Str1

Samozavaravanje

Umemo li da budemo iskreni prema sebi?


Svi mi imamo neku idelanu sliku o tome kakav bi naš život trebalo da bude. I svi mi težimo tome. Obično smo nezadovoljni kada ono što nam je značajno u životu nije onako kako smo mi zamislili da bi trebalo da bude. Naravno, neke stvari nam smetaju više, neke manje. Sa nekima smo u stanju da se pomirimo: „Pa, dobro, ne mora sve da bude idealno“, „Bitno je da imam ono što je najvažnije“.



Ipak, kada stanemo i pogledamo se u ogledalo mi želimo da vidimo osobu koja je zadovoljna onim što jeste. Da možemo da se osmehnemo svom odrazu i kažemo „To je to. Sve je u redu“.  Način na koji vodimo život, ciljevi koje smo ostvarili, planovi koje imamo za budućnost i mnogi drugi odrazi naše autentičnosti čine ono na šta želimo da budemo ponosni. Ljudi žele da uživaju u svom životu. Oni su često spremni da odlože neka zadovoljstva kako bi kasnije ostvarili još veća. To je specifičnost ljudske vrste. Međutim, mnogi se u tom procesu izgube. Jednostavno, odlažući iz dana u dan nešto što im je značajno kako bi „nekada, kasnije“ više i duže uživali u ostvarenom, pobrkaju šta i zbog čega rade.

Odlaganje zadovoljstva

Recimo, ako je posao samo način ostvarivanja sredstava za različite načine uživanja, a mi uporno iz dana u dan prekovremeno radimo kako bi to sebi omogućili, a onda kada dodje vikend, i saznamo da se tada rad plaća dvostruko, mi nastavimo sa njim, zaboravićemo zašto smo zapravo i počinjali. Možemo tako nastaviti iz nedelje u nedelju, ubeđujući sebe da je to najbolji način da  postignemo to osećanje zadovoljstva, ali i dalje ne dajući sebi vremena i prostora da to toga dođe.

U takvim situacijama ljudi su često spremni da ubede sebe kako je to u redu. Da tako treba. To je kao neka vrsta ohrabrivanja, kao kada vas satriji brat ili sestra potapše po glavi i kaže „ma sve je to ok“, a vi dobro znate da nije tako. I ne osećate se stvarno bolje kada to izgovorite. Samo imate utisak da je razlog vašeg nezadovoljstva manje bitan. On gubi na svom značaju kada se ne obazireta na njega. Tada se osećate nekako, kao da, ako se ne bavite time, možete imati više energije da je posvetite drugim stvarima u svom životu. I kao da ćete se tada osećati bolje.

Umanjivanje značaja nezadovoljstva

Međutim, ako je razlog vašeg nezadovoljstva nešto što je stalno prisutno u vašem životu, nastaviće da vas tišti ma koliko malo značaja vi tome pridavali. Zapravo, može se desiti da vas pritiska još više, a da vi, trudeći se da ga zanemarite, potpuno i zaboravite uzrok tog nekog stalnog nezadovoljstva koje tinja u vama. I naravno, kada se nadjete u situaciji da ne znate zbog čega se osećate neprijatno, šta je to što vam smeta, i što u vama budi nezadovoljstvo, nećete moći ni da ta negativna osećanja uklonite iz svog života. Jedini način da sa njima izadjete na kraj biće da ih ne primećujete ili da umanjujete njihov značaj.




