PROBLEMI SA ISHRANOM KOD DECE( I deo)


Zdravlje na usta ulazi! 

Deca i adolescenti danas su prilično zabrinuti zbog svog fizičkog izgleda. Devojčice žele da izgledaju kao čuvene manekenke i foto-modeli koji danonoćno, čudno hodajući, na dugim nogama defiluju TV ekranima. Sve devojčice bi da budu lepe (čitaj: dugonoge, visoke i mršave). Sad, da se to postigne moraju se usvojiti neki novi obrasci hranjenja da se  smanji težina i postigne još bolji izgled. Ako adolescent pomisli da je barem malo deblji nego što bi želeo, može početi samoinicijativno da smanjuje unos hrane u organizam. Ako to ne upali, može da počne da se izgladnjuje ili da namerno izaziva povraćanje ili proliv kako bi izgubio na težini. Veliki broj adolescenata danas drži dijetu, od kojih je ogroman procenat potpuno bezuspešan. Takvu, bezuspešnu dijetu može u nekim slučajevima slediti poremećaj hranjenja.

Poremećaj hranjenja se definiše kao hronično samoinicijativno izgladnjivanje ili prejedanje, a obično je rezultat iskrivljene percepcije slike vlastitog tela.

Skoro 80-90% dece u predškolskom uzrastu je svesno loših posledica gojaznosti po zdravlje i idealizuje vitkost i mršavost, a 50% devojčica školskog uzrasta već pokušava da drži dijete radi kontrole telesne težine. Procenjuje se da je oko 40% devetogodišnjaka bilo u situaciji da preduzme neku vrstu dijete, a sve češći slučaj je da se ovakva potreba ukaže i kod dece od četiri ili pet godina. Izgleda da u nastanku ovakvih problema značajnu ulogu igraju faktori iz najužeg socijalnog okruženja porodice. Mama i tata su potpali pod uticaj nametnutih trendova i svoje neuspehe na planu fizičkog izgleda pokušavaju da nadomeste kroz decu.

Deca koja rastu u disfunkcionalnim porodicama izložena su većem riziku od nekog od poremećaja ishrane.

U kući u kojoj ne nedostaje fizičkog ili mentalnog zlostavljanja, dete se lako može okrenuti ishrani kao mestu na kojem ima punu kontrolu nad zbivanjima i gde samo odlučuje o ishodu. Ukoliko već nisu u mogućnosti da kontrolišu šta će im se desiti sa telom tokom nasilnog čina, kontrolu mogu postići u odnosu na svoju težinu i izgled unosom većih ili manjih količina hrane. Dugotrajno namerno izazvano gladovanje može asocirati na želju da se nestane iz neugodnog okruženja ili da se sasvim nestane iz života.

Problemi u ishrani specifični su i za decu koja se nalaze pred velikim emocionalnim teškoćama, naročito ako rastu u domu u kojem  se ispoljavanje emocija ne pozdravlja naglas. Deca, koja se kompulsivno prejedaju često na takav način izlaze na kraj sa osećanjima besa, tuge, usamljenosti, napuštenosti i patnje. Kada im već nije dozvoljeno da ih ispoljavaju onako kako žele i očekuju, postaju  proždrljivci emocija. Isto tako, kada su roditelji previše okupirani vlastitim teškoćama, što danas nikako nije retko, deca se mogu okrenuti hrani da tu pronađu utehu i olakšanje.

Klinci i klinceze se nalaze pred rizikom od poremećaja ishrane i onda kada im od roditelja stiže slika preterane zaokupljenosti fizičkim izgledom. Majka je konstantno na dijeti, posećuje klubove za fitnes ili teretane i ispoljava neskrivenu zabrinutost i nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom, ne znajući da na taj način šalje detetu nesvesnu poruku da je izgled najvažnija stvar na svetu. Opet, u nekim porodicama, roditelji ne prave razliku između debljine karakteristične za bebe i stvarne gojaznosti, pa kreću u akciju rešavanja problema koji zapravo i ne postoji. Ovakav postupak, naročito ako podrazumeva nekakvu dijetu po receptu tog i tog falš doktora, nije samo pogrešan već i prilično surov i ostavlja detetu utisak o nezadovoljenju potreba od onih od kojih to najviše očekuje - od roditelja. Postoje porodice u kojima se debljina meri različitim aršinom za dečake i devojčice. Dečaci se ohrabruju da jedu što više da bi izrasli u velike i snažne muškarce, dok se devojčice istovremeno upozoravaju da smanje količinu hrane, da ne traže repete ili ne pojedu desert posle ručka da bi sačuvale vitku, tananu figuru. Još jednom je dete dobilo poruku da je najvažnije biti vitak i mršav. Neke majke prenose svojim kćerima svoja pogrešna uverenja da se valjan muškarac i sreća mogu pronaći samo zahvaljujući uskom struku i tankim nogama. Današnje holivudsko društvo dovoljno insistira na izgladneloj figuri da ukoliko još i roditelji uspostavljaju slične standarde dete se nađe pred zaista velikim izazovom, moranjem da se bude vitak i skladno građen.

