od takvih pokušaja bi valjalo odmah odustati. Psiholozi ovaj osećaj stida koji osećamo povodom ponašanja drugih ljudi nazivaju vikarijskim stidom. Vikarijski stid je povezan sa količinom ličnog stida, kao i sa crtom neurotičnosti. Ljudi koji su veoma skloni osećanju stida mogu čak osetiti stid druge osobe koja se trenutno stidi i «zaraziti» se njime. Naravno, ovo je veoma nezdrava vrsta saosećanja i može se porediti sa slabim imuno sistemom koji je neotporan na prehladu i grip. Umesto toga, valja jačati naš imuni sistem stalnom borbom protiv stida. Naš unutrašnji sudija će jačati ukoliko ga hranimo osećanjem stida. Ali, isto tako može da oslabi ukoliko sebi i drugima dozvolimo da pravimo greške. Svaki čovek nekad pogreši, nekad se ne prikaže kako bi želeo, nekad napravi čak i veliku grešku, pa čak i štetu. Umesto da se osuđuje povodom toga i trpi posledice stida, valjalo bi da dopusti sebi sopstveno «nesavršenostvo». Tek kada prihvatimo sebe kao nesavršene, možemo konstruktivno raditi na poboljšanju te nesavršenosti i popravljanju grešaka. Tek kada shvatimo da su i drugi nesavršeni, možemo ih prihvatiti takve kakvi jesu.


Čega se sve ljudi stide?


       Preterano osećanje stida se može javiti u odnosu na mnogo životnih situacija. Ako osoba ima prevelika očekivanja od sebe i teži perfekcionizmu, ona se može stideti svakog malog nesavršenstva i sputavati sebe da normalno živi ili uživa. Svaki put kada nešto ne zna, umesto da traži kanale saznavanja, pojedinac se može učauriti u sebe i pustiti da ga izjeda stid. Kada slučajno učini neku nepromišljenu stvar, može o tome danima razmišljati i prebacivati sebi kako je moglo to da mu se dogodi. Naizgled banalne situacije mogu doneti mnogo nepoželjnih reakcija obojenih stidom.


Stid je usko povezan sa perfekcionizmom i težnjom osobe da sve što radi radi besprekorno. Kada neko teži perfekcionizmu, obavezno se javljaju reakcije kao što su stid, osećanje manje vrednosti ili depresija.


       Ono što je apsurdno u ovoj situaciji je što sve ove negativne emocije sputavaju osobu u uspehu. Dakle, iako niko nije besprekoran, stid može samo da mu odmogne da uspe u zadatom cilju. Tako, osoba koja je sklona predviđanjima negativnih ishoda i stidu povodom neuspeha, verovatno će odlagati do krajnosti započinjenje nekog posla. A kada počne, teško da će moći da ga radi sa uživanjem jer će biti preplavljena tenzijom od mogućeg negativnog ishoda. U igri je ovde mnoštvo emocija koje su povezane sa stidom, jer negativne emocije uglavnom dejstvuju u sistemu. Ipak, mi sami možemo da učinimo mnogo za sebe i da se suprotstvatimo neadekvatnim osećanjima.


Borba protiv stida


Stid se najbolje pobeđuje svesnom odlukom da se upustimo u situaciju koje se stidimo. Tako osoba koja se plaši da će biti odbijena od devojke koja mu se sviđa, može namerno sebi zadati zadatak da joj priđe i da unapred bude spereman na odbijanja. Tada kada stičemo privid kontrolisanja situacije, uviđamo da posledica, ma kakva bila,  i nije tako sramna. Osoba koja se plaši da se nekom neće svideti, može sebe unapred pripremiti na nesviđanje i ponašati se na određen, po njoj neprikladan, način. Kada namerno ulazimo u takve situacije saznajemo mnogo o sebi, o drugima i o istinitosti naših pretpostavki. Naime, često se ispostavi da ono čega se pojedinac izuzetno stidi, drugi procenjuju kao normalnu reakciju i ne obraćaju posebnu pažnju na to. Ako se čak i drugi ljudi slažu da je nešto sramno, osoba koja je namerno ušla u takvu situaciju, iz nje izlazi kao pobednik jer ju je savladala. Dakle, kada smo spremni da se ponašamo budalasto, da budemo odbijeni ili neprihvaćeni, to i kada se desi neće nas potresti, već ćemo uvideti koliko je to u stvari beznačajno. Na taj način se naše samopoštovanje izgrađuje i postaje sve funkcionalnije. A kada imamo veru u sebe mnogo lakše dobijamo ono što želimo. Ljudi osete da li njihov sagovornik ima ili nema samopoštovanja. To je nešto što se odaje i verbalno i neverbalno.


