Opsesivno kompulsivni poremećaj



       Odzvanja li vam danima neka glupa melodija u glavi? Iznenađuje vas jer takvu muziku čak ni ne slušate? Izbegavate li usrdno na svaki način broj 13 jer čvrsto verujete da donosi nesreću? Brišete li žustro kvake na vratima svoje sobe svaki put kada ih neko drugi dodirne? Preskačete li obavezno linije na trotoaru dok neobavezno hodate ulicom? Palite li svetlo u hodniku svoje zgrade isključivo na drugom spratu i to laktom? Snalaze li vas neželjene misli i slike koje se javljaju u vašoj glavi, bez ikakvog smisla? Progoni li vas jedna te ista neugodna misao danima, nedeljama? Ups, godinama? Bavite li se metafizičkim i filosofskim promišljanjima? Ove se slike i misli vraćaju  natrag u vašu glavu uprkos silnim naporima koje ulažete da ih oterate. Ne želite da vam se takve stvari dešavaju, jer takve misli nisu dostojne normalne osobe. Veliki se napor ulaže i da se misli i neobična ponašanja prikriju od kolega sa fakulteta, kolega sa posla, pa i vaših ukućana. Teško da bi to iko shvatio na dobar način kada biste im ispričali. Svako bi pomislio da sa vama nešto debelo nije u redu. Rekli bi da ste ludi. Ukoliko vas zaista muče ovakve besmislene misli ili se osećate snažno primorani da ovakve ili slične besmislene rituale izvodite iznova i iznova svakodnevno, možda bi trebalo da posetite neko stručno lice i posavetujete se.

       Ima dobrih vesti. Nije to samo vaša specijalnost. Ne dešava se prvi put na svetu. Mnogo je češća pojava nego što se može zamisliti. Takve stvari se dešavaju i drugima. Dešavaju se i odraslima i deci. Imaju i svoje ime: OPSESIVNO - KOMPULSIVNI POREMEĆAJ. Ako patite od ovog poremećaja može se u nekoj kasnijoj životnoj etapi dogoditi da vam ritualna ponašanja, besmisleni pokreti, jedna te ista misao bukvalno preuzmu kontrolu nad životom i oteraju svu lepotu iz njega. Teško se priča o tome. Čeka se da prođe. Vreme leči sve. U ovom slučaju to i nije baš dobra ideja. Poremećaj vrlo lako može dobiti hroničan tok. Najčešće tako i bude. Tretman pod nadzorom stručnjaka stvari može vratiti pod kontrolu i na svojevrstan način dodati vašem životu nekoliko meseci ili čak godina pride. Kako? Izračunajte koliko vam vremena dnevno oduzmu pokušaji da se oteraju neprijatne, neželjene misli, vraćanje uz stepenište da proverite jeste li isključili ringlu na šporetu ili pranje ruku… I nemojte da vas je sramota da o tome pričate.


„Što se bore misli moje“….


