DEČIJI POREMEĆAJI U ISHRANI 2 (BULIMIJA)



       Dečiji poremećaji u ishrani mogu se javiti u bilo kom uzrastu, a u najvećem broju slučajeva posledica su strogih nestručnih dijeta ili pokušaja da se rešenja nekih drugih problema, prvenstveno emocionalne prirode - stid, bes, tuga i nedostatak samopouzdanja pronađu kroz izmenu prehrambenih navika. Anoreksija nervoza, bulimija nervoza i kompulsivno prejedanje najčešći su poremećaji u ishrani izazvani psihičkim činiocima. Veliki je i broj dece i adolescena koje je snašla i druga vrsta poremećaja, kao što je zavisnost od dijetetskih pilula, laksativa i diuretika. Smatra se da kod nekih osoba postoji genetska predispozicija za nastanak poremećaja u ishrani. Najuže socijalno okruženje - porodica predstavlja bitan faktor u razvoju ispravnih prehrambenih navika. Bulimija se najčešće javlja kod dece čiji roditelji nisu dovojno zaštitnički orijentisani, koja odrastaju sa brojnim problemima kod kuće, u porodicama alkoholičara ili narkomana ili u kućama u kojima ima zlostavljanja. Bulimiju može da izazove i činjenica da su roditelji nezadovoljni izgledom svog deteta i da mu to pokazuju. Želja da se bude privlačan u skladu sa savremenim modnim trendovima i prihvatanje mršavosti kao jedinog estetski prihvatljivog modela često mogu da budu okidač za pogrešne navike u ishrani, a povod može da bude i neka sasvim bezazlena opaska ili šala koja stigne od roditelja ili vršnjaka.

Preokupiranost izgledom

       Poremećajima hranjenja svojstvena je preokupiranost oblikom tela, hranom, dijetama, mršavošću, osećanje gubitka kontrole i puno je razloga što ne čudi da su danas sve češća pojava. Vremena su izgleda takva da skoro svi žele idealno telo u kojem će se osećati dobro i koje će prihvatiti sa zadovoljstvom, jer ga drugi prihvataju sa odobravanjem. Slika koju mediji plasiraju i promovišu, savršena tela i savršeni ljudi koji šetaju TV ekranima samo doprinose porastu broja dece sa prehrambenim poremećajima. Žene koje se pojavljuju u filmovima, serijama, sportskim nadmetanjima (ukoliko ne bacaju disk ili kuglu) i reklamnim spotovima su uglavnom veoma vitke i mršave, što lako može da navede devojčice da razviju uverenje da je mršavost ideal lepote. Dečaci, s druge strane, sledeći medijske idole mogu da se opredele za smanjenje hrane ili kompulsivno preterano vežbanje. Posebno je zabrinjavajuće što ovakvi problemi počinju u sve ranijem uzrastu. Istraživanja pokazuju da oko četrdeset procenata devojčica učenica od prvog do trećeg razreda želi da bude mršavije. Među desetogodišnjacima oko osamdeset procenata je uplašenih da ne postanu ili ostanu debeli. Relativno je uobičajena pojava među decom, posebno adolescentima, da ispoljavaju brigu i nezadovoljstvo zbog svog fizičkog izgleda. Tokom puberteta telo deteta doživljava dramatične promene i suočava se sa jednim novim važnim (ma, najvažnijim) socijalnim izazovom -  treba se dopasti suprotnom polu.

Na nesreću, za priličan broj dece i mladih telesne proporcije postaju prava opsesija što rezultira fluktuacijama u težini i izgledu što utiče na normalan svakodnevni život i ume ponekad da ozbiljno ošteti vitalne telesne funkcije.  

       Ogroman broj dece danas pati od različitih poremećaja ishrane.. Početak ovih poremećaja je obično negde između jedanaeste i trinaeste godine. Znatno se češće javljaju kod devočica, ali to ne znači da su kod dečaka retki. Još jedna nezgoda je i u tome što dobar deo dece uspeva da svoje stanje prikriva od porodice jako dugo - mesecima ili čak, ako se baš zainate, godinama. Za prevenciju poremećaja ishrane roditelji treba da se potrude da kod svog klinca razviju zdrave stavove prema telesnom izgledu i zdrave navike u ishrani. Ukoliko strahujete da bi vaše dete moglo imati neki poremećaj ishrene, bilo da rapidno gubi težinu ili mu se briga oko telesnog izgleda sukobljava sa uobičajenim dnevnim aktivnostima, školskim uspehom ili društvenim životom, važno je da intervenišete brzo i obezbedite mu pravilnu stručnu pomoć i terapiju.

