1.strana


Poremećaji ishrane


Jedi kad si gladan i prestani da jedeš onoga trenutka kad si sit - iako sasvim jasno i jednostavno formulisano zlatno pravilo nutricionizma, za većinu ljudi je veoma zahtevna, pa i nedostižna formula zdrave ishrane.Na ovim stranicama se ipak nećemo baviti hedonizmom, prekomernim uživanjem u hrani, niti drugim neumerenostima u ishrani, već ozbiljnim poremećajima koji mogu imati i fatalne posledice.     

            U svakom trenutku pet do deset miliona ljudi pati od anoreksije,bulimije ili nekog drugog poremećaja ishrane. To su ozbiljni poremećaji ponašanja u vezi sa hranom nastali usled dejstva više faktora. Kada se govori o ovim poremećajima pre svega se misli na anoreksiju i bulimiju, mada se danas u tu grupu svstavaju i kompulsivno prejedanje, ortoreksija i drugi.




Da li su samo mediji krivi?      

       


Iako želju za promenom sopstvenog izgleda mnogi navode kao osnovni uzrok ovih poremećaja, ova potreba je češće samo posledica dubljih psihičkih problema sa kojima se osoba suočava. Istina je da je Renoarov tip zaobljene i jedre kupačice davno zamenjen izduženim ženskim figurama. Fokusiranje savremenih medija na pojavnost i idealizovanje vitkog tela nesumnjivo ima za posledicu promene u samoopažanju kod nekih žena. Na to ukazuje i činjenica da se u poslednjih četrdeset godina učestalost anoreksije kod mladih žena trostruko povećala. U pojedinim zemljama se zbog ovoga i uvode zabrane propagiranja mršavosti u medijima. Španija je prva zemlja koja je uvela ovu zabranu u cilju smanjenja jaza između proporcija modela sa modnih pisti i onih koji se mogu sresti na ulici. Po ovom zakonu modeli ne smeju nositi veličine ispod 8 (veličina koju nosi žena prosečne težine je 14!). Danas se ovaj trend nastavlja i u Londonu i Milanu.

Još neke cifre ukazuju na jaz između slika sa televizije i realnosti. Na primer, svega 3 % TV zvezda bi se moglo kategorisati kao debelo, dok je među običnom populacijom taj procenat čak od 20% do 25%. U običnoj populaciji 5% žena je mršavo dok ih je među TV zvezdamat čak 32%.

Među stručnjacima po kojima su mediji i modna industrija zapadnog sveta glavni krivci za sve učestalije poremećaje ishrane je i prof. Joachim Dorfner s Instituta za prehrambene poremećaje u Nürnbergu koji kaže da je "industrija odabrala vitkost kao ideal zato što su mnogo veće mogućnosti zarade od prodaje preparata i tretmana za mršavljenje nego od prodaje hrane".

Ipak, čak i ako prihvatimo kulturu kao razlog javjanja poremećaja,ostaje pitanje zašto neki prihvataju kao aksiom da je mršavije uvek i bolje dopuštajući sebi rizik od kompeksa niže vrednosti, pa i poremećaja ishrane u krajnjoj liniji, dok drugi ostaju imuni na pritiske sredine.

Ovde dolazimo do ključnih razloga za javljanje ovih poremećaja. Iako sredina doprinosi njihovom javljanju, od presudnog značaja su uvek oni dublji psihički razlozi koji su u samoj osobi. Zbog ovoga, neki od stručnjaka koji se bave ovim poremećajima, njih svrstavaju u širu grupu emocionalnih poremećaja. Depresija, jaka anksioznost i osećaj da stvari izmiču kontroli redovno se javljaju kod osoba sa ovim poremećajima. Anoreksija, kao jedan od najčešćih oblika, upravo je pokušaj da se uspostavi kontrola nad sopstvenim životom putem ishrane. Osoba, strogo kontrolišući svoju ishranu, dobija osećaj da ima kontrolu i nad drugim aspektima života.

Poremećaji ishrane se i najčešće javljaju upravo u fazama suočavanja sa prvim značajnim životnim dilema i zahtevima, onda kada se mladi uključuju u svet odraslih tj. u periodu puberteta i rane adolescencije. Strah od života je po mnogim autorima jedan od razloga za beg u anoreksiju, bulimiju ili neki drugi poremećaj ishrane.


Kako prepoznati poremećaj?