Opsesivno kompulsivni poremećaj - Obsessive-compulsive disorder (OCD) je psihijatrijska dijagnoza koja opisuje poremećaj koji najčešće karakterišu opsesivne, prisilne, stresne, intruzivne (nametljive) misli i kompulsivne, prisilne radnje (zadaci ili rituali) koji se izvode u pokušaju da se neutrališe određena opsesija. Recimo, misao da će se nešto rđavo desiti ukoliko ne pritisnete prekidač za svetlo osam puta pre nego što napustite kuću ili ukoliko ne izvedete neki zadatak u svojoj glavi, neku samo vama znanu mantru. Nametnute misli, impulsi, reči i radnje za cilj imaju smanjenje strepnje i napetosti. Izvršenje radnje ili izgovaranje nekih reči donosi privremeno rasterećenje od napetosti koja se uskoro ponovo javlja i zahteva ponavljanje čitavog postupka. I tako u krug... Opsesivno kompulsivni poremećaj se razlikuje od nekih drugih vrsta uznemirenosti, praćenih tenzijom i stresom, a koje svakog čekaju ovde ili onde u nekom trenutku u životu. Svakom nekad naiđu neprijatne misli koje se mogu zadržati i po nekoliko dana ili nedelja, no životni vek ovakvih misli je ipak kratak i one vremenom izblede i potpuno nestanu. Ljudima sa OCD- om takve misli ostaju u gostima mnogo duže i stavljaju ih na silne muke, jer se osećaju kao da su u stalnoj borbi sa njima. Fraza opsesivno-kompulsivno se u engleskom jeziku često koristi da na karikaturalan način opiše osobu koja je zanesena jednim određenim problemom, potpuno posvećena do perfekcionizma ili fiksirana na nešto ili nekoga. Iako su ovakvi znaci najčešće prisutni kod opsesivno-kompulsivnog poremećaja, nije obavezno da je odmah reč baš o tome. Psihologija dozvoljava i mogućnost da se radi o analno fiksiranom karakteru, nekom poremećaju ličnosti ili kakvom drugom stanju. Dopušteno je i da reč bude o sasvim normalnoj osobi. Postoje razlike između perfekcionizma i OCD-a. Nije potpuno strašna stvar ako volite da vam je pod u kući uglancan do vrhunskog sjaja ili odeća u ormaru složena po boji. Nije obavezno reč o poremećaju. Kao i uvek kada je reč o mentalnim poremećajima, razlika između normalnog  i onog drugog nije kvalitativna, već kvantitativna. Reč je, naprosto o meri u kojoj se poremećaj ispoljava.

Nekada je vladalo mišljenje da je reč o vrlo retkom stanju, ali je psihologiji sada vrlo dobro poznata činjenica da je to jedno od najčešćih mentalnih oboljenja koje pogađa oko dva procenta populacije (da budemo precizniji 2,3%). Prema izveštajima američkog Nacionalnog Instituta za mentalno zdravlje oko dva miliona (prema drugim izvorima tri miliona) Amerikanaca pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja.

Opsesivnokompulsivni poremećaj jednako se često javlja i kod muškaraca i kod žena i vrlo često se nalaze izražene perfekcionističke osobine u ličnosti ovih pacijenata. Početak je obično u detinjstvu, negde oko desete godine ili ranom odraslom dobu u srednjim dvadesetim godinama (najčešće u dvadeset prvoj godini) za oba pola. Nije sasvim neobično da se oboljenje javi i kod deteta mlađeg od pet godina, a kao krajnja granica za prvo javljanje uzima se trideset peta godina (iznimno retko se dešava nakon toga). Prvo javljanje poremećaja kod muških pacijenata je uočeno na nešto mlađem prosečnom uzrastu nego kod žena. Osnovne odlike opsesivnih pojava su prisila, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma. Zavisno od uzrasta razlikuju se i načini kojima se osoba bori protiv nametnutog. Deca na mlađim uzrastima nisu svesna besmislenosti prisilnih simptoma kojima se brane od strepnje. Nešto starija deca svesna su toga i bore se, pokazuju otpor. Adolescenti preduzimaju i izvesne protivmere kako bi se odbranili, dok odrasle osobe počinju da izbegavaju situacije koje bi mogle izazvati prisilnu radnju ili misao. Ovo dalje vodi umanjenju radnog funkcionisanja, kretanja i opštenja sa drugima. Javljaju se osećanja stida, krivice i neprilagođenosti što ume da odvede otuđenju od čitavog sveta zbog svoje neobičnosti.

Tok je varijabilan i više sklon da bude hroničan ako nema značajno izraženih depresivnih simptoma. U nekim istraživanjima američkih psihologa otkriveno je da se poremećaj češće javlja kod dela populacije sa nižim nivoom obrazovanja. Ovakve podatke ipak treba prihvatati uslovno i, nažalost, malo je verovatno da ćete se brzo i lako izlečiti brzim sticanjem diplome na nekom, recimo, privatnom fakultetu u Srbiji.

