Šta je to psihoterapija?


Da li znate šta možete da očekujete ako odete kod nekog psihoterapeuta? Šta će tamo da vam rade? Kako to izleda? Da li može, i na koji način, psihoterapeut da vam pomogne da rešite probleme zbog kojih ste mu se obratili? Nije svaki psiholog ili psihijatar i psihoterapeut? Nije svaki razgovor sa psihologom ili psihijatrom psihoterapija. Postoji bitna razlika između razgovora koji su usmreni na davanje dijagnoze, razgovora koji su savetodavni, i psihoterapije. Psihoterapija je poseban proces, a psihoterapeuti su stručnaci koji mogu biti psiholozi psihijatri, ili neke drug humanističke struke koji su prošli posebnu edukaciju za bavljenje nekom od brojnih oblika psihoterapije. (Psihoanaliza, Transakciona Analiza, Geštalt, nedirektivno savetovanje, R.E.B.T., ...) Grubo se psihoterapije mogu podeliti na dve gupe: ”otkrivajuće” i “pokrivajuće”. Otkrivajuće psihoterapije polaze od toga da se emotivni problemi kod ljudi posledica nedovoljne svesnosti osobe, nepoznavanja sebe, svojih nesvesnih osećanja i misli, i da proces upoznavanja sebe vodi do  pozitivnih promena. Pokrivajući psihoterapijski pravci polaze od toga da nije neophodno zalaziti u nesvesne mehanizme odbrane, već da se problemi mogu rešiti različitim oblicima sugestije, podrške i tehnikama za promenu ponašanja klijenta.

Otkrivajuće psihoterapije polaze od toga da se emotivni problemi kod ljudi posledica nedovoljne svesnosti osobe, nepoznavanja sebe, svojih nesvesnih osećanja i misli, i da proces upoznavanja sebe vodi do  pozitivnih promena.


Šta je to psihoanalitička psihoterapija?


Kada čuju reč psihoanaliza mnogi prvo pomisle na Frojdove teorije o seksualnosti, strukturi psihe, Id, Ego i Super Ego, Edipov kompleks i slične teorijske koncepte. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, nije smatrao svoju teoriju suštinom psihoanalize. Govorio je o tome da će drugi psihoanalitičari sigurno kroz svoju praksu doći do drugačijih teorijskih koncepata, i da teorija nije “suvo zlato” psihoanalize, već je to psihoanalitički metod, metod za istraživanje ljudske psihe. Frojd je psihoanalizu definisao kao “Vaspitanje ka istinoljubivosti prema samom sebi.” Nije želeo da se psihoanaliza naziva lečenjem već vaspitanjem. Psihoanaliza je, dakle, jedan vapitni proces u koem se osoba na analizi uči kako da upoznaje sebe, traži i otkriva istine o sebi i formira odgovorni ični odnos prema tim istinama. Ako odete kod psihoanalitičara on će vas učiti kako da budete iskreniji prema samom sebi i tako oslobodite svoju pravu prirodu, sopstvene potisnute potencijale. Gotovo svi otkrivajući psihoterapeutski pravci potekli su iz psihoanalitičkog metoda i, u suštini, zasnivaju se na istoj ideji: Istina o samome sebi je “lekovita”. Od svakog psihoterapeuta koji se bavi nekom otkrivajućom psihoterapijom možete očekivati da će vas, na neki od načina koji se razlikuju od jedne do druge vrste psihoterapije, usmeravati ka istini o sebi.

Psihoanaliza je, dakle, jedan vapitni proces u koem se osoba na analizi uči kako da upoznaje sebe, traži i otkriva istine o sebi i formira odgovorni ični odnos prema tim istinama.



Zašto se ljudi obraćaju psihoterapeutima?

Ljudi se obraćaju psihoterapeutima kada osete da se nalaze u nekom zastoju koji sprečava dalji rast njihove ličnosti i to kod njih izaziva tenziju.  Otkrivajuća psihoterapija je proces koji vodi do otkrivanja i otklanjanja prepreka u samoj osobi koje izazivaju taj zastoj. Međutim, te prepreke u nama samima imaju i neku svoju funkciju. Štite nas od neprijatnih misli, emocija, saznanja o sebi.


Zašto se ljudi teško menjaju?

Ljudi se teško menjaju baš zbog toga što izvlače neku korist iz toga što su takvi kakvi jesu. U isto vreme žele promenu na bolje, ali je se i plaše. Osećaju da žele promene, ali sabotiraju sami sebe kako do tih promena ne bi došlo. Tako ostaju u svojoj “zoni sigurnosti”, ne menjaju se, ne razvijaju se. To ih čini napetima nezadovoljnima, depresivnima...ali je bar sigurno. Navikli su na sebe takve, na život onakakv kakav je bio i do sada...Sve dok to nezadovolstvo pređe određenu meru i teško im je da ga podnose Onda se neki obrate psihoterapeutu.

Ljudi se teško menjaju baš zbog toga što izvlače neku korist iz toga što su takvi kakvi jesu. U isto vreme žele promenu na bolje, ali je se i plaše. Osećaju da žele promene, ali sabotiraju sami sebe kako do tih promena ne bi došlo.