Poricanje i racionalizacija

U prvom slučaju zaobilazićete situacije koje vas mogu podsetiti na to da niste zaista srećni onoliko koliko bi ste želeli da budete. Kada vas nešto podseti na to ponovićete u sebi „ma sve je to u redu“ i nastavićete dalje. To je jedan od čestih mehanizama odbrane koji ljudi koriste kako bi izbegli neprijatnost. Ako odbijemo da priznamo da nešto postoji, nećemo morati ni da se suočimo sa time. Ovaj mehanizam odbrane naziva se poricanje. U drugoj situaciji jednostavno ćete reći „to i nije toliko važno“, i trudićete se da izađete na kraj sa svojim osećanjima pomoću racionalizacije. Jednostavno, pronaćićete neko objašnjenje za svoje nezadovoljstvo koje deluje logično, ali koje nije ono pravo. Možete pričati i sa prijateljima o tome, i oni će se verovatno složiti sa onime što ste vi zaključili razlog vašeg nezadvoljstva se u racionalizaciji potpuno uklapa u vašu priču, logičan je i deluje smisleno. To i jeste svrha racionalizacije, kao mehanizma odbrane da omogući da se umanji osećanje napetosti koje nastaje  usled nezadovoljstva čiji uzrok je iz nekog razloga teško prihvatiti. Ako nađemo objašnjenje koje deluje logično i deluje kao da može biti pravo, a pri tome ne izazive emocije, ne pokreće na dalje preispitavanje i razmišljanje o problemu, obično možemo biti sigurni da je u pitanju racionalizacija.

Recimo, možemo zamisliti  devojku koja je godinama u vezi sa momkom koji je u početku bio romantičan i pažljiv, upravo onako kako je ona očekivala i želela, ali je tokom vremena postao grub, počeo da je zanemaruje i da ne obraća pažnju na njene potrebe i mišljenje. Ona nastavlja svoju vezu, i dalje tvrdeći da ga voli i želeći da se jednog dana uda za njega. Često se oseća napeto, neshvaćeno i usamljeno. Često je razočarana u njega i u druge ljude koje zna. Međutim, kada je upitamo zbog čega je i dalje sa istim momkom, ona odgovara „znam da me voli, ali je često umoran da bi to pokazao.“ To je tipičan oblik racionalizacije situacije u kojoj se ona oseća nezadovoljno.

Ako odbijemo da priznamo da nešto postoji, nećemo morati ni da se suočimo sa time. Ovaj mehanizam odbrane naziva se poricanje. Pomoću racionalizacije pronalazimo neko objašnjenje za svoje nezadovoljstvo koje deluje logično, ali koje nije ono pravo.


Kada samozavarivanje nije loše?

Postoje situacije koje su suviše teške, iznenadne ili nagle da bi se čovek sa njima suočio u jednom mahu. Psihički sistem tada nalazi različite načine da ublaži istinu i odloži reakcije kako bi se pripremio na ono što ga čeka. Svi su verovano barem čuli za slučajeve kada roditelj poriče smrt svog deteta. To može da traje nekoliko sati, pa i dana. Prihvatanje takve činjenice u nekoj iznenadnoj situaciji, kada je psiha osobe nepripremljena, moglo bi dovesti do takvih preplavljivanja emocija u kojima bi se izgubio svaki smisao i psihička struktura u osnovi bi bila uzdrmana. Posledice takvih situacija za psihički aparat su ogromne, i dosežu i do gubitka razuma.



Zato, svojevrstan vid samobmanjivanja predstvalja prirodni vid zaštite organizma koji se aktivira u nekim stuacijama. Poricanje u tim slučajevima predstvalja znak da je organizam u velikoj opasnosti, ali ujedno i znak da psihički aparat reaguje stvarajući zaštitu. Kakogod, u takvim slučajevima teško je napraviti prognozu kako će se sve završiti. Poricanje ne sme trajati suviše dugo, ali ni prihvatanje činjenica ne sme biti suviše naglo. Svaka osoba ima svoje individualne načine na koje se suočava sa zastrašujućim saznanjima, i potrebno je omogućiti njihovo aktiviranje.