Osnovne odlike opsesivnih pojava su prisila, borba protiv nametnutih misli i radnji i svest o nelogičnosti i besmislenosti simptoma. Karakteristične su opsesivne, prisilne, stresne, intruzivne (nametljive) misli i kompulsivne, prisilne radnje (zadaci ili rituali) koji se izvode u pokušaju da se neutrališe određena opsesija.

Opsesivne misli i radnje za cilj imaju smanjenje strepnje i napetosti. Izvršenje radnje ili izgovaranje nekih reči donosi privremeno rasterećenje od napetosti koja se uskoro ponovo javlja i zahteva ponavljanje čitavog postupka.


Problemi u životu koje pravi O.C.D.

       Problem sa odraslim osobama je što vrlo nerado pričaju o svom neobičnom stanju, a deci naprosto nije jasno da nešto zapravo nije u redu. Izvesno je da životi i odraslih i dece mogu biti okrutno izmenjeni OCD-om. Deca mogu početi da imaju ozbiljnih problema u školi, a odrasli mogu zapasti u teškoće u profesionalnoj sferi. Malo koji šef ima razumevanja za stalno kašnjenje na posao jer nije dovoljno samo deset puta proveriti je li isključena pegla. Emotivne veze isto tako često bivaju ugrožene. Malo je devojaka koje vole da neko praska na njih zato što su pomerile porculansku figuricu malko udesno.

Opsesivno-kompulsivni poremećaj podrazumeva i opsesiju i kompulsiju (prinudu). Simptomi mogu biti vrlo neugodni i veliki potrošači vremena. Nekome ko smatra da su mu ruke prljave ili kontaminirane bakterijama (opsesivna misao), prečesto pranje može oduzeti puno sati tokom dana (kompulsivno ponašanje).


Str. 2-3

Postavljanje dijagnoze

       Da bi nekoj osobi bila postavljena dijagnoza opsesivno - kompulsivnog poremećaja, mora u određenom vremenskom periodu (dve nedelje ili duže) imati ili „punu glavu“ opsesivnih misli ili kompulsivne rituale ili pak „mešano” i jedno i drugo. Osnovna karakteristika opsesivno - kompulsivnog poremećaja su opsesivne misli koje se povazdan nanovo vraćaju i prinudne radnje koje se „moraju izvesti“. Opsesivne misli su ideje, slike ili impulsi koji se uvek na stereotipan način stalno vraćaju u svest osobe i deluje kao da moraju da budu tu, kao da stižu same od sebe. One su gotovo uvek uznemiravajuće, naporne za svog vlasnika zato što im je sadržaj nasilan ili opscen ili prosto zato što se doživljavaju kao besmislene i osoba obično bezuspešno pokušava da im se odupre. Pokušava da ih otera, da misli o nečemu drugom. Ovakve misli se, ipak, prepoznaju kao svoje „rođene“, mada su naizgled nevoljne i često izazivaju odbojnost, odvratnost i čuđenje svog sopstvenika. Otkud meni takve misli? Gubim li ja to razum? Kako da se toga oslobodim? Kako da ne učinim nešto neprimereno?

Da bi nekoj osobi bila postavljena dijagnoza opsesivno - kompulsivnog poremećaja, mora u određenom vremenskom periodu (dve nedelje ili duže) imati ili „punu glavu“ opsesivnih misli ili kompulsivne rituale ili pak „mešano” i jedno i drugo


       Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika. Ovo zbog sasvim iracionalne ideje da će se nešto jako rđavo dogoditi ako se „posao“ ne dovrši kako treba. Misli i delanje u OCD-u mogu postati vrlo uznemirujući i pravi žderači vremena, što često jako negativno utiče na porodični život i radno funkcionisanje.  Ovim se putem lako može krenuti i ka depresiji.