Samokritičnost i negativne misli

       Uopšte uzev, porermećaji ishrane podrazumevaju samokritične, negativne misli i osećanja u kontekstu telesne težine i ishrane i prehrambene navike koje narušavaju normalno telesno funkcionisanje i uobičajene dnevne aktivnosti. Prilično je velika razlika u načinu na koji dete sa poremećajem u ishrani posmatra samo sebe i  njegovom stvarnom fizičkom izgledu. Mršaveći iz dana u dan sve više, razvijaju sliku o sebi kao o sve debljima.Uvek je dobro imati na umu da ovakvi poremećaji nisu nešto što dete ili vi imate u rukama, držite pod kontrolom. Reč je o vrlo ozbiljnim poremećajima koji zahtevaju stručnu opservaciju i tretman.

Prilično je velika razlika u načinu na koji dete sa poremećajem u ishrani posmatra samo sebe i  njegovom stvarnom fizičkom izgledu.


Uzoroci poremećaja ishrane

       Tačni uzroci poremećaja ishrane nisu sasvim poznati, ali je očigledno da im kombinacija određenih psiholoških, socijalnih i genetskih faktora može u značajnoj meri doprineti. Genetske predispozicije igraju jednu od glavnih uloga. Pred većim su rizikom deca koja imaju bliske rođake sa sličnim problemima. Veća je i incidencija pojavljivanja nekih drugih mentalnih poremećaja poput anksioznosti, opsesivno kompulsivnog poremećaja ili depresije kod dece koja imaju problema za trpezarijskim stolom.

Nizak nivo samopouzdanja kod dece  koja pate od poremećaja ishrane vodi pojačanom fokusu pažnje na telesnu težinu kao vidu postizanja kontrole nad sopstvenim životom. Deca sa bulimijom ili anoreksijom mogu izrasti u osobe sa problemima sa ponašanjem promiskuitet, kriminal, zloupotreba alkohola i narkotika.

Veliki je izazov za roditelje da utvrde tačan trenutak u kome normalan nivo dečije brige o fizičkom izgledu postaje znak upozorenja da bi dete moglo razviti neki od poremećaja ishrane. Dijete su relativno normalna i očekivana pojava među devojčicama i takva vrsta zabrinutosti za izgled ne znači nužno da je reč o nekakvom poremećaju. Kada je o tome zaista reč prisutan je čitav niz znakova, simptoma i abnormalnih manifestacija u ponašanju.

Vrlo je uobičajena pojava da se deca koja pate od poremećaja ishrane ponašaju agresivno ili defanzivno kada budu suočena sa situacijom po prvi put. Često imaju problem da priznaju i sebi i drugima da nešto „debelo“ nije u redu. Teško je pomoći detetu koje smatra da mu pomoć nije potrebna. Setite se, nije vaš posao da dijagnostikujete i preduzimate terapiju. Postoje stručna lica kojima bi trebalo da se obratite psiholozi, psihijatri, pedijatri. Laički posmatrano, poremećaji hranjenja mogu delovati samo kao opsednutost hranom i težinom, ali su oni u stvari ozbiljni emocionalni problemi koji, ako se ne rešavaju, mogu dovesti čak i do smrti.


BULIMIA NERVOZA


Reči bulimija poreklo je u grčkoj reči  βουλμια (boulīmia), koja označava snažnu glad, bikovsku glad; βους (bous), bik i λμος (līmos), glad.


Šta je bulimija?