Reklame ne poručuju samo da treba da se nosi najnovija haljina iz kolekcije nekog feminiziranog kreatora, već i da u njoj treba izgledati najmanje savršeno. Dejstvo marketinških poruka na decu nije onako snažno kao na odrasle. Mnogo je snažnije. Reklame prave odrasli, odraslima se veruje, oni sve znaju i bespogovorno se prihvata sve što stiže sa TV-a.

Omiljena dečja lutka je Barbika, neproporcionalna mršavica. Kakvu ona poruku šalje devojčicama koje se njom igraju? Poručuje im da odrasla ženska osoba treba da izgleda baš tako. Ne treba. Niko ne izgleda tako, srećom. Možda ne bi bila loša ideja da na hrpu igračaka u sobi vaše male princeze dodate i jednu skladno, normalno građenu lutku.

U poslednjih nekoliko decenija, u fokusu velikog broja istraživanja našli su se poremećaji ishrane kod dece, uzroci njihovog pojavljivanja u tako nežnom dobu i načini kako da se prevaziđu. Za razumevanje problema važno je odgovoriti na nekoliko važnih pitanja:




MENTALNA ANOREKSIJA, ANOREKSIJA NERVOSA

Svest o štetnosti gojaznosti i idealizovanje mršavosti nametnuti iz sveta mode, bitno menjaju navike u ishrani, pre svega dece i adolescenata. Pre nekoliko desetina godina težina manekenki je bila samo osam procenata niža od težine prosečne devojke, a danas je ta razlika čitavih 23%! Tanušna figura, vrlo često do granica neuglednosti i nedopadljivosti, odevena u jako kvalitetnu odeću nametnuta je kao najnoviji estetski ideal osetljivoj psihi pubertetskih devojčica i dečaka.

Anoreksija (anorexia, na grčkom: αν, manjak, gubitak i ορεξις apetit) je ozbiljan poremećaj ishrane koji se karakteriše smanjenim uzimanjem ili odbijanjem nekih ili svih vrsta hrane ili namernim izgladnjivanjem do stanja iscrpljenosti (kaheksije).

Mentalna anoreksija ili anoreksija nervosa se najčešće u svakodnevnoj upotrebi skraćuje i poznatija je samo kao anoreksija. Ovo nije baš sasvim ispravno korišćenje termina, jer reč anoreksija sama po sebi označava umanjenje apetita i nije psihijatrijska dijagnoza, ali je odomaćeno čak i među lekarima i psiholozima.

Anoreksija se može javiti u svim dobima života. Desetak puta češće se javlja kod devojčica nego kod dečaka, čije učešće u ukupnom broju dijagnostikovanih slučajeva ne prelazi deset procenata. Najčešće se javlja u periodu adolescencije. Vrlo retko se javlja kod osoba starijih od dvadeset pet godina. U proseku jedan od dve stotine adolescenata pati od anoreksije. Rezultati novijih istraživanja ukazuju na to da se mentalna anoreksija češće javlja u visoko industrijalizovanim zemljama “zapadnog sveta”. Život u industrijski razvijenim zemljama gde se poseban akcenat stavlja na vitkost kao glavni simbol lepote.

Mentalna anoreksija u pubertetu može biti samo prolazni simptom pubertetske krize ili teža psihosomatska smetnja. U zavisnosti od uzrasta na kome se javlja postoje tri tipa anoreksije:

Anoreksije novorođenčadi i sasvim male dece su iznimno retke i sa nešto boljom prognozom u odnosu na slučajeve anoreksije u adolescenciji. Prema tumačenju psihoanalitičara usko su povezane sa prvobitnim navikama u ishrani i poremećenim odnosima majke i deteta. Kod odojčadi se javljaju u periodu odbijanja od dojke i prelaska na čvrstu hranu i nakon dužih perioda bolovanja. Dete odbijajući hranu u stvari odbija kontakt sa ugrožavajućom majkom. Kada roditelji insistiraju da dete jede više, nameću kruta pravila za stolom i neobično i izveštačeno se ponašaju prilikom obroka to može da dovede do suprotstavljanja deteta, čak i onda kada ne postoje stvarne smetnje apetita.

