Postavljanje granica prema drugima


       Mnogi ljudi žele da žive prema duhovnim idealima kao što su pomaganje drugima, ljubaznost, darežljivost, deljenje itd. U mnogim knjigama čitaćete o tome kakvo bi bilo idealno ponašanje kojem bi trebalo da težimo. Ovo su naučeni obraci koje nam usađuju od malena. Retko koja porodica ne uči svoje dete da treba da sa drugima deli ono što ima, da bude dobro, poslušno i time mu implicitno nagoveštava da će sve biti u redu ako se na neki način potčinjava drugom, ako stavi druge ispred sebe. Poslušnost je uvek bila popularna i daleko više cenjena od individualnosti. Na kraju možemo reći čak i lakša za opstanak u grupi ljudi.

To je pogotovo svojstveno određenim podnebljima, a uslovljeno političkim i sociološkim faktorima. No da se ne udaljavamo previše od teme.

Problem nastaje jer se često zaboravlja da je većina ljudi danas još na prilično niskomnivou emocionalne zrelosti i svesti o odnosima. Mnogi ljudi su previše u strahu ili premalo svesni osećanja i potreba drugih ljudi da bi mogli poštovati lične granice drugih. Neki će i svesno iskoristiti primećenu slabost ili popuštanje kod druge osobe. Tako se osoba koja pokušava da stalno bude ljubazna i pomagaže drugima može vrlo brzo dovesti u situacije da brojni ljudi to očekuju i traže od nje i time je iscrpljuju. Pritom često ne postoji obostrano davanje i primanje niti istinsko uživanje u odnosu. Pa ipak veliki broj ljudi radi sve ili jako puno ne bi li zadovoljilo očekivanja okoline na štetu svojih osećanja i time dovodi sebe do frustracije i besa. Ne samo što se frustracija i bes smatraju socijalno nepoželjnim već osoba koja zadovoljava druge na sopstvenu štetu često oseća strahovitu nelagodu zbog besa i frustracije koju potiskuje jer je naučena da to nije dobro osećati, te da samim tim ni ona nije dobra ili u ovom slučaju socijalno prihvatljiva.


Trošenje sebe iz pristojnosti


Ukoliko se nađete u ovakvoj situaciji morate znati da niste nikome dužni svoje vreme, ljubav, pa čak ni prijateljstvo. To su vrlo apstraktne kategorije, u kojima retko kad razmišljamo kako postaviti granice, i šta u kom odnosu želimo, a šta ne. U ovoj oblasti još češće možemo da se osećamo krivim nego u vezi nekih drugih oblasti kao što je količina novca koji trošimo. Naši roditelji verovatno nisu baš svakome delili novac - ali mnoga deca gledaju roditelje kako troše vreme i energiju na osobe s kojima zapravo ne žele biti, provoditi vreme i posvećivati im emocije i kvazi razumevanje kako ih ne bi uvredili. Na taj način indirektno, a nekad i prema direktnim uputstvima, učimo da se ponašamo isto tako.

Ponekad je najbolji način da nekome pomognemo da ga odbijemo od sebe, da ne dopustimo da se “veša” o nas i crpi nam vreme i energiju. Na taj način pomažemo osobi da se suoči sa sobom i svojim potrebama, osloni na sopstvene snage i razvije samostalnost, dok bi uslužnost i pomaganje samo povećali osećaj osobe da se isplati biti zavisna od drugog. Najčešće nismo ni svesni koliko pomoć drugom može imati oblika i da direktno “pružanje ruke” nekad može doneti daleko više štete nego koristi. Na kraju svi smo već čuli za onu staru izreku da je put za pakao popločan dobrim namerama.


       Čak i ako ne nalazite ništa negativno u drugoj osobi, možda vas jednostavno neće privlačiti čak ni kao potencijalni prijatelj. U tome nema ničeg lošeg i nema razloga za krivicu ako odbijemo ponuđeno prijateljstvo. Nisu svi ljudi stvoreni da budu deo naših života i to je sasvim u redu.

       Žene su posebno u opasnosti da u ovom području ne poštuju svoje granice, delimično zbog svoje prirodne težnje ka skladu i izbegavanjem sukoba (a što je uslovljeno vaspitanjem u najvećoj meri), a delomično i zato jer se u našem društvu od žene češće očekuje da više daje i manje vrednuje svoje vreme i potrebe, nego od muškarca. Mnogi ljudi će mnogo lakše tražiti od žene njeno vreme ili usluge bez da ičim uzvrate, nego od muškarca.

Ponekad je najbolji način da nekome pomognemo da ga odbijemo od sebe, da ne dopustimo da se “veša” o nas i crpi nam vreme i energiju.