Poremećaje ishrane je često teško prepoznati iz više razloga. Mnoge od simptoma će i ako su prepoznati, okolina shvatati kao normalne za uzrast adolescenta, a pored toga osoba sa poremaćejem će na sve moguće načine pokušati da prikrije problem. Zbog toga je neophodno detaljno poznavanje simptoma poremećaja u ishrani i konstantno budno oko roditelja i uže okoline.

Nudimo vam nekoliko pokazatelja po kojima se može prepoznati trenutak kada bezazlena dijeta prelazi u poremećaj ishrane:


-Izbegavanje hrane u kojoj se nekada uživalo i podela namirnica na dozvoljene i nedozvoljene

-Izbegavanje da se jede u društvu

-Veoma sporo ili neobično brzo unošenje hrane

-Neredovna menstruacija ili čak gubitak menstruacije

-Česte faze hiperaktivnosti koje se smenjuju sa fazama tuge i plačljivosti

-Odsutnost i smanjena koncentracija

-Promena stila u oblačenju

-Često merenje telesne težine

-Modrice po telu koje se javljaju kao posledica sniženih trombocita u krvi

-Opsednutost vežbanjem

-Česte žalbe na bolove u kostima i mišićima                       

                                                                               




Ono što roditelji koji ove simptome prepoznaju kod svog deteta ne bi trebalo da rade jeste prisiljavanje na hranu, ucene i kazne. Kao što su ovo pokazatelji poremećaja, tako je i sam poremećaj pokazatelj osetljivosti i ranjivosti osobe. Grubim primoravanjem na hranu ništa se ne može postići. Ono što roditelj može i treba da čini jesu stalni pokušaji probijanja barijera koje je osoba sa ovim poremećajem postavila oko sebe kako bi se videlo dokle je poremećaj stigao. Neretko se poremećaj otkriva toliko kasno da je stručno lečenje sa hospitalizacijom neophodno.

       Još jedna od čestih neuspešnih taktika roditelja čija deca odbijaju hranu jeste pokušaj da se ukazivanjem na mršavost objasni da je dijeta nepotrebna. Poremećaji ove vrste značajno utiču na objektivnost percepcije sopstvenog tela tako da je ubeđivanje po pravilu neuspešno. Čak i potpuno zdrave osobe često imaju nerealnu predstavu o svom izgledu. Dovoljno je reći da je u jednom istraživanju 70 % žena odgovorilo da sebe smatra jednom od 30 % najlepših. Kod osoba sa poremećajem ishrane ova slika još je nerealnija i kada su već na granici neuhranjenosti oni i dalje vide sebe kao debele.


Šta roditelji treba da čine?


Za početak se pripremite za dugu borbu sa svime što ovi poremećaji nose. Prihvatite da ne postoje brza i laka rešenja za prevazilaženje ovih poremećaja.

Informišite se što više o prirodi poremećaja kako biste to znanje mogli da prenesete i ukažete na ozbiljnost situacije. Takođe ćete tako i sami bolje shvatiti sa čime se suočavate.

Budite iskreni. Ne pretvarajte se da je sve u redu i ne sakrivajte svoju zabrinutost. Ne učestvujte u igri sakrivanja poremećaja. Ignorisanjem poremećaja on neće nestati i učinićete samo kasnije lečenje još težim.

Ističite vrline svog deteta i i skoristite svaku priliku za pohvalu kako biste mu povratili samopouzdanje. Kada vam deluje da je došlo do nekih pozitivnih pomaka, pohvalite to kao uspeh za koji ste svesni da je uloženo mnogo truda. Pokažite da ste svesni snage koju je osoba time pokazala.

Budite dobar uzor svojom pravilnom ishranom i stavovima.

I najbitnije, budite stalni oslonac. Negujući i podržavajući ali i čvrsti u nameri da ostanete deo njenog sveta. Ma koliko se trudila da se izoluje od svega što je okružuje, budite istrajni i koristite svaku priliku da inicirate kontakt.


Ljubav, toplina i bezuslovno prihvatanje

prvi su korak ka izlečenju.




Načini potvrđivanja poremećaja u ishrani


Ukoliko se sumnja na postojanje poremećaja u ishrani, postoje različite metode provere.

Laboratorijski testovi- moguće je analizom krvi i mokraće ustanoviti indikatore nekog od poremećaja ishrane.

Psihološka evaluacija-ovo je najčešće primenjivana i svakako metoda kojom bi trebalo početi. Razgovor sa stručnjakom o osećanjima i navikama u vezi sa hranom može se dopuniti i posebnim psihološkim testovima koji su osetljivi na postojanje poremećaja u ishrani.

