Str 2


Lečenje postraumatskog stresnog poremećaja

Postraumatski stresni poremećaj je teško životno iskustvo za svakoga. Da bi osoba izašla iz njega, važno je da njeno okruženje pokaže razumevanja i pruži neophodnu podršku.

Ljudi koji su prošli ovo iskustvo navode da im je i samo prisustvo drugih ljudi, i vera u njihovu lojalnost pomogla u situacijama kada je sve delovalo bezizlazno.




Veliki problem kod postraumatskog stresnog poremećaja je nemogućnost uspostavljanja i održavanja komunikacije sa ljudima. Socijalna podrška je uvek jedan od najvažnijih faktora na putu ka ponovnom uspostavljanju zdravog normalnog života i odnosa sa svetom. Međutim, neke osobine samog ovog poremećaja otežavaju odnose sa bliskim ljudima, i često  ih čine da izgledaju besmisleni.

Na prvom mestu, zbog emocionalne otupelosti (nesposobnosti za ljubav) koja je pratilac gotovo svih psihičkih kriza, dolazi do toga da prijateljima izgleda da su suvišni u životu osobe koja ima postraumatski stresni pormećaj. Ona često ne zna kako da reaguje na pažnju, fizičku bliskost ili očigledno izražavanje pozitivnih emocija i podrške svojih prijatelja. Zahvaljujući njihovom ranijem iskustvu, pre traume, kada su u takvim situacijama pokazivanja ljubavi uživali i osećali podjednako tople emocija prema bliskim osobama, oni znaju da nije u redu to što sada ne osećaju ništa, izuzev straha, anksioznosti i spremnosti da zauzmu odbrambenu poziciju. Zbog toga, može se javiti sumnja u svoje kapacitete, osećanja nesigurnosti , usamljenosti ili krivice.

Niska tolerancija na frustraciju

Pored toga što osećaju otupelost izazvanu teškom emotivnom traumom, ljudi sa ovom vrstom poremećaja imaju izraženo nisku toleranciju na svakodnevnu frustraciju. To znači da na svaki spoljašnji događaj ili osobu koja preti da poremeti neki sled stvari na koji su oni računali sa ciljem da zadovolje svoje potrebe i, pre svega, osete se sigurno, oni reaguju neočekivano intentzivno. To je još jedan od znakova nedovoljnog kapaciteta da u sebi prorade, ili bar zadrže i najmanji deo emocija duže od nekoliko trenutaka.

Kao i uvek, kada postoje velike emotivne teškoće, intelektualno funkcionisanje je takođe ugroženo. Glavni problem je u tome što je kod osoba sa posttraumatskim poremećajem izuzetno izražen nedostatak pažnje i mogućnosti koncentracije. Njima svaki, i najmanji događaj skrene pažnju sa teme o kojoj pokušavaju da pričaju, i ponekad to izgleda kao da se manično „hvataju“ za svaku izrečenu reč. Na taj način, razgovor sa njima postaje težak, i često veoma naporan za sagovornika. Njihov misaoni tok može se vezati za nešto što su videli u svom okruženju, čuli tokom razgovora, ili nešto čega su se setili u trenutku. To često nema smisla za sagovornika, i kada on pokaže nerazmevanje delova rečenica, osoba koja ima ovaj pormećaj na to reaguje razdražljivošću i odbacivanjem. U tom trenutku, ona je gotovo potpuna sigurna da sagovornik „to njoj radi namerno“. Slično tome, ona može reagovati odbojno prema svakom nastojanju svojih prijatelja da je uvuku u neku zajedničku aktivnost, ili predlog vezan za to kako joj može biti lakše. Nesigurnost u pogledu svojih emocija i njihovo nerazumevanje, kod osoba u ovom stanju deluje na razvijanje nesigurnosti u pogledu tuđih emocija i namera.