Posle prve godine, uzrok je obično poremećeni odnos deteta sa širom okolinom.


STR 2-3

Anoreksija mladalačkog doba.

Simptomi


Anoreksija mladalačkog doba može biti blaga i prolazna pojava, ali i jako ozbiljna bolest. Početak je najčešće podmukao i neprimetan. Ključno je da se uoči stalno prisutni strah od gojaznosti kod mlade osobe koja je već izgubila dobrih 15% svoje prvobitne telesne težine. Devojke gube i mesečnicu zbog značajnog gubitka telesne mase. Ovo se dešava uvek kada procenat telesne masti padne ispod 22 % telesne težine što predstavlja neophodan preduslov za normalan proces sinteze polnih hormona i pravilnu funkciju jajnika. Kada se anoreksija javlja pre pojave prve mesečnice, ova je odložena dok se stanje ne popravi. Kod dugotrajnih i težih oblika, razvoj polnih organa može biti usporen ili izostati, što je vidljivije kod dečaka, kod kojih su genitalije tada poput detinjih.

Pre početka bolesti pacijenti su, u većini slučajeva, opisani kao inteligentna deca, visoko postavljenih ciljeva, ambiciozni i usmereni ka cilju.

Prvi simptom oboljenja je upadljivo pojačana briga za telesnu težinu, interesovanje za dijete ili sredstva za mršavljenje i smanjenje obroka.

Odnos prema telu je izmenjen. Telo se doživljava kao uvećano, teško, slabo pokretljivo ili naduveno. Pacijenti se ne žale na gubitak težine, opiru se terapiji, a roditelji su začuđeni kako uopšte preživljavaju sa tako malo hrane. Smetnje apetita se, u nekim slučajevima, prikrivaju od roditelja, obroci se uzimaju normalno pred njima, da bi ih kasnije ispljunuli ili povratili. Zbog ubrzanog gubitka telesne težine stanje postaje ozbiljno. Srčani ritam i puls se usporavaju, a krvni pritisak i telesna temperatura snižavaju. Pojava jačih dlačica po telu, suva ispucala, isperutana, opuštena staračka koža, modri vrhovi prstiju i nosa, zatvor i opšti otok, signal su za hospitalizaciju, što katkad ume da bude dovoljno da se proces zaustavi. Ovo se objašnjava izlaskom iz sredine u kojoj je anoreksija nastala i prekidom kontakta sa uzročnikom.

Interesantno je da, čak i u stadijumu krajnje izmršavelosti i iscrpljenosti, devojke i mladići ulažu napore da ostanu aktivni, intenzivno vežbaju (ili hodaju modnom pistom), ne pokazujući simptome prehrambenih deficita ili podložnosti infekcijama.

Poremećaj funkcije se dešava na svim sistemima organa, a najopasnije su promene u radu srca i disbalans elektrolita. Smanjuje se masa srčanog mišića, veličina srčanih komora i usporava protok krvi. Može doći do dehidracije, gubitka kalijuma, smanjenja masti, belančevina i šećera uz porast holesterola u krvi. Sve se dodatno komplikuje ukoliko adolescent nastavlja sa povraćanjem i upotrebom laksativa.

Iznenadna smrt u ovom stadijumu nije retka i uglavnom je uzrokovana prestankom rada srca.



Dijagnoza

Dijagnoza anoreksije nervosa postavlja se na osnovu kombinacije opaženih promena u ponašanju, uverenja i fizičkih karakteristika pacijenta. Dijagnozu postavlja klinički psiholog ili psihijatar. Osnovni dijagnostički kriterijumi anoreksije su:

  1. Telesna težina se održava na najmanje petnaest procenata ispod očekivane u odnosu na uzrast; prepubertetna deca manifestuju i nemogućnost dostizanja očekivane težine za svoj uzrast.
  1. Odbijanje da se telesna masa održi u granicama normalnim i očekivanim za određeni uzrast i visinu.
  1. Intenzivan strah od gojenja; pacijent sebi nameće standarde mršavosti i vitkosti.
  1. Namerno izazivanje povraćanja ili proliva; upotreba laksativa, diuretika i supstanci koje smanjuju apetit; preterano vežbanje
  1. Ukoliko poremećaj nastaje pre puberteta, ovaj se usporava, prestaje telesni rast, kod devojčica se ne razvijaju grudi i odlaže se pojava prve mesečnice
  1. Odsustvo najmanje tri uzastopne mesečnice kod devojaka. Kod mladića gubitak seksualne želje i potencije.

