Promiskuitet


Odnos prema seksualnosti


Seksualna revolucija šezdesetih omogućila nam je slobodu seksualnog istraživanja  i mogućnost javne rasprave o tome. Možda je bolje reći vratila, jer se odnos čoveka prema seksualnosti menja od jedne vremenske epohe do druge kao i od jedne do druge kulture. Kroz vekove seks je posmatran kao zabranjeno voće ili čak prestup vredan osude, tabu tema ili samo još jedna od fizioloških potreba čoveka. Danas to zasigurno nije tabu. Čovek je oslobođen svih barijera koje bi mu otežavale samospoznaju i eksperimentisanje.  Seks je deo svakodnevnice.  Nezaobilazan je sadržaj u medijima. Istraživanja pokazuju da se na televiziji spomije seks ili prikazuju oblici seksualnog ponašanja na svakih četiri minuta. Neki istraživači čak navode da je čovek današnjice toliko pretrpan seksualnim sadržajima i porukama da je za isti izgubio interesovanje. Stalno korišćenje  seksualnih motiva u marketinške svrhe kao i učestali pozivi na seksualno oslobođenje doveli su do kontraefekta i seks je postao nezanimljiv. Postoje istraživanja koja ukazuju na smanjenu seksualnu aktivnost kod mladih. Čak 40% mladih nije imalo ili je imalo samo par seksualnih odnosa u proteklih godinu dana. Ipak, postoji i grupa onih koji su skloni učestalim promenama seksualnih partnera. Seksualni život svakog pojedinca danas je stvar njegovog izbora na koji ima puno pravo i uskoj je vezi sa njegovim sistemom vrednosti i izgrađenim identitetom. Izbor načina upražnjavanja seksualnih aktivnosti je sloboda koju mu niko ne može uskratiti sve dok time ne ugrožava druge. Ma koliko ovo podrazumevajuće zvučalo, dobro su poznati periodi u kojima su slobodne seksualne aktivnosti između ljudi koji nisu u braku bile predmet osude od strane društva. Čak i danas se u nekim kulturama ne odobrava seks sa više partnera u toku života, kao ni stupanje u seksualne odnose pre braka. Na promiskuitet se oduvek gledalo kao na opasnost po društvo. Kulturne razlike ogledaju se pre svega u tome šta se smatra promiskuitetnim ponašanjem. Zapadno društvo takođe i dalje  postavlja granice kako bi se prirodno traganje za najboljim partnerom odvojilo od promiskuiteta. Ipak, u okviru nijedne kulture ne postoje jasna pravila po kojima bi se promiskuitet mogao tačno odrediti. Upravo zbog toga je neophodno da ukoliko želimo da govorimo o pojavi promiskuiteta prethodno uskladimo različite stavove o tome šta promiskuitet zapravo jeste.


Šta je promiskuitet?


O promiskuitetu često čujemo da je jedan od onih oblika ponašanja koje svi umeju da prepoznaju ali retko ko ume da ga precizno definiše ili objasni.


U pokušaju da daju jedinstvenu definiciju promiskuiteta istraživači su u jednoj studiji (Surgeon General's Office) tragali za brojem partnera koji ima neko koga bismo nazvali promiskuitetnim. Došli su do broja od četiri partnera godišnje. To bi značilo da je promiskuitetan svako ko menja partnere na manje od tri meseca. Ipak, iako magični broj četiri olakšava objašnjenje promiskuiteta i kategorizaciju promiskuitetnih, neophodno je uzeti u obzir i ostale faktore.


Po studiji izvedenoj u Surgeon General's Office-u promiskuitetnim se mogu smatrati one osobe koje menjaju seksualne partnera na tri meseca ili češće.


Pored broja seksualnih partnera moramo uzeti u obzir i motive ponašanja, prirodu te osobe kao i kulturni kontekst. Najtačnije što možemo reći jeste da je promiskuitet nasumično, neselektivno biranje seksualnih partnera i učestalo menjanje istih. Ovakvo određenje promiskuiteta dozvoljava različita dalja objašnjenja.

Razlika koju odmah na početku moramo istaći je ona između promiskuiteta kod osoba koje nisu u stalnoj vezi i onih koje i pored braka i stalne veze ulaze u stalne periodične avanure sa drugim osobama.

Promiskuitet koji uključuje neverstvo mora se posmatrati kao poseban oblik seksualnog ponašanja i zbog toga čemo ih i ovde zasebno razmatrati.

Promiskuitet je nasumično, neselektivno biranje seksualnih partnera i učestalo menjanje istih.