Vrednovanje sebe i svog rada


       Što se tiče novca i materijalne strane života mnogi ljudi, pogotovo oni koji su u pomagačkim profesijama, najradije bi da ne moraju tražiti novac ili pokušavaju s idejom traženja dobrovoljnih priloga. To bi bilo zadovoljavajuće rešenje u idealnom društvu emocionalno zrelih ljudi. Ali većina ljudi u našem svetu još nema razvijen osećaj za ravnotežu davanja i primanja, ili se previše boje nedostatka novca da bi bili spremni da vam daju onoliko koliko vi smatrate da vaš rad zaslužuje. Tada se možete osećati iscrpljenim, iskorišćenim i necenjenim, da ne spominjemo probleme s otplaćivanjem svojih računa. Kako bi svi mogli osećati da je razmena pravedna, novac je u društvu u kom živimo najpraktičniji način definisanja vrednosti onoga što nudimo i omogućavanja ravnoteže u razmeni.

       Ljudi koji imaju mnogo negativnih uverenja o novcu mogu vas kritikovati zbog toga i pokušati da u vama izazovu krivicu, ponekad na vrlo suptilan način. Često će se pritom pozivati na vaše lične ideale ili insinuirati da se ponašate onako kako najmanje želite. Impliciraće da radite upravo ono što kritikujete i težite da izbegnete.

Većina ljudi u našem svetu još nema razvijen osećaj za ravnotežu davanja i primanja


Osećanja drugih


       Zrela i kvalitetna komunikacija ne mora uvek da podrazumeva trud da se druga osoba oseća dobro i da moramo da izbegavamo da je povredimo. Ovo naravno ne znači da treba da povređujemo druge bezobzirno pod izgovorom da to činimo za njihovo dobro. U svemu moramo imati granice, ali to je upravo ono o čemu ovde pišem. Često je izbegavanje da nekome direktno kažemo šta mislimo ili da odbijemo njegov zahtev samo odlaganje problema. Druga osoba i dalje toga neće biti svesna (a ako se nadamo da će to “telepatski” ili neverbalno shvatiti, po pravilu se zavaravamo, jer svako na svoj način ima iskrivljenu percepciju i ni od koga se ne može očekivati objektivnost) pa će i dalje - a verovatno i sve više - prelaziti ono što smatramo našim granicama, dok situacija ne pređe u otvoreni sukob ili izbegavanje, a oboje ostavlja ukus gorčine.


Osnovno pravilo: odgovorni ste za sopstveno ponašanje, ali ne i za osećanja druge osobe. Odnosno: ako ste sami učinili sve da komunicirate s poštovanjem i integritetom, nema razloga da se osećate krivim čak ni ako se druga osoba oseća povređeno i možda vas optužuje.


Uspostavljanje granica


       U zreloj komunikaciji, ako jedna osoba odbije želju ili zahtev druge, ili postavi granice koje drugoj osobi ne odgovaraju, druga osoba može razmotriti želi li izmeniti svoje zahteve i zadržati odnos, ili će možda promijeniti oblik ili intenzitet odnosa i potražiti ono što želi u nekom drugom odnosu. Sve je to moguće učiniti bez povređenosti i okrivljavanja, kao prirodan proces, ako se međusobno doživljavamo kao ravnopravna ljudska bića s ravnopravnim potrebama i ako to jasno komuniciramo. Ali ako vas druga osoba ne vidi kao ono što jeste, nego projektuje na vas očekivanja prema roditelju, partneru ili detetu, osećaće se povređena, razočarana, i u suštini učiniće da njena sreća i osećanja zavise od vašeg ponašanja, što je recept za patnju.

       U svakoj komunikaciji važnijoj od usputnog poznanstva, dobro je raščistiti šta svako od uključenih želi i da li je to prihvatljivo onom drugom, posebno ako primetimo da su očekivanja različita. Ne možemo očekivati da je druga osoba automatski dužna pristati na nešto zato što mi to želimo, ili želeti isti oblik odnosa. Svi smo mi ličnosti za sebe i svi smo na neki način različiti ma koliko slični bili, to je ono što nas čini ljudima i to je ono što nam daje potencijal za sreću. Koliko bi još nesrećnih ljudi na svetu bilo da svi želimo apsolutno iste stvari?


