Panični poremećaj

       Jutro je. Uobičajen radni dan, kao i svaki drugi. Recimo, vozite se autobusom na posao kao i svakog jutra već godinama unazad. Ničega realno, objektivno opasnog nema u tome, naravno. Sve je mirno, sve je u redu, sve je normalno. Ljudi oko vas izgledaju potpuno normalno, smireno, većina se još uvek nije sasvim ni razbudila. A kako to da ste vi toliko budni, uzbuđeni i na oprezu? Šta to osluškujete? Od čega to strahujete? Zašto vam se toliko znoje dlanovi, preskače srce i ubrzava disanje? I zašto vam se to isto dešava već godinama unazad? Zapitate li se ponekad? Zapitate li se ponekad ima li još ljudi sa sličnim mukama? Ako vam se sve ovo dešava negde u našoj zemlji i ako se u autobusu nalazi uobičajenih stotinak ljudi, sasvim je moguće da uz gomilu saputnika imate i bar još jednog sapatnika. Da, dešava se i drugima. Nije to samo vaša muka, nepoznata nauci i bolest koja će po vama dobiti ime sazna li neko za nju. Nije nešto sa čime se psihologija i psiholozi nisu ranije susretali. Opasnost ne dolazi spolja, odnosno ni nema je u stvarnosti. Strahujete, u stvari, od svojih reakcija, svoje nemoći da se suprotstavite problemu koji imate, od osećaja da ste pobeđeni. Strahujete od sebe i strahujete od straha. Nije baš zabavno u takvom društvu putovati svakog dana na posao.

Panični poremećaj jeste prilično ozbiljan psihološki/zdravstveni problem, ali ima dobrih vesti: moguće ga je rešiti! Je li malo lakše sada?

Panični poremećaj, panic disorder (PD) je psihološko stanje koje odlikuju ređi ili pak češći (ne)očekivani napadi panike uz pratnju značajnih promena u ponašanju i životnom stilu koje traje najmanje oko mesec dana. Prisutna je i stalna ogromna zabrinutost zbog stanja i zbog mogućnosti da se javi novi napad.

Panični poremećaj, panic disorder (PD) je psihološko stanje koje odlikuju ređi ili pak češći (ne)očekivani napadi panike uz pratnju značajnih promena u ponašanju i životnom stilu koje traje najmanje oko mesec dana. Prisutna je i stalna ogromna zabrinutost zbog stanja i zbog mogućnosti da se javi novi napad.

Simptomi

       Ljudi koji pate od paničnog poremećaja često imaju čitav serijal vrlo intenzivnih epizoda ekstremnog straha, uznemirenosti i strepnje tokom paničnih napada, koji se javljaju bez ikakvog realnog uzroka. Ovakvi napadi su izuzetno neprijatna iskustva i teško ih je zaboraviti (doslovno nemoguće); ostavljaju dubok trag i stalan strah od ponovnog javljanja. Napadi obično traju nekih desetak minuta, ali mogu trajati i kraće ili duže: nekada traju od jednog do pet minuta, a ima slučajeva kada su potrajali i čitavih pola časa. Neki pacijenti su se nalazili u situacijama da se napad zaustavljao tek nakon medicinske intervencije. Većina ih i potraži ili bar poželi stručnu medicinsku pomoć u takvim trenucima. Nekada se dešava čitav serijal uzastopnih napada, taman se jedan završi, već počinje sledeći.

Mogu se razlikovati po intenzitetu i po vrsti i izraženosti dominantnih simptoma. Osnovni simptomi su ubrzani rad srca, preskakanje srca (ekstrasistole), drhtavica, ubrzavanje pulsa, znojenje koje počinje od dlanova (često su ovim pacijentima dlanovi skoro uvek vlažni zbog stalne strepnje sa kojom žive), probadajući bol u grudima, osećaj gušenja ili nemogućnosti da se dođe do daha, vrtoglavica, ošamućenost, nesvestica, mučnina, povraćanje, derealizacija (poznato okruženje nije više poznato, okolina i ljudi su se promenili, osećaj jamais vu, nikad viđenog), depersonalizacija (ja više nisam ja, osećaj odvojenosti od vlastitog tela), strah od potencijalnog gubitka kontrole nad sobom ili situacijom, strah od ludila (to je to gubim razum!), strah da se ne učini nešto potpuno neprimereno i nepopravljivo, strah od smrti (ovako izgleda umiranje, neću preživeti ovo), želja da se momentalno napusti preteća situacija i osećanje bezizlaznosti. Osećanja bezizlaznosti i bespomoćnosti su pojačana time što napadi dolaze i odlaze kada je njima volja, bez ikakve najave i kontrole i kao da ne postoji dovoljno kapaciteta da se reaguje drugačije, primerenije, da se podnese situacija. Sve burne i mučne reakcije deluju kao da su otkinute i bez imalo učešća vlastite volje, vlastitih snaga. Nekima se ove neprijatnosti ponavljaju svakog meseca, nekima svake nedelje, a pojedine osobe se, nažalost, sa ovim suočavaju svakodnevno. Sada probajte da zamislite kako izgleda ludeti ili umirati iznova i iznova svakog dana. Interesantno je da u ovim najekstremnijim slučajevima svakodnevnih napada panike nema navikavanja na simptome, koje bi se moglo očekivati. Ne javlja se osećanje ravnodušnosti. Ne, simptomi uvek izgledaju jednako strašno i nesavladivo i ostavljaju u duši sve dublji strah od novog susreta sa njima.