Kada neko oseti da smo samopuzdani i sigurni u sebe, u istom trenutku rastu izgledi da dobijemo šta želimo. Vera u sebe utiče na druge ljude tako da nas opažaju kao stabilne, integrisane, pa čak i pametne, a to su osobine kojima su svuda otvorena vrata.




Stid je društveni fenomen

       Stid je, kao što uviđamo, društvena tvorevina. Ono što je sramno u jednoj zemlji ne mora biti u drugoj. Ono što je bilo sramno pre nekoliko godina, sada je normalno pa čak i poželjno. Nekada su žene nosile kupaći kostim koji više pokriva nego što otkriva, jer je bilo «sramno» otkriti pojedine delove tela. Danas bi većinu žena bilo sramota da u takvom kupaćem kostimu ode na plažu i da izgleda zastarelo i demode. Kada se ova  pojava stavi u širi vremenski kontekst, zaista izgleda apsurdno stideti se bilo čega. Ne postoje univerzalne sramne stvari, već je svaki stid posledica našeg uklapanja u kulturu, naše civilizovanosti. To je cena koju plaćamo da bismo postali ljudska bića. To naravno ne znači da bi valjalo zapostaviti društvene norme. Ali znači da se možemo zdravo pokajati za neki neprimeren postupak i težiti da ga ne ponovimo, umesto da se dugoročno stidimo povodom toga i sputavamo sebe u razvoju. Ipak, ljudi nisu savršeni i potpuno je nemoguće da čovek nikada ne oseti stid. Koliko god mi shvatali da nam stid šteti i da je nezdrava emocija, on će se ipak ponekad javiti. Ali, kada znamo da od njega nema koristi, mnogo lakše ćemo ga prevazići kad god se javio.



Nekada su žene nosile kupaći kostim koji više pokriva nego što otkriva, jer je bilo «sramno» otkriti pojedine delove tela. Danas bi većinu žena bilo sramota da u takvom kupaćem kostimu ode na plažu i da izgleda zastarelo i demode


Stid i seksualnost

Stid i seksualnost su negativno povezani. Tamo gde je stid, smanjuje se seksualnost. Tamo gde je strast, stišava se stid. Ljudi u bliskoj seksualnoj vezi puštaju svoju nagonsku prirodu da izađe na videlo da bi bili opušteni i prepušteni uživanju.  Stid mora da se isključi iz igre. Ipak, stid ima veze sa seksualnošću, sa privlačenjem pratnera.


Jedan od prvih naučnika koji se bavio dubinskom psihologijom Pjer Žane, opisao je povezanost stida i seksualnosti. Po njemu stid deluje povoljno na rasplamsavanje privlačnosti kod partnera