Ljudi su često skloni tome da u takvim situacijam uzimaju različite lekove „za smirenje“. To je često i preporuka lekara. Ponekad zaista deluje da je nemoguće izboriti se sa nekim situacijama. Nemoguće je očekivati da ljudi ostanu isti nakon njih. Ličnost se upravo i gradi kroz različista iskustva, pozitivna i negativna, i nije prirodno da ljudi sa različitim iskustvima imaju iste ličnosti. Lekovi mogu doneti olakšanje u nekim situacijama, ali treba voditi računa o načinu i učestalosti njihove primene.

U psihoterapiji postoji posebni vid rada koji se naziva „psihoterapija u kriznim situacijama“ koji je prilagođen potrebama osoba koje su iznenada suočene sa iskustvima koja ozbiljno ugrožavaju njihovo psihičko zdravlje. Pravi pristup i poznavanje tokova razvoja ovakvih situacija ključni su za rad sa ovako ugroženim ljudima.









Str2

Oblici samozavaravanja

Svi mi ponekad pribegavamo zavaravanju sebe. Neka zavaravanja su gotovo automatska. Kada smo nervozni i neko nas slučajno gurne, a mi se ponesemo drsko, raći ćemo „sam je kriv, nije morao da bude tako nepažljiv“. Problem nastaje kada ljudi obmanjuju sami sebe na duže staze, i vezano za stvari koje su im značajne u životu. Navešćemo nekoliko primera.




Zanemarivanje svojih osećanja.

Osećanja su ono što pokreće čoveka, što je sastavna komponenta svih njegovih doživljaja, motivacije, što se uvek uzima u obzir prilikom donošenja važnih odluka. Kada osoba dođe u situaciju da se ne obazire na svoja osećanja, ona se udaljava od svoje prirode. Kada neko prihvati da radi u okruženju koje je jako zajedljivo, neprijatno, takmičarski nastrojeno, samo da bi mogao da ostvari  povišicu ili povlašćen status, on može sebi naneti štetu, naročito ukoliko je podložan takvoj vrsti spoljašnjih uticaja. Život uz zanemarivanje svojih osećanja nema smisao, jer neprihvatanjem negativnih osećanja, ljudi sebi zatvaraju put i ka prihvatanju pozitivnih osećanja sreći, zadovoljstvu, ponosu i radosti.

Uzmimo za primer osobu koja veoma ceni prijateljstvo, i uvek je spremna da se nadje prijateljima kada im je to potrebno.  Ukoliko je njen prijatelj neraspoložen , ona će biti uz njega, razgovaraće, daće neki savet ili mu pomoći na neki drugi način. Međutim, ukoliko se desi da neki njen prijatelj ima tendenciju da bude veoma neprijatan kada nije raspoložen, ukoliko je tada sklon da povredi ljude oko sebe i ne primeti to, a uz to je većinu vremena neraspoložen, naša osoba će se naći u situaciji da se često oseća razočarano, povređeno i bezvredno.   Često su požrtvovani ljudi skloni tome da zanemaruju ovakve „sitnice“ u svom svakodnevnom životu, pa će zanemarivati i svoja osećanja očekujući trenutak kada će njihov prijatelj biti boljeg raspoloženja i kada će zaista moći da izgrade uzajamni odnos. Međutim, nevolja je u tome što obrasci ponašanja i odnosa među ljudima teže da se ne menjaju, da ostaju isti kakvi su uspostavljeni na početku. Zbog toga, osoba će se naći u situaciji da će morati, ukoliko želi da održi uspostavljeno „prijateljstvo“, da zanemari svoja negativna osećanja koja nastaju svaki put kada se njena očekivanja iznevere. Vremenom, osećanje nezadovoljstva će rasti, a osoba će sebe i dalje zavaravati da to „i nije toliko bitno“, da je bitniji odnos koji je pun poverenja i podrške (iako je to jednostrano).

Nerealna slika o bliskim ljudima.