Ostale metode-EKG može otkriti probleme u radu srca koji su posledica poremećaja u ishrani. Postoje i druge tehnike za ispitivanje jačine kostiju i opšte telesne snage na osnovu koje je moguće doći do valjane dijagnoze.

Sve ove metode se koriste za konačnu potvrdu postojanja poremećaja i preporučuju se svima za koje se sumnja da su oboleli od bulimije, anoreksije ili nekog drugog poremećaja ishrane.

Iako se ovde uglavnom govori o osobama u pubertetu i adolescentima, ovi poremećaji sreću se i kod starijih ljudi. Po mnogiima bolesti savremenog doba, ipak su poznate od davnina. Anoreksija je prvi put dijagnostifikovana 1873. godine. Danas se o njihovim uzrocima i posledicama zna mnogo više, ali izgleda da se to znanje ne primenjuje dovoljno u cilju prevencije jer cifre pokazuju porast učestalosti ovih poremećaja u poslednjim decenijama.


Dragana Miletić






2. i 3. strana

Anoreksija nervosa: uzroci, simptomi, ličnost i porodica



Iako je teško govoriti o tipičnoj strukturi ličnosti devojaka koje pate od poremeja ishrane, ipak postoje određene osobine koje se često utvrđene kroz istraživanja i kliničku praksu.


Uzrast i pol

Anoreksija nervosa u preko 90% slučajeva pogađa žene. Pored pola, populacija pod rizikom su naročito devojke u periodu adolescencije. Naime, iako ima slučajeva Anoreksije nervoze sa početkom posle 25. godine života, većinom se početak vezuje za adolescentni uzrast (najčešće između 15. i 25. godine života).





Ponašanje


Osobe koje pate od anoreksije malo ili nimalo jedu, često drže dijete, izbegavaju “hranu koja goji”, strogo kontrolišu broj unetih kalorija, vrstu namirnica koje unose, neretko imaju rituale tokom obroka kao što su seckanje hrane na male komade, prebrojavanje zalogaja, pripremanje hrane drugima umesto sebi i sl. Veoma često su nervozne u vreme obroka, sklone konfliktima na pritisak da nešto pojedu i strogo kontrolišu šta i kako se sprema kada to radi neka druga osoba (najčešće majka). Nije retko da je primetan strah od hrane ili mesta gde se hrana sprema. Ponekad koriste laksative i/ili diuretike, a veoma često intenzivno rade fizičke vežbe u cilju održanja niske telesne težine.



Mišljenje


Jedna od karakteristika osoba koje pate od anoreksije nervoze je da su često iznadprosečne inteligencije sa visokim aspiracijama (često i postignućima) u pogledu obrazovanja. I pored toga, u načinu njihovog razmišljanja su prisutni elementi nezrelosti, naročito u pogledu sopstvene telesnosti. Sa druge strane, njhiovo rasuđivanje često može biti iracionalno kao posledica emocionalne nezrelosti. Gotovo po pravilu je mišljenje konstantno fokusirano na teme vezano za hranu i telesni izgled, što često ima formu prisilnih ideja kojih ove osobe ne mogu da se oslobode. Sklone su ekscesivnom korišćenju intelektualizacije kao mehanizma odbrane.


Crte ličnosti


Većina anorektičnih adolescentkinja su ozbiljne, organizovane, uredne, tihe, savesne, veoma su osetljive na odbacivanje i sklone iracionalnom osećaju krivice i brige. Ove osobe su često perfekcionisti koji imaju iracionalna očekivanja (visoka) i od sebe i od drugih. Često je prisutna tzv. maskirana depresija (gde se neraspoloženje i tuga maskiraju drugim simptomima), kao i anksioznost, odnosno strepnja koja takođe može biti maskirana preteranom kontrolom emocionalnih ispoljavanja i potiskivanjem telesnih potreba.


Doživljaj sebe


Za osobe koje pate od anoreksije se smatra da generalno imaju izuzetno nisko samopoštovanje i izraženo osećanje neadekvatnosti (često usled visokih aspiracija koje nisu praćene dovoljnim kapacitetima za njihovu realizaciju), a neretko je prisutna i nesigurnost u pogledu svojih sposobnosti i pored aktuelnog postignuća, što je često praćeno depresivnim simptomima. Drugim rečima, slika o sebi i aktuelno postignuće su često u neskladu, što praktično znači da je prisutna predstava o sebi koja je više zasnovana na imaginaciji nego na iskustvu.