       Jedan od prvih naučnika koji se bavio dubinskom psihologijom Pjer Žane, opisao je povezanost stida i seksualnosti. Po njemu stid deluje povoljno na rasplamsavanje privlačnosti kod partnera. Dakle, iako osoba koja se stidi ne oseća istovremeno seksualnu želju, muškarcima ženski stid budi seksualnu želju. Iz toga razloga Žane je smatrao da je stid izuetno koristan sa stajališta razmnožavanja. Žane piše da je muškarcima potrebno neko vreme da se seksualno uzbude, a da muškarce uzbuđuje baš to što stidljiva žena izmiče. Tada nervna napetost muškarca raste i on postaje potpuno sposoban da izvrši polni akt. Tako Žane stidljivost povezuje sa koketiranjem, a zatim ukazuje da koketiranje nije svojstveno isključivo čoveku. Međutim, čovek kao produkt društva je taj isti stid povezao sa devičanskom čistoćom koja je sama po sebi privlačna i od toga napravio seksualni fenomen. Ovako je razmišljao Žane u svoje vreme i nama ostaje da verujemo da je to zaista tako nekada i bilo. Međutim u današnjem vremenu izgleda da su se stvari bitno promenile. Sada nema jasno izraženog patrijarhalnog sistema i vaspitanja, religija je sve manje važna ljudima, živi se brzo i mnoge nekadašnje vrednosti su zamenjene novim. Društvo je dobrim delom oslobođeno moralnih stega seksaulnosti, te se promenio i način mišljenja. Danas među mladima stidljiva ženska osoba više nije oličenje privlačnosti i seksipila. Sve se češće od muškaraca čuje da vole samouverene žene koju znaju i kažu šta žele. Više uopšte nije neobično da žena priđe muškarcu. Dakle, sve je manje stida na polju udvaranja, sve se brže stupa u odnose i seks više nije taboo tema. Čak i na ovom planu dolazimo do činjenice da je stid u funkciji društva i da je do krajnje mere relativizovan njegov značaj. Izgleda kao da stid čak i u blažoj meri gubi svoju pozitivnu funkciju, te je još jednom opravdano naglasiti da se valja boriti protiv njega. Novija istraživanja su prikladnija vremenu u kom živimo, a ona isključuju mogućnost da je stid pozitivan.Uzmimo u razmatranje bračni par ili ljubavnu vezu. Ako je stid uključen u ovakvu zajednicu, dolazi do negativnih posledica. Na primer, ako jedan partner želi više da komunicira ili poželi intimniji odnos, oba partnera kao posledicu mogu osetiti stid. Jedan partner bi mogao osetiti stid jer bi se osetio odbačeno, dok bi drugi partner mogao osetiti stid jer se ne bi osećao opušteno u tom odnosu. Pošto je stid veoma bolna emocija, ona se u ovakvoj situaciji uglavnom pretvara u okrivljivanje. Jedan partner bi mogao prebaciti drugom da ga više ne voli, ovaj drugi bi mogao uzvratiti da je ugušen potrebama prvog koji je previše zavisan. Na nesreću, ovo prebacivanje samo povećava stid kod partnera i rezultira pojačanim prebacivanjem i svađama koje skoro nikad nemaju pozitivan ishod.  U ovakvoj situaciji je ponekad potrebno bračno savetovanje. Ukoliko se nalazite u takvoj situaciji, jedina smilena mera koju treba preduzeti je razgovor koji stišava strasti. Umesto da se prepustite stidu i krivici, najbolje je otvoreno prodiskutovati želje i smanjiti neprijateljstvo, a tek onda pokušati sa iznalaženjem kopmpromisa.



Stid i krivica


I osećanje stida i krivice se smatraju nezdravim emocijama, dakle emocijama koje nama štete. Zdrava alternativa stidu bi bila kajanje, a osećanju krivice žaljenje. Možda same reči ne znače ništa, ali osećaji se drastično razlikuju. Ponekad je teško razdvojiti šta je stid, a šta krivica. Ista situacija kod nekog može izazvati osećanje stida, kod nekog drugog osećanje krivice. Ovo razlikovanje je bitno ako hoćemo da se borimo protiv ovih nezdravih emocija. Da bismo mogli da se borimo, moramo znati šta da napadamo. Možemo reći da je stid emocija koja više parališe naše slobodno delovanje od osećanja krivice. Stid je nešto što direktno narušava naše samopoštovanje. Krivicu osećamo onda kada se ogrešimo o društvene i moralne norme. Dakle, stidimo se na primer naše nekompetentnosti, dok krivicu osećamo jer smo postupili loše. I krivica i stid su nešto što smo mi naučili da osećamo, što nam je društvo preko vaspitanja nametnulo, i što je za nas loše. Ljudi često ne shvataju koliko su te emocije nezdrave baš zato što se na pogrešan način imenuju stvari. Tako «bestidan» u našem jeziku znači da osoba nije moralna. Iz ovog primera pojedinac može pomisliti kako je poželjno da oseća stid, te sam sebe voditi nezdravim reakcijama. Mi pogrešno učimo i to pogrešno znanje usvajamo i prenosimo dalje. To je osnov za pogrešne reakcije i nezdrave emocije. Osoba ne mora da se stidi ili da oseća krivicu da bi bila moralna, niti svako odstupanje od morala i prava treba da povlači nezdrave emocije. Za svako nemoralno delo je poželjno da se pokajete i zažalite, i umesto da se gušite u nezdravim emocijama, promislite i isplanirate kako ćete u budućnosti postupiti bolje.



4 str.