       Kompulsivne radnje  i rituali su stereotipna ponašanja koja se stalno ponavljaju. Takva ponašanja sama po sebi uopšte nisu prijatna niti dovode do izvršavanja bilo kakvih iole korisnih dnevnih zadataka. Osoba na njih često gleda kao na nešto što sprečava objektivno neprijatne događaje, koji bi mogli naneti štetu njoj ili kojima bi ona mogla naštetiti drugima iz svoje okoline. Obično, ali ne uvek, ovo se ponašanje prepoznaje od pacijenta kao glupo i bez efekta, pa se čine ponovljeni pokušaji da se pruži otpor. Kod dugotrajnih slučajeva, kada je neko već dovoljno izmučen, ovi otpori mogu biti sasvim minimalni. Vegetativni simptomi uznemirenosti su obično prisutni, ali mučno osećanje unutrašnje psihičke tenzije bez očiglednog vegetativnog razdraženja isto tako je često. Postoji tesna veza između opsesivnih simptoma, naročito opsesivnih misli i depresije. Pacijenti sa opsesivno kompulsivnim poremećajem često imaju depresivne simptome, a oni koji pate od rekurentnog depresivnog oboljenja mogu da razviju opsesivne misli tokom epizoda depresije. I u jednom i drugom slučaju pojačanje težine depresivnih simptoma praćeno je promenama težine opsesivnih simptoma.

Ukoliko je onemogućeno kompletno izvođenje nekog obaveznog rituala, obično se oseća snažna neprijatnost, uznemirenost ili panika.


       Dijagnostika OCD-a je vrlo nezgodan posao za dijagnostičare, jer oni koji ga imaju uglavnom nerado pričaju o svojim simptomima, strahujući od toga šta će drugi pomisliti o njima. Problematika je i u tome što simptomi nisu uvek dostupni oku posmatrača. Ovo naročito važi za opsesivne misli, mada se i neka prisilna ponašanja mogu vrlo vešto prikrivati i godinama. Prilično je komplikovan posao dolaženje do valjanih informacija od osobe koja dugo živi s tim  i do sada je ulagala ogroman napor da niko ne primeti, da niko ne sazna kakve joj se misli roje po glavi ili kakve čudnovate pokrete treba da izvede tokom dana „da bi sve bilo u redu”, „da se ništa loše ne bi dogodilo”.

Za konačnu dijagnozu, opsesivni simptomi ili kompulsivne radnje ili oboje moraju biti prisutni najmanje oko dve nedelje i moraju biti izvor patnje, neprijatnosti, stresa ili ometati dnevne i radne aktivnosti, personalne veze i uobičajene društvene aktivnosti. Simptomi oduzimaju više od jednog sata u toku dana.

Opsesivni simptomi treba da imaju sledeće karakteristike:

Ako sumnjate da patite od OCD-a, posetite stručno lice da biste što pre dobili ili eliminisali dijagnozu. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja i ovde važi pravilo da se bolji rezultati u terapiji postižu ukoliko se sa njom što pre počne.


Diferencijalna dijagnoza

       Diferencijalna dijagnoza između opsesivnokompulsivnog i depresivnog poremećaja može biti izrazito teška zbog toga što se simptomi oba tipa često javljaju zajedno. U akutnoj epizodi poremećaja prednost u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji se simptomi prvo razvijaju; kada su prisutni i jedan i drugi, a ni jedni ne dominiraju, najčešće se uzima da je depresija primarna. Kod hroničniih poremećaja, prioritet u dijagnozi treba dati onom poremećaju čiji simptomi najčešće perzistiraju u odsustvu drugih. Povremeni nastupi panike ili blagi simptomi fobije ne negiraju dijagnozu. Međutim opsesivne simptome koji se razvijaju u prisustvu shizofrenije, Turetovog sindroma, ili organskog mentalnog poremećaja, treba posmatrati kao deo ovih oboljenja. Ljudima sa OCD-om događa se da dobiju dijagnozu nekog drugog oboljenja ili stanja kakvi su: anoreksija, bulimija, Turetov sindrom, trihotilomanija (čupkanje dlaka i kose), opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti ili Aspergerov sindrom, Mada opsesivne misli i kompulsivne radnje često postoje zajedno, korisno je utvrditi šta predominira kod određenog pacijenta zato što reagovanje na terapiju može biti različito.