Seksualno neverstvo je jedna od velikih opsesija kod ljudi, čak možda odmah do nasilja. Većina ga prezire, ali isto tao i želi da zna sve o tome. Zahvaljujući ovim temema živi mnogobrojna žuta štampa ali isto tako i vekovna književnost. Bilo da su zamaljske ili mitske, te priče nas podsećaju na psihičke i socijalne posledice neverstva. Najveće svetske religije takođe ukazuju na neverstvo kao greh, ali ipak i pored svega ostati veran mnogima teško polazi za rukom.

Možda ljudima monogamija nije prirodno urođena i biološke predispozicije nas nagone da tražimo brojne partnere. Čak i ako je ovo ispravna pretpostavka, ne treba se shvatiti da je vernost nemoguća, već samo da zahteva ulaganje izvesnog truda. Kako je jedan od istraživača koji se bave ovim problemom rekao: Ljudi provode veliki deo života učeći se neprirodnim stvarima kao što su sviranje violine ili kucanje na tasturi. Isti slučaj može biti i sa monogamijom. Ukoliko monogamiju posmatramo kao veštinu dolazimo do pitanja zašto su neki ipak talentovaniji za njeno usavršavanje.

Razlozi neverstva

Ono što osobu često nagoni na promiskuitet jesu problemi u vezi. Nedovoljna analiza i spremnost za suočavanje sa problemima koji se u vezi javljaju može izazvati osećaj frustriranosti koga se osoba oslobađa bežeći u sporedne afere. Često se nezadovoljstvo vezom pripisuje partneru i afera postaje jedan od načina za osvetu. Najčešće u ovim slučajevima osoba nema jasnu sliku onoga što joj u vezi nedostaje, mada to ne mora biti slučaj. Postoje i takvi odnosi u kojima je jedan od partnera potpuno svestan onoga što mu u vezi nedostaje i to namerno traži u povremenim aferama. Još jedan od čestih razloga za prevaru jeste i kriza srednjih godina. U tim godinama određujemo gde smo i kako do sada stigli i koja su nam dalja očekivanja od života. Ovakvo preispitivanje neretko u ljudima oživljava davno zaboravljene i potisnute želje kojih još uvek nisu spremni da se odreknu. Strahovi u mladosti ili prerano vezivanje često su razlog sputavanja mladalačkih želja koje se u srednjem dobu mogu probuditi. Problemi u vezi kao i kriza srednjih godina su problemi sa kojima s suočava većina ljudi i oni mogu ali ne moraju daovesti do prevare.

Jedan drugi uzrok prevare jeste struktura same ličnosti osobe koja vara. To nije faza već stvarni problem koji osobi ne dozvoljava da se posveti samo jednom partneru. U ovom slučaju govorimo o takozvanim sakupljčima poena. Kod njih kvalitet veze u kojoj su, kao ni ostvarenost u sopstvenom životu, ne igraju ključnu ulogu. Ono što ih privlači u samoj prevari jeste pronalaženje što većeg broja ljudi od kojih će dobiti priznanje ili naklonost koje oni sami inače nisu u stanju da pruže. Posmatrano sa kliničkog stanovišta ovo su osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti. Na neverstvo gledaju kao na hobi i retko zaista uživaju u seksualnim odnosima. Ono što traže od suprotnog pola je divljenje i obožavanje. Rade na usavršavanju svojih veština zavođenja i neretko su veoma šarmantni i teško im je odoleti. Ipak, bilo ko ko se upusti u vezu sa njima teško da će uspeti da ostvari ravnopravan odnos i stabilnu intimnu vezu.

Ukoliko osobe koje su sklone prevari upitate za razloge njihovog ponašanja najčešći odgovor koji ćete čuti jeste da je to normalno i da to svi rade. Da li je to zaista tačno?

Statistiku potvrđuje pretpostavku da su prevare zaista česte. Istriživački centar u Čikagu objavio je rezultate istraživanja po kojima je 15 % žena i  22% muškaraca izvršilo prevaru. Samo u godini u kojoj je istraživanje izvršeno (2002.) 2% žena i 4% muškaraca prevarilo je svog stalnog partnera. Ova istraživanja u obzir su uzimala samo stupanje u seksualne odnose sa drugim ljudima. Ne znamo kakve bi brojke bile kada bi se u obzir uzeo i poljubac sa nekim ili flert preko interneta. Još jedan problem u ovakvim istraživanjima jeste i pitaje iskrenosti. Potencijalna neiskrenost ispitanika mora se uzeti u obzir prilikom istraživanja svih oblika socijalno neprihvatljivog ponašanja. Pri tom, ukoliko su spremni da lažu svog partnera, zašto očekivati da će biti iskreni sa ispitivačem?