Stalna pratnja paničnog poremećaja je i osećaj da drugi ljudi imaju rđavo mišljenje o vama, što uzrokuje nekad i socijalno povlačenje ili čak potpunu izolaciju od društva.


Uticaj na društvene odnose

Strepnja kao da narasta iz dana u dan. Spoljašnji vidljivi simptomi paničnih napada ostavljaju velike tragove i na društvenim odnosima. Nije lako sutradan pogledati u oči nekoga pred kim imate utisak da ste se gadno obrukali, na primer drhteći, znojeći se, valjajući se i zapomažući na ulici naizgled iz čista mira, potpuno iznebuha. Kako objasniti da ste se uspaničili bez ikakvog realnog razloga? Stalna pratnja paničnog poremećaja je i osećaj da drugi ljudi imaju rđavo mišljenje o vama, da misle da ste nekakva budala, stopostotni ludak ili nešto slično. Nažalost, ovo ume da bude istina nekima prisustvovanje paničnom napadu zaista ume i da izgleda tako, kao da posmatraju osobu koju je razum upravo napustio. Otuda česti slučajevi etiketiranja, stigmatizacije osoba koje pate od poremećaja. On je lud, iz čista mira je počeo da se trese. Sve ovo, naravno, ima izuzetno negativan uticaj na osobu, dodatno komplikuje već komplikovanu situaciju i uzrokuje nekad i socijalno povlačenje ili čak potpunu izolaciju od društva. Neki verzirani paničari u strahu od reakcija drugih ljudi uspevaju da ispoljavaju što manje spoljašnjih manifestacija, trudeći se da sakriju svoj problem. Fizičke manifestacije su tada svedene na minimum, ali nisu ništa manje strašne svom sopstveniku. Psihički doživljaj je gotovo identičan onome koji imaju oni sa burnijim ispoljavanjima. Ovo uspešno prikrivanje je velika varka. Panični poremećaj, sakriven od pogleda drugih ljudi ima još jednu dodatnu oštricu gubi se mogućnost da vas drugi posavetuju da potražite pomoć. Velika je istina da se stručna pomoć u stvarnosti najređe potraži svojevoljno, bez uticaja i podrške bliskih osoba. To ne važi samo za ovaj poremećaj, već i za ostale. Procenjuje se da oko trideset pet procenata osoba sa paničnim poremećajem istovremeno pati i od agorafobije.

Postoje i napadi sa slabije izraženim simptomima, pa neki pacijenti mogu imati samo blaže napade, neki samo one baš izražene, a kod nekih se različiti oblici javljaju kombinovano jednom ovaj jednom onaj.

Strah od straha

       Prvo javljanje poremećaja i tačka na kojoj se ulazi u vrzino kolo straha je obično u ranom odraslom dobu. Više od polovine obolelih prvi put doživi napad panike pre svoje dvadeset pete godine, mada se prema nekim drugim podacima ciljnim periodom za javljanje smatra onaj između dvadeset pete i tridesete godine. Napadi se uglavnom javljaju posle nekih iznimno traumatičnih zbivanja ili krupnih životnih promena. Preseljenje u drugi grad ili odlazak na odsluženje vojnog roka (treba li napominjati da ne pričamo o civilnom odsluženju?) može izazvati prvi panični napad, a onda se dalje sve odigrava prema uobičajenom scenariju ostane trajan strah od tog novog nepoznatog događaja, od do tada nikad doživljenog osećaja bespomoćnosti, gubitka kontrole. U ovom stalnom strahu leži krupan deo korena svih kasnijih paničnih ispoljavanja. U sistem vam je usađen takozvani strah od straha.