Stid od stida


Stid je kompleksno osećanje koje se javlja iznenada i nosi mnogo nelagodnosti jer smo sami videli neku nesavršenost, a možda i neko iz naše okoline. Ova nelagodnost koju nosi stid je nešto što se teško komunicira.


Umesto da sebi budemo saveznici u borbi protiv stida, često se ljudi stide toga što se stide. Ovakav način reagovanja nas može odvesti do emocionalnih poremećaja.

Umesto da sebi budemo saveznici u borbi protiv stida, često se ljudi stide toga što se stide. Ovakav način reagovanja nas može odvesti do emocionalnih poremećaja. Ukoliko toga želimo da se oslobodimo, moramo ići korak po korak. Dakle, možemo zamisliti situaciju da je neki čovek na nekom važnom skupu, rekao nešto pogrešno i bio izložen podsmehu drugih. Tada bi se on postideo i njegovo samopoštovanje bi bilo ugroženo. Taj čovek bi mogao lako da shvati da nije situacija u kojoj je stid poželjan, te bi mogao da počne da se stidi povodom toga što se stidi. Ovakav način reagovanja može da ide još dalje. Princip je isti. Što se više stidimo, to smo manje u situaciji da popravimo stvari. Intenzitet nelagodnosti može postati preplavljujući. Tek kada prekinemo lanac ovih negativnih reakcija, učinićemo nešto konstruktivno. Najteže sami sebi praštamo, ali kad sebi oprostimo i drugi će nam lakše oprostiti. Umesto da se kupamo u stidu, možemo se uvek setiti da ta emocija i nema pravog univerzalnog osnova, da nam šteti i da mi u stvari njom preterujemo. Jednom kada postanemo ovog svesni, sve će nam lakše biti da pobedimo povremenu epizodu stida.




Stid u urbanom svetu


       Danas se psiholozi ne bi složili po pitanju toga da li uopšte postoje pozitivne strane stida. Međutim, i stid je jedna reakcija koja se različito definiše. Do sada je priča išla oko isticanja stida nasuprot osećanja sopstvene vrednosti, ali stid može i da se okarakteriše kao osećanje koje se javlja nakon telesne izloženosti. Dakle, stid se može javiti i kao reklcija na golotinju. Da li je, možda, onda pozitivna strana stida to što sprečava blud? Mnogi kažu da baš upravo kao posledica sve manjeg stida razvija se porno industrija, ljudi su sve manje u kontaktu sa pravim vrednostima i izlažu svoju privatnost na videlo. Oko ove teme se mnogo raspravlja. Lično, mislim da su osnovni koncepti pomešani. Smatram da osobe koje snimaju pornografske filnove nisu one kojima nedostaje stid, već je u pitanju nedostatak morala. A to je već nešto sasvim drugo. Istina, stid i moral su donekle povezani, ali nikako se ne mogi izjednačiti. Osoba niskog morala može težiti da na lak i brz način zaradi novac, ali to ne mora da znači da ona nikad ne oseća stid. Sa druge strane osoba koja je po prirodi stidljiva, ne mora biti visoko moralna i ako se nađe u određenoj izazovnoj prilici njene moralne kočnice mogu da popuste. Iako pornografska industrija predstavlja produkt savremenog urbanizovanog sveta, ona nije direktno povezana sa stidom. Možemo se osvrnuti na patrijarhalno vaspitanje koje se protivi pornografiji i takozvanom «bestidnom» ponašanju. Naravno u prošlom veku smo bili manje izloženi medijskom prenošenju pornografije, mada to možemo pripisati nedostatku medija, a ne stida. Još su stari Grci i Rimljani bili skloni «bestidnom» ponašanju. Prostitucija se smatra najstarijim zanatom. Ali o tome bi valjalo raspravljati sa moralne tačke gledišta, i to ponovo u kontekstu određene kulture i epohe. Poželjno je razgraničiti stid od moralnog ponašanja, jer stid zaista može odvesti vrlo neetičkim postupcima. Stid nas često vodi površnom konformizmu. Osoba sklona čestom osećanju stida će takođe biti sklona da se povinuje većini kako bi izbegla bilo kakvu osudu i zadobila neku vrstu nagrade. Kada je ponašanje organizovano oko izbegavanja kazne, često se pojedinac potčinjava drugima. Ako su ti drugi skloni nemoralnom ponašanju, potčinjavanje će takođe voditi nemoralu. Dakle, svako ponašanje treba smestiti u kontekst u kome se ono vrši. Čak ni širok spektar lepih manira ne mora se nužno smatrati moralnim.