Istriživački centar u Čikagu objavio je rezultate istraživanja po kojima je 15 % žena i  22% muškaraca izvršilo prevaru. Samo u godini u kojoj je istraživanje izvršeno (2002.) 2% žena i 4% muškaraca


Još jedan od problema sa rezultatima ovakvih istraživanja jeste i način na koji čemo ih tumačiti. Hoćemo li reći da je čaša 22% prazna ili da je 78% puna? Činjenice kažu da je prevara između supružnika česta pojava , ali isto tako i da je veći broj onih koji ostaju verni.



2. i 3. strana

Promiskuitet-faza ili osobina

Druga grupa promiskuitetnih osoba su one koje nemaju stalnu vezu i sklone su čestom menjanju partnera ili održavanju većeg broja veza paralelno. Međutim, ljude sa ovakim ponašanjem ne treba poistovetiti sa onima koji se tome povremeno predaju. Većina odraslih osoba u svom iskustvu ima periode istraživanja i eksperimentisanja sa različitim partnerima. To može biti razumljiva reakcija na različite životne okolnosti koje zadese osobu i zbog toga im ne treba automatski dodeliti etiketu promiskuitetne osobe. Analiza koja sledi odnosi se na osobe kod kojih je ovaj oblik ponašanja zadržan na duži vremenski period i predstavlja ustaljan stil života.


Razlozi za učestale promene seksualnog


Razlozi za učestale promene seksualnog partnera mogu biti različiti. Uglavnom je to traganje za adekvatnom osobom, odnosno to je načešći odgovor koji ove osobe daju. Ali zašto je nekima toliko teško da pronađu pravu osobu i pored dugog i aktivnog traganja?

Ostati kraj jednog partnera je odluka koja se donosi kao i svaka druga, preispitivanjem različitih opcija biramo trenutno najpovoljniju. Najčešći razlozi otežanog odlučivanja su konflikt dvostrukog odbijanja i konflikt dvostrukog privlačenja.

U prvom slučaju osoba ne donosi odluku jer ni jedna od opcija nije dovoljno privlačna. To je upravo slučaj koji smo gore naveli kao najčešći. Osoba stalno menja partnere jer nikako ne nailazi na nekoga kraj koga bi vredelo ostati.


Nerealna očekivanja od partnera i previsoki standardi čine nemogućim svaki pokušaj da se stvori stabilna veza. Ukoliko osoba nije spremna da radi na problemima koji su neminovni u svakom odnosu, malo je verovatno da će bilo koji od odnosa trajati duže od par meseci.


Možda osoba zaista nema sreće, ali ipak je verovatnije i mnogo češće da je problem u njoj samoj, pre svega njenim zahtevima i očekivanjima. Prelazak u sledeću vezu čim se javi i najmanji problem je tipično ponašanje ovih osoba. Ukoliko osoba nije spremna da radi na problemima koji su neminovni u svakom odnosu, malo je verovatno da će bilo koji od odnosa trajati duže od par meseci

Drugi slučaj konflikta koji smo naveli odnosi se na osobe kojima je više opcija, odnosno osoba, istovremeno privlačno ili bar postoji uverenje da će se takve osobe i dalje u budučnosti sretati. Ostati u vezi sa jednom osobom znači odreći se svih ostalih. Obustaviti dalju potragu i zadovoljiti se onim što je trenutno dato. Nekima ovo prestavlja preveliku žrtvu i sputavanje daljeg razvoja. Radoznalost i želja za istraživanjem kod njih su jači od potrebe za sigurnošću. Ovo je čest slučaj kod osoba koje imaju taj dar da u većini pojava otkriju lepšu stranu. Njima je jasno zašto su u vezi sa nekim, ali im je isto tako neprihvatljivo odbijanje svih ostalih sa kojima mogu imati neka pozitivna iskustva. U razgovoru sa ovakvim osobama, neretko se možete naći u dilemi da li je promiskuitet po pravilu prepreka ka sreći. Naime, mnoge od ovih osoba tvrde da je promiskiuitet posledica njihove svesne odluke i da poboljšava kvalitet njihovog života. Postoje čak i istraživanja koja potvrđuju ovu tezu o promiskuitetnim osobama kao često veoma pozitivnim. Patrick i Charlotte Markey sa Univerziteta Villanova anketirali su 210 odraslih, i pokazalo se da je među promiskuitetnima veliki broj onih koji su ekstremno "dobri" u odnosu sa okolinom. Prijateljska osoba grli mnogo osoba, ljubi mnogo osoba pa će i na taj način hteti podeliti i uspostaviti bliskost. Ljudi koji su umereni u kontaktu sa drugima imaju najmanje šansi za promiskuitet.


