Posttraumatski stres poremećaj (PTSP)

       PTSP je anksiozni poremećaj koji se razvija posle izloženosti nekom strašnom događaju u kome je osoba bila fizički povređena ili ugrožena. Čak i porodica žrtve može razviti ovaj poremećaj.  Može se dogoditi svima, bez obzira na uzrast, čak ni deca i adolescenti nisu imuni. Žene su gotovo dvostruko podložnije PTSP-u nakon doživljavanja traume. Depresija, zloupotreba alkohola i/ili drugih supstanci kao i drugi anksiozni poremećaji često prate PTSP.

Dijagnostifikovanje PTSP

Dijagnostifikovanje PTSP-a zahteva jedan ili više simptoma iz svake od kategorija koje slede, a koji traju najmanje mesec dana, kao i to da simptom ili simptomi ozbiljno utiču na normalan život.

Kategorije su:

Traumatski događaji koji mogu izazvati PSTP

       Traumatski događaji koji mogu izazvati PTSP uključuju nasilne napade na osobu, prirodne ili ljudskim faktorom izazvane katastrofe, nesreće ili učešće u ratu. Među onima koji mogu iskusiti PTSP mogu biti i oni koji su učestvovali u ratnim dejstvima, oni koji su učestvovali u akcijama spašavanja u toku raznih nesreća (poplave, urušavanja u rudnicima i sl., oni koji su preživeli nesreće, doživeli silovanje, fizičko ili seksualno zlostavljanje i druge zločine, imigranti koji su doživeli nasilje u svojoj zemlji i ljudi koji su bili svedoci traumatskih događaja.  

Mnogi ljudi koji pate od PTSP-a ponovo doživljavaju traumatsko iskustvo u vidu sećanja, košmara, zastrašujućih misli, posebno kada su izloženi događajima ili objektima koji ih podsećaju na traumu. Godišnjice traumetskih događaja takođe mogu biti okidač za simptome.

Traumatizovani ljudi takođe doživljavaju emotivnu otupelost, poremećaje sna, depresiju, anksioznost, iritabilnost ili izlive besa. Mnogi od njih pokušavaju da izbegnu bilo kakvo podsećanje na događaj. PTSP se dijagnostifikuje ukoliko simptomi traju najmanje mesec dana.

Fizički simptomi kao što su glavobolje, gastrointestinalni poremećaji, problemi sa imunim sistemom, vrtoglavice, bolovi u grudima, neprijatni osećaji u drugim delovima tela su uobičajeni kod ljudi sa PTSP.om. Često se dešava da se ovi simptomi tretiraju kao anksiozni poremećaj ukoliko ne dođe do prepoznavanja da je u pitanju PTSP.

Pružanje prilike ljudima da pričaju o traumatskom događaju veoma brzo nakon što se dogodio može umanjiti neke od simptoma. Neka istraživanja pokazuju da oni koji su imali priliku da dobiju intervenciju u stanju krize, dakle, odmah nakon što se traumatski događaj desio pokazuju mnogo bolje stanje 2 godine kasnije od onih koji nisu imali priliku za to.

Odrednice

Sledeće odrednice treba koristiti kada se određuje vrsta poremećaja:

Akutni: Trajanje simptoma je manje od 3 meseca.

Hronični: Trajanje simptoma je više od 3 meseca.

Sa odloženim delovanjem: Prošlo je najmanje 6 meseci između traumatičnog događaja i pojave simptoma.

Specifičnosi kulture i starosti osobe

Osobe koje su u skorije vreme emigrirale iz područja u kojima vladaju ekstremni socijalni nemiri ili civilni koflikti mogu biti izuzetno podložni PTSP-u. Ovakve osobe mogu biti posebno osetljive na iskustva nasilja. Takođe, za ovakve osobe potrebna je posebna procena simptoma.