Uzroci

Osnovni uzroci anoreksije su i danas nejasni, ali postoji sve više dokaza da interakcija socio kulturalnih i bioloških činilaca doprinosi njenom nastajanju. Istraživanja su pokazala da postoji značajna genetska komponenta i da se veće šanse za razvijanje anoreksije sreću u porodicama u kojima je već neko od članova patio ili pati od nekog oblika poremećaja ishrane. Alkoholizam, narkomanija ili depresija nekog od članova porodice uvećava verovatnoću pojavljivanja anoreksije kod dece. Disfunkcija u lučenju neuromedijatora - serotonina, dopamina i noradrenalina i neurofiziološke promene u pubertetu na listi su potencijalnih bioloških uzročnika oboljenja.

Anoreksiji su sklonije osobe sa perfekcionističkim težnjama praćenim niskom samoocenom, osećajem vlastite nesposobnosti i nekompetencije, nedostatkom samopouzdanja i neispunjenim emocionalnim potrebama.

Stresni događaji, poput smrti bliske osobe, seksualno ili fizičko nasilje mogu biti faktori koji dovode do rastrojstva u prehrambenim navikama.

Interesantno je da je anoreksija iznimno retka tamo gde postoji prava nestašica hrane.

Terapija

Obavezno je konsultovati lekara, koji će prvo pokušati da poveća telesnu težinu i spasi život deteta, ali u dugotrajnom pristupu treba da obezbedi mirni, brižni i trajniji odnos tokom rešavanja stabilnog energetskog unosa hrane. Dodatak cinka u ishrani je obavezan na početku terapije, jer se na taj način postiže uvećanje apetita, zahvaljujući dejstvu na neurotransmitere.

Individualna i porodična psihoterapija vrlo su korisne. Porodična psihoterapija je posebno efikasna kod mladih roditelja i dece mlađe od 18 godina. Usmerena je na korekciju narušenih porodičnih odnosa i kreiranju zajedničkog ispravnog stava prema bolesti od strane svih članova porodice.

Psihoterapija se pokazala kao najefikasnije sredstvo za borbu protiv anoreksije i često vodi uspešnom povratku kilograma, mesečnice i poboljšanom psihosocijalnom funkcionisanju.

Prognoza

Prognoza zavisi od težine bolesti, spremnosti na lečenje i trenutka u kome se sa lečenjem počinje. Dete retko zatraži pomoć i obično se opire lečenju, tvrdeći da je sve u redu i da samo treba malo da dotera svoj fizički izgled.

Dečaci ređe pate od anoreksije, ali je prognoza za njih lošija nego za devojčice zbog težine nazadovanja, smetnji identiteta i povezanosti sa homoseksualnošću.

Od anoreksije se potpuno oporavi oko jedne trećine pacijenata; drugoj trećini se dešava da se sreću sa njom još koji put u životu (recidiv), a trećina pacijenata pride razvije i neku od neuroza ili psihoza. Anoreksija je mentalno oboljenje sa najvećim procentom smrtnih ishoda. Procenjuje se da se oko 5% dijagnostikovanih slučajeva završava smrtnim ishodom. Suicidalne tendencije su vrlo česte među obolelim adolescentima i smatraju se glavnim uzrokom smrtnog ishoda bolesti uz poremećaj rada srčanog mišića.


PIKA

Svi znamo da deca vole da stavljaju u usta ili konzumiraju neke stvari koje i nisu prvobitno predviđene za jelo. Ova pojava se najčešće uočava u uzrastu od druge do treće godine života. Sasvim je prirodno da su deca radoznala prema svom okruženju i da vole da čulom ukusa isprobaju, dožive i testiraju svet oko sebe. Ponekad se dešava da stave u usta ili pojedu nešto što nađu na podu, što nema nikakvu prehrambenu vrednost ili je čak štetno. Ni ovde roditelji ne treba da počinju da beru preveliku brigu. Kod dece u uzrastu od 18. do 24. meseca, povremeno konzumiranje stvari koje nisu za jelo ne smarta se nužno pikom i nije uvek alarmantno. Stanje postaje zabrinjavajuće tek onda kad ovakvo ponašanje prestane da bude normalno i očekivano za uzrast deteta, počne previše često da se događa ili traje predugo.