Među pacijentima je dva puta više žena nego muškaraca. Američki istraživači, osvedočeni ljubitelji statistike, izračunali su da oko 1,7 procenata njihovih zemljaka pati od paničnog poremećaja.

Str.2

Trajanje

       Panični poremećaj može ostati deo nečijeg života puno meseci ili godina (češći slučaj), a koliko će trajati zavisi isključivo od odabira trenutka u kom se počinje sa terapijom. S druge strane, ukoliko se ne pokuša (iz)lečenje, stanje ume toliko da se pogorša da vremenom postane ozbiljno ugrožen kompletan životni stil, a na koncu i sam „goli” život obolelog. Zaista, stalni panični napadi i svi oni pokušaji koje neko čini da bi ih izbegao ili sakrio od očiju drugih znaju da oduzmu velik komad kvaliteta bilo čijem životu. Istina je da  su mnogi sebi stvorili silne probleme u porodičnim odnosima, na poslu i među prijateljima, trudeći se da izađu na kraj sa problemom samostalno, kriomice. Neki odaberu laganje o svom stanju kao način da sklone u kraj problem pred drugim osobama, ne shvatajući da na taj način lažu istog onog koga se i plaše sebe.

Ukoliko se ne pokuša (iz)lečenje, stanje ume toliko da se pogorša da vremenom postane ozbiljno ugrožen kompletan životni stil. Ne pokušavajte da rešite problem sami kod kuće. Jako je mala verovatnoća da ćete u tome i uspeti.


       Nekima se napadi dešavaju često u određenom periodu, pa nestanu sami od sebe (nekad i na nekoliko godina), pa se opet vrate istom ili još većom silinom i učestalošću. Kod drugih su simptomi stalno prisutni i u nedogled se ponavljaju. Primećena je tendencija da se u starijem odraslom dobu (nema ljutnje - posle pedesete godine) neki simptomi počinju da gube, proređuju se napadi panike, a snaga simptoma počinje da jenjava. Ovo se dešava samo od sebe, prirodno. Neki kažu, pomirite se sa sudbinom. Polako, kao prvo nije ovo slučaj baš kod svih pacijenata i kao drugo, razmislite isplati li se toliko čekati, naročito ako vam je danas tridesetak godina. Što ranije se otpočne sa nekom vrstom stručne terapije, pre ćete se osloboditi oznojenih dlanova i skakutavog srca i dodati svom životu još puno kvalitetnijih godina. Naprosto, razmislite ne bi li bilo lakše i lepše disati punim plućima nego se skrivati u sebe i boriti sa bezrazložnim osećanjem straha i groznim napadima panike. Zar ne bi bilo divno otputovati i posetiti sva ona mesta na koja ste želeli i propustili da odete, plašeći se da ne poludite ili umrete negde usput?

Panični napadi

       Paničnim napadom se naziva epizoda iznenadnog narastajućeg snažnog straha koji se javlja bez nekog vidljivog i objektivnog razloga, izazivajući ozbiljna i mučna fizička ispoljavanja. Panični napadi mogu biti vrlo zastrašujuća iskustva za onog koga snađu, ali i za posmatrače. Nekima se dešava da te simptome shvataju pogrešno i nazivaju ih drugim imenima (srčani udar), ne razumejući stanje u kome se nalaze.

       Dobro, svakome se desi da se uspaniči nekoliko puta u životu, ali ukoliko ovo postane obrazac, učestalo se javlja i prati ga stalna uznemirenost ili strepnja od novih napada, vrlo je verovatno da se radi o paničnom poremećaju i da je vreme da se nešto preduzme da se problem reši. Za početak nije loša ideja probati sa odlaskom kod stručnog lica. Samodijagnostika nije preporučljiva ni među psiholozima. Ne pokušavajte da rešite problem sami kod kuće. Jako je mala verovatnoća da ćete u tome i uspeti.

Panični napadi ozbiljno narušavaju kvalitet života i smatraju se ozbiljnim i zabrinjavajućim medicinskim stanjem, ali moguće ih je uspešno iskoreniti nekim vidom terapije. Različite psihoterapijske metode, lekovi i tehnike relaksacije postižu dobre rezultate u prevenciji i kontroli paničnih napada.

Lista osnovnih simptoma paničnih napada

Panični napadi imaju tu odliku da se javljaju iznenada, bez ikakvog upozorenja i u tome leži ključ za razlikovanje ovog poremećaja od napada koji se javljaju u nekoj od fobija


       Osoba može imati sve ili ako je bolje sreće, samo neke od pomenutih simptoma. Panični napadi imaju tu odliku da se javljaju iznenada, bez ikakvog upozorenja i u tome leži ključ za razlikovanje ovog poremećaja od napada koji se javljaju u nekoj od fobija. U fobiji se tačno zna koja situacija izaziva strah i može da dovede do napada i izbegava se. Nema tog posebno neprijatnog efekta iznenađenja. U fobiji strah se očekuje na tačno određenom mestu.