Kako psihoterapeut može da promeni čoveka?

Ne može psihoterapeut da promeni čoveka, ali može da mu pomogne da on promeni samoga sebe. Na koji način? U čemu se razgovor sa psihoterapeutom razlikuje od razgovora sa poznanicima, prijateljima, roditeljima...? Psihoterapeuti su obučeni da prepoznaju izbegavanja klijenta, otpore promenama, mehanizme odbrane kojima se osoba štiti od istine o sebi i svetu, tipične načine na koje klijent izvrće stvarnost i gradi neadekvatne odnose. Sposoban je da osobu na psihoterapiji prihvati, ne osuđuje, razume...ali i da je u pravo vreme i na pravi način suoči sa njenim izbegavanjima istine i izbegavanjima promena. Kada oseti da ga psihterapeut razume, prihvata i ne osuđuje, bez obzira na to šta klijent iznosi o sebi, razvija se “radni savez” u kojoj osoba na terapiji sama počinje da prepoznaje sopstvena izbegavanja i otpore promenama, analizira ih i prevazilazi. Tada počinje i da se menja. Ne može čovek da promeni nešto što ne priznaje, što ne vidi, što ne želi da vidi. Suočavanje sa istinom o sebi je prvi uslov za promenu. Psihoterapeut pravi savez sa onim snagama u klijentu koje su usmerene ka razvoju i žele promenu. Taj savez omogućava klijentu da se sa manje straha suoči sa “neprijateljima u sopstvenim redovima”, sa onim delovima sebe koji se opiru promenama i žele da zadrže postojeće stanje.

Psihoterapeuti su obučeni da prepoznaju izbegavanja klijenta, otpore promenama, mehanizme odbrane kojima se osoba štiti od istine o sebi i svetu, tipične načine na koje klijent izvrće stvarnost i gradi neadekvatne odnose.



Kako da verujem psihoterapeutu da me neće povrediti?

Kako da znam ko je dobar psihoterapeut?


Nemojte da verujete psihoterapeutu dok ga ne proverite. Zašto biste mu poklanjali poverenje na veresiju. Zbog titule? Diplome? Objavljenih knjiga? Sve to nisu garancije da je ta osoba dobar psihoterapeut. Neko početno povrenje mu morate pokloniti samim tim što ste otišli kod njega ili nje i što iznosite svoje probleme. Dalje testirajte da li je psihoterapeut sposoban da vas razume, prihvati, ne osuđuje. Psihoterapeuti koji se bave psihoanalitičkom ili nekom drugom otkrivajućom psihoterapijom uglavnom u svojoj edukaciji moraju da prođu kroz sopstvenu psihoterapiju kako bi bili u stanju da dobro prepoznaju svoje odbrambene mehanizme i eventualne nesvesne manipulacije klijentima. Psihoterapeut koji određene probleme nije raščistio sa samim sobom ne može pomoći ni drugoj osobi da se suoči sa tim problemima. Razumevanje sebe i prevazilažnje sopstvenih zastoja nije nešto što se može naučiti iz knjiga ili na fakultetu. To se mora “osetiti na sopstvenoj koži”.

Pogrešna očekivanja od psihoterapije

Ljudi često dolaze na psihoterapiju očekujući da će ih “doktor” nekim čarobnim štapićem osloboditi njihovih muka, pri čemu će oni biti pasivni i čekati željeni rezultat. To se neće desiti. Psihoterapija je proces u kojem ishod u najvećoj meri zavisi od samog klijenta. Od njegove spremnosti da radi na sebi, da se suočava sa sopstvenim izbegavanjima, da preuzima određene rizike koje svaka promena sa sobom nosi. Psihoterapeut može da potpomogne taj proces, ali ne može da ga “odradi” umesto klijenta. Niko ne može da živi naš život umesto nas. Oni koji vam obećavaju da vas mogu promeniti uprkos vama samima prevaranti su, kao i oni koji vam nude laka rešenja. Ako kao “potrošač” kupite laka rešenja samo ćete potrošiti vreme i novac.


Najčešće postavljena pitanja


Koliko traje psihoterapija?

To je teško reći. Može da traje nekoliko seansi, a i nekoliko godina. Zavisi od veličine problema i spremnosti osobe da radi na njima. Zavisi i od toga koliko daleko i duboko neko želi da ide u rekonstrukciji sopstvene ličnosti. Otkrivajuće psihoterapije obično nisu kratkotrajne. Učestalost dolazaka je najčešće 1-2 puta nedeljno.

   

Da li je diskrecija zagarantovana?

Da. Prema kodeksu profesije sve ono što se iznese na psihoterapijskim seansama ostaje između klijenta i psihoterapeuta. Osim u slučajevima kada, uz saglasnost klinta, psihoteerapeut eventualno prikazuje rad sa klijentom na nekom stručnom skupu ili u naučnom radu, knjizi...Tada se izbacuju svi podaci o klijentu preko kojih bi moglo doći do prepoznavanja.


Da li se može raditi psihoterapija i u grupi?