Patrick i Charlotte Markey sa Univerziteta Villanova anketirali su 210 odraslih, i pokazalo se kako najmanje partenera imaju osobe koje su umerene u odnosu s okolinom, a najpromiskuitetniji su ekstremo "dobri" ili "loši". Ipak, uzroci promiskuiteta kod ove dve grupe osoba su potpuno drugačije prirode.


Druga grupa promiskuitetnih koja se u ovom istraživanju istakla po brojnosti je upravo ona druga krajnost-preterano hladni. Uzroci promiskuiteta kod njih su potpuno drugačije prirode. Ono što njima ne dozvoljava da ostanu kraj jednog partnera jeste strah. Distanca koju održavaju u kontaktu sa ljudima omogućava im da izbegnu monogamnu vezu u kojoj bi ih partner mogao povrediti. Uspešna veza zahteva toplinu i empatiju koje dolaze iz srca, ali kako su ove osobe tu izgradile zaštitni blok, njihova empatičnost je intelektualizovana i dolazi iz glave. Ovo je upravo najbolji način za prepoznavanje ovog problema. Ove osobe su prepoznatljive po svojim specifičnim intelektualizovanim analizama problema bez ikakvog uplitanja emocija u objašnjenje iako se radi o emotivnom životu. Osećanja kod ovih osoba su ili odglumljena ili veoma kratotrajna, a seksualni život sve više počinje da liči na rekreaciju ili takmičarski sport. Strah od intime može biti posledica prethodnih bolnih iskustava zbog kojih se osoba ograđuje. Osoba nije sposobna za nova iskustva , ali to ipak ne znači da stagnira u mestu. Njeno stanje se progresivno pogoršava. Svaka nova veza koja je završena u trenutku kada se javila opasnost od intimnog zbližavanja predstavlja novi izvor nezadovoljstva koje se neprestano nagomilava u osobi.


Seksualne disfunkcije kao uzrok promiskuiteta


Još jedan od čestih uzroka promiskuiteta jesu i seksualne disfunkcije. Osoba sa seksualnim problemom, na primer anorgazmijom, može uporno menjati partnere u nadi da će naići na onog pored koga će problem nestati. Neadekvatnost ovakvog pristupa problemu je više nego očigledna. U nemogućnosti da se suoče sa činjenicom da je problem zapravo u njima, osobe sa seksualnim disfunkcijama ih pripisuju svojim partnerima. Uglavnom su uzroci seksualnih problema psihičke prirode. To mogu biti nerazrešeni unutrašnji konflikti ili strahovi kod osobe koji se po pravilu ne osvešćuju u potpunosti i zbog toga isplovljavaju u vidu somatske reakcije. Specifičnost ovog problema jeste u tome da seksualne disfunkcije kod ljudi često prouzrokuju osećanje stida što dovodi do upornog prikrivanja problema. Upravo ovo čuvanje problema u tajnosti onemogućava njegovo razrešavanje i vremenom osoba za ustaljeni obrazac ponašanja prihvata promiskuitet.


Seksualni život, navike i sklonosti zavise pre svega od osobe i uvek su posledica njenih potreba uverenja i stavova. Ukoliko se vratimo na prvi od uzroka promiskuiteta koji smo naveli tj. ono što ove osobe navode kao najčešći razlog, neuspeh u pronalaženju prave osobe,  moramo se zapitati koji su razlozi tog neuspeha. Neuspeh u potrazi za nečim može biti posledica realne retkosti onoga za čime se traga, ali i nejasne slike o tome šta zaista želimo. Ukoliko ne znamo šta tražimo male su šanse da ćemo to ikada naći.

Jedan od najčešćih uzroka promiskuiteta su nejasni kriterijumi za izbor partnera. Njih određujemo na osnovu prethodnih iskustava, poznavanja onoga što nam prija kao i onoga što nas odbija i naravno pre svega poznavanja sebe.


Promiskuitet kao posledica problema identiteta


Promiskuitet se može posmatrati kao posledica problema identiteta. Upravo je nedovoljno razvijena slika sopstvenog identiteta uzrok nejasnih kriterijuma za izbor partnera i stalnog menjanja onoga za čime tragamo. Slika o sebi stvara se čitavog života počevši od ranog detinjstva.