Lljudi koje doživljavamo kao bliske, pre svega prijatelji, koje smo sami izabrali, veoma su važni u našem životu. Oni su ti koji nam pružaju podršku kada nam je potrebna, oni su ti na osnovu čijih reakcija procenjujemo kakvi smo, čiji sud i mišljenje cenimo, i na kraju krajeva, na osnovu njih nas procenjuju i drugi ljudi koje upoznajemo. Normalno je da želimo da naši prijatelji budu što bolji ljudi. Često smo skloni tome i da ih idealizujemo ili precenjujemo. Čak i kada nas povrede, ili povrede nekoga drugog, uvek možemo reći „nije tako mislio“, ili „hteo je da pomogne“. Naravno, svakom se desi da napravi grešku. Ali ne stalno i ne uvek. U redu je i ako naši prijatelji imaju osobine koje se nama ne sviđaju. Ali nije u redu da ih ne vidimo, ako već tvrdimo da ih poznajemo dobro. Ili da ne želimo da ih vidimo. Ne moramo odobravati i braniti sve što naši prijatelji rade. Ako neko njih optuži za nešto, nema potrebe da se i mi osećamo napadnuti. Realnost u odnosu sa prijateljima, partnerima i drugim bliskim ljudima je ključ za postizanje razumevanja i prihvatanja.

Recimo, ako se naš prijatelj poneo loše prema svojoj bivšoj devojci, koje se mi sećamo kao fine devojke koja to nije zaslužila, nema potreba da nalazimo objašnjenja za njega kao što su „on je dobar, samo ponekad ne može da se kontroliše“ ili „ nije mislio to što je rekao / uradio“ i slično.




Zavarivanje u vezi bliskih osoba može trajati dugo, ali ipak ga je obično lakše razotkriti nego zavaravanje vezano za samog sebe. Bolno je kada se desi da se odjednom razočaramo u prijatelja za koga smo do tada nalazili milion objašnjenja. A gotovo je nemoguće razočarati se u sebe. Psihički sistem je napravljen tako da štiti osobu od stvari koje bi ga mogle toliko uzdrmati. Odbrambeni mehanizmi tome služe. Zato se do razotkrivanja obmana koje smo stvorili o samim sebima uvek dolazi mnogo sporije.

Zanemarivanje svojih potreba. Slično kao i kod osećanja, i zanemarivanje potreba vodi stalnom osećanju nezadovoljstva. Ako nikako ne možemo da dobijemo podršku ili ohrabrenje od ljudi koje smatramo svojim prijateljima i od kojih to očekujemo, zašto su nam oni i dalje prijatelji? Treba napraviti razliku između „ponekad“ i „skoro uvek“. Nešto što nam treba, i što očekujemo, a ne dobijemo, stvara frustraciju. Razvija napetost. Kada takva osećanja postanu stalno prisutna, mi zaboravljamo odakle potiču. Zavaravamo sebe da jesmo zadovoljni i kada nismo.  Zavaravamo sebe da  nemamo potreba koje imamo. I onda nam to pređe u naviku. Poricanje svojih potreba pretvara se u njihovo zaboravljanje, i onda ostaju samo neprijatna osećanja sa kojima se treba izboriti.

Nerealna slika o sebi Nekada, da bi smo sebi i drugima objasnili neke svoje postupke koje ni sami ne razumemo, pribegavamo pravljenju konstrukcija različitih objašnjenja koja mogu formirati čitave sisteme, ali koji u sebi nemaju mnogo iskrenosti. Kada  potcenjujemo sebe u radu sa drugim ljudima, stvaramo sliku svoje bespomoćnosti i ljudi nam pomažu. Ovo predstavja vid manipulacije, ali samo kada je svesno. Kada se ovaj proces odigrava nesvesno, to je vid samozavaravanja. Ukoliko ubedimo sebe da smo toliko bespomoćni da ne možemo ništa sami da uradimo, ukoliko to prihvatimo kao istinu i verujemo u nju, onda će verovatno tako i biti plašićemo se da započnemo nešto da ne bi pogrešili, plašićemo se da stavimo tačku na nešto drugo da se ne bi posle predomislili. Prepuštaćemo drugima da donose odluke umesto nas. Ali nećemo se osećati zadovoljno, jer to nije odraz naše prave ličnosti, niti njeno pravo stanje.