Procenjuje se da oko dvadeset procenata dece sa poremećajima ishrane pati od poremećaja sa kratkim imenom - pika.

Pika je stanje koje se manifestuje kontinuiranim konzumiranjem nenutritivnih (nehranljivih, nejestivih) materija u trajanju od mesec dana ili duže. Ovo prati neodoljiva želja da se proguta nešto za šta se uglavnom zna da nije za jelo.

Deca koja pate od pike prevazilaze granice normalne radoznalosti, jedući potpuno nejestive stvari. Najčešće se na njihovom bizarnom meniju nalaze: prljavština ispod noktiju, gumica za brisanje, farba, pasta za zube, sapun, lepak, dugmad, plastelin, kreda, malter, kreč, komadići drveta ili hartije, prašina, sline iz nosa, led, izgorele šibice, dlake, pikavci, pepeo od cigareta, papir, pesak, prašak za veš ili čak izmet. Iako je konzumacija nekih od navedenih predmeta u suštini bezopasna, pika se smatra ozbiljnim poremećajem ishrane koji ponekad može rezultirati zdravstvenim poremećajima poput trovanja olovom ili anemijom zbog nedostatka gvožđa, a u najtežim slučajevima i smrću. Pritom je važno napomenuti da nenutritivni predmeti uglavnom ne osiguravaju minerale koji nedostaju u telu čoveka. U američkoj psihološkoj praksi je zabeležen slučaj dečaka koji je jeo flastere koji se stavljaju na kožu pacijenata sa jakim bolovima. Nije mu namera bila drogiranje, već je imao jaku neodoljivu želju da pojede flaster, čime je nehotično ugrozio svoj život. Pika se najčešće sreće kod male dece, trudnica i bolesnika na hemodijalizi, a može se javiti i kod zdrave starije dece, adolescenata i odraslih ljudi. Vrlo često se javlja kod dece sa razvojnim smetnjama, dece sa mentalnom retardacijom, epileptične, autistične i dece sa moždanim povredama..

O ovom fenomenu se govori od davnina, ali mu osnovni uzrok nije poznat do danas, iako postoji čitav niz teorija koje imaju nameru da ga objasne. Čini se da uzročnika ima više i da među suprotstavljenim ekspertima ima više od jednog koji je u pravu. Zabeležena je u svim narodima i kulturama, primitivnim ili modernim, među decom oba pola i u svim starosnim grupama. Neke američke studije, izvedene sredinom prošlog veka ukazale su da se poremećaj nešto češće javlja među crnačkom decom. Prvobitna ideja o genetskoj osnovi poremećaja modifikovana je kasnijim istraživanjima koja su pokazala da je pre reč o kulturalnim faktorima U tom periodu je među  američkom crnačkom populacijom, posebno onom na jugu SAD, bilo rašireno uverenje da je jedenje gline sasvim dobar način da se poboljša opšte zdravstveno stanje i prevaziđu jutarnje mučnine u trudnoći.

Od pike izgleda pate i neki od “mlađe braće”- dokazano je da su joj sklone šimpanze i još neki čovekoliki majmuni.

Postoji nekoliko formi pike, zavisno od toga koja se supstanca sa liste “nije za jelo” konzumira. Najčešći tipovi su geofagija jedenje zemlje ili gline, pagofagija jedenje leda i amilofagija jedenje štirka ili skroba. Izgleda da različiti oblici poremećaja imaju i različite uzroke.

Latinska reč pica, bukvalno prevedena, znači svraka. Poremećaj ishrane je ime verovatno dobio po svraki, zahvaljujući laičkoj ideji da ova radoznala ptica jede sve do čega dođe i zbog sklonosti da skuplja nejestive predmete, delove nakita, stakliće, novčiće. Svraka zaista ima prilično velik i nediskriminativan apetit, a sitne svetlucave predmete ugrađuje u gnezdo.