Bulimia nervosa, poznatija kao bulimija, je poremećaj ishrane koji se karakteriše nekontrolisanim epizodama preteranog unošenja hrane, prejedanja (osoba jede kao „gladni bik“), koje je u većini slučajeva praćeno kompenzatornim ponašanjima - povraćanjem, zloupotrebom laksativa, klistira i lekova koji pojačavaju produkciju urina. Nakon ovakvih epizoda često slede snažna osećanja krivice, tuge depresije, gađenja prema sebi i samoosuđivanja. Bulimija je psihološki poremećaj koji ima negativne fizičke i psihičke posledice na dete. Mogućnost namernog povraćanja obično obraduje decu s ovim poremećajem jer nudi opciju de jedu koliko koliko im je volja, a da se ne ugoje. Osobe koje pate od bulimije nervoze uglavnom imaju uvid u bolest i svesne su da im prehrambene navike nisu  sasvim normalne i kao kod drugih ljudi, ali osećaju da nisu u stanju da se kontrolišu kada se nađu u prilici da se prejedu. Prejedanje se u ovim situacijama definiše kao unošenje znatno većih količina hrane nego što se normalno konzumira u kraćem vremenskom periodu (obično kraće od dva sata). Ovakvo ponašanje opaža se najmanje dva puta u toku jedne nedelje tokom tri uzastopna meseca. Nekad se dešava da se ponavlja i više puta u toku jednog dana. Naročito je kod starije dece primetna sklonost ka preteranom vežbanju radi kontrole telesne težine. Deca sa bulimijom često variraju u telesnoj težini, ali su retko zaista mršava kako je to slučaj kod anoreksije. Prolaze kroz vrlo težak ciklus prejedanja i nasilnog pražnjenja koji može delovati izuzetno destruktivno na telesno zdravlje. Ovakvi se ciklusi ponavljaju od nekoliko puta nedeljno do čak nekoliko puta u toku jednog dana kod težih slučajeva. Neki bulimičari tajno jedu, neki jedu javno, u društvu, ali nasamo povraćaju. Postoje medicinski dokazi koji govore da određene hemijske supstance koje se oslobađaju prilikom procesa pražnjenja organizma, mogu delovati na osobu poput opijata. Neki bulimičari ne smatraju svoje stanje problematičnim, dok se drugi osećaju prestravljeno i platili bi i dve banke da izađu iz kola. Jedni su pothranjeni, drugi normalne težine, a treći mogu biti i zaista gojazni.


2 str.

Kada se bulimija najčešće javlja

Poremećaji u ishrani - anoreksija nervoza, bulimija i kompulsivno prejedanje su emotivni problemi koji najčešće zahvataju ljude (naročito žene) između 15 i 35 godina starosti. Statistika pokazuje da više od dva miliona Amerikanaca boluje od ovih bolesti i da je izrazito velik broj smrtnih ishoda. Mnogo je i onih koji pride imaju i neku drugu vrstu poremećaja, kao što je zavisnost od pilula za mršavljenje, laksativa, diuretika, držanja „dijeta iz časopisa“. Verovatnoća pojavljivanja nešto je veća kod određenih grupa, naročito onih koje se bave fizičkim aktivnostima i sportovima i gde fizički izgled nekako dolazi u prvi plan. Tako se u ovakvom stanju nešto češće zateknu gimnastičari, plesači, čirlidersice, klizači, igrači baleta i glumci. Jedna skorašnja studija, sprovedena među devojčicama u uzrastu od pet do sedam godina, pokazala je da devojčice koje se bave sportovima sa visoko izraženim estetskim zahtevima, kakvi su ritmička gimnastika, sinhrono plivanje ili umetničko klizanje, pokazuju znatno veću zabrinutost za fizički izgled od svojih vršnjakinja. Poremećaj se češće sreće u belačkoj populaciji nego među crncima ili azijatima. Poremećaj se do deset puta češće javlja kod ženske nego kod muške dece.

       Bulimija se najčešće sreće kod adolescenata ženskog pola iz viših ekonomskih slojeva. U svim industrijalizovanim zemljama zapadnog sveta registrovani su slučajevi bulimije. Američki istraživači navode podatak da između jednog i pet procenata devojaka u Sjedinjenim Američkim Državama pati od ovog poremećaja, a u Evropi se ovaj procenat keće između jedan i tri. Adolescenti kod kojih se razvije bulimija najčešće dolaze iz porodica sa istorijom poremećaja ishrane, fizičkih oboljenja ili nekih drugih mentalnih poremećaja poput poremećaja raspoloženja ili zloupotrebe alkohola i opijata. Kod adolescenata sa bulimijom često se otkrivaju i neke druge menatalne tegobe - poremećaji raspoloženja ili anksioznost.


