DECA, SPAVANJE, SNOVI


Poslali smo mališu na spavanje. Konačno, mir. Dok neki roditelji ovako razmišljaju, sedajući ispred TV-a, u očekivanju da počne neki dobar film na tom i tom kanalu,  veliki je broj onih za koje tek tada nastaju pravi problemi.


JESTE LI ZNALI DA POSTOJE DVE VRSTE SPAVANJA?

Dok traje noćno spavanje neprestano se smenjuju faze sporog ili NREM spavanja                (nonrapid-eye movement- spori pokreti očnih jabučica) i REM spavanja (rapid-eye movement- brzi pokreti očnih jabučica) NREM faze traju oko 60 do 120 minuta, REM faze 10 do 15 minuta. Tokom noći faze sporog spavanja postaju sve kraće, a brzo spavanje se produžuje. Sporo spavanje se sastoji od četiri faze, tokom kojih se zahvaljujući parasimpatičkoj aktivaciji, snižavaju telesna temperatura i krvni pritisak, usporava se rad srca i disanje, a sve je manje i pokreta tela. Za vreme REM faza, koje su u vlasti simpatikusa, dešava se upravo obratno: raste telesna temperatura, raste krvni pritisak, povećava se frekvencija udisaja i ubrzava se rad srca, gubi se mišićni tonus, javljaju se trzaji očiju, kapaka, usta, prstiju. REM faza je prirodno praćena paralizom većine velikih mišića i motornom inhibicijom koja uključuje i mišiće lica i vrata. Paralisanost sprečava decu da odglume svoj san kroz pokret, što se opet ne dešava kod svih malih spavalica, ali tu je reč o retkim izuzecima o čemu će reči biti dalje u tekstu.

Novorođena beba gotovo polovinu spavanja provodi u brzoj, REM fazi. Kod dece rođene mesec dana pre utvrđenog termina REM faza zauzima oko 67 procenata spavanja, dok se kod dece rođene dva meseca ranije procenat penje i do 80. U prvoj godini dužina REM faze spavanja dramatično opada sa oko osam sati dnevno u prvoj nedelji života na četiri sata dnevno negde oko prvog rođendana. Neki stručnjaci tvrde da se ovo dešava zbog opšteg skraćenja dužine spavanja u ovom periodu, ali dužina spavanja na isteku prve godine života se ne prepolovljuje kao trajanje REM faze. Jednogodišnje dete spava otprilike oko 13-14 časova dnevno. Posmatranja su pokazala da je spavanje u prvim noćnim satima duboko (oko ponoći), pa onda nešto laganije (od ponoći do oko 5 sati izjutra), a u trećoj fazi, pred buđenje opet duboko.


POREMEĆAJI SPAVANJA I USPAVLJIVANJA

Noćni Strah

Noćni strah (latinski pavor nocturnus) je poremećaj procesa spavanja koji se najčešće javlja u prvoj fazi sporog NREM spavanja; to je stanje delimičnog buđenja sred gluvog doba noći. Često se javlja u paru sa nekim drugim poremećajima spavanja: noćnim umokravanjem (enuresis nocturna) ili mesečarstvom.

Razloge i okidače noćnog straha, eksperti traže na različitim mestima. Iako su pravi uzroci do danas nepoznati primećeno je da se javlja u stanjima groznice, posle dužeg perioda deprivacije sna (neispavanosti), emocionalnih stresova ili, jednostavno stresnih dnevnih zbivanja. Postoje i validni empirijski dokazi da se predisponiranost ka noćnom strahu prenosi genetski. Od noćnih strahova najčešće pate deca u uzrastu 3-7 godina, češće dečaci nego devojčice. U većini slučajeva iščezavaju do dvanaeste godine. Različiti istraživači pronalaze ovaj problem kod različitog procenta dece; dok jedni smatraju da se javlja kod 3-5%, neki ga otkrivaju čak kod 10-15%.