       Panični napadi svoj vrhunac imaju obično negde na desetom minutu i nakon toga bura počinje da se stišava, ostavljajući osobu u stanju svojevrsne mentalne i fizičke iscrpljenosti i očaja. Postoji veliki broj varijacija u paničnim napadima, pa se beleže retki slučajevi u kojima su umeli da traju i po čitav dan. Nakon napada nastupa pomenuto osećanje iznemoglosti i iscrpljenosti, no najgori efekat je u stvari činjenica da se upravo usadio ili pojačao strah od ponovnog susreta sa ovakvim iskustvom. Strah je naročito pojačan činjenicom da se ne zna ni vreme ni mesto u kojem bi se sledeći put mogli susresti. Panični napadi zaista snažno utiču na pogođene i njihovu okolinu, a mogu biti i vrlo opasni i za jedne i za druge.

       Napad može iznići na najneočekivanijem mestu gde ih ranije nikada nije bilo, bez ikakve najave. Recimo, na fakultetu ste, na ulici, vozite se automobilom. Iz nekog razloga jako je čest slučaj da se našim zemljacima ovo dešava u sredstvima javnog prevoza. Kao posledica toga javlja se strah od povratka u situaciju u kojoj se to dogodilo i započinje se krug izbegavanja. Neko napusti fakultet, neko prestane da odlazi na utakmice zbog gužve. Oni što ne napuste školovanje ili posao, obavljaju ih umanjenim kapacitetom, trošeći silne količine energije na borbu sa nepostojećim neprijateljem.

       Kao što smo rekli, napadi panike u paničnom poremećaju ne biraju ni vreme ni mesto i upravo ovde treba tražiti razloge za pojavu jednog od najčešćih satelita paničnog poremećaja agorafobije. Agorafobija, strah od otvorenog prostora, od izlaska na ulicu, od nepoznatih mesta, obolelom počne da deluje kao logično i prihvatljivo rešenje u situaciji kada sigurno mesto od napada panike gotovo da ne postoji. Pacijenti kao jedan izjavljuju da se sigurnima osećaju samo kod svoje kuće (najčešći slučaj) ili u društvu poznatih i osoba od poverenja. Jedan se pacijent zabavljao samo sa devojkama iz medicinske branše, kasnije priznajući da se samo u takvom društvu osećao relaksiranije. Osećao je da se nalazi pored osobe koja mu može pomoći u kritičnom momentu. Toliko o o šarenilu razloga za izbor partnera.

Pacijenti kao jedan izjavljuju da se sigurnima osećaju samo kod svoje kuće (najčešći slučaj) ili u društvu poznatih i osoba od poverenja.


Faktori rizika za panični poremećaj

       Teško je baš sa savršenom preciznošću utvrditi koliko je zaista ljudi koji imaju panične napade, jer mnoštvo je onih (većina) koji se nisu obratili za stručnu pomoć ili vešto skrivaju problem. Jedna grupa američkih istraživača iznela je procenu da ima oko dva miliona njihovih sunarodnika koji muče ovu muku. Ovo zvuči optimistično u odnosu na neke koji tvrde da je broj značajno veći i do šest miliona. Simptomi se prvi put jave u kasnoj adolescenciji, ali ni oni koji su navršili tridesetu nisu prebrinuli ovu brigu. Duplo je više ženskih pacijenata i većinom se stvari srede nakon dva ili tri napada tokom života i odu skupa sa izazivačem. Kada učestaju, zazvonilo je na uzbunu.

Među faktorima rizika najistaknutiji su:


Uzroci javljanja paničnog poremećaja

       Utvrđeno je da je panični poremećaj često porodična odlika i otuda pretpostavka da genetski faktori i nasleđivanje igraju značajnu ulogu. Pokazalo se da često koegzistiira sa još nekim naslednim bolestima poput bipolarnog poremećaja (manična depresija) ili bolesti zavisnosti. Opet, ovo nije pravilo. Veliki je broj i osoba koje imaju PD, bez bliskih srodnika sa sličnim problemima. Neki stručnjaci učestalo javljanje poremećaja u određenim porodicama posmatraju pre kao naučene modele ponašanja posmatranjem rđavih uzora, nego kao naslednu stvar.