Interpersonalni odnosi


Osobe koje u adolescenciji postanu anorektične su često u detinjstvu bila dobra i poslušna deca: savesna, vredna i dobri učenici. Često su to osobe koje imaju veliku potrebu da udovoljavaju drugima, traže odobrenja i izbegavaju konflikte. Obično imaju problema u odvajanju i osamostaljivanju, što ih osujećuje u procesu ostvarivanja sopstvenog identiteta.  S obzirom da su anorektične osobe  često veoma poslušne i konformirajuće, postoje mišljenja da je poremećaj ishrane zapravo pokušaj uspostavljanja kontrole bar nad delom svog života, s obzirom da je ta kontrola izgubljena zbog velike potrebe za povlađivanjem drugima. U tom kontekstu, gladovanje predstavlja i uspostavljanje reda. Ove osobe su često ponosne na svoju sposobnost da izgube na težini, a samonametnuta pravila vezana za hranu predstavljaju supstitut za nedostatak autentične nezavisnosti. Imaju potrebu da brinu o drugim ljudima, teže perfekciji, ali se iznutra osećaju defektnim i neadekvatnim. Takođe žele da budu posebne, da se po nečemu razlikuju od mase, često upravo održavanjem niske telesne težine. Ovo ukazuje na izvesni narcizam, koji je potvrđen istraživanjima, a koji se upravo manifestuje potrebom za divljenjem od strane drugih i preosetljivošću na bilo kakvu kritiku ili poraz. Nedostatak osećanja sopstvenog identiteta se kompenzuje izgradnjom socijalne fasade kojom obezbeđuju odobravanje i poštovanje okoline.




Emocije


Kod osoba koje pate od anoreksije su prisutni problemi u kontroli i adekvatnom ispoljavanju emocionalnog ispoljavanja, uz česte promene raspoloženja, kao i povlačenje od ljudi. I pored toga što su često veoma uspešne, intimno se osećaju neadekvatnim, defektno i bezvredno. Veoma prisutna karakteristika ovih osoba je emocionalna konfuzija, ambivalencija i neodlučnost. U pogledu osećanja, ove osobe imaju teškoća u saopštavanju osećanja, naročito agresije, često se osećaju bespomoćno, otuđeno i pune su krivice i sramote (autentična osećanja internalizuju, odnosno ne ispoljavaju). Blokirana agresija se pretvara u autoagresiju kroz izgladnjivanje i uništavanje sopstvenog tela. Ukoliko dođe do konfrontacije, često reaguju plačem, besom ili povlačenjem. U tom smislu neretko imaju i regresivna ispoljavanja kada se ponašaju nezrelije nego što bi bilo u skladu sa uzrastom. Ambivalencija, konfuzija i nesigurnost oko osećanja, kao i fokusiranje na negativne aspekte slike o sebi je takođe veoma često prisutno.





Seksualnost


Nelagodnost u pogledu seksualnosti je veoma izražena tako da se može reći da kod ovih osoba često postoje značajni problemi u seksualnom sazrevanju. Nije retko da iz tih razloga izbegavaju seksualne kontakte. Čeznu za bliskošću, ali su istovremeno uplašene od nje, tako da se često osećaju afektivno depriviranim, uz velike teškoće u realizaciji bliskosti. Ovaj problem je najčešće povezan sa doživljajem sopstvenog tela.


Doživljaj svog tela


Poznato je da svaki čovek sebe doživljava manje ili više kao u iskrivljenom ogledalu usled različitih mehanizama odbrana. Koliko će ovaj doživljaj sebe biti iskrivljen zavisi od interakcije deteta sa majkom već u prvoj godini, kao i tokom ranog detinjstva, odnosno roditeljima tokom čitavog detinjstva. Usled neadekvatnih interakcija sa roditeljima tokom ranog detinjstva, kao i kasnije u adolescenciji ovim devojkama nedostaje sposobnost tačnog opažanja stimulusa (“signala”) iz tela. Zbog toga anorektične osobe svoje telo doživljvaju kao debelo čak i kada se posmatraju u ogledalu, odnosno čak i kada imaju priliku da vide kako izgledaju. Zbog toga što nisu u mogućnosti da adekvatno prepoznaju stimuluse iz svog tela, često ne osećaju glad, umor, pospanost i slično. Istraživanja ukazuju da anorektične osobe imaju daleko veću tendenciju da podcenjuju ili precenjuju aktuelni oblik svog tela, dakle da ga pogrešno procenjuju. Takođe, istraživanja ukazuju da je procena najpoželjnijeg oblika tela anorektičnih osoba značajno tanji nego kod kontrolne grupe. Zbog gore navedenog mehanizma u razvoju osećanja svog tela i činjenice da je kod anorektičnih osoba taj razvoj poremećen, može se zaključiti da je upravo taj poremećaj glavni etiološki faktor nastanka anoreksije nervose. Mnoge osobine anorektičnih osoba imaju svoj uzrok upravo u poremećaju telesnog osećanja Ja koji je opet uzrokovan neadekvatnim interpersonalnim odnosima.