Granice u partnerskim odnosima


       Postavljanje granica podjednako je važno i u partnerstvu kao i u bilo kom drugom odnosu. U ovoj oblasti posebno, mnogi ljudi ili imaju preterana očekivanja i potrebe od druge osobe pa ne poštuju njen lični prostor, lične slobode ili iz ljubavi (ili straha i potrebe?) previše popuštaju. Tada se nezadovoljstvo gomila dok ne dođe do eksplozije ili postepenog smanjivanja privlačnosti. Zašto to ne sprečiti odmah u početku? Obično zbog straha od napuštanja, koji većina od nas nosi jer su nas naučili da, ako želimo da budemo voljeni, ne smemo biti ono što jesmo, ili da ljubav znači da su potrebe druge osobe važnije od naših. Ovo često vodi pretvaranju, najviše iz straha ali i ograničavanju partnera ili partnerke. Najčešće je ograničavanje slobode, u kombinaciji sa ljubomorom. Ako se držimo stereotipa muškarac će ženi zabranjivati (najčešće implicitno) da izlazi bez njega, da se druži i provodi vreme van kuće ili na internetu ukoliko on nije prisutan u tim aktivnostima. Ovo je direktno narušavanje tuđih granica ali partneri najčešće na to pristaju iz straha od napuštanja. Da ne bude pogrešno shvaćeno i žene ovo rade svojim paretnerima, samo se načini razlikuju, mada su te razlike prilično male i suptilne.



Reakcije na narušavanje granica


       Kako prepoznati koje su zapravo naše granice i kada ih ne poštujemo? I tu treba ponoviti uobičajeni savet: posmatrajte suptilne emocije i nastojte da ih što je bolje moguće prevedete u reči. Ako vas emocije ne upozore dovoljno snažno, pre ili kasnije može početi da vas upozorava vaše fizičko telo.

       Ako primetimo da neko ugrožava naše lične granice, to nije razlog da se prema njemu postavimo u napadačkom ili odbrambenom stavu, da demonstriramo pravedničku ljutnju. Ljutnja i okrivljavanje samo su znak potisnutog straha i nerazrešene krivice unutar nas samih, koje treba priznati i istražiti. Potrebno je naučiti razliku između odlučnosti i napada radi obrane, kao i između popuštanja i saosećanja. To je u početku možda teško, jer smo svi toliko po pravilu naučili da potiskujemo svoje potrebe i granice da obično reagujemo krivicom i mešavinom straha i ljutnje onda kad smo naterani da ih postavimo - što je često tek pošto prođe određeni period gutanja, popuštanja, i nakupljanja osećaja nelagodnosti. Pravi način je učiniti sve na vreme i sa neophodnom dozom umerenosti. Naravno, ukoliko smo za to sposobni. Da bismo to bili moramo biti emocionalno zreli i sposobni da postavimo granice i priznamo sebi šta osećamo i što je još bitnije zašto tako osećamo, koji su uzroci tih osećanja.

       Neki ljudi brane svoje granice jako čvrsto, ali vrlo agresivno i uz okrivljavanje drugih i za sitnice. Oni takođe u suštini reaguju iz straha i krivice, ali su ti osećaji mnogo manje dostupni svesti. Te osobe su verovatno u detinjstvu bile dovoljno puta direktno povređivane pa su odlučile da se bore za sebe. Problem počinje tamo gde oni to čine iz stava “povrediću te pre nego što ti povrediš mene”. Taj stav u suštini odražava strah, osećaj nesigurnosti da ta osoba može zaštititi sebe i voditi računa o sebi i bez direktnog napada i omalovažavanja drugih. To nije istinsko samopouzdanje i samopoštovanje, nego samo drugi oblik istog problema.

Ako primetimo da neko ugrožava naše lične granice, to nije razlog da se prema njemu postavimo u napadačkom ili odbrambenom stavu, da demonstriramo pravedničku ljutnju. Pravi način je učiniti sve na vreme i sa neophodnom dozom umerenosti.


Prepoznavanje, definisanje i objašnjavanje sebi i drugima…


       Ako pretpostavimo da, osim u situacijama direktne agresivnosti ili manipulacije, ljudi ne deluju sa svesnom namerom da nas povrede ili iskoriste, nego jednostavno iz nedovoljno razvijene svesti o vrednosti i osećanjima drugih ljudi, nema razloga da reagujemo sa ljutnjom. Skoro je isto tako neprimereno izraziti bilo koju drugu želju koju imamo, a da nam je druga osoba može zadovoljiti, ako to činimo putem ljutnje i okrivljavanja. Na taj način ćemo odbiti drugu osobu od sebe i pokvariti odnos koji verovatno ima potencijala da bude kvalitetan.

       Ključno je prepoznati, definisati i objasniti svoje granice, potrebe i želje u što ranijoj fazi bilo kog odnosa koji možemo imati sa drugim ljudima. To je jako važno učiniti pre nego što počne da se nakuplja nezadovoljstvo. Problem je u tome što većina nas nije naučila da obraća dovoljno pažnje na poruke naših tela i emocija da bi bili u stanju da ih prepoznaju odmah u početku. Tako se često dešava da čekamo emotivnu, nekad čak i fizičku krizu, da bi reagovali ili još češće bili primorani na reakciju.