Pretežno opsesivne misli ili ruminacije

       Opsesije su ideje, slike i impulsi koje prolaze kroz um i iznova se usrdno vraćaju.  Osoba sa OCD-om ne želi ovakve misli „u svojoj glavi”, jer ih smatra uznemirujućim i napornim i bez mogućnosti da ih kontroliše. Ponekad se ove opsesije pojavljuju samo s vremena na vreme i, recimo, srednje su neugodne i dosadne, a u drugim slučajevima javljaju se svakodnevno kroz dug vremenski period i mogu biti izrazito neprijatnog sadržaja.

       Mogu se javljati u obliku ideja, mentalnih slika ili impulsa za određenom radnjom. Vrlo su različitog sadržaja, ali su doživljene kao potpuno nepoželjne, kao da dolaze niotkuda i gotovo uvek su veoma neprijatne za svog sopstvenika. Takve misli prate snažna osećanja neprijatnosti, nelagode i stresa. Ovde, naravno, ne pričamo o nekim svakodnevnim mislima ili nekakvoj preteranoj zabrinutosti za neke svakodnevne životne probleme. Žena može, primera radi, biti mučena strahom da eventualno neće odoleti impulsu da ubije svoje dete koje voli  ili opscenim, pogrdnim i umu stranim kvalitetom mentalne slike koja se ponavlja. Ponekad su ideje beskorisne, a tu spadaju i beskrajna i kvazifilosofska razmišljanja o nedostupnim stvarima, nerešivim zagonetkama. Svakako da se ovakve misli pokušavaju neutralisati ili „potirati” nekim drugim mislima ili akcijama. Ovo razmišljanje koje ne donosi odluku o alternativama je važan element mnogih drugih opsesivnih ruminacija i često je udruženo sa nesposobnošću odlučivanja kada su u pitanju trivijalne, ali neophodne odluke u svakodnevnom životu. Osoba je svesna da su opsesivne misli, impulsi ili slike proizvod njenog uma i da nemaju apsolutno nikakvu potporu u realnosti.

Razmišljanje koje ne donosi odluku o alternativama je važan element mnogih drugih opsesivnih ruminacija i često je udruženo sa nesposobnošću odlučivanja kada su u pitanju trivijalne, ali neophodne odluke u svakodnevnom životu.


Veza između opsesivnih ruminacija i depresije je naročito bliska; Dijagnoza Opsesivno kompulsivnog poremećaja se pretpostavlja samo ako ruminacije nastaju, ili traju u odsustvu depresivnog sindroma.

Tipične opsesivne misli:

Najčešći simptomi opsesivnih misli:


Pretežno kompulsivne radnje, opsesivni rituali

       Kompulsivne radnje su ponavljana ponašanja ili mentalni akti za koje osoba doživljava kao da je u obavezi da ih izvodi udovoljavajući na taj način svojoj opsesiji. Takve radnje se uglavnom izvode prema nekim sopstvenim striktno utvrđenim zakonitostima i pravilima. Kompulsivne radnje se izvode da bi se sprečila neka neugodna, preteća situacija ili događaj; u svakom slučaju ova ponašanja ili mentalni akti nisu suštinski povezani sa situacijom, neprikladni su ili preterani. Tokom trajanja poremećaja, individua shvata da su njene opsesije ili kompulsije nerazumni ili preterani. Kod onih pacijenata kod kojih je poremećaj više uzeo maha može biti slučaj da im za izvođenje potpunog repertoara kompulsivnih akata treba i nekoliko časova tokom dana. Poznajući određene situacije ili mesta koja mogu biti okidač takvom ponašanju, usrdno ih, poput fobičara, izbegavaju. Jasno je da je u ovakvim slučajevima kvalitet života značajno narušen. Teško je biti produktivan i uspešan u neophodnim dnevnim aktivnostima ukoliko par sati morate da utrošite na izvođenje nekog potpuno besmislenog i nepotrebnog akta. Većina kompulsivnih radnji povezana je sa čišćenjem (naročito pranjem ruku), učestalim proveravanjem da bi se osiguralo da se ne dozvoli razvoj potencijalno opasne situacije, ili narušavanje reda i urednosti. Ispod manifestnog ponašanja je strah obično od opasnosti okrenute ka samoj osobi ili je uslovljena njome, a ritualne radnje su neefikasni ili simbolični pokušaji da se otkloni opasnost. Kompulsivne radnje mogu oduzimati mnogo sati svakodnevno i ponekad su povezane sa neodlučnošću i sporošću. Uopšteno uzevši, podjednako se često javljaju i kod muškaraca i kod žena, ali su rituali pranja ruku češći kod žena, a usporenost bez ponavljanja kod muškaraca. Kompulsivne ritualne radnje su manje tesno povezane sa depresijom nego opsesivne misli i manje su podložne bihejvioralnoj terapiji. Teže se leče.