Kod mlađe dece, uznemirujući snovi o događaju mogu, u okviru nekoliko nedelja, prerasti u generalizovane košmare o čudovištima, spašavanju drugih ili o pretnjama drugima ili samom detetu. Mlađa deca obično nemaju osećaj da proživljavaju prošlost ponovo. Olakšanje češće dolazi u vidu repetitivne igre (npr. Dete koje je bilo učesnik ozbiljne saobraćajne nesreće često će to odigravati tako što će sudarati automobilčiće igračke). Zato što može biti teško za decu da govore o smanjenom interesovanju za važne aktivnosti ili smanjenju afekta, ove simptome treba pažljivo evaliurati iz izveštaja roditelja, učitelja i drugih značajnih odraslih osoba iz detetovog života. Kod dece osećaj da nema budućnosti i mračan pogled na budućnost može se ispoljiti u tome da to viđenje ne uključuje fazu kada će odrasti. Takođe može postojati „formacija znaka“ odnosno verovanje da imaju sposobnost da vide buduće nepovoljne događaje. Deca takođe mogu da iskuse različite fizičke simptome kao što su bolovi u stomaku i glavobolje. 

Prevalencija

Neka istraživanja pokazuju prevalenciju za PTSP od 1% do 14% u populaciju, u zavisnosti od metoda procene i uzorka populacije na koji se prevalencija odnosi. Studije osoba koje su ugrožene ( veterani u borbi, žrtve prirodnih katastrofa i sl.) su pokazale prevalenciju od 3% do čak 58%.

Razvoj poremećaja

Simptomi kod dece počinju najčešće u okviru prva 3 meseca posle traumatskog događaja, mada mogu biti i odloženi mesecima, čak i godinama, u zavisnosti od individualnog slučaja.Simptomi generalno podrazumevaju neki oblik ponovnog preživljavanja, izbegavanje i preteranu senzitiviranost i variraju u toku vremena kao i samo trajanje simptoma. U proseku polovina pacijenata se kompletno oporavi u roku od 3 meseca, mada kod pojedinih trajanje simptoma može potrajati duže od godinu dana nakon traumatičnog događaja.

Ozbiljnost, trajanje i blizina izloženosti traumatičnom događaju individue su najvažniji faktori koji utiču na verovatnoću razvoja PTSP-a. Postoje neki dokazi o tome da socijalna podrška, porodična istorija, iskustva iz detinjstva, varijabilnosti ličnosti i već postojeći mentalni poremećaji mogu uticati na razvoj PTSP-a. Ipak, ovaj poremećaj se može razviti i kod osoba bez ikakvih predispozicija, posebno ako je stresor koji ga izaziva specijalno ekstreman.

Pojave povezane sa PTSP-om

Osobe sa PTSP-om često opisuju osećanje krivice što su preživeli, dok drugi učesnici nisu ili zbog stvari koje su morali da urade da bi preživeli. Fobično izbegavanje situacija ili aktivnosti koje liče na one iz traumatskog događaja ili na neki način simbolišu događaj mogu dovesti do ozbiljnog poremećaja ravnoteže svakodnevnog života i dovesti do razvoda, problema u braku i/ili gubitka posla.

Takođe su mogući i sledeći simptomi: osećanje neefektivnosti, stida, očajanja, beznađa. Osoba se može osećati i trajno oštećena, izgubiti prethodno stečena uverenja i stavove, biti hostilna, socijalno povlačenje je moguće. Osobe sa PTSP-om često se osećaju kako su konstantno ugrožene, pod pretnjom, što može uticati na promenu odnosa sa okolinom i bliskim ljudima, ali i može dovesti do promene u ličnim karakteristikama.

Mada pojedini simptomi deluju veoma zastrašujuće, ipak, postoji i nešto što se može učiniti.


Jelena Orlandić


Str 2


Lečenje postraumatskog stresnog poremećaja

Postraumatski stresni poremećaj je teško životno iskustvo za svakoga. Da bi osoba izašla iz njega, važno je da njeno okruženje pokaže razumevanja i pruži neophodnu podršku.