       Primetite takve situacije, i šta vas sprečava da smireno, bez straha, krivice ili ljutnje objasnite drugoj osobi šta želite, ili na šta ne pristajete. Do mere do koje to niste u stanju, verovatno se osećate neprijatno i teskobno u kontaktima s drugim ljudima, za šta uzrok obično pripisujemo njima, a ne sebi. No, isto tako, onoliko koliko ne poštujemo sebe i svoje potrebe, toliko verovatno u nekim drugim područjima ili situacijama ne poštujemo ni druge - čak i ako je to samo u mislima.

       Važno je razumeti da ukoliko se osećate neprijatno u kontaktu sa nekom osobom najverovatnije je jednan od učesnika u toj komunikaciji nije u stanju da postavi granice koje će druga osoba biti sposobna da poštuje. Svakako da postoje ljudi koji nam jednostavno ne prijaju i ne mogu nam biti prijatelji usled nekih objektivnih razloga kao što su neslaganja u stavovima i vrednostima, verovanjima, vrednovanjima i uverenjima. Ipak, ukoliko to nije slučaj, verovatno je da postoji problem u uspostavljanju granica i da ta osoba uzima više nego što vam daje ili da vas prosto zasipa nečim što vam nije potrebno. Dešava se svojevrsno “prelivanje”. Ukoliko se “prelivaju” sadržaji koji su prijatni, to neće biti problem. Nažalost ,desiće se to isto i sa neprijatnim sadržajima. A onda će se u vas useliti neprijatna osećanja i frustracije. Zato je najvažnije postaviti granice. Koristiće i vama samima, što je najbitnije, ali i drugima u komunikaciji sa vama.

       Sve ovo dobro je imati na umu i dok preispitujemo sopstveno ponašanje i zahteve od drugih. Lakše je primetiti kada su naše granice ugrožene, nego kada mi ugrožavamo granice nekom drugom. Ako ne volimo dovoljno sebe, primećivanje sopstvenih mana i neprikladnog ponašanja možemo osećati kao poniženje. Što više cenimo sebe, to ćemo lakše biti u stanju da priznamo, a time i ispravimo, svoje greške.

Ključno je prepoznati, definisati i objasniti svoje granice, potrebe i želje u što ranijoj fazi bilo kog odnosa koji možemo imati sa drugim ljudima. To je jako važno učiniti pre nego što počne da se nakuplja nezadovoljstvo.


Agresivnost i granice


       Ne živimo više u srednjem veku što se tiče fizičke sigurnosti i fizičkog prostora, ali još uvek smo kao društvo nasilni verbalno i emocionalno - ili čak samo u mislima. Po pravilu će nas pre biti strah od reakcije drugih nego što će nas istinsko poštovanje prema nekim osobama zadržati da ne budemo još grublji prema njima. Tako grubost često ostaje samo u mislima ili razgovorima iza leđa. Prihvatamo to kao nešto potpuno normalno i opravdavamo sebe, kao što su ljudi u srednjem veku prihvatali fizičko nasilje kao nešto sasvim normalno, gotovo socijalno poželjno.

       Donekle smo još uvijek u srednjem veku, samo što, kao ni tadašnji ljudi, toga nismo svesni. Da bi se neko stanje promenilo, potrebno ga je prvo prepoznati - unutar nas samih.

       Promena odnosa prema drugima ne može se postići grubim i moralističkim zahtevanjem promene od sebe samog. Takav pristup je upravo ono što je problem i stvorilo. Oni delovi nas koje potiskujemo, prisiljeni su da ojačaju i postatnu grubi kako bi nas makar na neki način naterali da ih poslušamo.

       Da bi prepoznali tuđi bol, moramo prvo prepoznati sopstveni - a da bi shvatili kako povređujemo druge, treba da priznamo povređivanje samog sebe. Svakodnevno omalovažavamo sebe, živeći život kakav ne želimo, ostajući u okolnostima koje nam se ne sviđaju, trujući svoje telo i tražeći nešto ili nekog drugog da nas spasi. To će se promeniti tek kad prestanemo da pripisujemo odgovornost i moć ljudima i okolnostima van nas.


       Postavljanje granica nije lako i uključuje i podrazumeva mnogo toga. Ovde je napisano tek po nešto, samo mali deo onog važnog. Ukoliko vam se čini da bi ova tema za vas mogla biti važna, istražujte. Potražite savet ili pročitajte još nešto. I na kraju učinite nešto konkretno.

Autor teksta

Jelena Orlandić