Najčešći oblici kompulsivnih radnji:

Simptomi OCD-a koji uključuju kompulsivne radnje:

Fizički simptomi


Neki od fizičkih simptoma OCD-a vrlo su nalik onima u paničnom napadu: preznojavanje, preskakanje srca, vrtoglavica, skraćivanje daha i drhtavica. Socijalna fobija i panični poremećaj češće se sreću kod opsesivno-kompulsivnih osoba.

Dobro, da niko ne bi stekao predstavu o tome da se šarenilo simptoma ovde završava pomenućemo neke ekstremnije slučajeve: proganjajuća misao o nepostojanju realnosti, ideja da se živi u stripu, knjizi, da se poseduje moć čitanja misli drugih ljudi, da su zaposednuti Đavolom ili da mogu uzimati duše drugih ljudi  i mnogi drugi.


Mešoviti oblik - opsesivne misli i radnje

Najveći broj opsesivno kompulsivnih pacijenata ima elemente i opsesivnog mišljenja i kompulsivnog ponašanja. Ova kategorija se koristi ako su oba poremećaja podjednako izražena, što je i najčešće ali je korisno specifikovati samo jednu, ako je jasno izražena, jer misli i radnje mogu reagovati različito na različite terapijske metode.


Uzroci nastanka poremećaja

Još uvek se ne zna se šta je uzrok nastanka opsesivno - kompulsivnog poremećaja, mada ima dosta teorija o tome i smatra se da nastaje kao rezultat kombinovanja nekoliko faktora. Glavna tačka spora na temu opsesivno - kompulsivnog poremećaja među stručnjacima nalazi se u pitanju je li reč o psihološkom ili neurološkom poremećaju.


Str. 4

Faktori rizika


Prevencija

       Nije poznat način kojim bi se predupredilo pojavljivanje OCD-a, pošto mu nije utvrđen ni tačan uzročnik. Najbolja ideja je da se sa tretmanom počne na vreme (što je pre moguće) kako se stvari ne bi pogoršale.

Terapija

       U mračnom srednjem veku veoma je bilo rasprostranjeno uverenje da je ljude koje opsedaju grešne ili zle misli zaposeo sam Đavo. Terapija je, shodno tome, bila uglavnom usmerena na egzorcizam (isterivanje đavola). Ovaj metod je korišćen vekovima iako nije davao bogzna kakve rezultate vredne pažnje, osim što je možda sprečavao bilo koga da se požali da uopšte ima kakav problem u ovom smislu. Današnje terapijske metode su znatno naprednije i daju kudikamo bolje rezultate.

       Osobe koje pate od OCD-a često imaju još poneku muku poput fobija (strah od pasa, letenja), panične napade, depresiju, poremećaje ishrane, hiperaktivni deficit pažnje (ADHD) ili disleksiju (nemogućnost čitanja). Istovremeno pojavljivanje dva ili više poremećaja dodatno komplikuje dijagnostiku i terapiju, pa je nužno da  osoba izvesti terapeuta o svim simptomima ma koliko to bilo neprijatno po nju.