Da. Rad u grupi može imati i izvesne prednosti jer klijent može da proveri svoje promene i način na koji ga opažaju drugi pred većim brojem ljudi. Kada se prevaziđu početna nepoverenja prema članovima grupe grupni rad može dovesti do dubokih uvida i promena. Pravilo diskrecije važi i u grupi jer se svi članovi grupe obavezuju da neće iznositi ništa od sadržaja koje čuju na grupi bilo kojoj osobi koja nije član grupe.


Da li će psihoterapeut pokušati da me promeni po nekom svom modelu, ili po nečijem modelu?

Ne, ako je dobar psihoterapeut. Psihoterapija nije ukalupljavanje ljudi po nekom modelu u koji veruje psihoterapeut, već pomoć osobi da nađe i ostvari najbolju verziju sebe, svoju autentičnu ličnost.

Psihoterapeut nije zastupnik bilo koga drugoga osim svog klijenta. On neće pokušati da menje klijenta zato što to žele negovi roditelji, ili bračni drug, ili škola, ili bilo koja druga institucija. Psihoterapija se može obavljati samo sa osobama koje to same žele i hoće, i može se ići ka promenama samo u onom smeru u kojem želi da ide osoba koja svojevoljno dolazi na psihoterapiju.


                                               Nebojša Jovanović


 

Psihoanaliza “uživo”

Pre desetak godina napisao sam roman “Biti Jedno” u kojem sam romansirao jednu psihoanalizu. Početkom maja pojaviće se novo izdanje tog romana u izdanju “Narodne Knjige”. U ovom dodatku moći ćete da pročitate jedan izvod iz romana koji prikazuje kako “uživo” izgleda psihoanalitička seansa i analiza snova doživljena iz ugla psihoterapeuta i klijenta. Time želim da zadovoljim čitaoce koji su pisali redakciji sa željom da saznaju nešto više o analizi snova, i da pozovem one koji žele da nauče nešto o analizi snova i da anaiziraju sopstvne snove da se uključe u radionice “Tumačenje snova” Akademije Uspeha. 



Analiza sna-iz romana-romansirane psihoanalize “Biti Jedno”


Snovi su put za razumevanje nesvesnog dela naše psihe. Ne tumače se prema nekakvom sanovniku, već se prate slobodne asocijacije koje snevač ima u vezi sna. Iako mogu izgledati nepovezane, slobodne asocijacije, korak po korak, vode do razumevanja skrivenog značenja sna.


25. SASTANAK


       Snovi su zagonetke, rebusi koje postavljamo sami sebi, a čini nam se kao da to radi neko drugi. A možda i nije tako. Možda nam ih On šalje kao znake, opomene, predskazanja... govorom koji razume naša duša. Neki deo našeg uma ih posle šifrira i pretvara u zagonetke. Snovi su me uvek zbunjivali. Kada sam završio svoju psihoterapiju (završio samo utoliko što sam osećao da mi više nije potrebna pomoć terapeuta, da mogu sam da nastavim proces istraživanja sebe), u starom notesu sam pročitao opis sna koji sam sanjao na samom početku terapije. Bio sam zapanjen saznanjem da su u tom rebusu, postavljenom na "otvaranju igre", bili svi odgovori koje sam tražio mučno analizirajući sebe, svoje odnose, izvrćući stomak naopačke punih sedam godina. Ja sam bio taj koji je sanjao, onaj koji je, možda, postavio rebus, a i onaj koji je rešavao svoju zagonetku kao da ništa ne zna. A znao sam sve od samog početka. Čovek je čudo. Negde u nama kriju se sve tajne i iskustva čovečanstva. Mi smo riznica, samo nam nedostaje ključ. Što više upoznajem i razumem ljude, sve su mi veća tajna. Kako starim, postajem sumnjičav prema dovoljnosti racionalnih objašnjenja. Splašnjava moje zadovoljstvo razumnim razobličavanjem starih misterija i zapahnjuje me miris novih tajni, većih od misli.

       Neki snovi mogu da, u samo nekoliko scena, sažeto, na svoj simboličan način, ispričaju suštinu čitave životne priče i prikažu osnovnu životnu poziciju osobe koja sanja. Prvi san koji mi je Željko ispričao bio je jedan od takvih.

       Uvodna scena odvija se u staroj kući, u jednoj varoši u unutrašnjosti. U njoj je živeo do polaska u srednju školu kada se cela porodica, zbog očevog posla, preselila u grad.

       "Sedim za pianinom koji sam dobio od oca za dvanaesti rođendan, a pored stoji mladić, pevač u mojoj grupi. Čekamo jednog afirmisanog kompozitora i producenta koji treba da čuje neke naše pesme i pomogne nam da snimimo ploču i postanemo slavni. Majka i sestre su u kupovini i stići će svaki čas. Napet sam jer ne želim da majka bude tu kada kompozitor dođe. Tu se završava slika.

       Druga scena je u stanu u kome sada žive moji roditelji. Pre nekoliko meseci sam iznajmio sebi garsonjeru i ne živim više sa njima... U kuhinji se nalazi pevač jedne poznate domaće grupe koji se pročuo po skandalu na televiziji. U emisiji koja je išla uživo pokazao je publici ispružen srednji prst sa dva savijena prsta levo i desno, poručujući im tako 'evo vam kurac'. U mom snu, imao je rupu ispod pupka iz koje je curila krv. To sam, u stvari, bio ja.