Razlikuje se od vizuelno dostupnih i živih noćnih mora i nije samo u pitanju “ružan san”, već je reč o iznenadnim zastrašujućim senzacijama, udruženim sa prolaznim mentalnim slikama koje malog spavača teraju na momentalno buđenje. Karakterišu ga snažno osećanje straha i privremena nemogućnost da se postigne puna svesnost, buđenje. Dete se meškolji u snu, naglo ustaje i sedi u krevetu, razrogačenih očiju gledajući u određenom pravcu, sa izrazom užasa na licu, kao da gleda u nekakvo čudovište, kao da halucinira, počinje da vrišti, pruža ruke prema roditeljima ili ih doziva. Sva vegetativna obeležja snažnog straha su tu: otkucaji srca i ritam disanja se ubrzavaju, dete se znoji, tresu mu se ruke, a u licu je rumeno ili bledo. Dete izgleda kao da nije potpuno probuđeno (niti je), konfuzno je i dezorijentisano. Roditeljima i drugim prisutnim osobama ovo najčešće izgleda prilično zastrašujuće, naročito kad se desi tako iznebuha noću. Sa detetom u ovim trenucima nije moguće razgovarati, ne prihvata govornu komunikaciju, ali se postepeno nakon nekoliko minuta umiruje i nastavlja da spava. Roditelji ne bi trebalo da pokušavaju da probude dete, preporučuje se da ga prihvate u zagrljaj, miluju i uteše. Noćnog straha se dete najčešće ne seća kada se probudi sutra ujutru ili ima samo maglovita sećanja na ova vrlo neprijatna dešavanja. Epizode mogu trajati i po nekoliko nedelja, meseci ili čak godina a onda odjednom nestati. Noćni strah je katkad kombinovan sa hodanjem u snu, naročito u periodu rane adolescencije i tada je slika još neugodnija posmatraču. Dete ustaje, uplašeno trči po sobi, sa izrazom krajnjeg užasa na licu i kao da pokušava da umakne zamišljenom progonitelju. Stanje ume da potraje po nekoliko minuta (10-30), pa i čitav čas. Sledećeg jutra, opet, nema nikakvih sećanja na neugodna noćna zbivanja. Ukoliko dete nema drugih problema, noćni strah je retko stvar zbog koje bi roditelji trebalo da budu previše zabrinuti.

Jedan od načina borbe sa noćnim strahovima, ukoliko previše učestaju, je i sistem “bolje sprečiti nego lečiti”- roditelji jednostavno bude dete pre pojave straha. Nakon što se višednevnim praćenjem utvrdi vremenski okvir kada se strah javlja, što je obično nakon dva sata spavanja, narednih nekoliko noći se dete budi petnaestak minuta pre tog trenutka, par minuta se provede u razgovoru sa njim, a onda mu se dozvoli da se vrati na spavanje. Verovatnoća pojave noćnog straha se na ovaj način umanjuje i kada je obrazac jednom prekinut, smanjuje se verovatnoća povratka straha i dete mirno spava bez ometanja. U nekim slučajevima se dešava da noćni strah, nakon što ga ulovimo, promeni svoj raspored i počne da sa pojavljuje u nekom drugom trenutku tokom spavanja.

Psihoanalitički orijentisani psiholozi u noćnom strahu otkrivaju dve funkcije: da se zadovolji neka strogo zabranjena, unutrašnja želja i da se istrpi kazna zbog takve želje. Strah je posmatran kao izraz snažne strepnje, koja je u budnom stanju pod čvrstim nadzorom svesnog dela ličnosti. Tokom spavanja, nadzor ega popušta i strepnja se oslobađa, remeteći ritmiku spavanja. Za to vreme oslobađaju se i mentalne slike iz nesvesnog, izazivajući snažno osećanje krivice. San u noćnom strahu više nije čuvar spavanja, već ga remeti.

Posebna pažnja se mora obratiti na onu decu koja istovremeno pate i od narkolepsije.

Od noćnih strahova najčešće pate deca u uzrastu 3-7 godina, češće dečaci nego devojčice. U većini slučajeva iščezavaju do dvanaeste godine. Karakterišu ga snažno osećanje straha i privremena nemogućnost da se postigne puna svesnost, buđenje. Ukoliko dete nema drugih problema, noćni strah je retko stvar zbog koje bi roditelji trebalo da budu previše zabrinuti.