Razvoj identiteta


Psihoanalitičar Lacan opisuje prvi čovekov susret sa samim sobom kroz stadijum ogledala. To je period u kome dete po prvi put vidi sebe u ogledalu i već tad čini fundamentalnu grešku misleći da je ta slika na neki način superiorna i želeći da postane ta idealizovana osoba. To je trenutak prvog konflikta identiteta. Nakon ove početne traume sledi niz događaja u životu koji pomažu ili odmažu formiranje sopstvenog identiteta. Potraga za identitetom zapravo je pokušaj da se izdvoje sve one jedinstvene karakteristike koje nas čine onim što jesmo. Ovaj proces uključuje stvaranje brojnih izbora i prihvatanje obaveza kao i razvoj stavova i uverenja koji će osobu određivati, ali joj i pomoći da na najbolji mogući način razume sebe. Upravo je razumevanje sebe i okruženja u kome se osoba nalazi je jedan od glavnih preduslova za formiranje stabilnog intimnog odnosa sa drugima.

Još jedan psihoanalitičar koji se takođe bavio problemom identiteta jeste Erikson. Po njemu, ključni period za razvoj identiteta jeste doba mladosti, na prelazu iz detenjstva u odraslo doba. To je  period u kome se osoba otkriva sredinu i zahteve koje ona nameće ali i svoje potrebe i stremljenja. Nakon toga pokušava da uskladi sva ta nova saznanja i bira društvenu ulogu u koju se uklapa. Međutim, ovo nikako nije lak zadatak, pogotovo u vreme otkrivanja svojih želja i sposobnosti. U stalnom preispitivanju sebe i sveta koji je okružuje, pod pritiskom okoline da izabere svoju ulogu, osoba može okolinu doživeti kao preteću i povući se u sebe. Osećanje nespremnosti za sledeći razvojni korak, tj. za određivanje sopstvenog identiteta, mladu osobu može dovesti do krize. Ona se tada oseća izgubljeno u mnoštvu uloga ne prepoznajući nijednu od njih kao suštinski svoju.


U periodu kada se razvija identitet razvija se i vrlina vernosti. Erikson je definiše kao sposobnost da se održi slobodno obećana lojalnost uprkos neizbežnim protivrečnostima vrednosnih sistema  Ukoliko se osoba u ovom periodu oseti nespremnom za izbor određene uloge može ući u krizu identiteta čije su krajnje posledice nedostatak vernosti i lojalnosti.


Značaj ovog perioda za dalji razvoj pojedinca Erikson naglašava i činjenicom da se upravo u ovom periodu razvija vrlina vernosti. On vernost objašnjava kao sposobnost da se održi slobodno obećana lojalnost uprkos neizbežnim protivrečnostima vrednosnih sistema Ukoliko se ne prevaziđe kriza identiteta osoba neće savladati ni suštinu vernosti. Osećaj sopstvenog identiteta je upravo ono što nam bez obzira na okolnosti omogućava samodoslednost i lojalnost kako prema sebi tako i prema drugima.


Promiskuitetno ponašanje može biti posledica nedovoljno jasne slike o sebi, ali isto tako i jasne ali neadekvatne samoprocene. Razvoj identiteta može biti poremećen krizama u detinjstvu ili prihvatanjem nerealnih uverenja o sebi.

       Jedan od tako nastalih problema identiteta jeste nisko samopoštovanje. Često se javlja kod osoba kojima su roditelji boli preterano kritični, rigidni ili perfekcionisti. Kod njih je izražena tendencija da grubo osuđuju sebe i  ne priznaju značaj sopstvenih postignuća čak i kada su ona očigledna. U vezi im često nije jasno šta partner vidi u njima i ubeđeni su da će biti ostavljeni čim partner uvidi njihove nedostatke. Kako je u njihovim očima veza osuđena na propast oni izlaze iz nje i traže novog partnera sa kojim se scenario ponavlja. Nisko samopoštovanje često je praćeno osećanjem bespomoćnosti koje osobu nagoni da traga za osloncem. Potreba za partnerom i uverenje da će biti ostavljena zbog svojih mana osobu kao dve suprotne sile drže u začaranom krugu stalnog menjanja partnera.







Gen za promiskuitet


Uzroci promiskuiteta, kako smo već naveli, su različiti i brojni. Neko bira promiskitet ne bi li pobegao od  vezivanja, neko usled nejasne slike o sebi, ali da li je moguće da neko bira promiskuitet zato što je jednostavno tako rođen? Ovakvo objašnjenje često koriste promiskuitne osobe u opravdavanju sopstvenog ponašanja, ali sada se ono može čuti i od stručnjaka.