Uzroci bulimije

       Tačan uzrok bulimije nije poznat. Postoji čitav niz faktora za koje se veruje da mogu doprineti razvoju bulimije: kulturološki ideali i socijalni stavovi vezani za fizički izgled, samoprocena zasnovana na telesnoj težini i izgledu i porodične nedaće. Procenjuje se da je između trideset i pedeset procenata bulimičnih tinejdžera u periodu nastanka poremećaja imalo simptome mentalne anoreksije.

Bulimija je povezana sa dubinskim psihološkim efektima i osećanjem nedostatka kontrole. Obolela deca i adolescenti koriste ovako destruktivan obrazac u prehrambenim navikama da bi stekli osećaj kontrole nad vlastitim postojanjem. Hranu obično skrivaju i krišom, jedu kada se osete uznemireno ili pod emocionalnim stresom. Osećaj gunbitka kontrole najsnažnije je izražen tokom epizoda prejedanja kada konzumiraju neumerene količine hrane (i preko 20,000 kalorija). Posle izvesnog vremena gubi se prvobitni osećaj da se ovo dešava pod punom svesnom kontrolom, nalik onoj kod pušača koji tvrde da mogu da ostave cigarete kad god požele samo to ne žele i začarani krug povraćanja i prejedanja počinje da poprima zastrašujuće dimenzije nečega što je potpuno van voljne kontrole. Prejedanje postaje navika koju deluje potpuno nemoguće prekinuti. Oporavak je dugotrajan i mukotrpan i dobitak na težini koji ga prati često bude okidač da se bulimično stanje ponovo vrati. Neki američki istraživači su kod dece sa bulimijom otkrili smanjen nivo estrogena uz uvećanje testosterona. Hormonska terapija katkad daje dobre rezultate, jer se smanjuje specifičan osećaj gladi i potražnja organizma za mastima i šećerom.

Smatra se da, poput većine mentalnih oboljenja,bulimija verovatno izniče iz kombinacije bioloških, psiholoških, genetskih i faktora prirodne i društvene sredine.

Uzroci bulimije mogu biti: kulturološki ideali i socijalni stavovi vezani za fizički izgled, samoprocena zasnovana na telesnoj težini i izgledu i porodične nedaće. Povezana je sa dubinskim psihološkim efektima i osećanjem nedostatka kontrole.


Biološki faktori neka deca su genetski predisponirana. Devojčice čije su, npr. majke ili starije sestre bolovale od bulimije pod velikim su rizikom da je i same razviju. Istraživanja sprovedena na jednojajčanim blizancima dala su rezultate koji potkrepljuju ovu teoriju. Ukoliko jedan od blizanaca boluje, ogromna je verovatnoća da će oboleti i onaj drugi. Pristalice teorije genetske uslovljenosti bulimije tvrde i da genetski regulisan nivo lučenja serotonina u mozgu može imati uticaja na javljanje bolesti.

Psihološki faktori - deca i adolescenti mogu imati neke psihološke karakteristike koje doprinose pojavljivanju bolesti: nisko samovrednovanje, problem kontrole impulsivnih reakcija,  poremećaje raspoloženja i načine ispoljavanja besa. U porodicama dece sa bulimijom obično ima dosta otvorenih konflikata, kritika i nepredvidivih reakcija.
Sociokulturalni faktori moderno društvo i njegovo najsnažnije oružje, mediji uspeh i vrednost izjednačuju sa vitkom, savršenom, mršavom figurom. Pritisak koji stiže sa medija, ali i od vršnjaka isto tako može uzrokovati želju za mršavošću, posebno kod devojčica. 

Periodi tranzicije (poznato?) promene nastale preseljenjem u drugi grad, prelaskom u novu školu, raskidom emotivne veze, mogu biti okidač emocionalnog stresa. Jedan od načina za prevazilaženje situacija koje deluju kao da su potpuno van kontrole jeste i preuzimanje kontrole nad onim nad čime je moguće hranom.