Porodica


Porodice anorektičnih osoba se često opisuju kao umrežene, prezaštićujuće, sa težnjom ka izbegavanju konflikata i stvaranju koalicije sa pacijentom od strane jednog ili drugog roditelja. Odgovornost članova porodice i granice među njima su neodređene i slabe. Članovi porodice anorektične osobe nameću veliku odgovornost jedni drugima, ali se i međusobno prezaštićuju. Često se navodi da su očevi anorektičnih ćerki distancirani i izolovani od ostatka porodičnog sistema. Neka istraživanja ukazuju da su roditelji anorektičnih devojaka istovremeno i više privrženi i više nemarni, a da su majke suviše kontrolišuće. Ovde možemo navesti rad čuvenog porodičnog terapeuta Salvadora Muničina koji smatra da psihosomatske porodice (u koje spadaju i porodice sa anorektičnim članom) imaju pet ključnih osobina:


-isprepletanost (individualne potrebe se podređuju porodici kao celini)

-prezaštićivanje (nizak stepen autonomije članova porodice),

-rigidnost (tečkoće u prihvatanju promena),

-nemogućnost razrešenja konflikta (konflikti se ili potiskuju ili iznova ponavljaju na isti način bez razrešenja, a odražavaju nesposobnost prihvatanja različitosti)

-uključenost bolesnog deteta u porodični konflikt (dete je stabilizator odnosa). Ove osobine se veoma često poklapaju sa kliničkim opservacijama u radu sa pomenutim porodicama u našoj zemlji.


Mr. Sci. Bojan Lapčević



Bulimija-volovska glad


Kao poremećaj ishrane bulimija je prvi put zvanično dijagnostifikovana 1980.godine, dok današnja istraživanja pokazuju da do 3% populacije zapadnog sveta u nekom trenutku u životu ima faze suočavanja sa ovim problemom.





Drugo ime za bulimiju je volovska glad. Sam naziv oboljenja je kovanica grčkih reči bous (vol) i limos (glad).

Ponašanje osoba sa ovim poremećajem karakterišu faze unošenja velikih količina hrane koje je praćeno pražnjenjem putem povraćanja,korišćenjem laksativa ili prekomernim vežbanjem. Količina unete hrane ne mora uvek biti velika, ali uglavnom jeste i to do te mere da izaziva bolove u trbuhu. Broj unetih kalorija u jednom obroku može biti od nekoliko stotina pa do nekoliko desetina hiljada. U fazama prejedanja uglavnom se unosi ona hrana koja je inače zabranjena, tj. slatkiši i druge visoko kalorične namirnice.

Ove faze unošenja prekomernih količina hrane praćene su snažnim osećajem gubitka kontrole. Neki oboleli od ovog poremećaja izveštavali su da u toku uzimanja hrane imaju doživljaje slične stanju suženja svesti. Nakon unosa hrane javlja se snažan osećaj krivice i neizdrživa potreba za osobođenjem od unetih kalorojija. Nemogućnost kontrole unosa hrane i opiranja naknadnoj potrebi za izbacivanjem ovo oboljenje približava grupi bolesti zavisnosti i odvaja ga od anoreksije. Bulimija može prestavljati fazu prejedanja sa pražnjenjem u koju povremeno zapada anoreksična osoba, ali može biti i sasvim zaseban poremećaj.







Postoje još neke bitne razlike u odnosu na anoreksiju.

Anoreksija je praćena osećajem da se stvari drže pod kontrolom, dok je bulimija karakteristična po naizmeničnim fazama nemogućnosti kontole sopstvenog ponašanja i samokažnjavanja. U nekim slučajevima samokažnjavanje nakon prekomernog jela predstavlja uzdržavanje od hrane na neko vreme. Zbog ovoga neki autori bulimiju dele na dve podkategorije:Bulimija sa pražnjenjem i bulimija bez pražnjenja. U prvu grupu spadaju oblici bulimije u kojima se nakon obroka pribegava korišćenju laksativa ili povraćanju dok se druga grupa odnosi na slučajeve kada osoba nakon obroka neko vreme odbija hranu ili prekomerno vežba.