Simptomi

Ima puno teorija o nastanku pike. Najviše ih ide u pravcu ideje da do toga dolazi zbog nedostatka gvožđa i mineralnih sastojaka u prehrani. Zaista u rezultatima pregleda krvi se učestalo opaža manjak gvožđa, ali nije sigurno je li u pitanju uzrok ili posledica pike. Kod neke dece stanje se popravlja nakon bogaćenja ishrane gvožđem, ali kod druge ni tada ne dolazi do poboljšanja. Kod neke se ne uoči nikakav nedostatak u krvnoj slici.  Drugi eksperti kao moguće uzročnike ističu poremećaje endokrinog sistema, treći crevne parazite. Jedan tabor stručnjaka tvrdi da je u pitanju nasleđe, dok drugi govori o učenju od (rđavog) modela, oponašanju, socijalnom prenošenju. Psihoanaliza uzroke pike otkriva u slabim objektnim odnosima, nezadovoljenim usnim potrebama, oralnim fiksacijama, depresiji, gubitku drage osobe (roditelja) i osećajnim lišavanjima, najčešće od strane majke. Dete se tako brani od gubitka pažnje i ljubavi objekta, najčešće majke. Bihejvioralna psihologija ovde otkriva pogrešan odgovor na stresna stanja.

Geofagija, jedenje zemlje, gline ili prašine je oblik pike koji može izazvati nedostatak gvožđa (ili time biti izazvan). U nekim kulturama zemlja se jede da bi se ugasio osećaj mučnine, da se ublaži dijareja, smanji lučenje pljuvačke, uklone toksini iz organizma ili pobedi zadah. Neka deca tvrde da uživaju u jedenju zemlje i da im se dopada njen ukus i tekstura i jedu je kao deo dnevnog obroka. Pika može biti deo određenih religijskih rituala, tradicionalne narodne medicine ili magijskih verovanja. U nekim tradicijama se zemlja jede kao način da se dođe u kontakt sa duhovima i da se tako unesu u vlastito telo. Među pripadnicima nekih afričkih plemena rašireno je uverenje da neke nejestive supstance, poput zemlje ili gline, valja jesti da se poboljša plodnost ili jednostavno da vas prati sreća. Papagaji ara makao, stanovnici Južne Amerike, u prirodi na jelovniku imaju veće količine zemlje bogate glinom bar jednom godišnje. Nauka je pronašla objašnjenje u njihovoj svakodnevnoj prehrani koja vremenom stvara rezerve toksina u organizmu. Unošenjem gline u organizam, are se čiste od otrova.

Amilofagija je nešto ređi oblik od geofagije, ali dovoljno čest da se plasira na drugo mesto među poznatim formama pike. Osnovni simptom, jedenje štirka ili skroba, tumači se nedostatkom vitamina i minerala u ishrani. Posebno je opasno kada se ovakav čudan izbor napravi u trudnoći, jer može dovesti do težih oštećenja ploda.

Svaki slučaj treba posmatrati individualizovano da bi se otkrilo šta je tačno izazivač, jer ne postoji samo jedan određen uzrok koji izaziva različite oblike pike.



Dijagnoza

Pika se obično dijagnostikuje kada roditelji primete sumnjiv jelovnik kod deteta. U drugim slučajevima, dijagnoza se postavlja na osnovu manifestovanih simptoma. Intestinalna biopsija je jedan od načina zbog činjenice da deca koja pate od pike često imaju i “goste” crevne parazite. Može se i opaziti u krvnoj slici kroz uvećanje određenih minerala ili hemikalija. Pika kod trudnica može biti izazivač zdravstvenih smetnji novorođenčeta U jednom slučaju iz američke medicinske prakse, trovanje olovom kod novorođene devojčice objašnjeno je majčinom konzumacijom farbe celim tokom trudnoće.

Uzroci

Tačan uzrok pike nije poznat, međutim postoje određeni poremećaji i stanja koji se mogu povezati s njenim pojavljivanjem. Pika se sreće kod dece sa sasvim različitom individualnom pozadinom, ali je povećana incidencija kod određenih grupa:

Dokazano je da bi pika mogla imati više od jednog uzročnika. Najraširenija je teorija da je osnovni uzrok nedostatak gvožđa. Ovde treba biti oprezan. Kada se kod deteta dijagnostikuje manjak gvožđa u krvi treba proveriti je li to zaista uzročnik pike ili posledica. Glina, na primer blokira apsorpciju gvožđa u krvi pa se ovaj manjak javlja kao rezultat, a ne uzročnik. Prema nekim manje fiziološki orijentisanim psiholozima, pika je isključivo mentalni poremećaj i blizak je opsesivno kompulsivnim neurozama. 

Nejestive supstance se obično konzumiraju krišom, da niko ne vidi, jer se deca stide svojih čudnih prehrambenih navika i strahuju od osude ili podsmeha okoline. Naročito je teško izvući priznanje adolescenta da, primera radi, voli da jede opuške. U nekim slučajevima o problemu se ne priča iz neznanja neka deca zaista nisu svesna da nije preporučljivo jesti lepak ili farbu. 


