Str1

Saveti za savetnike…. (Ili pravila ponašanja kada nastojite da promenite tuđe ponašanje)

Kada se u psihologiji govori o motivaciji, o onome što pokreće ljude da se ponašaju na određeni način ili urade nešto određeno, obično se prvo govori o njihovim potrebama, željama, nagonima,  svesnim i nesvesnim težnjama. Svako ponašanje ima neku svoju svrhu, neki svoj cilj koji ljudi svesno ili nesvesno žele da ostvare.

Većina ljudi se nekada našla u situaciji da ni sama ne zna šta je najbolje uraditi, ili šta treba da uradi da bi se osećala najbolje… Ljudi se tada obično obraćaju prijateljima i bliskim osobama za savet.  Nije neobično čuti pitanje “Šta bi ti uradio da si na mom mestu?”. Nije neobično ni čuti “Poslušao sam tvoj savet, i…” Razvijajući prijateljstva ljudi često jedni od drugih uče kako da rešavaju probleme na sličan način. Na taj način postaoju i sami slični. Ili bar to tako izgleda ljudima u njihovom okruženju.

Kako se ponašanje “uči”?

Nije teško naučiti od nekoga kako se postaviti u određenoj situaciji. Deca to uče od svojih roditelja sasvim spontano. Kada odrastu, uče to od svojih prijatelja, ljudi koje cene i uvažavaju. Na koji način se to dešava? U početku, najčešće prostom imitacijom. Dete vidi kako se stariji brat ili otac ponaša kada je u krugu svojih prijatelja, i “zaključi” da se to tako radi. Onda, kada se nađe u društvu svojih vršnjaka, zauzme isti stav, govori na isti način – jednostavno se ponaša što je sličnije moguće svom uzoru. Pri tome,  društvo reaguje na njegovo ponašanje na određen način, malo ga modifikujući.  Ali, ako je dete sa takvim ponašanjem prihvaćeno u svom društvu – ono će ga i zadržati. Zato roditelji imaju bitnu ulogu u formiranju navika dece – oni su prvi uzori, i tek ukoliko ponašanja koja deca “preslikaju” od njih budu neuspešna, ona će tragati za drugim uzorom, barem u ranom detinjstvu.

Kada deca porastu, ona više ne moraju gledati nekoga kako se postavlja da bi to mogla da preslikaju. Od školskog uzrasta pa nadalje ona mogu čitiati o svojim herojima,  pričati sa svojim prijateljima, pa i sa roditeljima o tome kako treba reagovati u nekim situacijama. Mnogi oblici ponašanja se usvajaju i kroz njihovo lični iskustvo. Deca isprobaju nešto slučajno, ili zato što su videla da to neko drugi radi, i posle toga sledi ili nagrada ili kazna. Ono za šta dobiju nagradu, bila to samo pažnja ili prava materijalna dobit, učvrstiće se.  Neke načine ponašanja deca nikada ne izmene, i to su najčešće ona koja su vezana za ispoljavanje najjačih emocija – besa, tuge, radosti… I odrasli ljudi se po tome mogu dosta razlikovati. Neki su impulsivniji, neki povučeniji. Način na koji ljudi ispoljavaju ove jake emocije vezuje se za njihov temperament. Postoje brojni dokazi o tome da veliki udeo u temperamentu ima nasleđe i genetski uticaj. Stoga je njega najteže kontrolisati u svim životnim dobima. Na sreću po razvijeno društvo i usvojene socijalne norme, ljudi se tokom većeg dela vremena nalaze u stanju koje ne iziskuje suviše napora da bi se kontrolisali ti najbazičniji impulsi temperamenta.

Kako se ponašanje menja?

Ali, vratimo se na ponašanje. Neki ljudi veruju da se uvek ponašaju na najbolji mogući način. Oni delaju u skladu sa svojom ličnošću, i ne zalazeći u priču o tome da li se njima bliskim ljudima uvek dopada njihovo ponašanje ili ne, možemo reći da su oni zadovoljni sobom, i nemaju potrebu da se menjaju. Ipak, većina ljudi bi volela da promeni nešto u svom ponašanju. Sigurno je svako nekad čuo od nekog svog prijatelja “Voleo bih da se ne razbesnim tako lako”, ili “Volela bih da znam kako da kažem ono što želim”, ili “Ne znam kako da se postavim kada…”. Većina ljudi je svesna da ne ume u svakoj situaciji da odreaguje na način koji će dovesti do najboljeg ishoda. Često se ljudi tada obraćaju bliskim osobama za savet. Ponekad su to ljudi koje znamo celog života, ponekad roditelji, ponekad oni koji jednostavno imaju više iskustva od nas. U našoj sredini veoma mali procenat  ljudi se obraća stručnim ljudima, psiholozima ili psihoterapeutima kada nešto žele da promene u sebi ili u načinu nakoji se odnose prema svom okruženju.