Noćne more (zastrašujući snovi)

Većini dece snovi predstavljaju manje ili više prijatne odraze svakodnevnih zbivanja. Noćne more se brzo, lako i sa zadovoljstvom zaborave, ali za neku decu mogu biti veoma uznemirujuće, mogu se često javljati i boraviti kod njih i više dana ili nedelja. Noćne more su snovi zastrašujućeg i neprijatnog sadržaja, koje dete sledećeg jutra pamti i u stanju je da ih prepriča. Za razliku od noćnog straha koji se javlja u NREM fazi, more se javljaju u REM fazi spavanja i u vezi su sa dužim sanjanjem. Nekad putuju sa još nekim poremećajem spavanja i uspavljivanja poput obreda uspavljivanja i fobijama od spavanja. Na javi su vidljive u dečjoj igri kada ih odigrava svojim igračkama, strahu od odlaska na spavanje i borbi da se ostane u budnom stanju. Uticaj noćnih mora se odmerava u kontekstu uticaja koji imaju na dečji život uopšte. Ponekad su simbol  nezadovoljstva dešavanjima u kući. Dete zbog nečega nije srećno i to uzrokoje neugodne snove. Noćne more imaju tendenciju da postanu ozbiljniji problem onda kada roditelji nisu u stanju da izađu na kraj sa teškoćama i brigama svoje dece. Da li treba obratiti pažnju i razmatrati kontekst zastrašujućih snova, stvar je za opširniju raspravu.  Psihoanalitičari tvrde da je svakako krunski važno da se obrati pažnja na sadržaj snova, koji za njih predstavljaju širok kraljevski put u nesvesno, dok neki drugi psiholozi to ne smatraju relevantnim. Medikamentozna sredstva za umirenje su nekako najmanje preporučljiva i za izbegavanje su u radu sa decom koja sanjaju strašne snove. Ponekad se napravi zabuna i noćne more se, ukoliko su praćene kratkotrajnom stereotipnom motoričkom aktivnošću, pomešaju sa nekim drugim poremećajem poput noćne paroksizmalne distonije, noćnog straha.

Str 2-3

Noćna mora je san koji uzrokuje snažnu neprijatnu emocionalnu reakciju spavača, uglavnom strah, osećaj bola ili patnje, padanje, propadanje, davljenje, gušenje ili bliskost smrti. Ovakvi snovi mogu biti u vezi sa fizičkim uzročnicima poput jake groznice ili  psihičkim poput psiholoških trauma ili stresa u životu malog pospanca, a mogu se pojavljivati i bez nekog, golom oku, vidljivog uzroka. Dete se, u nekim slučajevima, budi u osećanju snažne uznemirenosti i često nije u stanju da se odmah vrati na spavanje.

Šta raditi kada dete ima noćne more

Povremene noćne more su, naravno, česte- svako dete ponekad sanja “nešto ružno”, ali ukoliko učestaju i počnu se konstantno javljati u dužem vremenskom periodu, vreme je da se potraži profesionalna pomoć. Trajnije pojavljivanje zastrašujućih snova može ugroziti spavanje i dovesti do toga da nam klinja ostaje neispavan.

Za razliku od noćnih strahova more su, u suštini, strašni snovi koji mogu, ali ne moraju probuditi dete. Ukoliko se malac probudi potpuno je svestan, orijentisan i obično se plaši povratka spavanju. Mogu, ali ne moraju biti u vezi sa realnim problemima sa kojima se dete susreće na javi. Roditelji treba da su tu da uteše i obodre dete da se vrati snevanju, u svom krevetu. Najčešća greška je dovođenje deteta da spava sa mamom i tatom, nakon ružnog sna. Omiljeni meda, majmunče, neka druga igračka ili ćebence mogu učiniti da se dete oseti sigurnije. Roditelji bi u svetlosti i sigurnosti sledećeg dana trebalo i da porazgovaraju sa detetom o sadržaju ružnih snova.


Fobija od spavanja

Fobija od spavanja se javlja najranije oko druge ili treće godine. Dete izbegava odlazak u krevet, ne želi da ostane samo u spavaćoj sobi strahujući od noći i noćnih čudovišta, vampira, veštica ili lopova. Traži od roditelja da budu pored njega dok ne zaspi, da spavaju s njim ili da ostave upaljeno svetlo.

Psihoanalitička teorija na ovom mestu otkriva strepnju, strah od odvajanja od roditelja i zaista je primećeno da se fobija od spavanja često razvija kod dece koja su, iz nekog razloga, razdvojena od roditelja (odlazak deteta na bolničko lečenje...).