Slično je i sa precenjivanjem sebe. Ukoliko verujemo da su naše sposobnosti veće nego što jesu, prihvataćeno se većih zadataka, preuzimaćemo previše odgovornosti. Kada dođemo u situaciju da ne možemo sve da postignemo, kada predstoji suočavanje sa nerealnom slikom o sebi, ukoliko nam se ukaže prilika, potražićemo neki drugi izlaz - pomisliti da saradnici nisu dobro uradili svoj posao, razmisliti o vremenskim prilikama ili bilo čemu drugom što nas je još moglo omesti u ostvarivanju cilja, pre nego što pomislimo da je uzrok u pogrešnoj proceni naših mogućnosti.






















Str3

Kako prepoznati da postoji samozavarivanje u svakodnevnom životu?

Ljudi pribegavaju zavaravanju sebe kada im je teško da usklade sve ono što žele sa onim što procenjuju da mogu da dobiju. Ako veruju da nisu dovoljno dobri da imaju partnera koga smatraju idealnim, a žele takvog, oni će ili pokušati da umanje svoje zahteve kako bi imali partnera koji možda nije idealan za njih, ali za koga veruju da se mogu uskladiti sa njim. Sa druge strane, oni mogu naći idealnog, a zatim sebe ubediti da on zapravo i nije toliko dobar u ovome ili onome. Na taj način ostvariće ravnotežu koja će ih koliko-toliko činiti zadovoljnim, barem dok ne razmišljaju o tome. Ovakvi procesi odigravaju se postepeno. Neki ljudi mogu uporno, tokom celog života nalaziti „idealne“ partnere, a zatim se tokom cele veze boriti sa svojim osećanjima niže vrednosti i ljubomorom.




Ponavljanje obrazaca ponašanja

Ponavljanje obrazaca ponašanja je jedan od osnovnih znakova u psihologiji da nešto nije u redu. Ako nema razvoja i napredovanja u životu i odnosima koji se grade, sigurno da postoji neki razlog tome. Samozavaravanje je čest pratilac takvih stvari. Kako bi se inače moglo događati da osoba u svakom svom odnosu ponovo proživljava iste stvari i ne nauči nešto iz toga? Zajedničko za sve mehanizme odbrane, pa tako i za različite oblike samozavaravanja je da oni blokiraju dalji razvoj ličnosti. Ukoliko traju dugo i ne menjaju se, osoba postepeno ulazi u začarani krug u kome su i uzroci i posledice izmešani i mahom opravdavaju jedni druge.

Ponavljanje obrazaca ponašanja je jedan od osnovnih znakova u psihologiji da nešto nije u redu. Ako nema razvoja i napredovanja u životu i odnosima koji se grade, sigurno da postoji neki razlog tome. Samozavaravanje je čest pratilac takvih stvari.


Odsustvo zadovoljstva u situacijama od kojih očekujemo da izazovu zadovoljstvo.

       Ovde je problem u nerealnoj slici o sebi i nerealnim očekivanjima od sebe. Ako verujemo da smo osoba koja, kao i većina ljudi, uživa da provodi vreme sa svojim prijateljima, ponekad će biti teško priznati sebi da nam društvo bliskih osoba u nekom trenutku baš i nije prijalo. U nama leži uverenje da to ne bi trebalo da bude tako, i mi ćemo mu se možda povinovati. Međutim, ako to prečesto radimo, zaboravićemo šta je ono što nam zaista prija. U čemu nalazimo zadovoljstvo. Ako nam se dopada posao koji radimo, iako ne zarađujemo onoliko novca koliko bismo mogli, i nemamo toliku odgovornost, da li treba da se trudimo oko unapređenja? I ako nas unaprede, pa mi zaključimo da nam ne odgovara tolika odgovornost i izloženost stresnim situacijama, da li treba da prihvatimo to? Neki opšte prihvaćeni stavovi mogu se kositi sa našim željama, a da mi i nismo u potpunosti svesni toga. Ono što očekujemo od većine ljudi, očekujemo i od nas samih. Ukoliko većina voli da provodi vreme sa prijeteljima, normalno je da to i mi želimo. Ukoliko većina želi unapređenje, normalno je da ga i mi želimo. Ne trudimo se da dovodimo takve stvari u pitanje. A onda iznenada zateknemo sebe kako smo stalno nervozni, napeti, nezadovoljni u situacijama u kojima bi trebalo da uživamo, i zapitamo se „gde smo to pogrešili?“