       Scena se premešta u dnevnu sobu. Tamo su neki ljudi, stranci. Ja sam mali dečak u velikim gaćama. Iz rupe ispod pupka curi mi krv i sliva se u gaće. Svi se prave kao da ništa ne primećuju. Shvatam da moram sam sebi da pomognem, ustajem i krećem prema kupatilu. Sada sam opet veliki. Pojavljuje se moja majka, hvata me pod mišku i, kao ranjenika, vodi do kupatila. Dolazimo do noše, u stvari, do WC šolje. Izbacujem ogromnu količinu neke zelene mase. Na majčinom licu gađenje. Osećam da mi ona nije od pomoći. Bespomoćnija je od mene. Ja moram da vodim računa o njenim osećanjima, umesto da ona meni pomogne. Kažem joj da izađe jer mogu sam da se brinem o sebi. Ponovo se nalazimo u kuhinji i sedimo kao da se ništa nije desilo.

       U sledećoj sceni sam sa svojim sestrama. Dok padamo u nekakav bunar, držim ih ispod mišica kao bebe. Osećam se odgovornim za njih. Razmišljam o tome šta će majka reći ako im se nešto desi. Plašim se.

       San se završava u nekoj fiskulturnoj sali ili kuglani. Nalazim se na plafonu sedeći na ivici nečega. Gledam dole u paničnom strahu da ću pasti. Dijafragma mi se skvrčila kao pržena govedina. Mučnina. Dole su demoni. Čudovišta u obliku malih nabijenih ljudi rušilačke snage, sa pogledima punim ubilačke mržnje. Oni se kreću strašno brzo, uništavajući sve na šta naiđu. Zaleđen od straha, pitam se da li ću morati zauvek da ostanem gore".

Jedan od načina da se analizira san je da snevač pokuša da se poistoveti sa svakim detaljem u snu, osobom ili predmetom koji se pojavljuju u snu. Polazi se od ideje da je svaki detalj sna projekcija nekog dela snevačeve ličnosti koji je odcepljen od svesnosti.



       Ovaj san ima više slojeva i više značenja. Vraćali smo se na njega kad god bi Željko otkrio da neka scena ili njegov deo imaju novi, dublji smisao i još neko značenje osim onog koje je već znao. Tako je postepeno otkrivao nove poruke koje su zadirale sve dublje u njegove odnose i u najranije faze njegovog detinjstva. Zamolio sam ga da mi kaže sve što mu pada na pamet u vezi sa snom, bez obzira kako mu neprikladne, nevažne ili glupe izgledale misli i osećanja koja se pojave.(slobodne asocijacije)

       "Kuća je imala podrum u kome se moglo naći svašta. Voleo sam da istražujem po njemu sa golicavom radoznalošću praćenom uzbudljivim strahom. Kao što sada, sa vama, kopam po podrumu svog nesvesnog. Nalazio sam zaboravljene stvari, stare igračke, slike, alatke, raznorazne drangulije koje sam ranije skupljao, pa onda zaboravljao na njih i ponovo se radovao kada ih otkrijem. Tu je bila sakrivena moja prošlost. Jednog dana je sve to nestalo. Podrum je raščišćen i stvari su pobacane. Niko me nije pitao da li želim da nešto zadržim. Osećao sam da je, sa tim skrivenim blagom, nestao i deo mene. U životu sam kasnije često imao slično osećanje kada bih dobio nešto što sam smatrao dragocenim i do čega bi mi bilo stalo: strepnja da će pre ili kasnije to nestati. Ništa što volim ne mogu trajnije da imam. Ukrali su mi prošlost. Život je traganje za izgubljenim blagom. A ipak, taj klavir koji sam dobio od oca, još uvek je tu. Na dirkama su ugravirani moji snovi, ambicije, nade. Nije mi padalo na pamet da tražim klavir od oca. Nisam ni znao da se nešto takvo može imati u kući. Niko u familiji se nije bavio muzikom. Niko koga sam poznavao nije imao klavir. Kako je ocu to palo na pamet, ni dan danas mi nije jasno. Nas dvojica smo povezani na neki čudan način. Tek, jednog jutra sam se probudio i ugledao ga kroz odškrinuta vrata u dnevnoj sobi. Uštinuo sam se za obraz, misleći da sanjam. Kada sam se uverio da sam budan prišao sam mu pun strahopoštovanja i oprezno spustio ruke na dirke. Otvorio se novi svet. Osećao sam da su te crno-bele stepenice moj put ka nebu.