Osnovni tipovi bulimije

Postoje dve osnovne podgrupe među obolelima:

Simptomi bulimije

Različita deca imaju i različite simptome. Simptomi na osnovu kojih se uspostavlja dijagnoza su sledeći:

Bulimičnim adolescentima se češće dešava nego njihovim ostalim vršnjacima da izveštavaju i o nekim problematičnim ponašanjima kakva su zloupotreba alkohola i narkotika, promiskuitetno ponašanje i kleptomanija. Ovaj poremećaj isto tako ima snažan uticaj i na ličnost osobe u celini, pa su kod njih veoma često prisutne nagle i iznenadne promene raspoloženja. Češće su anksiozni, napeti i pod stresom  i osećaju bespomoćnost i strah od neuspeha. Bulimična deca imaju naročite poteškoće u suočavanju sa stresnim situacijama i obično se u takvim situacijama prepuštaju prejedanju. Misli o samoubistvu ili čak pokušaji, ponekad su prisutni nakon epizode prejedanja zbog osećanja krivice koje sledi.



Sličnosti i razlike između anoreksije i bulimije

       Mentalna anoreksija i bulimija su dva suštinski različita poremećaja hranjenja, ali imaju izvestan broj zajedničkih osobina. Oba poremećaja podrazumevaju potpunu opsednutost težinom i fizičkim izgledom. Osobe koje od njih obolevaju imaju sledeće karakteristike: perfekcionizam, visoku motivaciju za postignućem, često su akademski vrlo uspešne i imaju veliku potrebu da udovolje drugim ljudima, da se drugi dobro osećaju u njihovom društvu, da budu šaljivi, zabavni i cenjeni.

Osnovna razlika između anoreksije i bulimije je u načinu na koji anoreksično, odnosno bulimično dete postiže svoj cilj. Cilj anoreksičnog deteta je da što je brže moguće izgubi na težini tako što će jesti vrlo malo niskokalorične hrane. Na taj način pokušava da uspostavi kontrolu nad svojim životom, kontrolišući količinu hrane unete u organizam. Početak ovog poremećaja je obično rano u adolescenciji.

Cilj bulimičnog deteta je da jede upravo onoliko koliko želi, bez dobijanja na težini. Međutim, bulimična osoba nema istu kontrolu kao anoreksična. Bulimična osoba se prejeda, konzumirajući preveliku količinu hrane u jednom obroku. Ona nije premršava, a izgleda često i vrlo privlačno. Početak bulimije je obično kasno u adolescenciji. Oba su poremećaja jednako teška, i oba mogu uzrokovati smrt kao krajnji ishod. To im je verovatno i najveća sličnost.

I anoreksija i bulimija su vrlo ozbiljni poremećaji koji mogu imati teške posledice na one koji od njih boluju. Važno je da ljudi shvate da poremećaji postoje i koji su njihovi znakovi. Osobama koje pate od tih poremećaja može se pomoći, ali važno je prepoznati da osoba od njih boluje. Često osobe koje imaju jedan od ovih poremećaja nisu u stanju da same reše svoj problem, ali im to uz pomoć porodice i vršnjaka ipak uspeva. U tretmanu ovih poremećaja hranjenja preporučuju se između ostalog: hospitalizacija s ciljem kompletnog fizičkog oporavka, individualna, grupna i porodična psihoterapija, bihejvioralna terapija i primena lekova - najčešće antidepresiva.


Psihološke karakteristike adolescenata koji pate od anoreksije i bulimije

Važno je shvatiti da adolescenti koji pate od anoreksije ili bulimije ne moraju da izgledaju vidljivo mršavo. Telesna težina je samo fizički, vidljivi pokazatelj poremećaja, dok u suštini dete ili adolescent pati od dubljeg nerazrešenog emocionalnog konflikta koji treba da razreši.

Opsednutost hranom samo je simptom dubljeg problema, kao što je nisko samopoštovanje, depresija, loša slika o sebi i mržnja usmerena ka sebi.

