Str1

Saveti za savetnike…. (Ili pravila ponašanja kada nastojite da promenite tuđe ponašanje)

Kada se u psihologiji govori o motivaciji, o onome što pokreće ljude da se ponašaju na određeni način ili urade nešto određeno, obično se prvo govori o njihovim potrebama, željama, nagonima,  svesnim i nesvesnim težnjama. Svako ponašanje ima neku svoju svrhu, neki svoj cilj koji ljudi svesno ili nesvesno žele da ostvare.

Ponekad je ključno  pitanje šta je za osobu dobro. Ono što je za nekoga dobro u jednom trenutku, nije to u sledećem. Ponekad je ono što donosi kratkotrajno olakšanje i opuštanje, zapravo samo uzrok nagomilavanja još većih problema. A ponekad je baš to kratkotrajno osećanje dobrobiti ono što je osobi najpotrebnije.

Većina ljudi se nekada našla u situaciji da ni sama ne zna šta je najbolje uraditi, ili šta treba da uradi da bi se osećala najbolje… Ljudi se tada obično obraćaju prijateljima i bliskim osobama za savet.  Nije neobično čuti pitanje “Šta bi ti uradio da si na mom mestu?”. Nije neobično ni čuti “Poslušao sam tvoj savet, i…” Razvijajući prijateljstva ljudi često jedni od drugih uče kako da rešavaju probleme na sličan način. Na taj način postaoju i sami slični. Ili bar to tako izgleda ljudima u njihovom okruženju.

Kako se ponašanje “uči”?

Nije teško naučiti od nekoga kako se postaviti u određenoj situaciji. Deca to uče od svojih roditelja sasvim spontano. Kada odrastu, uče to od svojih prijatelja, ljudi koje cene i uvažavaju. Na koji način se to dešava? U početku, najčešće prostom imitacijom. Dete vidi kako se stariji brat ili otac ponaša kada je u krugu svojih prijatelja, i “zaključi” da se to tako radi. Onda, kada se nađe u društvu svojih vršnjaka, zauzme isti stav, govori na isti način jednostavno se ponaša što je sličnije moguće svom uzoru. Pri tome,  društvo reaguje na njegovo ponašanje na određen način, malo ga modifikujući.  Ali, ako je dete sa takvim ponašanjem prihvaćeno u svom društvu ono će ga i zadržati. Zato roditelji imaju bitnu ulogu u formiranju navika dece oni su prvi uzori, i tek ukoliko ponašanja koja deca “preslikaju” od njih budu neuspešna, ona će tragati za drugim uzorom, barem u ranom detinjstvu.

Kada deca porastu, ona više ne moraju gledati nekoga kako se postavlja da bi to mogla da preslikaju. Od školskog uzrasta pa nadalje ona mogu čitiati o svojim herojima,  pričati sa svojim prijateljima, pa i sa roditeljima o tome kako treba reagovati u nekim situacijama. Mnogi oblici ponašanja se usvajaju i kroz njihovo lični iskustvo. Deca isprobaju nešto slučajno, ili zato što su videla da to neko drugi radi, i posle toga sledi ili nagrada ili kazna. Ono za šta dobiju nagradu, bila to samo pažnja ili prava materijalna dobit, učvrstiće se.  Neke načine ponašanja deca nikada ne izmene, i to su najčešće ona koja su vezana za ispoljavanje najjačih emocija besa, tuge, radosti… I odrasli ljudi se po tome mogu dosta razlikovati. Neki su impulsivniji, neki povučeniji. Način na koji ljudi ispoljavaju ove jake emocije vezuje se za njihov temperament. Postoje brojni dokazi o tome da veliki udeo u temperamentu ima nasleđe i genetski uticaj. Stoga je njega najteže kontrolisati u svim životnim dobima. Na sreću po razvijeno društvo i usvojene socijalne norme, ljudi se tokom većeg dela vremena nalaze u stanju koje ne iziskuje suviše napora da bi se kontrolisali ti najbazičniji impulsi temperamenta.

Kako se ponašanje menja?

Ali, vratimo se na ponašanje. Neki ljudi veruju da se uvek ponašaju na najbolji mogući način. Oni delaju u skladu sa svojom ličnošću, i ne zalazeći u priču o tome da li se njima bliskim ljudima uvek dopada njihovo ponašanje ili ne, možemo reći da su oni zadovoljni sobom, i nemaju potrebu da se menjaju. Ipak, većina ljudi bi volela da promeni nešto u svom ponašanju. Sigurno je svako nekad čuo od nekog svog prijatelja “Voleo bih da se ne razbesnim tako lako”, ili “Volela bih da znam kako da kažem ono što želim”, ili “Ne znam kako da se postavim kada…”. Većina ljudi je svesna da ne ume u svakoj situaciji da odreaguje na način koji će dovesti do najboljeg ishoda. Često se ljudi tada obraćaju bliskim osobama za savet. Ponekad su to ljudi koje znamo celog života, ponekad roditelji, ponekad oni koji jednostavno imaju više iskustva od nas. U našoj sredini veoma mali procenat  ljudi se obraća stručnim ljudima, psiholozima ili psihoterapeutima kada nešto žele da promene u sebi ili u načinu nakoji se odnose prema svom okruženju.