Još jedna razlika u odnosu na anoreksiju jeste činjenica da bulimične osobe za razliku od anoreksičnih shvataju da imaju problem sa jelom. Ipak, one se ne osećaju dovoljno jakim da to reše i, kao narkomani drogama, vraćaju se iznova u začarani krug prejedanja i namernog pražnjenja.

Dok su anoreksične osobe uglavnom ponosne na svoju sposobnost odbijanja hrane, bulimične osobe se stide svog problema i u terapiji o njemu često pričaju kao o svojoj mračnoj tajni

Bulimija je takođe i češći poremećaj od anoreksije.

Bulimičnu osobu, za razliku od anoreksične, ipak ne biste mogli da prepoznate po mršavosti. Oni su uglavnom prosečne težine ili čak nekoliko kilograma iznad preporučene težine. Zbog ovoga je bulimiju dosta teže prepoznati.


Indikatori koji na ukazuju bulimiju su sledeći:


-česta variranja telesne težine

-suva koža

-karijes na zubima

-otečenost u licu

-ispucale usne

-pucanje kapilara u ocima

-otekle podvilične žlezde

-plavetnilo u predelu oko nosa (usled pucanja kapilara u toku naprezanja)

-česte žalbe na bolove u grlu

-tamni krugovi oko očiju

-krhka kosa i nokti

-ožiljci po rukama (nastali usled pokušaja izazivanja povraćanja stavljanjem prstiju u usta)

-neredovna menstruacija ili prestanak menstruacije kod žena








Ove fizičke promene praćene su i ozbiljnim psihičkim problemima. Jaka aksioznost i depresivnost su neodvojive od bulimije. Ove osobe karakteriše i izraženo nezadovoljstvo telesnim izgledom i nisko samopoštovanje. Socijalne veze postaju sve slabije i osoba se vremenom izoluje od ostalih zatvaranjem u sopstveni svet. Postoji i sklonost ka zloupotrebi alkohola i droga. Podaci govore da svaka treća osoba obolela od bulimije ima i probleme sa alkoholom i drogama.

Pored navedenih pokazatelja ovog poremećaja, bulimija vodi i mnogo ozbiljnijim poremećajima u organizmu koji mogu da dovedu i do smrti. Ravnoteža elektrolita u krvi je poremećena kao i rad bubrega i tiroidne žlezde. Javljaju se problemi u

srčanom radu. Oštećenja želudca i jednjaka su ozbiljna u toj meri da su često upravo ona uzrok smrti. Poremećano je normalno funkcionisanje creva. Javlja se opšta slabost mišića i kostiju.














Da li su neki ljudi pod većim rizikom?


Posle dugogodišnjeg bavljenja psihičkim i socijalnim karakteristikama, istraživači su  u najnovijim istraživanjima počeli sa proučavanjem biološko hemijskih struktura i procesa  u telu bulimičnih osoba.

Istraživanje koje su sproveli stručnjaci sa Oksforda pokazalo je da je kod osoba koje su izlečene od bulimije poremećena ravnoteža serotonina, hemijske supstance koja je od značaja za regulaciju raspoloženja i apetita. Kada im je kroz ishranu bilo uskraćeno unošenje triptofana, supstance koja pomaže sintezu serotonina, lečeni bulimičari su imali jače promene u raspoloženju i apetitu od osoba koje ranije nisu bolovale od bulimije. Ovo istraživanje ukazuje na povećan rizik od ponovnog vraćanja poremećaja ali i nameće pitanje o biološkoj osnovi ovog poremećaja.

Postoji mogućnost da je ravnoteža serotonina u mozgu ovih osoba bila poremećena i pre javljanja bulimije što može biti znak biološke predodređenosti kod nekih ljudi.


Šta o poremećajima ishrane kažu psihoanalitičari?