Dobre rezultate daju psihodinamska (psihoanalitička) i kognitivno bihejvioralna terapija.

       U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, pacijenti se ohrabruju da se suoče sa situacijama koje izazivaju javljanje prisile i uznemirenosti. Tada se preporučuje da pokušajju da prevaziđu tenziju bez izvođenja rituala koe uobičajeno koriste da izađu na kraj sa nelagodom. Na primer, ukoliko je neko opsednut infekcijom bakterijama sa ruku, preporučuje mu se poseta javnom WC-u i izlazak odande uz samo jedno pranje ruku. Za korišćenje ovog metoda potrebno je da pacijent bude sposoban da podnese visok nivo napetosti i uznemirenosti koji proističe iz ovakvog iskustva.

Medikamentozna terapija

       Terapija lekovima uglavnom je usmerena na preparate koji regulišu nivo serotonina u mozgu, kakvi su Seroksat, Paksil, Ksetanor, Paromerk, Reksetin, Zoloft, Stimuloton, Prozak, Bioksetin, Leksapro i Luvoks i triciklične antidepresive (Anafranil). U slučajevima kada terapija lekovima iz samo jedne grupe ne daje dobre rezultate i prisila se ponavlja, pokušava se sa kombinacijom različitih preparata. U poslednje vreme sve je više govora o niskoj efikasnosti medikamenata, sporom dolaženju do znakova poboljšanja i neugodnim pratećim efektima: suva usta, mučnina, pospanost i seksualna nemoć.

       Serotonergički antidepresivi daju određene pozitivne rezultate, ali se na njih neobično dugo čeka - i do nekoliko meseci. U terapiji OCD-a u iznimnim slučajevima koriste se i neki antipsihotoci, ali njihova upotreba i doziranje moraju biti pod rigoroznom kontrolom stručnjaka i uz velike mere opreza, jer je uočeno da niske doze mogu doprineti poboljšanju stanja, dok se nakon korišćenja većih doza može dogoditi da dođe do drastičnog uvećanja simptoma i pogoršanja opšteg stanja. Neke skorašnje studije izvedene na Univerzitetu Arizona pokazale su da dobre rezultate u terapiji daju i neki opijati, ali se mogućnosti primene i mehanizmi njihovog delovanja još izučavaju.

Nekada široko primenjivana, terapija sedativima nije davala najsjajnije rezultate i sada se uglavnom izbegava, između ostalog i zbog opasnosti od stvaranja zavisnosti. Tako se dešava da se od jednog problema naprave dva.

Preporuka je da se psihoterapija i terapija medikamentima kombinuju. Ovako se postižu najbolji rezultati.

Transkranijalna magnetna stimulacija

Ova metoda je još uvek u eksperimentalnoj fazi, ali je već dala solidne rezultate. Magnetnim impulsima se tretira određena zona u mozgu što vodi umanjenju osnovnih simptoma OCD-a.


Kvalitet života bi mogao drastično da vam opadne ukoliko stanje u kome se nalazite počne da diktira izgled i raspored većeg dela vašeg dana. Postajete progutani od strane uvrnutih i nepotrebnih rituala. Shvatate da su vam opsesivne misli i prisilna ponašanja nepotrebni i besmisleni.

Ukoliko vas opsesije i kompulsije ometaju u normalnom životu, potražite pomoć stručnjaka. Uobičajeno je da se ljudi sa OCD-om srame zbog svog „čudnovatog“ stanja. No, znajte, čak i u slučaju da su vam se ovakvi rituali i misli duboko usadili i postali deo svakodnevice, iskusan terapeut i dobro balansirana terapija im mogu počupati korenje i zauvek vas osloboditi.

Dobre rezultate u tretmanu O.C.D. A daju psihodinamska (psihoanalitička) i kognitivno bihejvioralna terapija.


Autor teksta

Predrag Đorđević