Mesečarstvo

Mesečarstvo, hodanje u snu (somnambulismus ili noctambulismus) je poremećaj spavanja tokom koga dete, iako je u stanju spavanja, ustaje iz kreveta tokom noći, počinje da se bavi nekim aktivnostima karakterističnim za budno stanje: sedi, hoda, uzima ili rukuje predmetima, otvara vrata ili prozore. Retko se dešava, kod nekih težih oblika, da se dete povredi, npr. izlazeći kroz prozor. Na Univerzitetu Mičigen utvrđena su još neka specifična ponašanja dece u snu - pored hodanja, neka deca se biju u snu, jedu, kupaju se, oblače, zvižduću, a neki odrasli, tvrdi se, mogu da voze automobil u snu! Poznat je slučaj iz američkog pravosuđa u kojem se jedan 23- godišnjak branio i odbranio od optužbi za ubistvo i ubistvo u pokušaju teškim oblikom somnambulizma - ubio je taštu, nakon što je vozio 20 kilometara automobilom (čitaoci, smanjite doživljaj, to je Amerika)!

Poremećaj se češće javlja kod dečaka nego kod devojčica, a rezultati do kojih su došl američki psiholozi pokazali su zapanjujuć podatak da oko 10% američke dece hoda u snu. Neki drugi istraživači tvrde da procenat dece koja se bave ovim vidom noćnih aktivnosti ide i do 18. Prvo javljanje mesečarenja je obično negde između sedme i osme godine, a najveća brojnost mesečara je ustanovljena među decom od 11 i 12 godina. Jedan savet roditeljima: ma koliko neprijatno i bizarno izgledalo, mesečarstvo ne treba poistovećivati sa ozbiljnim psihotičnim poremećajima.

Mesečari nisu svesni aktivnosti koje izvode i sutradan se ničega ne sećaju, te ukoliko ih neko ne zatekne u noćnoj šetnji, poremećaj može vrlo dugo da ostane nezapažen. Mesečarenje se javlja kod dece izložene visokom nivou stresa, anksioznosti, a u porodičnoj istoriji se često nađu preci sa sličnim noćnim afinitetima. Ponekad je rezultat kombinacije obe grupe faktora i mentalno nehigijenskih uslova života i genetike.

Šetači u snu noćne aktivnosti izvode otvorenih očiju, tako da se uspešno kreću po prostoru, a ne kako je parodirano u filmovima, zatvorenih očiju i unapred ispruženih ruku. Oči su im praznog pogleda i na postavljena pitanja vrlo sporo odgovaraju, neretko potpuno besmisleno ili nepostojećim jezikom. Zahvaljujući možda i samom nazivu poremećaja hodanje u snu, uobičajeno je još jedno vrlo pogrešno uverenje da mesečari prorađuju, odigravaju sadržaj sna aktuelnog u tom trenutku. Hodanje u snu se, u stvari, javlja ranije tokom noći, pre  početka REM faze u kojoj se sneva.

Većina ljudi pokreće ili trza noge dok spava, prilikom mesečarenja noge se kreću sinhronizovano. Noćni šetači su u većoj opasnosti od potencijalnih nezgoda i povreda od ostalih sa poremećajima sna.  Kada se nađu u situaciji opasnoj po same sebe ili druge osobe (penjanje ili silaženje stepenicama, šetnja po simsu, mahanje nožem), posebno se preporučuje da se sklone od opasne situacije i pošalju natrag u krevet.

Uzroci mesečarskih epizoda mogu biti i sasvim trivijalni - dete je, na primer, izgubilo omiljenu igračku ili jednostavno imalo loš dan. Samo u težim slučajevima kada se mesečarenje odigrava skoro svake noći, može biti reči i o težim stresovima ili emocionalnim konfliktima, koji zahtevaju psihoterapiju. Ono što bi roditelji trebalo da znaju je da njihova preuveličana briga može biti početak igranke bez kraja. Dete će osetiti roditeljsku zabrinutost, pa će i samo postati previše zabrinuto i uplašeno zbog svojih noćnih šetnji, a onda će one samim tim učestati. Detetu ne treba panični strah, već podrška roditelja (koji su, podrazumeva se, ispravno obavešteni o čemu  se zapravo radi) i mesečarenje će se sve ređe javljati. U nekim slučajevima se može zaustaviti prostim izmenama navika i okolnosti dečjeg spavanja, neki put je dovoljno promeniti sobu ili krevet u kom spava (nije dovoljno promeniti samo jastuk).