Ljudi koji su prošli ovo iskustvo navode da im je i samo prisustvo drugih ljudi, i vera u njihovu lojalnost pomogla u situacijama kada je sve delovalo bezizlazno.




Veliki problem kod postraumatskog stresnog poremećaja je nemogućnost uspostavljanja i održavanja komunikacije sa ljudima. Socijalna podrška je uvek jedan od najvažnijih faktora na putu ka ponovnom uspostavljanju zdravog normalnog života i odnosa sa svetom. Međutim, neke osobine samog ovog poremećaja otežavaju odnose sa bliskim ljudima, i često  ih čine da izgledaju besmisleni.

Na prvom mestu, zbog emocionalne otupelosti (nesposobnosti za ljubav) koja je pratilac gotovo svih psihičkih kriza, dolazi do toga da prijateljima izgleda da su suvišni u životu osobe koja ima postraumatski stresni pormećaj. Ona često ne zna kako da reaguje na pažnju, fizičku bliskost ili očigledno izražavanje pozitivnih emocija i podrške svojih prijatelja. Zahvaljujući njihovom ranijem iskustvu, pre traume, kada su u takvim situacijama pokazivanja ljubavi uživali i osećali podjednako tople emocija prema bliskim osobama, oni znaju da nije u redu to što sada ne osećaju ništa, izuzev straha, anksioznosti i spremnosti da zauzmu odbrambenu poziciju. Zbog toga, može se javiti sumnja u svoje kapacitete, osećanja nesigurnosti , usamljenosti ili krivice.

Niska tolerancija na frustraciju

Pored toga što osećaju otupelost izazvanu teškom emotivnom traumom, ljudi sa ovom vrstom poremećaja imaju izraženo nisku toleranciju na svakodnevnu frustraciju. To znači da na svaki spoljašnji događaj ili osobu koja preti da poremeti neki sled stvari na koji su oni računali sa ciljem da zadovolje svoje potrebe i, pre svega, osete se sigurno, oni reaguju neočekivano intentzivno. To je još jedan od znakova nedovoljnog kapaciteta da u sebi prorade, ili bar zadrže i najmanji deo emocija duže od nekoliko trenutaka.

Kao i uvek, kada postoje velike emotivne teškoće, intelektualno funkcionisanje je takođe ugroženo. Glavni problem je u tome što je kod osoba sa posttraumatskim poremećajem izuzetno izražen nedostatak pažnje i mogućnosti koncentracije. Njima svaki, i najmanji događaj skrene pažnju sa teme o kojoj pokušavaju da pričaju, i ponekad to izgleda kao da se manično „hvataju“ za svaku izrečenu reč. Na taj način, razgovor sa njima postaje težak, i često veoma naporan za sagovornika. Njihov misaoni tok može se vezati za nešto što su videli u svom okruženju, čuli tokom razgovora, ili nešto čega su se setili u trenutku. To često nema smisla za sagovornika, i kada on pokaže nerazmevanje delova rečenica, osoba koja ima ovaj pormećaj na to reaguje razdražljivošću i odbacivanjem. U tom trenutku, ona je gotovo potpuna sigurna da sagovornik „to njoj radi namerno“. Slično tome, ona može reagovati odbojno prema svakom nastojanju svojih prijatelja da je uvuku u neku zajedničku aktivnost, ili predlog vezan za to kako joj može biti lakše. Nesigurnost u pogledu svojih emocija i njihovo nerazumevanje, kod osoba u ovom stanju deluje na razvijanje nesigurnosti u pogledu tuđih emocija i namera.