Poremećaj ishrane po psihoanalitičarima je posledica prevelikog jaza između slabog ega i previsokih zahteva super ega. Ove previsoke zahteve osoba teži da dostigne promenom režima ishrane. Odgovor na to zašto je izabran baš ovaj put za uspostavljanje ravnoteže leži još u ranom detinjstvu, čak u prvoj godini života, periodu koji psihoalnalitičari nazivaju oralnom fazom. Ovo je faza u kojoj dete doživljva zadovoljstvo draženjem usne duplje, iako nije u pitanju polni organ, radi se o telesnom zadovoljstvu i nezaobilaznoj fazi u razvoju polnog iskustva. Uzimanje hrane je tada put do zadovoljstva ali i način uspostavljanja kontakta sa okolinom i neadekvatan razvoj u ovom periodu ima za posledicu kasniju nesposobnost uspostavljanja čvrstih socijalnih veza i prihvatanja sopstvenog identiteta i seksualnosti.

Za uspešan razvoj u ovoj fazi od velikog značaja je odnos sa majkom. Ona je ta koja hranjenjem omogućava zadovoljstvo. Njeno odbijanje hranjenja ili preterano teranje deteta da uzme hranu dovodi do sukoba koji se kasnije u odraslom dobu mogu oživeti u vidu poremećaja ishrane.



Dragana Miletić









4.strana


Tretman poremećaja u ishrani



Bez obzira o kom poremećaju ishrane se radi,

tipično je da se osobe kasno odlučuju da zatraže pomoć.

Uglavnom se to dešava onda kada su telesne tegobe nastale

kao posledica poremećaja ishrane počele

da onemogućavaju normalno funkcionisanje.

Čak i tada, na lečenje dolaze pod pritiskom okoline i sa vidnim otporom lečenju.



Tretman poremećaja u ishrani može uključivati hospitalizaciju, psihoterapiju, porodičnu terapiju, terapiju lekovima i nutricionističku terapiju. Trajanje lečenja zavisi od pravovremenosti otkrivanja poremećaja i spremnosti osobe na saradnju, ipak po dosadašnjim rezultatima može se reći da je najčešće dugogodišnje i da ukoliko se ne dovede do kraja, vraćanja poremećaja su česta. Osobe kod kojih je dijagnostifikovan neki od poremećaja ishrane moraju se obratiti stručnjaku kako bi počele sa terapijom. Često ni one kao ni njihova okolina ne shvataju problem dovoljno ozbiljno i odlažu terapiju u nadi da će sami savladati problem. Ipak ovo je jedna od najčešćih i najozbiljnijih zabluda jer osoba ustvari nema nikakvu kontrolu nad svojom bolešću već je upravo poremećaj taj koji ima potpunu kontrolu nad životom osobe.

Osobe sa poremećajem u ishrani mogu ići na individualnu ili grupnu psihoterapiju u zavisnosti od njihovih sklonosti .

Grupna terapija -ima tu prednost da se osobe susreću sa ljudima koji imaju slične probleme i razmenjujući iskustva mogu učiti jedni od drugih. Grupna podrška takođe može dosta ubrzati oporavak. Ipak, mnogi terapeuti ne preporučuju grupnu terapiju, bar ne za početak lečenja, jer postoji opasnost da će se grupa pretvoriti u grupno savetovanje o tome kako reći ne hrani ili kako što uspešnije sakriti bolest. Takve grupe su u poslednje vreme česte na nekim sajtovima na internetu zbog čega je i pokrenuta javna rasprava o njihovoj zabrani.

Individualna terapija - zbog opasnosti navedenih u opisu grupne terapije većina terapeuta za početak lečenja preporučuje individualnu terapiju.Osnovni cilj jeste da osoba pronađe u sebi razloge nezadovoljsva i anksioznosti kako bi ih pobedila i otkrila konstruktivne načine za suočavanje sa životnim problemima. Na osnovu toga osoba uči i da razvije zdrav odnos prema svom telu i ishrani.

Različite vrste terapija su dale pozitivne rezultate u lečenju ovih poremećaja. Među njima je kognitivno bihejvioralna terapija u kojoj se terapeut usredsređuje na misaoni proces osobe i ukazuje na jaku povezanost misli i osećanja. Ovo je vrsta terapije najčešće korišćena u tretiranju bulimije gde je i dala najpovoljnije rezultate. Poremećaji mogu biti tretirani i racionalno emotivnom terapijom koja se usredsređuje na prepoznavanje i otklanjanje štetnih misli i uverenja koja onemoguđavaju objektivno sagledavanje stvarnosti. Primenjivane terapije su i interpersonalna i psihoanalitička.