Nedostatak osećanja ispunjenosti kada se ostvare naše želje ili ciljevi na kojima smo dugo radili.

       To je siguran znak da naše želje nisu bile autentične, naročito ako nezadovoljstvo ne ustupi mesto zadovoljstvu čak ni posle perioda odmora od ulaganog napora. To je, svakako, znak da treba stati i razmisliti o tome šta je ono što bi nas zaista učinilo srećnim. Ako smo dugo radili i ulagali dodatne napore da bi nešto ostvarili, da li je moguće da uopšte ne primetimo da taj posao nije nešto što nas ispunjava? Sasvim je moguće, i često se dešava kod ljudi koji nisu introspektivni, koji ne troše vreme na razmišljanja o sebi, svojim potrebama i željama. Kod njih je obično najteže i pronaći uzroke samozavarivanja. Oni jednostavno ne primete kada se ubace u automatski način življenja, prema konvencionalnim pravilima. Slična situacija je i kod izuzetno požrtvovanih ljudi, koji veruju da su srećni ukoliko su njima bliske osobe srećne, ispunjene i zadovoljne. One očekuju da će pomažući u ostvarivanju njihovih ciljeva ostvariti neki deo svojih, ali kada do toga dođe, to nikada nije potpuno, onako kaklo bi bilo da je pokrenuto nekom njihovom autentičnom željom.

Stalno osećanje razočaranosti u druge ljude.

       Kada imamo utisak da niko od naših bliskih osoba ne ispunjava naša očekivanja, kada se stalno suočavamo sa razočarenjima koje to nosi, moramo pretpostaviti da se iza toga kriju nerealna očekivanja od njih i nas samih, odnosno da je to posledica samozavarivanja vezanog za bliske ljude. Naravno, u životu svakog čoveka postoje periodi kada dominiraju negativnija raspoloženja, kada se okolnosti sagledavaju mračnije nego što jesu. Kao posledice različitih događaja u okruženju, ili individualnog razvoja ličnosti, ovakva stanja su prolazna i nakon njih nezadovoljstvo bliskim osobama kao i ostalim aspektima  života nestaje. Problem je kada duže vreme imamo utisak da nismo imali kome da se obratimo kada nam je bilo teško. Ili kada duži šeriod imamo utisak da nam razgovori sa prijateljima ne prijaju i ne donose bolje raspoloženje. Kao da nam crpe snagu. Ne mora postojati neki konkretni događaj koji nas je razočarao. Možemo jednostavno uvideti da nam neki odnosi ne stvaraju osećanje ispunjenosti onoliko koliko verujemo da bi trebalo. Tada verovatno moramo priznati da imamo prevelika očekivanja od odnosa sa bliskim ljudima. Razlog tome može se tražiti u tome što naši prijatelji, partner ili rodbina zaista nisu spremni da ulažu onoliko energije u naš odnos koliko bi smo mi bili spremni. Možda su zaista suviše okrenuti svojim životima i problemima sa kojima se u njima susreću da bi imali dovoljno vremena za nas. Sa druge strane, razlog može biti i u tome što naša očekivanja zaista jesu prevelika. Ne postoji osoba od koje možemo tražiti da bude uz nas uvek i svuda. Očekivati od nekoga da to radi je zavarivanje sebe da je to moguće.