Praćenje seksualnog ponašanja 1600 identičnih i dvojajčanih blizanaca pokazalo je da geni igraju značajnu ulogu u seksualnom životu i navikama ljudi. Rezultati ukazuju na povezanost genetskih predispozicija sa sklonostima ka prevari kod žena. Istraživanje koje su sproveli stručnjaci iz Londona pokazalo je da je mogućnost javljanja prevare i upuštanja u veći broj seksualnih veza čak 40 % određena genetskim nasleđem. Identični blizanci čija su braća i sestre promiskuitetni imali su dvostruko veće šanse da i sami postanu promiskuitetni.

Činjenica da identični blizanci čija su braća i sestre promiskuitetni imaju dvostruko veće šanse da i sami postanu promiskuitetni govori u prilog tezi da je sklonost promiskuitetu delom određena genetskim predispozicijama



U normalnoj populaciji žena šanse za neverstvo iznose 22%, mada ukoliko se radi o ženama čija su braća i sestre blizanci neverni svom partneru, šanse za neverstvo penju se na 44%. Zanimljiv je i nalaz da žene za neversto biraju muškarce višeg društvenog statusa. Ovaj podatak pruža i jedno od mogućih objašnjenja zašto bi žene mogle imati genetsku predispoziciju za neverstvo. Ona može biti posledica potrebe koja se kod žena ponavljala kroz evoluciju, a to je potreba da zasnuju porodicu sa muškarcem višeg statusa. Ukoliko su žensko neverstvo i broj seksualnih partnera pod uticajem gena kako ova studija pokazuje logičan zaključak bi bio da je ovaj oblik ponašanja kroz evoluciju ženama bio od koristi pa je stoga i zadržan u genima. Sa evolutivne tačke gledišta bilo bi očekivano za žene da potajno, ili čak javno, teže ka uspostavljanju veze sa muškarcem koji nosi što bolju kombinaciju gena.

Istraživači koji su sproveli ovo istraživanje tvrde da žene po pravilu teže stupanju u aferu sa muškarcima višeg statusa u odnosu na njihove muževe  Ipak, sistem bi propao ukoliko bi svi bili skloni prevarama jer u tom slučaju ne bi bilo dovoljno čvrstih veza među parovima, tako da postoje i oni kod kojih je prevladala potreba za stabilnošću.

Tri hromozoma su identifikovana kao ona za koje se veruje da utiču na verovatoću odstupanja od monogamije. Istraživački tim iz Londona nije specifikovao ni jedan gen koji bi bio presudan za sklonost ka neverstvu i povećanom broju seksualnih partnera, ali su izvestili da postoji između pedeset i sto gena koji doprinose verovatnoći javljanja ovakvog ponašanja







Dupli standardi za procenu promiskuiteta


Kada se raspravlja o problemu promiskuiteta viže nego kod većine drugih problema od značaja je ko zapravo o problemu raspravlja. Stavovi i standardi za ocenu promiskuiteta ne razlikuju se samo od jedne do druge kulture ili od jedne do druge vremenske epohe, već i danas, od jedne do druge osobe. Čak se i kod jedne osobe mogu naći različiti kriterijumi za određenje promiskuiteta u zavisnosti od toga na koga se odnose. Osoba sa bogatim seksualnim iskustvom retko će imati iste stavove o o tome šta je prikladno seksualno ponašanje kao neko ko se suzdržava od seksa. Takođe nije sve jedno da li se govori o promiskuitetu nepoznate osobe ili nekoga do koga nam je stalo. Ipak, najupadljiviji dupli standrdi sreću se u raspravama o muškom i ženskom promiskuitetu. Bez obzira da li se radi o mužkarcu ili ženi, oni će oštrije osuditi ženski promiskuitet. Istraživanje sprovedeno u New Orleansu potvrdilo je ovu tezu.  Studija je pokazala veće prihvatanje muškog prmiskuiteta od strane kako žena tako i muškaraca. Zanimljiv nalaz ovog istraživanja jeste i činjenica da su žene više od muškaraca osuđivale promiskuitet kod drugih žena.


Različito prihvatanje ženskog i muškog promiskuiteta je posledica vekovnog učenja o muškim i ženskim ulogama, ali zanimljivo je da su upravo žene te koje najnegativnije ocenjuju ženski promiskuitet.


Još jedna razlika u shvatanju muškog i ženskog promiskuiteta otkrivena je u ovom istraživanju. Ispitivane su razlike u shvatanju promiskuiteta između seksualno manje i više aktivnih pojedinaca. Uopšteno, blaže stavove prema promiskuitetu imala je grupa onih koji su i sami bili promiskuitetniji. Ipak, kada se ispitivao odnos prema isključivo ženskom promiskuitetu, razlika se izgubila. Bez obzira na svoje seksualno iskustvo svi ispatinici su podjednako osuđivali promiskuitet kod žena, dok to nije bio slučaj sa muškim promiskuitetom.