       Neki stručnjaci uzroke javljanja pronalaze u prirodnoj osobini organizma da reaguje vegetativnim simptomima u zastrašujućim situacijama. Primera radi, kada je život ugrožen dešavaju se slične promene onima kao u paničnom napadu. Instinktivno se ubrzava ritam rada srca, povećava broj udisaja i organizam se priprema na izbornu situaciju: beži ili se bori. Kao pitanja za razmišljanje ostaju zašto se ovo dešava u sasvim bezazlenim i neprikladnim situacijama u kojima ne postoji objektivna opasnost i zbog čega je izbor bori se toliko ređi.

       Postoji i jedna „čista hemija hipoteza. Prema ovoj hipotezi neke disfunkcije u strukturama mozga mogu uzrokovati preteranu proizvodnju određenih hemijskih supstanci koje dalje mogu biti uzročnik fizičkih manifestacija poremećaja.

       Određeni biološki faktori, stresni životni događaji, promene u načinu života, izmene ustaljene rutine isto su potencijalni uzročnici. Opažena je upadljiva sklonost ka panici kod ljudi koji inače preuveličavaju izraženost telesnih simptoma, previše su zaokupljeni osluškivanjem i posmatranjem svog tela u stalnoj potrazi za nekim oboljenjem. Najčešći je slučaj da prvi napad zapravo izazovu neka fizička oboljenja, nagomilani stres ili neke vrste lekova, bilo prepisanih od strane lekara ili češće nepreporučenih. Ljudi koji obavljaju vrlo odgovorne poslove, rukovodioci, političari, imaju izraženu tendenciju ka oboljenju. Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD), čest kod ratnika veterana, značajno uvećava verovatnoću za javljanje paničnih napada. Ima nekih dokaza da su prolaps mitralne valvule (srčano oboljenje), hipoglikemija, poremećaji ishrane, depresija, bipolarni poremećaj i hipertireoidizam potencijalni uzročnici. Ukoliko se panični napadi javljaju tokom spavanja treba proveriti da li pacijent ima neki od mogućih problema sa disanjem tokom sna. Moguće je da se radi o apnei, pojavi skraćivanja i smanjivanja dubine udisaja tokom spavanja.

Jedan tačan, pravi uzročnik ipak ni do današnjeg datuma nije poznat nauci.

       Pretpostavka je da su određene zone u mozgu centri zbivanja u anksioznim poremećajima, pa i u paničnom poremećaju. Strah jeste emocija stvorena da se izađe na kraj sa opasnostima i da se izbegnu. On pokreće zaštitne reakcije koje se rađaju bez potrebe za svesnim promišljanjem. Otkriveno je da se centar za telesne reakcije na strah nalazi u jednoj majušnoj, a složenoj strukturi koja se nalazi duboko u mozgu i naziva amigdala. Nije sasvim jasno zašto se ove reakcije otkidaju u situacijama gde stvarna opasnost po život ne postoji. Neki stručnjaci su izneli zanimljivu pretpostavku prema kojoj se zapravo ove reakcije aktiviraju nakon skraćivanja udisaja i nekih drugih problema sa disanjem koji sprečavaju unos potrebnih količina kiseonika što u nastavku vodi aktiviranju snaga u organizmu zaduženih za spasavanje života. Mogućim uzročnikom smatra se i pojava disbalansa i smanjene produkcije hemikalije nazvane GABA A u organizmu. Smanjena proizvodnja GABA A šalje pogrešnu informaciju amigdali koja dalje uzrokuje pojavu simptoma što vodi pojavi oboljenja. Neki medikamenti koji se koriste u lečenju deluju upravo na ove mehanizme i pokazali su se vrlo uspešnima.


Kod obolelih od paničnog poremećaja otkrivena je i pojava prepulsne inhibicije. Prepulsna inhibicija je pojava gubitka normalne sposobnosti da se ne reaguje na sitne i beznačajne senzorne, motorne i kognitivne podražaje. Kao da ne postoji nikakva brana za stimuluse, pa se i najnebitnija informacija preuveličava i okida preteranu reakciju ili niz reakcija. 

Pojedini američki i britanski psiholozi u paničnom poremećaju pronalaze pogrešnu reakciju na prisustvo normalnih i uobičajenih telesnih senzacija. Znojenje dlanova, drhtavica i lupanje srca bivaju greškom rastumačeni kao znaci velike nadolazeće opasnosti po život, infarkta ili moždanog udara. Ova loša interpretacija, ovisno o tome koja je psihološka škola tumači, može da se dešava i na svesnom i na nesvesnom nivou. Terapija se tada izvodi u smeru smanjenja intenziteta reakcije na ovakve telesne signale.