Perfekcionizam - Mnogi adolescenti koji pate od poremećaja hranjenja su perfekcionisti i imaju visoku motivaciju za postignućem. Najpametnije, najomiljenije i najlepše devojke u društvu imaju potrebu da budu dabome i najvitkije, a takva želja ih dovodi pravo do pogrešnih navika i stavova prema ishrani. Te perfekcionističke navike često budu dodatno podržavane i podsticane od drugih osoba ako adolescent dobija komplimente na račun izgleda i telesne težine. Pokušavaju da postignu najviši mogući nivo, savršenstvo u svim oblastima života. Žele da ugode drugima i u tom procesu negde uz put izgube svoj identitet. Kada im se čini da nisu uspeli da postignu toliko željeno savršenstvo, često nerealno krive sebe za taj neuspeh i pokušavaju da sebi odmere kaznu. Odabrani načini kažnjavanja prejedanjem i povraćanjem predstavljaju ozbiljnu pretnju za zdravlje.

Nizak nivo samopoštovanja - bezrazložno loša slika o sebi, iracionalno uverenje da su debeli, osećaj unutrašnje praznine, nesigurnosti i bespomoćnosti, nedostatak samopouzdanja i poverenja u sebe. Često misle da ih drugi smatraju glupim, promašenim nesposobnim i bezvrednim. Samopouzdanje se vraća gubljenjem kilograma. Karakteristično je i da smatraju da ne zaslužuju dobre stvari u životu i to da budu srećni.

Depresija - gubitak kontrole dovodi do depresije, osećaja bezvrednosti i krivice. Adolescenti s poremećajima hranjenja često za vratom imaju osećanje krivice zato što misle da nisu ostvarili očekivanja drugih ljudi, pre svih roditelja. Teže da imaju savršeno telo i kontrolu nad dešavanjima, ali u tome vremenom počinju da trpe osećanje krivice zbog pogrešnih navika. Laž o tome koliko su hrane pojeli ili da nisu ništa jeli postaje važno svakodnevno sredstvo komunikacije.

Navedeni simptomi nekad mogu biti pokazatelj nekog drugog mentalnog oboljenja ili psihičkog stanja. Za razliku od anoreksije, dete je normalne građe i manje je verovatno da će doći do značajnijeg gubitka telesne mase. Obolelog je stid zbog poremećaja od kog pati i svim silama se trudi da ga sakrije od drugih, posebno od porodice i prijatelja. Anoreksija se lakše uočava, a bulimija nekad ume da traje jako dugo pre nego što se opazi i preduzmu neke terapijske mere. Što se bulimija kasnije uoči i otpočne sa terapijom može se očekivati da će nastati veća oštećenja u fizičkom i mentalnom zdravlju. Uprkos činjenici da nema toliko izražene i golom oku vidljive telesne simptome, može dovesti i do fatalnog ishoda zbog snažnog uticaja na sve organe tela.


Posledice

Bulimija može uzrokovati čitav niz zdravstvenih problema, zahvaljujući ponajviše pomenutoj karakteristici da zahvata sve organe i sisteme organa:

Smrt može biti uzrokovana srčanim udarom, kolapsom pluća, unutrašnjim krvarenjima, moždanim udarom, prestankom rada bubrega, jetre, upalom pankreasa, pucanjem čira, depresijom ili suicidom.

       Bulimičari su skloni pokušajima suicida i impulsivnim ponašanjima. Bulimične devojčice i devojke imaju manje pozitivno mišljenje o sebi samima, pesimističnije su, ambivalentnije prema drugim osobama iz okruženja. Mnogo je bulimičnih adolescenata koji su do pojave bolesti među vršnjacima smatrani vrlo ambicioznim, visoko inteligentnim i pravim zvezdicama u usponu. Sada, kada je bolest nastupila, zaokupljenost hranom, dijetama i izgledom više ne ostavlja dovoljno vremena da se pažnja posveti stvarima i ambicijama koje su nekada imali.

Dijagnostika bulimije

Odrasli - roditelji, vaspitači, učitelji, nastavnici, sportski treneri ili instruktori bi trebalo da budu od pomoći prilikom identifikacije dece i adolescenata sa bulimijom uprkos tome što večina obolelih ulaže zaista velike napore da svoj problem sačuva od tuđih očiju. Psiholozi i ostali stručnjaci za mentalna oboljenja dijagnostikuju bulimiju na osnovu detaljne istorije pacijenta koju pružaju roditelji ili nastavnici, kliničkih posmatranja dečijeg ponašanja i ređe na osnovu testova. Roditelji koji primete određene simptome ili posumnjaju da dete boluje od bulimije učiniće najbolju stvar ukoliko svom detetu potraže stručnu pomoć što pre. Što se ranije otpočne sa odgovarajućim tretmanom veća je verovatnoća uspešnog rešenja problema i sama terapija će verovatno kraće trajati. Rana dijagnostika i tretman su vrlo značajni i zbog činjenice da bulimija i nepravilna ishrana vremenom rezultiraju poremećajima u radu gotovo svih organskih sistema.