Porast napetosti, razdražljivosti i nezadovoljstva.

       Kao opšti psihički simptomi da nešto nije u redu, oni su prisutni i kada samozavaravenjem dovedemo sebe u situaciju da se naša slika o sebi bitno razlikuje od onoga kakva očekujemo da bude. Ako očekujemo da budemo zadovoljni kada ostvarimo neki cilj, a do toga ne dođe, osetićemo se frustriranim. Naše potrebe iz nekog razloga nisu ostvarene. Kada očekujemo da se osećamo prijatno, a iz nekog razloga nam je nelagodno, i mi ne razumemo zašto, postajemo napeti. Nerazumljive promene raspoloženja takođe spadaju u ovu skupinu simptoma. Ako suviše dugo sebe zavaravamo da nam u našem okruženju ništa ne smeta, da li ćemo posle moći da razumemo šta nam je to izazvalo negativnu reakciju ili neraspoloženje?

Izlaz iz začaranog kruga

Problem sa samozavarivanjem je u tome što je često lakše ostati i živeti sa slikama koje su se tokom vremena formirale nego izaći iz kruga i suočiti se sa realnošću. Slike i predstave koje imamo o sebi i bliskim ljudima često su nešto poput slamke za koju se držimo i koja daje smisao nečemu što radimo. Devojka koja veruje da je njen momak voli i pored toga što to ne pokazuje, i dalje ulaže u vezu koja bi izgubila smisao kada bi promenila sliku koju ima o njemu i prihvatila da je sebičan. Odnos sa prijateljem ne bi se više mogao nazvati prijateljstvom kada bi se uvidelo da on to radi iz neprijateljskih pobuda. Još je teža situacija kada se radi o nama samima. Da li bi unapređenje koje smo dobili bilo značajno ukoliko uvidimo da ga ne bismo želeli da smo znali šta ono nosi? Da li bismo mogli da tvrdimo da volimo ljude koji u nama izazivaju neprijatna osećanja? Najteže je suočiti se sa obmanama vezanim za naša lična osećanja i potrebe.



Dešava se u psihoterapiji da ljudi, polako, otkrivajući svoje autentične želje i potrebe ostaju iznenađeni time koliko su za neke stvari mislili da su važne, a nisu bile, dok su neke druge bile znamerene u njihovom životu, gotovo zaboravljene, a ispostavilo se da su za sreću te osobu bile ključne. Još više se iznenade kada uvide koliko energije im ostane na raspolaganju kada je preusmere tako da bude u skladu sa njihovom autentičnim potrebama i željama. Samozavaravanje možda donosi određeni stepen odbrane od suočavanja sa nekim stvarima, ali i ograničava slobodu izbora čoveka da reaguje na različite načine u različitim situacijama. Ako imamo neku suženu sliku o sebi, kako možemo dopustiti da reagujemo spontano ili da usvojimo neki novi način ponašanja i prilagodimo se novim situacijama?

  Iskustvo je pokazalo da, kao što je lakše rešiti se zavaranja vezanog za druge ljude, tako je lakše i osloboditi se zavaravanja vezanog za sebe ako se omogući ljudima da se distanciraju od njega. Šta to znači?

Ukoliko prihvatimo da nekim svojim postupcima pridajemo pogrešne uzroke moći ćemo da krenemo u potragu za pravima. Ukoliko uvidimo da ciljevi koje sebi postavljamo nisu u skladu sa našim potrebama, moći ćemo da nađemo druge načine da svoje potrebe zadovoljimo koji će omogućiti da se osećamo ispunjeno i zadovoljno. Ukoliko prihvatimo da racionalizacija ne daje prave odgovore na naša pitanja, jer ne vodi razvoju i promenama na polju gde je nastala, moći ćemo da ponovo preispitamo sebe i pronađemo način da izađemo iz začaranog kruga.





Autor teksta

Bojana Đurić