Uočeno je da pušenje  značajno uvećava verovatnoću javljanja paničnog poremećaja i paničnih napada, posebno kod mlađih osoba.


       Nauka je pronašla čitavo mnoštvo dokaza da postoji snažna uzročno posledična veza između paničnog poremećaja i zloupotrebe alkohola, narkotika i, pazite sad, duvana! Uočeno je da pušenje  značajno uvećava verovatnoću javljanja paničnog poremećaja i paničnih napada, posebno kod mlađih osoba. Nije potpuno razjašnjen mehanizam kroz koji se ova veza ispoljava, ali postoji nekoliko različitih pretpostavki stručnjaka o tome. Pušenje cigareta i cigara može dovesti do paničnih napada, uzrokujući promene u funkciji disanja (skraćivanje daha, osećaj nemogućnosti da se udahne vazduh).  Opet, ove izmene u režimu disanja mogu nadalje voditi napadima panike. Zna se da su respiratorni simptomi među najistaknutijima tokom svakog napada. Oni koji su kao deca ispoljavali neke respiratorne anomalije i imali probleme sa disajnim putevima pod većim su rizikom od napada kada odrastu. Druga pretpostavka u prvi plan stavlja famozni nikotin kao potencijalnog izazivača napada panike. Nikotin (isto kao i kofein), posebno kod pušača početnika, može izazvati vrlo snažne reakcije. Ugljen monoksid koji se nalazi u duvanskom dimu pojačava osećaj smanjenja unosa kiseonika kod nekih osoba. I zaista se ponekad dešava da po prestanku pušenja cigareta prestanu i napadi panike.

Nešto manje od polovine pacijenata izveštava o tome da su napade  panike imali i pre svoje dvadesete godine. Istraživači su uočili da su simptomi i njihov intenzitet u detinjem dobu potpuno identični onima koje imaju odrasli. Komorbiditet (bolesti koje su prisutne zajedno) su potpuno iste i kod dece i odraslih. Potvrđeno je da ranije javljanje poremećaja stoji u vezi sa javljanjem pratećih bolesti kakve su opsesivno kompulsivni poremećaj i poremećaji ishrane. Deca čiji roditelji pate od agorafobije pod većim su rizikom od napada panike kasnije u životu. 

Dijagnostika paničnog poremećaja (epizodične paroksizmalne anksioznosti)

Ukoliko su prisutni odgovarajući simptomi, preduzima se evaluacija posmatranjem kompletne istorije bolesti i fizičkim pregledom. Ne postoji nekakav psihološki test koji bi bio savršeno dijagnostičko oruđe. Zbog naglašenih fizičkih ispoljavanja važno je eliminisati mogućnost postojanja nekog fizičkog oboljenja. Kada se iz opticaja izbaci mogućnost realnog fizičkog oboljenja, pristupa se proceni od strane mehaničara za ljudsku dušu psihologa. Specijalno dizajniranim intervjuisanjem pacijenta dolazi se do precizne dijagnoze. Dijagnoza se postavlja na osnovu izveštaja samog pacijenta i bliskih osoba, uvida u ličnu i porodičnu istoriju, prisustva, intenziteta i trajanja simptoma i manifestnog ponašanja pacijenta.

       Bitna i osnovna karakteristika su ponavljani učestali napadi teške anksioznosti (paničnog straha) koji nisu ograničeni na neku posebnu životnu situaciju ili sklop okolnosti, pa su iz tog razloga potpuno nepredvidivi. Kao i kod drugih anksioznih poremećaja, dominantni simptomi variraju od osobe do osobe, ali iznenadan početak palpitacija, bola u grudima, osećanja gušenja, gubljenja daha, nesvestice i osećanja nestvarnosti (depersonalizacije i derealizacije) su česti. Postoji skoro uvek i pozadinski strah od smrti, gubitka kontrole nad sobom ili situacijom i ludila. Pojedini napadi traju obično samo nekoliko minuta, mada se dešava da budu i dugotrajniji. Percepcija vremena je tada prilično različita za posmatrača i obolelog. Neki pacijenti su  izvestili da nisu imali utisak da se radilo o desetak minuta, već o čitavoj „večnosti. Njihova učestalost i tok samog poremećaja prilično se razlikuju. Osoba u nastupu paničnog napada često doživljava svojevrsnu kulminaciju straha i oštrih vegetativnih simptoma što skoro uvek dovodi do užurbanog napuštanja neprijatnog mesta ili situacije, bez obzira gde se nalazi. Ako se to javi u specifičnim situacijama kao što je autobus ili gužva (ovo gotovo uvek ide skupa), pacijent može kasnije da potpuno izbegava takve situacije. Slično tome česti i nepredvidivi nastupi panike izazivaju strah da ostane sam ili od odlaska na javna mesta gde se može izblamirati pred gomilom ljudi. Napad panike je često praćen snažnim strahom od nastupa sledećeg napada.