Decu je posebno teško probuditi iz NREM faze spavanja. Istraživanja su pokazala da i veoma glasna buka od 123 dB može ostati bez efekta. Samim tim, teško je probuditi dete koje mesečari, a nije ni naročito preporučljivo zbog mogućih neočekivano stresnih ili snažnih emotivnih reakcija. Najbolje je pažljivo ih odvesti nazad na spavanje u krevetu. Kako se većina ovakvih epizoda javlja u prva dva časa spavanja, kada je na snazi sporo spavanje, većina roditelja je još uvek budna. Neki neobavešteni roditelji to što im deca u ovom stanju ne odgovaraju i ne reaguju na njihove reči, mogu protumačiti kao neposlušnost. Ovo naročito kad dete izvede i  neki nepriličan akt (uriniranje po podu) i mogu pokušati da stvari rešavaju “šljagom” Za izbegavanje!  Ovakav scenario može bitno pogoršati situaciju.

Tipčno, tokom epizode mesečarenja, dete sedi u krevetu u tišini, ustaje i kreće se na prilično konfuzan i trapav način. Pokreti postaju sve koordiniraniji, a mali spavač najčešće ostaje u svojoj spavaćoj sobi, vršljajući po ormarima ili ispod kreveta, kao da traži nešto. Gotovo je nemoguće privući im pažnju pričom ili na neki drugi način, a ukoliko ih ostavimo nasamo, u većini slučajeva će se mirno vratiti u krevet. Navigacija kroz sobu je uz otvorene oči, zasnovana verovatno na pamćenju rasporeda u prostoriji. Kada mesečaru sutradan vežemo oči u budnom stanju i zamolimo ga da se prošeta po prostoriji po kojoj se sinoć šetao bez većih problema i sudaranja sa predmetima, primetićemo da se sada kreće znatno trapavije. Raspored predmeta kao da se slabije pamti u budnom stanju, a  bolje u uspavanom. Teškoće i povremene povrede mesečarima se često dešavaju kada promene mesto boravka, krevet i kada zidovi, vrata, stepenice i prozori ne budu na onim mestima na koja su navikli. Savet roditeljima: ne ustežite se da učiteljima i nastavnicima svoje dece pre puta na školsku eksurziju ukažete na potencijalni problem vezan za mesečarenje. Primitivno je uverenje da je takvo šta sramota i da o tome treba ćutati i kriti ga. Bolje je sprečiti mogućnost da vaše dete na ekskurziji prošeta hotelskom terasom ili izađe kroz prozor.

Um mesečara je odsečen od spoljašnjih dešavanja. Deluje robotizovano uz smanjen repertoar ponašanja, ali ne šeta okolo komično ispruženih ruku. Ne postoje nikakva sećanja na noćne aktivnosti sledećeg dana. Epizode traju do 30 minuta, a najčešće se završavaju nakon 5-15 minuta.  Mesečarenje, noćni strah i noćno umokravanje su odraz poremećene četvrte faze spavanja. EEG nalazi pokazuju da mesečari obično ne napuštaju mirnu NREM fazu spavanja, uz diskretnije pokazatelje uzbuđenja.

Neke avanturističkije aktivnosti - oblačenje, šetnja dvorištem ili uzimanje hrane iz frižidera nisu retke, ali ako je ponašanje suviše organizovano i kompleksno, poput vožnje biciklom niz put, onda najverovatnije nije reč o somnambulizmu, već o konfuznom, budnom, amnestičkom stanju, koje isto tako ume da iznikne iz četvrte faze spavanja. Ovakva stanja, koja se ne smatraju mesečarskim epizodama, obično traju po nekoliko sati i najčešće se javljaju u periodu između desete godine i puberteta.

Mesečarstvo, hodanje u snu- Prvo javljanje mesečarenja je obično negde između sedme i osme godine, a najveća brojnost mesečara je ustanovljena među decom od 11 i 12 godina


Šta raditi sa malim mesečarima?

Najbolji način da se trenutno reši problem šetnje u snu je da se dete usmeri nazad u krevet. Ponekad dete može nastaviti da uporno ustaje iz kreveta, kao da ima da obavi nekakav važan i neodložan zadatak, zbog koga je i ustalo u prvi mah. Primera radi, ukoliko neko dete “voli” da se tokom ovih noćnih provoda oblači, najbolje je da mu, umesto da ga šaljemo u krevet, u tome i pomognemo. Ako kažete detetu: “E baš si se lepo obukao, sad možeš na spavanje”, možete postići da oseti da je obavio programirani zadatak. Kako se mesečari sutradan ničega ne sećaju, ne morate brinuti da ćete se na neki način obrukati, ukoliko detetu pomognete da obavi ponekad i neki bizaran zadatak.