Ovi nalazi ukazuju na postojanje duplih standarda za ocenu prikladnosti seksualnog ponašanja kod žena i muškaraca.

Međutim, dupli standardi koji se odnose na žene i muškarce nisu jedini. Na odnos prema promiskuitetu drugih ljudi ne utiče samo njihov pol, već i naš odnos prema njima, stepen bliskosti odnosa koji sa njima imamo. U istraživanju je otkrivena jasna razlika između stepena osude seksualnog promiskuiteta kada se govori o ljudima uopšteno i kada se radi o prijateljima ispitanika. Iako je ženski promiskuitet od većine bio izrazito negativno ocenjen, stav je bio ublažen ukoliko se radilo o promiskuitetu ženskog prijatelja. Generalni stav o ženskom promiskuitetu se menjao kada se odnosio na prijatelje. Izgleda da za prijatelje ipak pravila ne važe.










4.strana



Promiskuitet kao oblik zavisnosti


Po nekim autorima promiskuitet bi trebalo razmatrati kao jednu od vrsta seksualne zavisnosti. Ona  je više od jake seksualne potrebe. Kod ovih osoba seks i misli o njemu teže da dominiraju životom osobe ometajući njenu sposobnost da se posveti radu ili formiranju zdravih intimnih odnosa. Ove osobe u emotivnom životu biraju jednu od dve krajnosti: ili se izoluju od svih bliskih veza stupajući isključivo u odnose u kojima ne postoji opasnost od emotivnog zbližavanja ili se vezuju za jednu osobu koju koriste kao paravan za svoj tajni život seksualnog zavisnika.

Seksualna zavisnost počinje uglavnom tako što osoba gradi svoju strategiju suočavanja sa problemima i stresom zasnovanu na seksu. Umesto da bude izvor zadovoljstva sam po sebi, seks postaje utočište od života. Posle određenog vremena, osoba više ne stupa u seksualni odnos radi užitka u njemu samom, već zbog zavisnosti od neurohemijskih promena koje se u organizmu dešavaju u toku odnosa. Osobe kod kojih je dijagnostifikovan ovaj poremećaj u toku seksa doživljavaju euforiju koja se razlikuje od osećaja zadovljstva kod normalnoih osoba. Međutim, ovo je retko osvešćeno i zavisnici najčešće ne znaju šta je to što ih primorava da se iznova i sve češće vraćaju određenim seksualnim aktivnostima. Opsednutost i jaka potreba su uglavnom jedino čega su svesni.

Mnogi autori navode da u javljanju ovakvog poremećaja značajnu ulogu ima genetsko nasleđe. Među obolelima postoji veliki broj onih koji u porodici imaju istoriju zavisnosti. Ipak, nemoguće je odbaciti uticaj sredinskih faktora na javljanje ovog poremećaja. Analiza uslova u kojima su odrastali kasniji seksualni zavisnici dala je značajne podatke o povezanosti zlostavljanja u detinjstvu i kasnijeg javljanja seksualne zavisnosti. Čak 72% seksualnih zavisnika bilo je fizički zlostavljano u detinjstvu, 81% je seksualno zlostavljano, a 97% je trpelo emotivno zlostavljanje.


Sam način zadovoljenja seksualne potrebe , pa ni broj seksualnih partnera nisu od presudnog značaja za dijagnostifikovanje seksualne zavisnosti. I u normalnoj populaciji ima ljudi sa jačim seksualnim nagonom i čestim mislima o seksu. Ono po čemu se zavisnici od seksa izdvajaju jeste opsednutost i nemogućnost kontrole sopstvenog ponašanja, kao i korišćenje seksa za zadovoljenje nekih drugih, neseksualnih potreba.


Seksualna zavisnost može imati različite oblike. Za razliku od potrebe za pićem kod alkoholičara, seksualni zavisnik može svoju potrebu za seksom zadovoljiti na više načina pa je zbog toga i lista oblika seksualne zavisnosti duža. Kao najčešće izdvajaju se promiskuitet, zavisnost od masturbacije i zavisonst od pornografije. Sam način zadovoljenja seksualne potrebe , pa ni broj seksualnih partnera nisu od presudnog značaja za dijagnostifikovanje seksualne zavisnosti. I u normalnoj populaciji ima ljudi sa jačim seksualnim nagonom i čestim mislima o seksu. Ono po čemu se zavisnici od seksa izdvajaju jeste opsednutost i nemogućnost kontrole sopstvenog ponašanja, kao i korišćenje seksa za zadovoljenje nekih drugih, neseksualnih potreba.