Str. 4

Nekoliko uputstava za dijagnostiku poremećaja

       U klasifikaciji, napad panike koji se javlja u određenoj zastrašujućoj situaciji smatra se izrazom težine fobije kojoj uvek treba dati prednost u odnosu na panični poremećaj u kontekstu dijagnostike. Panični poremećaj treba da bude glavna dijagnoza samo u odsustvu bilo koje fobije. Za konačnu dijagnozu, važno je da je bilo više teških napada vegetativne anksioznosti u okvirno uzetom periodu od oko mesec dana u prilikama gde ne postoji objektivna opasnost, bez ograničenja na poznate i predvidive situacije. U periodima između napada treba da postoji sloboda od simptoma anksioznosti ali je gotovo stalno prisutna takozvana anticipatorna (iščekujuća), anksioznost - strah od straha. Bitno je panični poremećaj razlikovati od napada panike koji se javljaju kao pratnja utvrđenog određenog fobičnog poremećaja. Napadi panike mogu biti prateći problem i u okviru depresivnog oboljenja. Ovo se naročito često dešava kod muških pacijenata. Ukoliko su istovremeno ispunjeni kriterijumi za dijagnozu depresije, panični poremećaj se ne postavlja kao glavna dijagnoza. Agorafobija može biti prateći poremećaj.

Treba isključiti svaku mogućnost da do paničnih napada dolazi iz nekog drugog razloga poput zloupotrebe nekih supstanci ili opšteg zdravstvenog stanja. Pojačano lučenje štitne žlezde isto tako može biti uzročnik.

       Panični napadi se javljaju u još nekim oboljenjima i treba biti oprezan prilikom postavljanja dijagnoze. U socijalnoj fobiji određena izbegavana socijalna situacija može biti okidač. Kod specifičnih fobija samo prisustvo izazivača straha izaziva povremene napade panike. Neko ko se plaši zmija može doživeti svu lepezu simptoma na samo jedan pogled na ljutu guju. Kod opsesivno kompulsivnog poremećaja, naročito kada je vezan za preteranu čistoću, ugledate zrno prašine na nameštaju i eto panike.


Terapija paničnog poremećaja

       Ukoliko se ne leči na vreme, panični poremećaj ima tendenciju da se dalje komplikuje i ometa obavljenje uobičajenih aktivnosti obolelog. Lečenje stavlja simptome pod kontrolu i daje dobre šanse za konačno ozdravljenje. Najbolje rezultate u praksi daju kognitivno bihejvioralna i psihodinamska terapija. Terapija lekovima isto daje solidne rezultate, a dobar broj istraživanja je potvrdio da je možda i najbolje psihoterapiju kombinovati sa medikamentoznom terapijom.

Najbolje rezultate u praksi daju kognitivno bihejvioralna i psihodinamska terapija.


Terapija antidepresivima nominalno se koriste u lečenju depresije kao pratećeg oboljenja, a imaju i antipanično dejstvo. Uzimaju se svakodnevno tokom terapije. Najčešće se koriste Paksil i Zoloft.

Terapija anksioliticima (benzodiazepinima) uzimanje lekova iz ove grupe ograničeno je na trenutke pred samo javljanje ili  tokom trajanja napada panike i na situacije koje se opažaju kao mogući provokatori. Postoje još neka ograničenja kod terapije ovim lekovima:

Iz ove grupe najčešće se prepisuju Ksanaks i Klonopin.

Lekovi iz grupe beta blokatora koriste se radi uspostavljanja normalnog srčanog ritma. Poznato je da malo i bezazleno preskakanje srca kod obolelih može da dovede do najekstremnijih paničnih reakcija i pomisli da se radi o, na primer, infarktu. S druge strane, umanjuje se verovatnoća da će tokom napada doći do preteranog ubrzanja srčanog ritma. Kada je srce na mestu, nekako se lakše podnesu ostali simptomi. Beta blokatori se ipak ne koriste često jer ne deluju na sam poremećaj već samo na jedan od simptoma, treba im dosta vremena da uspostave kontrolu nad ciljanim procesima, da prodeluju i kasnije, u zavisnosti od doze, zahtevaju da se odvikavanje izvede polako i uz velike mere opreza. Najkorišćeniji beta blokatori su Presolol i Konkor.