Kada ljudi traže savet?

Najčešće se dešava da osoba potraži savet kada se nađe u jednoj od nekoliko situacija:

• Kada je situacija u kojoj se našla potpuno nepoznata. Na primer, kada mlada osoba počinje da radi po prvi put, obično joj mnogo znači da razgovara sa nekim ko ima više iskustva o tome – kako se ponašati, šta obući, kako se postaviti…. Ona tada ima svoj cilj (pokazati  se na najbolji mogući način), ali ne zna kako da ga ostvari. Od prijatelja ili neke druge osobe od koje se traži savet, u ovakvim situacijama očekuju se obično jasna uputstva: “Ovo se radi ovako….tada se ponaša tako…” Iskustvo je ključna stvar koju treba da ima savetodavac.  Ovakvo savetovanje obično uliva sigurnost, i čini osobu spremnijom na ono što je očekuje.

• Kada je nezadovoljna trenutnim načinom života. Na primer, mnogim ljudima je danas dosadno. Želeli bi da nešto promene u svom životu, ali nisu sigurni šta.  Sve što ih je ranije oduševljavalo, nekako je postalo nezanimljivo. Ili, sa druge strane, nekima je njihov tempo života suviše intenzivan. Osećaju se umorno i nezadovoljno, ali ne znaju šta bi ih učinilo smirenijim. Ovde je problem u tome što ne samo da ne znaju kako da ostvare neki cilj, već ne znaju ni ka kom cilju bi se kretali. Kada se ljudi nađu u ovakvoj situaciji, jako je teško biti u ulozi savetnika. 

• Kada se osećaju nesigurnim. Ljudi se, naravno, osećaju nesigurnim i kada se nađu u nepoznatim situacijama, i kada nemaju cilj ka kome bi išli. Ali, ponekad je njihov problem samo u tome što su nesigurni. Oni su u poznatoj ili delimično poznatoj situaciji, imaju jedno ili više mogućih rešenja, i znaju šta žele da postignu. Znači, imaju cilj, znaju kako ga mogu ostvariti, ali im je potrebno ohrabrenje ili podrška da krenu u tom pravcu. U ovakvim situacijama prijatelji mogu odigrati veoma veliku ulogu. Ohrabrivanje od osobe čije mišljenje se ceni može biti potpuno dovoljna podrška da se preduzmu bitni koraci u rešavanju problema. Problem može nastati jedino u slučaju da odluka koja se donosi ima suviše veliki značaj, i kada je pored prijateljskog, potrebno ohrabrenje još ljudi koji se smatraju autoritetima u toj oblasti.
• Kada imaju problema sa određivanjem prioriteta, ili kada ne znaju šta se od njih očekuje. Ovo je, verovatno jedna od situacija koja ljude najviše zbunjuje. Oni znaju da imaju potencijala ili veština da se suoče sa različitim stvarima, ali ne znaju sa čime se treba suočiti. Ne znaju u kom pravcu da usmere svoja nastojanja. Nemaju ili ne mogu da se opredele između ciljeva ka kojima mogu da se kreću, ali kada bi ih odredili verovatno bi znali kako da ih ostvare.   Ili, ne znaju šta je tačni problem, ali kada bi mogli da ga odrede, mogli bi i da pronađu način kako to da urade. Ljudi koji su imali priliku da se nađu u ovakvoj situaciji znaju i sami  koliko ona može biti neprijatna i iritirajuća. Ljudi koji su skloni ovakvim teškoćama, obično su među prijateljima poznati kao neodlučni, i često njihovi saveti izostaju, ili se ne prihvataju bez mnogo dvoumljenja. Ipak, sistem prioriteta i vrednosti je nešto što osoba treba sama da izgradi, ukoliko je to moguće.

Str2

Šta savetovanje čini vrednim?

Kada bliske osobe traže od nas savet, one često očekuju gotovo rešenje za problem koji imaju. Ako je ikako moguće precizan recept tipa “malo ovoga, dve kašičice onoga...promešati nekoliko minuta, a zatim popiti na prazan stomak…” Na žalost, psihički život čoveka može biti mnogo kompleksiniji od fizičkog. Ne postoji jedinstveno rešenje. Ono koje je najbolje u jednoj situaciji za jednu osobu, verovatno nikome više ni u jednoj drugoj situaciji ne bi odgovaralo u tolikoj meri.