Somnambuličari su visoko sugestibilni. Bilo šta što vide ili čuju, može okinuti određeno ponašanje ili reakciju.

Osobine malih mesečara

Mali mesečari su na javi plašljivi, nesigurni, depresivni i ispoljavaju veću osećajnu reaktivnost. U mladalačkom dobu, somnambulizam može da bude simptom neuroze ili granične organizacije ličnosti.

V. Matić veli da je mesečarenje jedan od načina rešavanja dečjeg odnosa sa roditeljima i ostalim osobama iz okruženja i da predstavlja histerični simptom, koji računa na naknadnu dobit.


Paraliza pri spavanju

Paralizom pri spavanju se smatra potpuna nemogućnost pokretanja kod osobe koja tone u san ili se budi. Ovo je stanje privremene paralisanosti tela u kratkom periodu nakon buđenja (hipnopompička paraliza) ili, ređe, prilikom uspavljivanja (hipnagoga paraliza).  Fiziološki je bliska paralisanosti koja je prirodan deo REM faze spavanja i naziva se REM atonijom. Javlja se kada se mozak probudi iz REM faze, a telo ostane paralisano. Dete je probuđeno i svesno, ali lišeno mogućnosti da načini ikakav pokret ili da pozove u pomoć roditelje. U ovom trenutku motorna inhibicija iz REM faze je još uvek aktivna i ovo neprijatno stanje može potrajati nekoliko sekundi ili minuta. Sve što je dete u stanju da učini je minimalna kontrola disanja, pokretanje očiju, treptanje, namigivanje i, vrlo retko, tiho stenjanje. Stanje može biti praćeno tzv. hipnagogim halucinacijama. Simptomi mogu potrajati od nekoliko sekundi do nekoliko minuta i mogu zastrašujuće delovati na dete. Mlađa deca često imaju poteškoće u objašnjavanju ovakvih neprijatnih zbivanja što doprinosi dodatnoj zabrinutosti roditelja, koji ne shvataju o čemu je reč. Ovakva neprijatna iskustva u većini slučajeva, se završavaju na početku rane adolescencije. Smatra se da poremećaj nije naslednog karaktera, mada neki stručnjaci tvrde suprotno, prezentujući rezultate istraživanja koji govore da se češće javlja kod crnačke populacije nego kod belaca. U nekim slučajevima može biti simptom narkolepsije, ali se ova izuzetno retko pojavljuje pre perioda adolescencije. Paraliza se najčešće može brzo prekinuti upornim voljnim pokretima očiju ili dodirom roditelja ili neke druge osobe.

Paraliza se javlja u REM fazi spavanja; kao da prevenira mogućnost da dete izvede neki od sanjanih pokreta (da potrči, ako sanja da trči). Nažalost, veoma se malo zna o fiziološkoj osnovi ovog poremećaja. Neke pretpostavke su da može postojati veza sa postsinaptičkom inhibicijom motornih neurona u regionu mozga koji se naziva pons (most).

Često se dete, afektirano paralizom sledećeg dana ovog događaja seća kao ružnog sna (dobro, ponekad i jeste reč o snu). Da li Vam se desilo da čujete nečiji san u kojem priča kako se osećao kao zaleđen i bez mogućnosti da mrdne? Halucinatorna komponenta paralize pri spavanju još više uvećava verovatnoću da će je se dete sećati kao sna, jer se pri ovome zaista vide neki nepostojeći i čudni objekti. Dete ponekad doživljava kao da neko stoji pored kreveta ili može čuti čudnovate zvuke. Ovo, naravno, liči na san i otuda utisak da se o snu zaista i radilo. Deca često pričaju o osećaju težine na grudima ili kao da neko ili nešto leži na njima. Hipnagoge halucinacije su najčešće u vidu malog čovečuljka koji sedi na grudima, pritiskajući ih ili čak pokušavajući da zadavi žrtvu. Gotovo svi ovakvi ataci desili su se spavačima koji vole da spavaju na leđima.

Neki naučnici u ovom stanju pronalaze racionalno objašnjenje za poznate priče o susretima sa duhovima i otmicama od strane vanzemaljaca.