Str.4

Terapija pika

Zdravstvene komplikacije, povišen nivo olova u krvi, perforacija creva ili probavne smetnje zahtevaju dodatnu lekarsku intervenciju.

Većina slučajeva nema neku vidljivu medicinsku pozadinu i tu na scenu stupa psihoterapija koja postiže veoma dobre uspehe i prikladnija je za decu od medikamentozne terapije. U Americi i zemljama zapadne Evrope postoje stručnjaci specijalisti za poremećaje ishrane kod dece koji se isključivo bave lečenjem pike.

Kada utvrdite da vam dete pati od pike, obratite se stručnjaku za pomoć što pre. Ukoliko klinja jede neke potencijalno otrovne supstance, problem treba brzo rešavati. Lepo piše rešavati, jer je problem rešiv. Deca koja kroz duži period jedu nejestive materije mogu dospeti u različita rizična stanja. Ona koja gule i jedu boje spravljene na bazi olova u riziku su od trovanja olovom. Teškoće u varenju su skoro redovan pratilac pike, jer se neke materije teško vare, a neke uopšte nisu svarljive (dlake, tekstil). Gutanje predmeta oštrih ivica može dovesti do perforacije creva. Ukoliko su na jelovniku čvrste supstance, poput kamenčića ili peska oštećuju se zubi. Infekcije parazitima nisu retkost ako se jede prašina ili izmet. U nekim slučajevima, kada se konzumiraju otrovne supstance može doći i do smrtnog ishoda.

Zavisno od uzrasta deteta i razvojnog stadijuma, terapeut bira strategiju kojom će naučiti dete da se prikladno hrani. Lekovi se preporučuju u slučajevima  kada je pika povezana sa problemima u ponašanju koji se ne uspevaju otkloniti tretmanom. Terapija pike zavisi od uzroka i oblika. Deca koja jedu zemlju najčešće reše problem kad im se ishrana obogati gvožđem, vitaminima i mineralima.

Pika najčešće kratko traje i gubi se sa odrastanjem deteta. Kod nekih, nažalost, može potrajati veoma dugo i pretvoriti se u ozbiljan medicinski problem koji zaslužuje ozbiljniju brigu.

Tretman obično traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci i vrlo često se dešava da problem recidivira, vrati se nakon što je jednom pobeđen. Pika je vrlo uporna. Za upamtiti je da sa pikama treba biti strpljiv i istrajan u terapiji. Rezultate ne treba očekivati brzo, već naprotiv posle mnogo vremena, jer deci obično treba upravo toliko da promene rđave prehrambene navike i da izgube želju da jedu “što se ne jede”.

Prognoza

Prognoza zavisi od tipa i trajanja poremećaja, a naravno i od toga koliko se nejestivih materija unosi u organizam. Naravno da je različita kod one dece koja pojedu parče hartije i one koja pojedu litar farbe.

Tendencija da se jedu nejestive materije opada kod dece sa odrastanjem. Neke osobe sa ovakvom istorijom nastavljaju da se sreću sa njom i kada je jednom nestala. Psihoterapija i nutritivno obrazovanje umanjuju rizik od povratka pike.

Prevencija

Nije poznat način da se prevenira pojava pike. Jednom kada je opažena treba da se preduzmu mere da se problem eliminiše, da se smanji unos nejestivih supstanci. Jedan od načina je da se detetu zabrani ili oteža pristup nejestivim jelima.


KOPROFAGIJA


Sasvim mala deca oko prve godine života često eksperimentišu sa stavljanjem vlastitog izmeta u usta. Ova pojava se posmatra kao pojačano interesovanje deteta za delove svog tela, usta i anus. Između ostalog, smatra se da deca u ovom razdoblju života nemaju adekvatno razvijeno čulo ukusa, pa ne umeju da razlikuju preijatne i neprijatne ukuse.

U slučajevima kada konzumiranje izmeta postane kontinuirano i potraje kroz duži vremenski period, treba reagovati, jer može doći do težih infekcija i  oboljenja. Javlja se kod psihotične dece, mentalno zaostale i dece sa razvojnim smetnjama. Znak je usporenog razvoja ili težeg mentalnog oboljenja.

Psihoanalitičari ovaj poremećaj objašnjavaju težnjom da se ponovo uspostavi narušena narcistička ravnoteža i nepriznavanjem granica kroz ideju da se jednom izbačen objekt ponovo vrati u telo. Majke čija deca konzumiraju vlastiti izmet su nesvesno neprijateljski raposložene prema njima ili depresivne.