Jedan od novijih načina ispoljavanja seksualne zavisnosti jeste zadovoljvanje seksualne želje putem interneta. Zavisnici mogu svoju želju za seksom zadovoljiti i višečasovnim pretraživanjem stranica po internetu i razmenjivanjem seksualnih poruka na interaktivnim sajtovima ili chatovima. Internet omogućava upravo ono što oni traže i to na jednom mestu : tajnost,fantaziju i instantu dosupnost. Zavisnici od seksa koji koriste internet u ove svrhe često dožive ubrzano pogoršanje stanja. Osećaj slobode koji internet pruža povećava spremnost na rizik usled čega se brže prelazi na ekstremnije oblike ponašanja. Međutim, ovo bi se moglo posmatrati i kao prednost interneta jer na ovaj način oni postaju upadljiviji u realnom životu i problem se ranije otkriva.

Bez obzira na oblik koji je zastupljen kod njih, za sve seksualne zavisnike karakteristično progresivno pogoršanje stanja ukoliko se ne potraži stručna pomoć. Potrebu postaje sve teže zadovoljiti i vremenom seksualne aktivnosti kao i misli o seksu postaju sve češče i ekstremnije. Povremeno se javljaju faze kada seksualni nagon deluje kontrolisano i osoba vodi normalan život. Mogu trajati od nekoliko sati pa čak i nekoliko meseci, ali ukoliko za to vreme osoba ne potraži pomoć, zavisnost se uvek vraća. Povratak starim navikama budi osećaj izdaje nad samim sobom, slabosti i grižu savesti zbog neuspeha u suzdržavanju od seksa. Kako nije naučila drugačije. osoba se ovih negativnih osećanja oslobađa pražnjenjem u seksu i krug se nastavlja. Ovaj krug pretstavljan je u knjizi  "Seksualna zavisnost" Patrika Karnsa kroz 4 etape

1. Preoukupacija - stanje u kome osoba neprestano misli na seksualni čin o kom je zavisna
            2. Rituali - osoba izvodi određene rituale koji su postali uvod za seksualno ponašanje
            3. Kompulzivno seksualno ponašanje - osoba nema kontrolu nad seksualnim ponašanjem koje se stalno ponavlja
            4. Očaj - je češći osećaj od bilo čega drugog nakon završetka seksualnog akta.


Nakon ovoga vraća se kraći ili duži period apstinencije. Ipak, i u tim periodima sve aktivnosti u životu osobe, osim onih koje su povezane sa seksom,  su od sekundarnog  značaja. Tipično za sve oblike zavisnosti, tako i u ovom slučaju, produktivnost i  kvalitet života trpe u najvećoj meri. Ipak, najveći broj obolelih ne priznaje seksualnu zavisnost kao problem. To se uglavnom dešava tek onda kada  poremećaj prouzrokuje veće probleme u životu kao što su gubitak posla, razvod braka, hapšenje ili zdravstveni problemi. Tada je moguće početi sa tretmanom koji se po pravilu fokusira na kontrolisanje seksualnih aktivnosti i pomaganje osobi u razvoju zdrave seksualnosti.


Tipično za sve oblike zavisnosti, tako i u ovom slučaju, produktivnost i  kvalitet života trpe u najvećoj meri. Ipak, najveći broj obolelih ne priznaje seksualnu zavisnost kao problem. To se uglavnom dešava tek onda kada  poremećaj prouzrokuje veće probleme u životu kao što su gubitak posla, razvod braka, hapšenje ili zdravstveni problemi.



Autor teksta

Dragana Miletić


Trening životnih veština za adolescente


Životne veštine koje se uče i uvežbavaju na našim trening grupama su:

-Veštine komunikacije, veštine ispoljavanja (trening asertivnosti) i socijalne snalažljivosti, upravljanja emocijama, rešavanje konflikata, odupiranje povodljivosti, odupiranje lenjosti, kritičko mišljenje

-Veštine donošenja odluka, veštine postavljanja ciljeva, upravljanje vremenom, veštine planiranja, veštine izgradnje samopoštovanja i samopouzdanja...


Ako vašem adolescentu nedostaju neke od ovih životnih veština, predložite mu da ih uvežba u našoj “školi” životnih veština.

ili

se uključite u našu grupu “problemi i veštine roditeljstva”

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082

O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle

Sredom od 19,30-21h


Primamo nove članove u grupu:Problemi u braku i roditeljstvu