Porodična terapija- kako su nesređeni porodični odnosi i nedostatak razumevanja i prihvatanja u porodici čest uzrok ovih poremećaja, porodična terapija je neretko nezaobilazna u cilju dugoročnog izlečenja.Po mnogim autorima ovi poremećaji su posledica sukoba između želje za postizanjem samostalnosti sa jedne strane i straha od odrastanja s druge strane. Porodica je značajan faktor u prevazilaženju ovog sukoba.

Ova terapija uključuje sve koje žive sa osobom bez obzora da li su to rođaci, prijatelji ili partner. Njen uspeh pre svega zavisi od spremnosti svih učesnika da se posvete problemu i stvore povoljnu sredinu za oporavak.

Dijetoterapija- Nutricionista je nezaobilazan u timu koji radi na otklanjanju poremećaja ishrane. U slučajevima odmakle anoreksije prvi cilj je povratak kilograma ispravnim režimom ishrane kako bi osoba bila sposobna za dalji tretman i otklanjanje dubljih uzroka poremećaja. Često se nutricionista doživljava kao najveći autoritet usled uverenosti obolelog u značaj nutricionizma i poznavanje hranljivih vrednosti namirnica. Zbog toga je ponekad nutricionisti najlakše da inicira kontakt sa osobom i zakorači u njen zatvoreni svet.

Terapija lekovima- Ovo je sve manje koršćen pristup u lečenju ovih poremećaja. Sami lekovi nikad ne daju rezultate ukoliko se ne kombinuju sa ostalim tehnikama. Ono gde ovaj pristup daje najpovoljnije rezultate jeste lečenje bulimije, naravno i tu u kombinaciji sa psihoterapijom.

Najbolje rezultate u lečenju daje multidisciplinarni pristup u kome u lečenju učestvuje tim lekara, psihoterapeuta i nutricioniste. Prognozira se da se najveći broj oboleliih uspešno izleči nakon tretmana, nažalost, po nekim procenama za 10% do 15% obolelih posledice poremećaja ishrane su fatalne.


Najčešće zablude o poremećajima ishrane


Osobe sa poremećajima ishrane preopoznaju se po mršavosti ili višku kilograma


Po telesnoj težini moguće je prepoznati samo anoreksične osobe ili one sa poremećajem prejedanja. Postoje poremećaji koji se na ovaj način ne mogu otkriti. Pored bulimije o kojoj smo već govorili, postoji i poremećaj u ishrani nazvan ortoreksija. Ovo je poremečaj stalne zabrinutosti o ispravnosti hrane koja se unosi i takođe ga je nemoguće prepoznati samo na osnovu telesne težine osobe.


Poremećaji ishrane ne mogu imati fatalne posledice


Poremećaji ishrane svrstavaju se u mentalne poremećaje sa najvišom smrtnošću. Prosečna smrtnost u populaciji osoba sa ovim poremećajima je čak šest puta veća nego u normalnoj populaciji. Kod anoreksičnih osoba smrtnost je čak 20 % ukoliko ne odu na tretman, dok je kod onih koji se odluče da započnu sa lečenjem taj procenat oko 2-3%.

Prognoza za osobe obolele od bulimije je nešto bolja, ali je lečenje često komplikovanije zbog česte zloupotebe droga i akohola kod ovih osoba.


Poremećaji ishrane su tipični za žene


Svi poremećaji ishrane sreću se i kod muškaraca. Ranija istraživanja ukazivala su na to da je svaki deseti oboleli muškog pola, mada najnovija istraživanja u Americi, kako smo već naveli, ukazuju na povećanje ovog broja. Izgleda da je i u muškoj populaciji došlo do drastičnih promena kriterijuma i da je tako dugo prihvatan 'domaćinski' stomak zamenjen popularnim 'six pack'-om.


Ljudi sa poremećajem ishrane nisu dovoljno pametni čim su to sebi dozvolili


Israživanja pokazuju upravo suprotno. Najčešće oboleli su visoko inteligentni, iz dobro stojećih porodica i sa visokom željom za postignućem.


Anoreksične osobe ne jedu ništa što ih može ugojiti


Anoreksične osobe uglavnom izbegavaju visokokaloričnu hranu, ali moguće je da ukoliko sebi odrede unos određenog broja kalorija dnevno to budu upravo slatkiši ili peciva.


Nemoguće je imati više od jednog poremećeja ishrane istovremeno


Česti su slučajevi da osobe imaju više od jednog poremećaja ishrane. Ovo samo dokazuje da se radi o simptomu problema i da je pravi uzrok negde dublje u osobi.


Dragana Miletić