       Kompozitor koji je trebalo da dođe bio je pet, šest godina stariji od mene. Poštovao sam ga zbog sposobnosti da svoj talenat uobliči u formu koja dopire do onih kojima je namenjena, a ne pretvara se u kič. Cenio sam i njegovu sposobnost snalaženja u socijalnim relacijama, kontaktu sa medijima, svetom biznisa. Umeo je da svoje snove pretopi u realnost, a da ih usput ne izda u trci za slavom. Do tada se nisam trudio da razvijem tu sposobnost kod sebe. Svirao sam za svoju dušu. Nisam imao petlju da idem do kraja i obučem svoje snove u ruho vidljivo drugima. Onda su podložni sudu tuđeg mišljenja. Bio sam lenj. Kao da sam želeo da se moja osećanja, bez truda, sama pretoče u nešto lepo, čemu bi se svi divili i zbog čega bi me voleli. U borbi umetnika sa formom, u strpljenju da se snovima da ovosvetski oblik, ogleda se njegova ljubav. Umetnost je ruho duše. Zato mi je prijala saradnja sa takvim čovekom. Želeo sam da učim od njega i u isto vreme mu zavideo. Zavist je prokletstvo koje uništava naš odnos sa onima koji imaju ono što želimo i spremni su da nam daju. Setio sam se odlazaka sa ocem na posao. Bio sam ponosan na njega jer je bio glavni. I na sebe, u časovima kada smo nas dvojica nešto radili zajedno. Želeo sam da budem kao tata. Naslednik i njegov produžetak. Kasnije nismo više ništa radili skupa. Tata je stalno bio odsutan i radio neke poslove koje nisam mogao da razumem. Nisam više želeo da budem kao tata, niti sam znao kakav je tata. Ostalo je, ipak, sećanje na to kako je lepo biti koristan pomoćnik i učenik nekoga ko ume i želi da to prenese svom produžetku. Da li takva nesebičnost traje samo dok smo mali i dok se divimo velikom tati, a kada odrastemo i ojačamo nužno postajemo rivali koji se bore za svoju teritoriju? Moj put i put mog oca su, naizgled, veoma različiti. Dve različite teritorije. Da li je baš tako?...

       Zašto nisam želeo da majka bude tu kada dođe kompozitor? Pada mi na pamet da sam, u periodu puberteta, bio veoma grub prema njoj. Imao sam potrebu da je ponizim. Sada mi je krivo zbog toga. Sećam se da je volela da sluša kada sam imao časove klavira kod kuće. Izbacivao sam je iz sobe, govoreći kako me dekoncentriše, a ionako ništa ne razume. Majka je, međutim, osim mene, jedina u porodici imala sluha i volela da peva. Jadna moja majka. Baš sam bio kreten. Kako je teško biti roditelj. Za sve si kriv. Biti roditelj je herojski čin. Ja nemam hrabrosti za to".

       Mnogo kasnije, pred sam kraj terapije, setio se vremena kada mu je majka melodičnim glasom pričala priče pred spavanje i uspavljivala ga pevajući mu uspavanke. U ovom momentu ta bliskost sa majkom i harmonični trenuci njihovog ranog odnosa bili su duboko potisnuti i pokriveni. Čežnja za takvim odnosom i osećanjima prenosila se na druge, idealizovane žene. Na majku je bio ljut, ali se osećao krivim zbog toga i trudio se da se iskupi stavljajući na svoja leđa teret brige o sestrama, majčinom zdravlju, bračnim problemima. Tako je zamenjivao uloge. On je bio njen roditelj.

       "Moj odnos sa majkom je tako zamršen, da mi je muka od pomisli da ulazim u to. Ona je svedok moje greške. Žao mi je majke. Kao da u našem odnosu ima nešto što se ne može ispraviti, a niko nije kriv. Nešto tužno. Praznina koja nas razdvaja... Pada mi na pamet... ne znam kakve to veze ima sa snom. Valjda ta zelena sluz koju izbacujem... Bljak. Prošle godine na jezeru video sam kako se udavio jedan mladić. Kada su pokušali da ga ožive i ispumpaju mu vodu iz pluća, na usta i nos je počela da mu izlazi zelena sluz. Čitao sam u jednom pedijatrijskom priručniku da bebe kake zeleno kada su gladne. Ima li to veze sa onim gadnim zelenim što izlazi iz mene i čega se majka gadi? Da li se to ona gadi moje gladi? Potrebe za njom. Ili se ja sam gadim svoje gramzive potrebe pa optužujem majku? Kako vi možete da slušate ovakve stvari? Za to treba biti mazohista. Da li ovo raspetljavanje čvorova u sebi mora biti baš tako mučno? Osećam da sam ljut i na vas. Kao da hoćete da me mrcvarite. Uvodite me u nešto znajući da će mi biti loše od toga... a ne možete da me utešite..."

Ćutali smo nekoliko sekundi.

       "Osećate da se i meni gade vaša osećanja. Da ne mogu da izađem na kraj sa onim što izazivate u meni; a navodim vas...?"

       "Muka mi je. Možda projektujem, pripisujem vama svoje gađenje. Hajde da ne pričamo sada o tome. Povratiću. Ni ja ne mogu da se nosim sa time. Moram sam. Moram sam..." Zatvara oči. Stomak mu podrhtava. Stavljam svoju ruku na njegov stomak. Osećam, ispod majice, da je hladan. Smiruje se. Ćutimo nekoliko minuta. Tužan sam. Otvara oči i zauzima sedeći položaj.