Stid i moral su donekle povezani, ali nikako se ne mogu izjednačiti. Osoba niskog morala može težiti da na lak i brz način zaradi novac, ali to ne mora da znači da ona nikad ne oseća stid. Sa druge strane osoba koija je po prirodi stidljiva, ne mora biti visoko moralna i ako se nađe u određenoj izazovnoj prilici njene moralne kočnice mogu da popuste


Stid i duševni poremećaji


       Psiholozi se danas slažu da stid može biti povezan sa duševnim poremećajima. Kada je dete bilo vaspitavano tako da su ga roditelji često postiđivali, pa je ono usvojilo stid kao vrstu samoprekora, moguće je da će to dovesti do nekog od poremećaja. Do skoro je pitanje stida bilo podcenjeno, ali novija istraživanja pokazuju da ovakvo preternao postiđivanje može dovesti do depresije, anksioznosti, opsesivno kompulsivnog poremećaja ili nekog od poremećaja ličnosti.  Kaufman koji se detaljno bavio stidom, otišao je još dalje te je stid povezao i sa poremećajima ishrane, adikcijama, fobijama i seksualnim disfunkcijama. Pitanje je koliko intenzitet stida je potreban da bi osoba patila od nekog od ovih poremećaja. Ipak, postoji jedna blaža varijanta devijacije u društvenim odnosima do koje stid može lako dovesti. Stid nas uči da pazimo na svoje ponašanje. Samim tim mi postajemo preokupirani sobom i zanemarujemo druge. To može dovesti do hroničnog izostanka saosećanja. Ovo može dalje odvesti veoma poremećenim odnosima. Da bismo pravili zrele i realne odnose sa drugima, moramo uzimati u obzir njihova osećanja. Ako smo preokupirani sobom i večitom brigom oko samopokazivanja, neće ostati previše mesta da vodimo račina o drugima. Čak iako izostavimo sve prethodno navedene poremećaje do kojih stid može dovesti, ova vrsta «poremećaja» može izuzetno ugroziti kvalitet našeg života. Bez pravih odnosa sa drugima je teško biti srećan i ispunjen.



Do skoro je pitanje stida bilo podcenjeno, ali novija istraživanja pokazuju da ovakvo preternao postiđivanje može dovesti do depresije, anksioznosti, opsesivno kompulsivnog poremećaja ili nekog od poremećaja ličnosti.  Kaufman koji se etaljno bavio stidom, otišao je još dalje te je stid povezao i sa poremećajima ishrane, adicijama, fobijama i seksualnim disfunkcijama.




Najbolji opozit stidu


Kako neke studije nagoveštavaju, najbolja suprotnost stidu je smejanje samom sebi. Ovo zapaženje je izveo još Frojd, a mnoge današnje studije se slažu sa tim. U jednoj od najskorijih studija ove vrste je utvrđeno da oni ljudi koji su u stanju da svoje doživljaje i ponašanja kojih se stide, sami izvrgnu podsmehu, trenutačno uspevaju da se oslobode stida. Takođe je utvrđeno da kod onih ljudi koji ne umeju da se sami sebi smeju, stid ostaje trajan i uporan. Još jedan način da se oslobodima osećanja stida je da priznamo, otvoreno iskažemo drugima šta je to čega se mi stidimo. Često tada zadobijamo poštovanje drugih, umesto osuđivanja. Takve reakcije trenutačno smanjuju osećanje stida. Stid je veoma intimna emocija, koju teško komuniciramo, ali to što je držimo za sebe je samo osnažuje i nama donosi štetu. Istraživanja su pokazala da ako želimo da se oslobodima stida treba da što više pričamo o stvarima kojih se stidimo. Kada ih iznesemo na videlo, često shvatimo da to nije tako strašno ni nama ni drugima. Tada često čak i najstidniji doživljaji postanu samo sećanja bez ikakvih neprijatnih emocionalnih tragova.


Najbolja suprotnost stidu je smejanje samom sebi. Još jedan način da se oslobodimo osećanja stida je da priznamo, otvoreno iskažemo drugima šta je to čega se mi stidimo. Često tada zadobijamo poštovanje drugih, umesto osuđivanja



Autor teksta

Renata Senić