Problemi sa prihvatanjem pomoći

Zbog svih ovih razloga, osobi sa postraumatskim stresnim poremećajem gotovo je potpuno sužena mogućnost da kroz kanal socijalne podrške dobije osećanje sigurnosti koje joj je toliko neohodno u ovom periodu. Zato osobe koje su uz nju tada, ukoliko žele da joj pomognu, moraju biti izuzetnu tolerantne u kontaktu sa njom. Glavna poruka koju osobi u ovom stanju treba odašiljati, kako u razgovoru, tako i celokupnim svojim stvaom i ponašanjem je „ ja sam tu, za sve što ti treba, i ma šta ti uradio i kako se osećao neću te napustiti“. Nekima ovaj stav može delovati kao „razmažavanje“ osobe, ali treba imati na umu da je stanje postraumatskog stresnog poremećaja ekstremna situacija, i da se iskustva iz nje ne prenose na svakodnevni život kada ono jednom prođe. Naime, obično se dešava da nakon prolaska kroz teške psihičke krize osobe imaju osećanja krivice i dužnosti da uzvrate usluga ljudima koji su sa njima prolazili kroz ovo iskustvo. Nekada su ta osećanja veoma jaka, i osoba u nemogućnosti da zadovolji tu svoju potrebu, radije napušta odnos nego što se zadržava u njemu sa stalnim sećanjem na neprijatna iskustva kroz koja je u tom odnosu prošao, a za koja oseća da ih ne može nadoknaditi nijednim svojim postupkom. Iskrenost u odnosu je tada lek  i jedini način održavanja odnosa, koji kroz to postaje još dublji i ispunjeniji.

Postraumatski stresni poremećaj i lekovi

U psihijatriji, postraumatski stresni promećaj obično nalaže primenu lekova. Oni služe pre svega kao potpora, u cilju umanjivanja tegoba kroz koje osoba prolazi. U te svrhe, koriste se različite vrste sedativa i hipnotika. Pri tome, treba imati u vidu da, ukoliko primena ovih lekova nije vremenski ograničena, može se razviti zavisnost od njih, jer osoba stiče naviku da i kada kasnije prolazi i kroz manje životne nedaće ona poseže za medikamentima koji  imaju dejstvo smanjivanja intenziteta emotivnih iskustva, i time smanjuje svoju otpornost i mogućnost suočavanja sa njima sve više.


Psihoterapija i postraumatski stresni pormećaj

Nemoguće je osobi izmeniti dosadašnji životni tok i izbaciti traumatsko iskustvo iz njega, ali ono što je moguće, i uvek treba uraditi je omogućiti osobi da na drugačiji način sagleda životno iskustvo kroz koje je prošla, upozna se sa svim njegovim stranama, i integriše ga u svoju ličnost, čineći je time celovitijom i zrelijom.

Kod postraumatskog stresnog poremećaja, psihoterapija je veoma važna, i prema izveštajima ljudi koji su kroz to iskustvo prošli, glavna stvar koja ona osobi donosi je, pored završetka jedne neprijatne životne faze, i svest i znanje o vezi koja postoji između osobe kakva je bila pre traumatskog iskustva i nakon njega, kao i o načinu na koji je to iskustvo doprinelo formiranju njene ličnosti.

Najčešći pristupi u psihoterapiji postraumatskog stresnog poremećaja su suportativne prirode. U njih spadaju:




Na kraju svega, može se reći da postraumatski stresni poremećaj predstavlja za osobu teško stanje, i tačku psihičke krize, čijim uspešnim prevazilaženjem se stvara mogućnost zdravog života i daljeg razvoja ličnosti. Zbog toga bi trebalo da svi resursi koji osobi stoje na raspolaganju, od sposobnosti introspekcije i rada na sebi, kao individualnih kapaciteta, preko podrške bliskih ljudi, pa do psihoterapije, budu dostupni osobi koja kroz njega prolazi. Životno iskustvo, ma kako teško bilo, iako sastavni deo života, samo je njegov deo, i život se mora nastaviti i nakon njega, a da bi to bilo moguće, psihička ravnoteža mora biti ponovo uspostavljena.



Bojana Đurić