       "Lakše mi je kada vas ovako gledam. Da se ne izgubim. Imam potrebu da držim stvari pod kontrolom. Tako je i u životu. Ne podnosim da zavisim od bilo koga. Lakše mi je kada sam ja potreban drugima. Kada oni zavise od mene. I prema sestrama sam se ponašao kao roditelj. Meni nije potreban niko na takav način. Kakva grandiozna laž. Bolna je bespomoćnost onoga koji traži. Ja to znam i osećam obavezu da dajem ono što mi je samome potrebno. Iz mene samo nešto izlazi i prazni me. Kao u snu: krv, ogromna količina neke zelene sluzi... Glad. Ja sam gladan. Ne fizički. Kakvo glupo obrtanje. Gladnica traži gladne da se zalepe za njegovu sisu... Da prikrije svoju glad i pravi se važan... Da li to želim da izazovem kod publike kada sam na sceni? Divljenje i zavist? Kakva zbrka. Hoću li ja moći ovo da raspetljam?"

       "Verujem da hoćete. Sada to deluje kao zbrka i zbunjuje vas. Ipak, krenuli ste ka nečemu. Kretanje daje više šansi za uspeh nego ledeno osećanje iz vašeg sna gde se svi prave da je sve u redu".

       "Da. Svi su se pravili da ništa ne primećuju, kao da se ništa nije desilo. To je tipična atmosfera u mojoj porodici. Ne talasaj. Ne iznosi prljav veš. Da se ne udavimo u sopstvenim govnima. Možda sam zbog toga imao potrebu da pravim sranja. Da razbijem ćutanje, pa makar mi se obilo o glavu. Moji roditelji nisu prazni ljudi. Ali, kao da postoji neka zavera ćutanja. Porodična tajna. Prećutni dogovor. Ko se drzne da ga prekrši... A ja sam stvoren da budem crna ovca..."

       "I opet zaključite da morate sami i da možete sami..."

       "Pa zar može drugačije? Zar nismo svi sami?"

       "Da ne verujete da može i drugačije, ne biste ni pokušavali sa mnom".

       "U pravu ste. Mora da postoji način da se ispravi ta stara greška u meni. Ali, plašim se. A ne znam čega... Valjda da se nešto ne ponovi".

       Njegova Nada je znala da je nevino prepuštanje ključ koji otvara kapiju. Strah i nepoverenje su kao heruvimi preprečivali put ka drvetu života. Kulise preuranjene, nezrele i prinudne samostalnosti sakrivale su bol izdaje. Morao je dobro da se uveri da ovaj put neće biti izneveren, da se onaj kome se prepusti neće uplašiti, gaditi, biti bespomoćan; da neće biti ophrvan svojim problemima, tražiti od njega da mu bude roditelj, niti ga zavoditi, da će moći da izađe na kraj sa njegovim i svojim osećanjima, i imati za to vremena.

       Razumeo sam ga. Prošao sam sličnu muku. Opredeljenje za psihologiju i posao psihoterapeuta omogućavalo mi je da zadržim bezbednu poziciju onoga koji je potreban drugima i ostvarim neku bliskost sa ljudima ništa ne tražeći od njih, ne otvarajući se previše. Preporuka za bavljenje psihoanalitičkim metodom, prema kojoj terapeut treba da bude tabula rasa, prazno platno na koje klijent projektuje svoje fantazije i te projekcije postaju materijal za analizu, dušu je dala da se iza nje sakriju osobe sa problemom otvaranja i traženja, prepuštanja, u krajnjoj liniji poverenja uopšte. Dugo vremena sam pogrešno razumevao ovu preporuku, iako sam intelektualno znao šta ona zapravo znači. Kada sam konačno u svojoj terapiji prestao da sve držim pod kontrolom i dozvolio svom terapeutu da se brine o meni, osećao sam da se raspadam u paramparčad, da ću umreti. Srećom, imao je ko da me pokupi i da mi pomogne da ponovo sastavim mozaik sopstvene ličnosti tako što ću raštrkane delove zalepiti mnogo jačim lepkom integritetom.

       Sa Željkom se dešavalo gotovo isto. Požurivanje bi samo pojačalo otpor. Nisam ga prerano suočavao sa ovim osnovnim, karakternim načinom izbegavanja, jer sam na svojoj koži osetio da se ne može napustiti stara odbrana dok njeno mesto postepeno ne zauzme nešto novo. On je, kao i ja ranije, bio "dobar klijent". Uvek je sam analizirao svoje otpore, snove, pre nego što bih ja imao potrebu da bilo šta kažem. Preuzeo je ulogu terapeuta, što i jeste osnovni cilj analize. Imao je inicijativu, grizao. Bilo je milina raditi sa njim. Lepo je imati dete koje hoće da odraste, bude veliko i sve radi samo. To je, verovatno, mislila i njegova majka. Ali upravo tu je i bila srž njegovog problema. Sve je radio sam. Ne iz samostalnosti, već iz straha da poveri svoju nevinost drugom ljudskom biću. Tako je, nužno, u ovom svetu ostajao sam.