Zaključak nekih novijih studija je da većina dece doživi paralizu pri spavanju bar jednom u životu.  Većina onih koji je često doživljavaju istovremeno pate i od narkolepsije. Među činioce koji mogu uzrokovati učestalo javljanje paralize pri spavanju ubrajaju se neredovno spavanje, hronična neispavanost, izmena rasporeda spavanja, nepravilan položaj pri spavanju, stres, iznenadne izmene životnog stila (izbeglištvo), upotreba lekova iz grupe antihistaminika (protiv alergija). Uprkos činjenici da je ovo prilično neugodno i zastrašujuće iskustvo, valja znati da ne ostavlja posledice po fizičko ili mentalno zdravlje.

Paralizom pri spavanju se smatra potpuna nemogućnost pokretanja kod osobe koja tone u san ili se budi. Ovo je stanje privremene paralisanosti tela u kratkom periodu nakon buđenja (hipnopompička paraliza) ili, ređe, prilikom uspavljivanja (hipnagoga paraliza)


Postoje dva osnovna tipa paralize pri spavanju: obična paraliza pri spavanju- CSP (common sleep paralysis) i halucinatorna paraliza pri spavanju- HSP (hallucinatory-hypnagogic sleep paralysis).

     Razlike između CSP i HSP

Paraliza pri spavanju je manje poznat, benigniji oblik poremećaja spavanja, raširen u celom svetu. U zavisnosti od značenja koja se daju etiološkim interpretacijama u njihovim kulturama, pacijenti reaguju na specifične načine. HSP je i sa današnje tačke gledišta neobičan poremećaj, a u vremena kada su zli i dobri dusi, mitovi i legende slobodno šetali zemljom, jasno je da je susret sa čovečuljkom koji sedi na grudima spavača bio nepresušno izvorište raznih priča za pričanje pored vatre:


Str. 4

Narkolepsija

Narkolepsija je redak neurološki poremećaj koji se odlikuje neočekivanim periodima spavanja usred dana. Javlja se sa verovatnoćom od 1:1000. Tendencija za poremećaj je primećena unutar porodice, jer ima genetsku osnovu. Najčešća su četri simptoma:


Svi ovi simptomi mogu se interpretirati kao "ubacivanje" REM spavanja u budnost. Čini se da se neuralni mehanizmi odgovorni za REM spavanje aktiviraju u neprikladno vreme. Utvrđeno je i da kod takvih pacijenata ne postoji faza sporotalasnog spavanja tokom noći, već odmah prelaze u REM. Taj nalaz govori da su mehanizmi koji proizvode REM slabo kontrolisani. Suzbija se raznim vrstama lekova.
 

Nesanica (insomnia)

Nesanica muči oko 20 % populacije, a mogu je izazvati različiti faktori: buka, psihička napetost i stres, neadekvatna temperatura, spavanje na nepoznatom mestu,  pokušaj da se dete natera da zaspi u terminu, na koji nije naviknuto. Važno je znati da je nesanica simptom, a ne bolest.

Prava nesanica je zaista retka pojava u dečjem, a nešto češća u adolescentskom dobu. Čest je pratilac mladalačke krize.

Osnovni tipovi nesanice:

Postoji i tzv. “vesela nesanica”- pojava povećane budnosti, opažena kod neke dece, kojoj je izgleda dovoljno samo nekoliko sati spavanja, a ostatak noći vole da provode  u igri ili razgovoru, a ujutru se osećaju sasvim čilo i odmorno.

Na lekove za uspavljivanje se jako brzo razvija tolerancija što kasnije izaziva trajne teškoće s nespavanjem.

.

REM poremećaj ponašanja - REM bez atonije

Kod većine dece glavni telesni mišići su opušteni i neaktivni dok traje REM faza spavanja (atonija). Neka deca se ipak snažno pomeraju u toku REM spavanja, očigledno glumeći, odigravajući svoj san. Sad, kad se zna da je sadržaj velikog broja snova agresivan, dešava se da se deca s takvim poremećajem tuku i povređuju sebe i druge za vreme spavanja. Rem poremećaj ponašanja se daleko češće sreće kod odraslih nego kod dece i nastaje zbog oštećenja delova mozga koji su odgovorni za inhibiciju mišića za vreme brzog spavanja. Terapija klonazepamom, koja daje dobre rezultate kod odraslih pacijenata, nije baš preporučljiva za decu, pa se ukoliko niko nije dobio dobre batine od malog spavača, u osnovi i ne preporučuje.


Govor u spavanju

Govor u spavanju - somnilogija je normalan fenomen i nije od naročite psihološke važnosti.