4 str.

Tretman bulimije

Specifična terapija koju će preduzeti stručno lice zasniva se na:

Adolescenti kod kojih je dijagnostikovana bulimija obično se podvrgavaju individualnoj psihoterapiji, kombinovanoj sa porodičnom, modifikacijom ponašanja i obukom u prehrambenim navikama.

Preporučuje se i kognitivno bihejvioralna terapija ili terapija antidepresivima. Individualna terapija obično podrazumeva i kognitivne i bihejvioralne tehnike. Lekovi mogu biti od velike pomoći ukoliko se dobro balansiraju sa psihoterapijom, posebno kod dece sa uočenim depresivnim ili anksioznim simptomimama. Roditeljska uloga i podrška su neobično važni tokom terapijskog procesa.

Prevencija bulimije:

Tačne preventivne mere za predupređivanje javljanja bulimije nisu poznate do danas. Ipak, rana detekcija poremećaja i pravovremena stručna intervencija mogu umanjiti izraženost simptoma, poboljšati normalan proces rasta i razvoja i poboljšati kvalitet života obolele dece i adolescenata. Potrebno je razvijati zdrave navike u ishrani i realistične stavove po pitanju težine i fizičkog izgleda.


Kompulsivno prejedanje

Kompulsivno prejedanje je nešto ređi, ali vrlo neugodan poremećaj hranjenja koji zaslužuje posebnu pažnju jer se sve češće sreće među sve mlađom decom. Karakterišu ga učestale epizode prejedanja, neprekidno halapljivo konzumiranje hrane i upadljivo uvećanje telesne težine deteta.

Treba naglasiti da postoji razlika između kompulsivnog prejedanja i povremenog prejedanja kojem smo ponekad svi skloni, naročito kad zaređaju slave i preslave. Telesna masa osobe koja boluje od kompulsivnog prejedanja može varirati od normalne do prekomerne. Oboleli često vežbanjem ili čak „kompulsivnim vežbanjem“ nastoje da utroše prekomerne kalorije unete u organizam i na taj način pokušavaju da oslabe. Dok zdrava osoba uživa u fizičkoj aktivnosti, oboleli često zaboravlja da to može biti i  interesantno i da bi u njoj trebalo uživati. Jednako kao i kod anoreksije i bulimije, patnja proističe iz straha od povećane telesne mase.

Uzroci kompulsivnog prejedanja

Mnogo je činilaca koji mogu uzrokovati razvoj poremećaja kompulsivnog prejedanja. Kao i kod anoreksije i bulimije, hrana je sredstvo kojim se osoba nosi sa depresijom, stresom, emocionalnim i svakodnevnim problemima. Hrana može doneti utehu obolelima i pomoći im da olakšaju, zaborave ili izbegavaju emocionalne teškoće koje osećaju. Kompulsivno prejedanje najčešće se javlja u ranijem životnom stadijumu i najčešće pogađa decu koja nikada nisu naučila da se nose sa problemima ili stresom u životu. Poremećaj najčešće započinje epizodama prejedanja, nastavlja se osećajem mržnje i gađenja prema samome sebi pri čemu se formira jedan ciklus koji može lako da ostane zatvoren i neprekinut godinama ukoliko obolelo dete ne dobije adekvatnu profesionalnu pomoć. Smatra se da su osobe u čijoj porodičnoj istoriji postoje poremećaji hranjenja, pa čak i alkoholizam, sklonije razvoju ovog poremećaja.