Saveti

       Panične napade ćete uz pomoć terapeuta, vrlo verovatno uspešno udaljiti iz svog života. Ima nekoliko valjanih saveta koje ne bi bilo loše upamtiti. Treba se pridržavati terapijskog plana i pratiti upute terapeuta. Naravno, nikad nije lako suočavanje sa svojim strahovima, ali treba biti uporan. U lečenju psiholoških poremećaja nema lakih rešenja, ništa se ne dešava za jedan dan, nema magične formule. Treba biti istrajan i strpljiv. Nije loše upoznati i neku osobu koja pati od istih problema. Danas je to sve jednostavnije uz osnovnu informatičku pismenost. Lepo se pridružite nekoj od brojnih grupa za podršku ili foruma na internetu. Cigarete, kofein i neke šarene pilule mogu biti izazivači poremećaja ili pogoršati simptome. Nije prvi put da vam neko kaže da ih treba izbegavati. Neke od opcija za prevladavanje stresa poput relaksacionih tehnika dobar su izbor. Fizička aktivnost, vežbanje, trčanje mogu biti od vajde zahvaljujući umirujućem efektu koji imaju na organizam. Spavajte dovoljno. Višak jave dovodi do onih čudnovatih raspoloženja tokom dana koja mogu biti plodno tle za panične reakcije. Zdrava i balansirana ishrana ovo nije neophodno posebno objašnjavati.

Panične napade ćete uz pomoć terapeuta, vrlo verovatno uspešno udaljiti iz svog života. U lečenju psiholoških poremećaja nema lakih rešenja, ništa se ne dešava za jedan dan, nema magične formule. Treba biti istrajan i strpljiv. Uz odgovarajući terapijski tretman oko devedeset procenata pacijenata oseti poboljšanje stanja ili bude izlečeno.


Panični poremećaj se može uspešno tretirati raznim terapijskim metodama i osoba može nastaviti da živi srećnim i ispunjenim životom. Uz odgovarajući terapijski tretman oko devedeset procenata pacijenata oseti poboljšanje stanja ili bude izlečeno. Problem je u tome što većina ljudi koji imaju poremećaj zbog stida, predrasuda, neobaveštenosti ili nekog sasvim drugog razloga ni ne potraži preko potrebnu stručnu pomoć. Tada bolest uzima hroničan tok, nastavlja da komplikuje život i sve više preuzima kontrolu. Brojne su i teške posledice nelečenog paničnog poremećaja. Intenzitetom simptoma PD stvarno podseća na neka druga teška telesna oboljenja i često se dešava da ih osoba zameni sa njima i krene da traži pomoć na pogrešnim mestima. Ovakav pogrešan koncept može da bude vodič u ponovljene kasnije napade. Primećeno je da je stopa samoubistava kod ovih pacijenata veća nego u ostatku populacije. Oko dvadeset procenata smrtnih slučajeva uzrokovanih paničnim poremećajem otpada na suicid. Povećan je i rizik od letalnog ishoda od kardiovaskularnih oboljenja, posebno među muškarcima.

Izbegavanje osoba može potpuno prekinuti sa nekim uobičajenim aktivnostima, smatrajući ih krivcima za svoje stanje- ovako se dešava da neki napuste posao, školu i svako normalno funkcionisanje postane nemoguće.

Agorafobija stalno se strahuje od mogućnosti da se bude na javnom mestu i baš tu doživi napad panike. Strahuje se da će izlaz iz situacije biti nemoguć ili da će se obrukati bekstvom iz situacije. Skoro svi oboleli tvrde da su najsnažnije napade doživljavali u situacijama iz kojih je brz izlaz bio nemoguć, na primer na krstarenju brodom, tokom letenja avionom ili u situaciji kada su bili veoma daleko od sigurnog mesta (svoje kuće).

Anticipatorna anksioznost, iščekujući strah silno vreme se provodi u strahu i napetom iščekivanju novog napada panike. U glavi se razrađuje uvek onaj najgori scenario.

Još uvek nije poznato na koji način se javljanje paničnog poremećaja može preduprediti, nema poznatog metoda prevencije. Postoji nekoliko stvari koje mogu biti od pomoći da se umanji stres ili intenzitet simptoma. Dobra je ideja da se smanji konzumiranje proizvoda koji u sebu sadrže visok procenat kofeina. Uvek se valja konsultovati sa lekarom ili farmaceutom pre nego što se počne sa korišćenjem nekog leka ili pomoćnog lekovitog preparata. Ima dosta lekova koji mogu izazvati ovakve neželjene reakcije.


Izbor je vaš: hoćete li živeti ili umirati od straha svakog dana?


Autor teksta

Predrag Đorđević