Kada ljudi traže savet?

Najčešće se dešava da osoba potraži savet kada se nađe u jednoj od nekoliko situacija:

Nijedan savetodavac ne može predvideti sve situacije u kojima se osoba može naći. U svakoj socijalnoj situaciji postoje brojne finese, koje im daju jedinstvenost, i nešto što bi bilo prilično uraditi u jednoj, u drugooj, iako vrlo sličnoj, moglo bi imati negativno dejstvo.

Kada se usudite da postavljate ciljeve pred drugu osobu, i usmeravate je ka njima, odgovornost koju preuzimate može biti prilično velika. Jednostavno, ulog je preveliki sreća vašeg prijatelja.  Ljudi koji se nađu u situaciji ovakvog opšteg nezadovoljstva životom, obično očekuju previše od ljudi u svom okruženju.

Treba biti jako oprezan kada se radi sa neodlučnim ljudima. Cilj ne sme biti što pre definisati prioritete, već naučiti nekoga kako da to sam uradi.






Str2

Šta savetovanje čini vrednim?

Kada bliske osobe traže od nas savet, one često očekuju gotovo rešenje za problem koji imaju. Ako je ikako moguće precizan recept tipa “malo ovoga, dve kašičice onoga...promešati nekoliko minuta, a zatim popiti na prazan stomak…” Na žalost, psihički život čoveka može biti mnogo kompleksiniji od fizičkog. Ne postoji jedinstveno rešenje. Ono koje je najbolje u jednoj situaciji za jednu osobu, verovatno nikome više ni u jednoj drugoj situaciji ne bi odgovaralo u tolikoj meri.

Slušajte

Ne namećite gotova rešenja

Nemojte zaboraviti da ljudi imaju svoje kapacitete za razumevanje i rešavanje teškoća u kojima se nalaze. Dozvolite im da ih iskoriste, razviju i ispolje. Njihovo osećanje samopoštovanja i sigurnost će sa time mnogo više porasti. Njihova samostalnost će se razvijati.

Prekidanjem priče, i davanjem direktivnih saveta tipa “sada ću ja tebi reći kako to da odradiš “ i slični samo će uvećavati njihovu bespomoćnost. Ako ste se i sami našli u situaciji da imate prijatelja koji  tako obično nastupa, možda ste primetili kako vam na taj način data rešenja ne ostavljaju puno izbora. Ili ćete uraditi tako, ili će vam biti posle teško da objasnite zašto niste. Ili , ukoliko ste imali veliko poverenje u svog prijatelja, možda ste počeli sve više i više da tražite savete, i niste shvatali kako on dolazi do tako dobrih rešenja. Stvar je u tome što, koliko god neki savet bio dobar, sama njegova primena, bez razumevanja toga zašto je doneo željenu reakciju ili uspeh, nije koristan na duže staze, jer ne doprinosi tome da se osoba razvija kao ličnost i postaje sposobna da sama razvija nova ponašanja.

Podržite osobu u samostalnom traženju rešenja

Ne sudite, ne vrednujte

Pomozite osobi da sama shvati zašto radi to što radi

Ponekad nam se može činiti da je sve jasno “ko suza”, ali osoba koja ima neki problem ili želi da nešto postigne, mora to sama uvideti.

Pored ovih, postoje još brojna pravila koja mogu koristiti ljudima koji žele da pomognu drugima i podrže ih u njihovim nastojanjima da promene neke stvari kod sebe. Ponekad i ljudi koji nauče da se ponašaju na drugačije načine, i dalje reaguju isto u nekim situacijama. Nekima su dovoljni i mali uspesi da bi se osećali mnogo bolje u svojoj koži. Drugi mnogo više truda ulažu u rad na sebi. Često, oni koji su spremniji da razvijaju sebe kao ličnost, imaju i više entuzijazma i želje da pomognu i svojim prijateljima da na isti način napreduju. Važno je ne nametati im svoja iskustva, i pustiti ih da sami nađu svoj put i naprave svoj izbor između brojnih mogućnosti koje svačija psiha nudi. Samo usklađenost ponašanja sa svojom naravi i temperamentom, sa svojim potrebama i težnjama može doneti pravo zadovoljstvo u svakodnevnom suočavanju sa okruženjem, prihvatanju izazova i ostvarivanju uspeha u njemu.

Autor teksta

Bojana Đurić