       Poslednja slika sna je odgovor na pitanje čega se on toliko plašio ako padne, ako ispusti superiornu poziciju samokontrole i kontrole odnosa sa drugim ljudima. Pitao se da li će morati zauvek ostati gore, u glavi. Fiskulturna sala simboliše njegovo telo. Strah od padanja je strah od osećanja koja predstavljaju oni demoni nabijeni rušilačkom snagom. Oni bi razorili njegove "korektne" odnose, razneli sve u paramparčad, pa i njega samoga. Demoni su dole, u njegovom stomaku, vezuju ga u čvor, piju mu krv i životnu energiju. Nju mora da troši kako bi ih držao potisnute i okovane u podrumu podsvesti kao Baš Čelika. Njegova seksualnost je "kastrirana". Krv iz stomaka curi u gaće, njegovi problemi vezani za rani odnos sa majkom utiču na kasniji razvoj seksualnosti. On nije kastriran u penisu. Penis funkcioniše odlično. Potencija je na nivou. Uvek spreman. Kastriran je u stomaku. Stomak je izvor seksualnosti, neka vrsta kondenzatora u kome se osećanja skupljaju, rastu, i odatle se šire. Seksualna osećanja, ljubav, nežnost... iz stomaka se razlivaju po celom telu i dovode do osećanja topljenja i ispunjenosti. Ali šta ako je stomak vezan u čvor? Prvo, ne mogu se akumulirati, nema mesta, što je često uzrok problema prerane ejakulacije. Osećanja se doživljavaju kao višak, neprijatna tenzija koja se mora izbaciti preko penisa. Telo ostaje prazno i tužno kao "svaka životinja posle koitusa". Ne verujem da su životinje tužne posle koitusa. One su smirene. Ova izreka je, mislim, projekcija našeg doživljavanja. Đavoli haotičnih osećanja su pretili usamljenom egu.

       Tek negde pri kraju analize, Željko je odustao od odbrane da sve mora sam. Tada je došlo do pravog raspada sistema i, kako se kaže u psihoanalitičkoj teoriji, regresivnog ponašanja, vraćanja na raniji nivo. Demoni su počeli da zauzimaju svest. Ali, o tome ću pisati kada dođe na red...Ovo je tek 25 sastanak...

                                                       Nebojša Jovanović

4.strana

Šta je san?

San je psihički fenomen koji se događa tokom spavanja. Sastavljen je od slika i predstava, čije pojavljivanje izmiče svesnosti snevača. U širem značenju, pojam «san» se odnosi i na svesnu aktivnost zamišljanja, sanjarenja o ispunjenju želja.


Frojdov doprinos tumačenju snova

Po Frojdu, snovi su odraz našeg nesvesnog dela ličnosti. On je 1900.g objavio prvu naučnu knjigu o tumačnju snova i njihovom značaju. Snovi su ključ za razumevanje naše podsvesti.  Veoma je važno rastumačiti snove. Frojd je metod tumačenja snova pridružio svojim psihoterapijskim metodama, jer je smatrao da je izuzetno važno skrivenu simboliku snova objasniti osobama na analizi. Naime, snovi su izrazi naših konflikata koje smo potisnuli. Osobe koje dožvljavaju intenzivnu psihičku patnju imaju više potisnutih konflikata od stablinijih i srećnijih pojedinaca. Iz ovog razloga je neizmerno važno tumačiti san klijenta koji je došao po psihoterapijsku pomoć. Snovni konflikti su, prema Frojdu, izraz potisnutih nezadovoljenih želja. Ove potisnute neostvarene želje prodiru u naše snove i zahtevaju da budu ispunjene, bar imaginativno. Međutim, san je varljiv. Pošto su naše potisnute želje, odstranjene iz svesti, one se i u snu pojavljuju maskirane. Ovaj pojavni deo sna treba rastumačiti da bi se došlo do skrivenog značaja sna, odnosno do prave poruke koju nam naše nesvesno šalje. Frojd se upuštao u analizu snova svojih klijenata i zajedno sa njima tražio uzrok sna. On je svoju teoriju libida uvrstio i u tumačenje snova. Tako kaže da su neispunjane želje, koje se javljaju u snovima, seksualne prirode. On, u stvari, kaže da je celokupna motivaciona snaga ljudskog ponašanja ekspresija potisnute seksualnosti. Kada pacijent i terapeut analiziraju potisnute seksualne želje, pacijent ih postaje svestan i lakše može da ih prihvati. Ovo prihvatanje sebe kao osobe sa vrlinama i manama, kao osobe sa identitetom i integritetom, vodi ka ozdravljenju.

Snovni konflikti su, prema Frojdu, izraz potisnutih nezadovoljenih želja. Ove potisnute neostvarene želje prodiru u naše snove i zahtevaju da budu ispunjene, bar imaginativno.