Znaci i simptomi poremećaja kompulsivnog prejedanja

Dete ili omladinac živi u uverenju da će biti bolje i srećnije ukoliko je vitko i mršavo, učestalo se prejeda, strahuje od gubitka kontrole nad situacijom i od nemogućnosti prestanka konzumiranja hrane, preduzima različite nemedicinske dijete radi gubitka telesne težine, oseća stid zbog telesne težine, izbegava neke ustaljene dnevne aktivnosti, oseća nezadovoljstvo samim sobom nakon epizode prejedanja, iscrpljuje se mislima o telesnoj težini, često odbija da uopšte konzumira hranu u javnosti, svoje neuspehe objašnjava prekomernom telesnom težinom i neprivlačnim izgledom, oseća gađenje prema svojim prehrambenim navikama, telesna težina je centralna sfera interesovanja, depresija.

Psihoterapija kompulsivnog prejedanja

Fokus tretmana poremećaja ishrane je pomoć detetu da prevaziđe poremećaje i uspostavi nove obrasce u razmišljanju i prilasku hrani i ishrani. U lečenju kompulsivnog prejedanja se sa dosta uspeha primenjuju različiti vidovi psihoterapije. Bihejvioralnim tehnikama kontrole apetita moguće je postići da dete prevaziđe stare, loše navike i ponašanja vezane za ishranu i u repertoar doda nove zdrave načine kontrole apetita i reakcije na emocionalni i ostale oblike stresa.


Saveti roditeljima

Način na koji posmatrate hranu i hranjenje igra važnu ulogu u pravilnom razvoju vašeg deteta. Slika koju imate o svom telu isto tako utiče i na njega. Ukoliko ste od onih koji stalno idu i govore o svojim suvišnim kilogramima i praktikujete diskutabilne dijete iz istih takvih časopisa, može se lako desiti da i sin ili kćerka koji sve to posmatraju razviju ideju kako je iskrivljena slika o telu skroz u redu.

Naučite da poremećaje ishrane razlikujete od nekih drugih mentalnih i fizičkih oboljenja. Stvarajte u svom domu zdrave životne navike, između ostalih i one vezane za jedenje. Ponudite svojoj deci zdravu hranu, spremite im tri hranljiva obroka dnevno, ne, nisam rekao kupite pljeskavicu, potrudite se da prisustvujete porodičnom ručku kad god je to moguće. Mnogo puta je rečeno da deca uče posmatrajući i imitirajući odrasle. Ukoliko naspram njih za stolom sedi neko od koga imaju šta da nauče kada je reč o prehrambenim navikama, tim bolje. Ne preskačite obroke. Pokažite detetu prednosti aktivnog životnog stila. Ne dajte mu da se previše usedi ispred televizora ili računara. Provodite više vremena zajedno, prošetajte malo, igrajte se, čitajte ili crtajte. Razmislite malo i o svojim stavovima vezanim za ishranu i aršinima kojima merite različite stvari. Ne dešava li vam se da sina ohrabrujete da jede više da bi bio zdrav, jak i dobar fudbaler, a kćerku u isto vreme opominjete da ne jede previše da se ne bi udebljala, jer debele devojčice niko neće primiti u školu baleta? Ne terajte dete da jede manje ili više nego što želi; vaše je da smislite šta će biti za jelo i obezbedite, a detetova odluka koliko će toga pojesti. Ne komentarišite i ne kritikujte ga zbog fizičkog izgleda, to su vaši geni, na vas liči.  Nemojte potcenjivački komentarisati ni izgled drugih ljudi, ni debelu komšinicu, ni nekog sa televizije. Deca ozbiljno shvataju sve što kažete.

Ohrabrujte klinju da bude svestan svojih osećanja i da ih nesmetano ispoljava. Slobodna komunikacija rečima eliminiše mogućnost da hrana postane medij kroz koji se dete izražava. Ne dozvolite nikakvo preterivanje u sportskim aktivnostima ili vežbanju.

Kada/ako postanete svesni da vaše dete ima problem, obavezno potražite profesionalnu pomoć Pazite da ukoliko se problem već pojavio, ne pogoršate stvari preteranim reagovanjem i očajanjem.. Prilikom terapijskog rada sqa mlađom decom preporučuje se da i roditelji prođu tretman zajednički (oba roditelja!). U nekim slučajevima samo ovo je bilo dovoljno da prestanu problemi koji su mučili vaše dete.


Autor teksta

Predrag Đorđević