Slušajte

• Prvi “savet za savetnike” bi, u skladu sa time bio: poštujte različitost i indivudualnost vašeg prijatelja. Psiholozi i psihoterapeuti obično najviše rade na razvijanju svoje sposobnosti slušanja. Šta je ono što osoba govori? A šta je ono što nam njeno ponašanje, izraz lica i stav govori? Da li kroz sve ove kanale ispoljavanja emocija pristiže ista poruka? Pustite osobu do koje vam je stalo da priča. Dok ne iskaže ono što je ključno. Ili da ćuti. Dok ne prećuti sve što ne može da izgovori, i dođe do onoga što može. I to je neki početak prenošenja informacija. Kada uočite gde priča stalno zapinje, i nastaje pauza u razgovoru, možete skrenuti svom sagovorniku pažnju na to, i na taj način mu pomoći da vidi srž problema.

Ne namećite gotova rešenja

• Drugo pravilo koje svako može naučiti, a tiče se pružanja saveta je sačekajte da vidite šta se od vas očekuje. Ako ste nekada i sami bili na razgovoru kod psihologa, verovatno ste primetili da oni prilično poštuju ovo pravilo. Nekada je ljudima samo potrebno da ispričaju šta ih to muči. Nekada na kraju priče o svom problemu i sami imaju nekoliko mogućih rešenja.

Prekidanjem priče, i davanjem direktivnih saveta tipa “sada ću ja tebi reći kako to da odradiš “ i slični samo će uvećavati njihovu bespomoćnost. Ako ste se i sami našli u situaciji da imate prijatelja koji  tako obično nastupa, možda ste primetili kako vam na taj način data rešenja ne ostavljaju puno izbora. Ili ćete uraditi tako, ili će vam biti posle teško da objasnite zašto niste. Ili , ukoliko ste imali veliko poverenje u svog prijatelja, možda ste počeli sve više i više da tražite savete, i niste shvatali kako on dolazi do tako dobrih rešenja. Stvar je u tome što, koliko god neki savet bio dobar, sama njegova primena, bez razumevanja toga zašto je doneo željenu reakciju ili uspeh, nije koristan na duže staze, jer ne doprinosi tome da se osoba razvija kao ličnost i postaje sposobna da sama razvija nova ponašanja.

Podržite osobu u samostalnom traženju rešenja

• Još jedno od ključnih pravila kojim se koriste terapeuti u radu, a koje lako i sami možete usvojiti je shvatanje cilja razgovora. Cilj nije reći nekome šta da uradi. Nije ni pronaći najbolje rešenje za njen problem. Cilj je  podržati osobu i pomoći joj da nauči na koji način da pristupa problemima i traži najbolje rešenja za njih.  Vi i ne morate biti u potpunosti upoznati sa svim detaljima situacije u kojoj se ona našla da bi ste joj bili od koristi. Dovoljno je da primetite kako se ona oseća u vezi toga, i da shvatite koja je to jedinstvena stvar u celoj priči koja nju navodi da se tako oseća. Na primer, možete pitati “Čekaj, da li tebe više nervira to što te je šef izgrdio ili to što ti je koleginica napravila problem?” ili “Ne razumem,  da li ti smeta to što nisi sama završila posao, ili što si morala da tražiš pomoć od kolege?” Kada se situacija o kojoj je reč malo raščisti, problem će delovati mnogo jednostavnije. I, u većini slučajeva, pokazaće se da mala promena u ponašanju može značajno doprineti zadovoljstvu vašeg prijatelja, ali to je nešto što će on sam morati da otkrije.