POTOMANIJA


Potomanijom se naziva jaka prisilna potreba za uzimanjem velikih količina tečnosti.

Veoma je redak poremećaj i retko se sreće u zaista teškom obliku.  Osnovni simptom je preterana žeđ i uzimanje tečnosti, pre svega vode i do nekoliko litara dnevno. Osobine ličnosti dece koje prate potomaniiju su: prenagljenost u reagovanju, lažljivost, hvalisavost, infantilnost, kompulsivnost i histeričnost. Potomani obično vešto prikrivaju svoj problem i roditelji ga zbog toga uoče tek u poodmakloj fazi. Kada je deci onemogućeno da piju vodu, dešava se da neodoljivu žeđ gase sokovima, alkoholnim pićem ili u najtežim slučajevima urinom.

Ukoliko je dijagnostikovana potomanija, neophodno je preduzeti  neki terapijski tretman, jer produženo ispijanje preteranih količina vode ili neke druge tečnosti može dovesti do poremećaja ravnoteže minerala ili šećera u krvi. Bihejvioralnom ili psihoanalitičkom terapijom problem sa potomanijom se prilično uspešno rešava.



SPORO JEDENJE


Neka deca, uprkos očuvanom apetitu i unosu dovoljnih količina hrane, satima ne ustaju od stola, mljackaju, sporo žvaću hranu i gutaju. Kod ovakve dece uočava se i sporost u mišljenju, reagovanju i slabija vremenska i prostorna orijentacija.

Sporo jedenje se može posmatrati kao simptom anoreksije, fobične neuroze ili histerije, a može biti uzrokovano i neurološkim ili miopatskim oboljenjima sistema organa za varenje.


Svi za sto

Hrana je značajna osećajno - psihološka kategorija. Unošenje hrane budi čitav niz osećaja i osećanja. Velike kompanije, proizvođači prehrambenih proizvoda manipulišu našim potrebama, kroz agresivne reklamne kampanje. Za to vreme prodaja šarenih knjiga sa besmislenim predlozima dijeta prosto cveta, koristeći idolopoklonstvo prema manekenima, glimcima i ostalim poznatim ličnostima.

Kritikovanje debeljuškastog klinca zbog prekomerne težine vrlo je pogrešan izbor u stvaranju valjanih prehrambenih navika. Ovakvim metodom ćete ga samo navesti da se oseća degradirano, posramićete ga i pomoći mu da se oseti bezvrednim zbog svog izgleda. Da stvar bude još komplikovanija ništa od toga neće učiniti da se dete oseti ohrabrenim da izgubi na težini.Umesto toga, samo će se povećati količina negativnih osećanja prema sebi i krenuti u novu potragu za hranom kao utehom.

Detetu valja pružiti i dobar primer, što bi otprilike značilo da i sami treba da se hranite ispravno. Deca jedu kad su gladna i ne jedu kad su sita. Isto kao i vi. Ne prisiljavajte ih da ostaju za stolom duže nego što žele i ne ubeđujte ih kako ništa ne jedu ili kako previše jedu, jer će na taj način razviti osećanje nelagode koje će se pojavljivati  kad god treba da se klopa.

Da bi deca odrastala u osobe zadovoljne sobom i svojim telom treba ih naučiti da vole i prihvataju svoj fizički izgled. Roditelji, uverite ih u svoju bezuslovnu ljubav koju neće promeniti koji kilogram viška ovde ili onde. Ohrabrujte ih, pružajte podršku; tako će razviti samopouzdanje i pozitivnu sliku o sebi. Zato ste tu. Detetu je bitno da budete ponosni na njega, da volite njega, a ne njegov izgled. Deci treba omogućiti i ohrabrivati ih da ispoljavaju svoje emocije i ne samo to - treba slušati šta govore. Učestvujte u životu svog deteta, obezbeđujte im ono što žele. Ne dozvolite da zbog osećanja napuštenosti i nevoljenosti utehu potraže u hrani i debljanju. Dobro, ne treba odlaziti ni u krajnost i preterivati u nadzoru dečjeg života, možete ga poslati u anoreksiju kao način za sticanje kontrole nad sopstvenim životom. Nađite pravu meru. Zapamtite, prva i osnovna stvar koju žele od vas je ljubav. Tu ne smete da zakažete. Za ostalo ćete se već nekako snaći.

Deca treba da uče od odraslih modela, ne od foto modela.




Autor teksta

Predrag Đorđević