Jungov doprinos tumačenju snova

Karl Gustav Jung ima posebno mesto u oblasti naučnog tumačenja snova. On je bio Frojdov učenik, ali mu se suprotstavio po pitanju bitnih odrednica značenja sna.  Tako, Jung kaže da «snovi nisu samo izraz ispunjenja želja, već izvan svega, razumno suočavanje sa nama samima». Prema Jungu, odgovori na san su bitni ako pomognu da se otkrije značenje sna. San obično upozorava na neku nevolju. Kada tražimo svrhu sna, tražimo i rešenje te nevolje. Kao što možemo pronaći rešenje problema kada se svesno suočimo sa njim na javi, tako se proces rešavanja problema automatski nastavlja u manje-više nesvesnom delu spavanja. Jung je takođe analizirao snove svojih pacijenata u cilju njihovog bržeg izlečenja. Isto kao u Frojdovom slučaju, pacijenti bi pričali san tačno onako kako ga se sećaju, a kad se dela sna ne bi sećali, oni bi pričali kao se osećaju, na koji način bi sada dopunili san, sa čim sada povezuju san itd. Jung je pokazao da su sve klijentove ideje, koje se javljaju u svesnom stanju dok priča o svom snu, veoma važne za razumevanje pravog smisal sna. Kada terapeut dobije pacijentove ideje o snu, on treba da ih poveže sa pacijentovim tekućim životom. Po Jungu, snovi sadrže odgovor na problem. U samom snu je rešenje problema, samo ga treba pronaći. Jung kaže da snovi upozoravaju na unutrašnje procese koje smo zapostavili tokom dana, jer smo bili preokupirani ostatkom sveta. Snovi će ukazivati na potencijalni konflikt toliko dugo dok ga ne postanemo svesni i ne rešimo ga.

Prema Jungu, san obično upozorava na neku nevolju. Kada tražimo svrhu sna, tražimo i rešenje te nevolje. Kao što možemo pronaći rešenje problema kada se svesno suočimo sa njim na javi, tako se proces rešavanja problema automatski nastavlja u manje-više nesvesnom delu spavanja.


Snovni likovi

Jung je objašnjavao ko su sve ljudi koje sanjamo i na koje načine ih možemo sanjati. On je ukazao da pol snovnih likova igra važnu ulogu u razumevanju sna. Lik istog pola kao što je snevač je u snevačevoj «senci». Obično je shvaćen kao mračni deo ličnosti i odgovoran je za neprijatne i nemoralne misli u snovima. Kada sanjamo lika istog pola, koji je saglasan sa našom ulogom u realnom svetu, mi sanjamo ono što je Jung nazvao «persona». Persona je naša maska, naš način odnošenja prema ljudima i spoljašnjem svetu.

Snovni likovi suprotnog pola imaju, takođe, zanimljivu ulogu. Ženska fugura u muškom snu je «anima», a muška figura u ženskom snu je «animus». Svaki muškarac ima večnu predstavu žene, a ta predstava je nesvesna. Takođe, i žene imaju iste ovakve predstave muškarca. Čak i kad u stvarnosti ne postoji partner, moguće je da se iz nesvesnog pojavi precizna slika o tome kako bi partner trebalo da izgleda. Zaljubljivanje je primer odnosa između anime i animusa. Kada se u snu pojavi osoba suprotnog pola, koju doživimo kao idelanu, moguće je da da iz nesvesnog izvire naša predstava o idelanom partneru. Taj partner sadrži sve ono što mi želimo da naš partner realno ima. Po Jungu, mi animi, odnosno animusu, pripisujemo delove svoje duše. Zato kada nas anima, odnosno animus napuste, osećamo prazninu. Napuštanje prekida našu idealizaciju i stvara osećaj duševne praznine.

Često nam se u snu pojavljaju likovi u drugačijem svetlu od svetla koje ih obasjava u našoj stvarnosti. Moguće je da u stvarnosti poznajemo osobu kojoj se divimo, koju idelazujemo, a da sanjamo tu osobu kao odbojnu i vrednu prezira. Jung bi rekao da san upozorava da treba naći ravnotežu. Naime, ne postoji idealna osoba, ne postoji niko ko bi bio potpuno savršen ili, sa druge strane, potpuno bezvredan. Ovakav san bi nam slao jasnu poruku da treba da pronađemo balans u našim osećanjima. On bi govorio da ukoliko želimo da se dobro slažemo sa osobom iz sna, treba realno da je shvatimo, kao osobu koja ima vrline i mane.

Na kraju, važno je napomenuti da su i Jung i Frojd, kao i svi terapeuti koji tumače snove u današnjem vremenu, izrazito protiv samostalnog, laičkog tumačenja snova. San je veoma kompleksna pojava, varljiva i prikrivena i ako sami pokušavamo da ga shvatimo, može nas odvesti na pogrešan trag. San nije ono što nam se prikaže, već je mnogo više, a ponekad i potpuno drugačije od toga. Sada se terapeuti, već više od veka aktivno bave proučavanjem smisla snova. Zaključak do kog su došli je da za razumevanje sna treba uzeti u obzir ceo život klijenta, a ne samo pojedini san. Takođe, treba analizirati odnos između različitih snova i osećanja koja se javljaju povodom tih snova. Snovi su izraz naše stvarnosti. da bismo razumeli tu stvarnost, neophodno je da razumemo sebe kao ličnost. Čovek koji se bavi svojim snovima, upotpunjava svoj život. Smatram da je analiza snova put ka našoj celovitosti i da svaka osoba koja želi da razume sebe bolje i više, ne bi trebalno da zanemari snovne poruke.

Lik istog pola kao što je snevač je u snevačevoj «senci». Obično je shvaćen kao mračni deo ličnosti i odgovoran je za neprijatne i nemoralne misli u snovima. Ženska fugura u muškom snu je «anima», a muška figura u ženskom snu je «animus». Svaki muškarac ima večnu predstavu žene, a ta predstava je nesvesna. Takođe, i žene imaju iste ovakve predstave muškarca.


Renata Senić