Ne sudite, ne vrednujte

• Kada  razgovarate sa prijateljem koji  je neodlučan, i ima problema i u tome da se odluči šta je ono što želi, pravilo neutralnosti posebno dobija na značaju. U psihoterapiji i savetodavnom radu sa ljudima smatra se neetičnim nametati ciljeve osobi sa kojom se radi. Postavljajući, ili utičući na postavljanje ciljeva drugih ljudi, preuzima se odgovornost za više stvari, od kojih je najvažnija sreća same osobe koja je savet tražila. Ukoliko ne prihvati cilj kao svoj, i ponaša se prema njemu kao prema cilju “koji treba ostvariti, zato što većini ljudi prija kada ga ostvare”, nakon njegovog ostvarenja ona se neće osećati bolje. Zbog toga cilj razgovora je skrenuti pažnju sagovornika koji je neodlučan na sve značajne aspekte različitih alternativa. Na primer, mogli bi ste ga pitati “Kako bi se osećao kada bi uspeo to da uradiš? A ovo?”, “Šta bi onda radio?”, “Da li postoji još neko rešenje?”, “Koliko značaj bi za tebe to imalo?” i slično. Pravilo neutralnosti zapravo nalaže da se sve alternative podjednako ispitaju, i one koje se vama lično ne dopadaju, i one koje smatrate dobrim. Pri tome je važno da druga osoba ne stekne utisak da vi od nje očekujete da nešto uradi, ili da se zalažete za jedno od rešenja situacije u kojoj se našla. Tada je vaša odgovornost za njene odluke gotovo ista  kao i u situaciji da ste joj jasno naložili šta da uradi. U nekim pravcima psihoterapije često se ljudima naloži da urade odeređene “zadatke”. Ali, cilj toga nije odrediti kako će se ona ubuduće ponašati. Cilj toga je da ona kroz lično iskustvo uvidi da je moguće postupiti i drugačije. Rezultat takvih aktivnosti je da osoba proširuje svoje vidike, i usvaja nova ponašanja koja  će moći da ispolji kada bude želela, ali neće morati ukoliko ne želi, jer je kroz rad na sebi razvila i druge načine reagovanja u istim situacijama. Kada se na ovaj način radi sa ljudima, bitno je naglasiti im da svaki “zadatak” predstavlja jednu probu, samo jedno od brojnih rešenja, koje ona može, ali  ne mora da primenjuje u svom daljem  životu.

Pomozite osobi da sama shvati zašto radi to što radi

• Jedna od stvari koje se podrazumevaju u psihoterpaiji, a koju ljudi često zaboravljaju kada pokušavaju da pomognu svojim prijateljima, iako im je poznata, je činjenica da ma koliko osoba želela da nešto promeni kod sebe, do toga neće doći, dok ona sama ne uvidi šta je to što je navodi da se tako ponaša i ne razume način na koji to može promeniti.  Ponekad je potrebno puno vremena i prolaženja kroz slična iskustva da bi ljudi došli do toga. Najbitnija stvar u tom procesu je da se svako iskustvo u nizu prouči. Da osoba sama, ili kroz razgovor, analizira šta je tačno u kom trenutku osećala dok je prolazila kroz neko iskustvo. Koji tačno događaj je bio okidač za njenu reakciju, i kako se taj krug ponavlja. Kada tačno izgubi kontrolu nad sobom ili reši da se prepusti nečemu, iako je pet minuta ranije znala da ne bi trebalo to da uradi? Da li je to bilo u trenutku kada se osetila besnom? Ili bespomoćmnom? Ili postiđenom? Za različite ljude postoje različiti “okidači” koji ih u trenutku pokrenu da započnu sa određenim obrascem ponašanja, i posle toga je jako teško promeniti njegov pravac. Uvid se stiče tek  kada se povežu sve te situacije, ono što im je zajedničko, i naročito, osećanja koja su se javljala u njima. Trenutak kada se postigne uvid se u psihoterpaijama smatra jednim od ključnih trenutaka, i veoma je bitno da osoba sama do njega dođe.

Pored ovih, postoje još brojna pravila koja mogu koristiti ljudima koji žele da pomognu drugima i podrže ih u njihovim nastojanjima da promene neke stvari kod sebe. Ponekad i ljudi koji nauče da se ponašaju na drugačije načine, i dalje reaguju isto u nekim situacijama. Nekima su dovoljni i mali uspesi da bi se osećali mnogo bolje u svojoj koži. Drugi mnogo više truda ulažu u rad na sebi. Često, oni koji su spremniji da razvijaju sebe kao ličnost, imaju i više entuzijazma i želje da pomognu i svojim prijateljima da na isti način napreduju. Važno je ne nametati im svoja iskustva, i pustiti ih da sami nađu svoj put i naprave svoj izbor između brojnih mogućnosti koje svačija psiha nudi. Samo usklađenost ponašanja sa svojom naravi i temperamentom, sa svojim potrebama i težnjama može doneti pravo zadovoljstvo u svakodnevnom suočavanju sa okruženjem, prihvatanju izazova i ostvarivanju uspeha u njemu.

Autor teksta

Bojana Đurić