Ovakav govor je u stvari nerazgovetno mrmljanje slogova, reči ili fraza bez stvarnog smisla i retko zaista ima veze sa sanjanim sadržajem. Uobičajena je pojava među decom; procenjuje se da oko 50 % dece govori dok spava. Govor u snu se uglavnom prerasta u periodu adolescencije i procena je da se zadržava kod samo oko 5% odraslih. Smatra se da se prenosi genetski.

Većina dece će, ukoliko im se neko obrati tokom faze laganog spavanja, odgovarati konfuznim odgovorima, bez relevantnosti u odnosu na postavljeno pitanje. Ukoliko od dvoje dece, koja dele spavaću sobu, jedno počne da priča u snu, desiće se da ubrzo dobije sagovornika u onom drugom. Ovakvi dijalozi noćnih pričalica veoma nalikuju onima koje naši političari izvode pred kamerama u TV duelima; niti jedan od učesnika ne obraća pažnju na sadržaj onoga što govori onaj drugi, svako ostaje u svom svetu i priča svoju priču.


Škrgutanje zubima u snu

Noćno škrgutanje zubima - bruksomanija, koliko god neprijatno zvučalo slušaocu, ne predstavlja ozbiljan problem i obično se dešava u prve dve faze noćnog spavanja. Ponekad je u vezi sa određenim neprijatnostima i stresom od prethodnog dana. Može početi i pre treće godine života i jedina opasnost koju nosi sa sobom je mogućnost da se oštete zubi. Psihoanaliza bruksomaniju posmatra kao način rasterećenja od povišene napetosti i strepnje.

Ritmije glavom i telom

Ovo stanje se uglavnom susreće kod sasvim male dece od 9 meseci i nestaje do četvrte godine, ali može se zadržati i kod odraslih. Javlja se neposredno pre uspavljivanja ili tokom NREM spavanja (faze 1 i 2). Epizode traju 15- ak minuta i imaju frekvenciju javljanja oko 45 minuta. Aktivnost izgleda zadovoljava dete i ima tendenciju da pređe u naviku, nekakvu vrstu obreda pred uspavljivanje. Većina slučajeva ne zahteva nikakvu terapiju, ali ako se desi da se spontano ne izgubi, različite vrste psiholoških tretmana daju veoma dobre rezultate. Pokreti koji se izvode nalikuju simptomima nekih vrsta epilepsije, pa treba obratiti posebnu pažnju da se ne pomešaju.

Najčešće forme ritmija su:

Iako se ritmije često sreću kod mentalno retardirane dece, ne treba ih sa time poistovećivati. Sklona su im i sasvim zdrava, normalna deca. 


Na spavanje!

Različitih vrsta poremećaja sna, spavanja i uspavljivanja kod dece ima mnogo i u ovom tekstu nisu svi pomenuti (nije bilo mesta, osim za najvažnije ), ali skoro svi imaju jednu zajedničku osobinu, koju bi brižni roditelji trebalo da zapamte- REŠIVI SU!

Teškoće dece sa spavanjem često umeju da budu  veća muka za roditelje nego za njih same, jer ih vide preuveličano i brinu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Većina problema sa uspavljivanjem i spavanjem, koji snađu decu, roditeljima stave podočnjake na lice i postanu njihovi problemi, lako se daju rešiti odgovarajućim pristupom ili nekom vrstom psihoterapije, na kojoj, istini za volju, kasnije češće zaglave sami roditelji. Za početak, ukoliko Vaše dete pati od nekog poremaćaja spavanja prelaže se da se uradi elektroencefalografski pregled (EEG) da se isključe potencijalna neuroloska oštećenja, a za to vreme detetu pružite odgovarajuću psihološku podršku. Razgovarajte sa njim, opustite ga, neka se što više igra, naravno ne kompjuterskih igara, već onih pravih dečjih, neka trči za loptom, preskače vijaču, neka pleše, peva, neka se druži sa vršnjacima. Tako će na najbolji način povratiti mentalnu stabilnost i mir.

Postoji jedan jednostavan recept protiv besanih noći: DECA ĆE NAM LEPŠE SANJATI, AKO IM ULEPŠAMO JAVU I O TOME VALJA RAZMIŠLJATI PRE NEGO ŠTO IH POŠALJEMO NA SPAVANJE.


 Autor teksta

Predrag Đorđević