Problemi sa prihvatanjem pomoći

Zbog svih ovih razloga, osobi sa postraumatskim stresnim poremećajem gotovo je potpuno sužena mogućnost da kroz kanal socijalne podrške dobije osećanje sigurnosti koje joj je toliko neohodno u ovom periodu. Zato osobe koje su uz nju tada, ukoliko žele da joj pomognu, moraju biti izuzetnu tolerantne u kontaktu sa njom. Glavna poruka koju osobi u ovom stanju treba odašiljati, kako u razgovoru, tako i celokupnim svojim stvaom i ponašanjem je „ ja sam tu, za sve što ti treba, i ma šta ti uradio i kako se osećao neću te napustiti“. Nekima ovaj stav može delovati kao „razmažavanje“ osobe, ali treba imati na umu da je stanje postraumatskog stresnog poremećaja ekstremna situacija, i da se iskustva iz nje ne prenose na svakodnevni život kada ono jednom prođe. Naime, obično se dešava da nakon prolaska kroz teške psihičke krize osobe imaju osećanja krivice i dužnosti da uzvrate usluga ljudima koji su sa njima prolazili kroz ovo iskustvo. Nekada su ta osećanja veoma jaka, i osoba u nemogućnosti da zadovolji tu svoju potrebu, radije napušta odnos nego što se zadržava u njemu sa stalnim sećanjem na neprijatna iskustva kroz koja je u tom odnosu prošao, a za koja oseća da ih ne može nadoknaditi nijednim svojim postupkom. Iskrenost u odnosu je tada lek  i jedini način održavanja odnosa, koji kroz to postaje još dublji i ispunjeniji.

Postraumatski stresni poremećaj i lekovi

U psihijatriji, postraumatski stresni promećaj obično nalaže primenu lekova. Oni služe pre svega kao potpora, u cilju umanjivanja tegoba kroz koje osoba prolazi. U te svrhe, koriste se različite vrste sedativa i hipnotika. Pri tome, treba imati u vidu da, ukoliko primena ovih lekova nije vremenski ograničena, može se razviti zavisnost od njih, jer osoba stiče naviku da i kada kasnije prolazi i kroz manje životne nedaće ona poseže za medikamentima koji  imaju dejstvo smanjivanja intenziteta emotivnih iskustva, i time smanjuje svoju otpornost i mogućnost suočavanja sa njima sve više.


Psihoterapija i postraumatski stresni pormećaj

Nemoguće je osobi izmeniti dosadašnji životni tok i izbaciti traumatsko iskustvo iz njega, ali ono što je moguće, i uvek treba uraditi je omogućiti osobi da na drugačiji način sagleda životno iskustvo kroz koje je prošla, upozna se sa svim njegovim stranama, i integriše ga u svoju ličnost, čineći je time celovitijom i zrelijom.

Kod postraumatskog stresnog poremećaja, psihoterapija je veoma važna, i prema izveštajima ljudi koji su kroz to iskustvo prošli, glavna stvar koja ona osobi donosi je, pored završetka jedne neprijatne životne faze, i svest i znanje o vezi koja postoji između osobe kakva je bila pre traumatskog iskustva i nakon njega, kao i o načinu na koji je to iskustvo doprinelo formiranju njene ličnosti.

Najčešći pristupi u psihoterapiji postraumatskog stresnog poremećaja su suportativne prirode. U njih spadaju:




Na kraju svega, može se reći da postraumatski stresni poremećaj predstavlja za osobu teško stanje, i tačku psihičke krize, čijim uspešnim prevazilaženjem se stvara mogućnost zdravog života i daljeg razvoja ličnosti. Zbog toga bi trebalo da svi resursi koji osobi stoje na raspolaganju, od sposobnosti introspekcije i rada na sebi, kao individualnih kapaciteta, preko podrške bliskih ljudi, pa do psihoterapije, budu dostupni osobi koja kroz njega prolazi. Životno iskustvo, ma kako teško bilo, iako sastavni deo života, samo je njegov deo, i život se mora nastaviti i nakon njega, a da bi to bilo moguće, psihička ravnoteža mora biti ponovo uspostavljena.



Bojana Đurić