Opsesivno-kompulsivni poremećaj

Piše Renata Senić, diplomirani psiholog i psihološki savetnik

www.psihoterapijsketeme.rs

 

Određenje: Opsesivno (Opsessio) reč latinskog porekla znači obuzetost nečim. Kompulzija (compulsio), takođe reč latinskog porekla znači primoravanje, odnosno prinuda da uradimo nešto.

Nametnute misli, reči i radnje, iako prividno besmislene, imaju cilj da smanje napetost i strepnju na taj način što se popušta pred nečim što je zabranjeno, poriče zabranjeno ili čuva od zabranjenog ili pak, osoba nastoji da kazni sebe što se takvim težnjama i ritualima prepustila. Kako navodi Kameron “Obavljanje radnji ili izgovaranje reči donosi izvesno i privremeno rasterećenje, ali se tenzija ubrzo ponova javlja i nameće ponavljanje radnje i reči”. Odnosno, pojedinci s OKP simptomatologijom najčešće svoje smetnje i opisuju kao nametnute, kao nešto čega ne mogu da se oslobode i kada pokušaju da im se suprotstave, doživljavaju visok nivo tenzije, koji ponekada ide i do opšte agitiranosti. Oni su nezadovoljni prislinim slikama i radnjama koje “moraju” da obave, smatraju da ih takva ponašanja drastično sputavaju u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, osećaju se nemoćno i isfrustrirano povodom misli i radnji koje obavljaju, ali često kažu da se osećaju i nemoćno da bilo šta po pitanju toga urade.

Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP) je poremećaj ličnosti koji karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja (mada ne moraju biti), neprihvatljive su i  neobšašnjive osobi koja ih doživljava. To su radnje koje veoma ometaju svakodnevicu osobe, jer predstavljaju nešto čega ona želi da se oslobodi po svaku cenu, ali ne zna kako. Kada upitamo za razloge nastakna tih misli i radnji, u najboljem slučaju ćemo dobiti odgovor da osoba nema predstavu zašto ih ima. Ponekada će znati da kaže iz kog vremena datiraju, i ponekada će se reći da su se tokom godina usložnjavale. Nije retko da se osobe koje pate od OKP obrate za pomoć tek posle više godina mučenja s ovim smetnjama. Do danas nije baš najjasnije iz kojih razloga uglavnom dugo čekaju pre nego što potraže pomoć, ali se pretpostavlja da je u pitanju  nada da će problem proći, kao i stid povodom problema. Osobe “napadnute” opsesivnim mislima često razvijaju kompulsivne radnje kojima bi se odbranile od pomenutih opsesija. Te radnje su vid zaštite, ali prerastaju u nešto što automatski sledi opsesivnu misao. Ukoliko pokušamo da pojedinca prisilimo da ne izvrši kompulsivnu radnju, u opasnosti smo da mu se ozbiljno zamerimo i da ga “izazovemo” na frenetično, “ludo” ili agresivno ponašanje. Iako je je pojedinac svestan  apsurdnosti svojih rituala, razvija takav odnos prema njima kao da ga oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po njega samog ili njegovu okolinu. Često kažu da ako se ne prepuste svojim kompulzijama, veruju da će se nešto strašno desiti njihovim bližnjima, ili da će to biti veoma opasno po njihovo zdravlje.

Učestalost: Prema M. Ruter, oko 1 % psihijatrijski lečene dece i omladine ispoljava opsesivno-kompulsive simptome patološkog značaja. Do pre samo nekoliko decenija, OKP se smatrao izuzetno retkim problemom, smatralo se da se javlja ređe od drugih psihopatoloških entiteta. Međutim, danas se smatra da je prevalencija OKP-a do 2.5% u ukupnoj populaciji. Kada bismo sumirali šta kažu različita istraživanja po pitanju učestalosti OKP-a, dobili bismo cifre koje se kreću od 1-4% u ukupnoj populaciji. Takođe, neki istraživači smataju da je ova simptomatologija zastupljenija kod pripadnica ženskog pola, međutim, ne postoji jednoglasno slaganje s ovom pretpostavkom.

Način ispoljavanja:  U ranom detinjstvu, približno oko treće godine života se spontano u dečijem razvoju javljaju različiti obredi i rituali, posebno oni vezani za uspavljivanje. Uspavljivanje za dete ima značenje privremenog odvajanja od majke. Budući da je dete malo i poprilično zavisno od majke i njenog prisustva u tom životnom periodu, ono spontano traži rituale koji bi ga umirili. Dakle, u pozadini ovih rituala leži strah od odvajanja i/ili strah od smrti.  Preternao nestrpljivi, plašljivi roditelji (pa i buduće bitne figure u dečjem razvoju) mogu da nameću jaka i kruta ograničenja detetu (što verovatno potiče iz njihove težnje ka savršenstvu). Budući da neki roditelji i sami uživaju u obredima pred uspavljivanje (pričanje priča, maženje deteta, pevanje pesmica), iz tih razloga mogu (uglavnom iz najboljih namera) vezati dete za za ovaj način ponašanja i učvrstiti ili usloviti prisilne radnje. Ukoliko se u ovom ranom periodu rituali uspostave kao funkcionalno sredstvo odbrane od neprijatnosti, straha od odvajanja ili napuštanja ili smrti, ne čudi da sa usložnjavanjem zahteva koje život nosi, naučeno ponašanje nastavlja da perzistira. Kako se život usložnjava i pojedinac sazreva, njegove kompulzije mogu pratiti trend razvoja i ustaliti se kao čvrsti obrasci izbegavanja neprilika, strepnje, negativnih osećanja, poljuljane slike o sebi i slično. Ti obrasci i rituali obično idu “ruku pod ruku” sa željom za savršenstvom i sumnjom da je savršenstvo moguće dostići.

Uzroci: Mnogi autori smatraju da nasleđe igra izvesnu ulogu u stvaranju OKP smetnji, te da je OKP sastavni deo psihoza shizofrenog kruga ili bipolarno-afektivnih stanja. Takođe je nađena povezanost između OKP-a i Encefalitisa – koji oštećuje oblasti za mišljenje i pokrete, dovodi do tikova, naročito Turetovog oblika i epilepsije. Dakle, ne bi bilo loše sprovesti detaljan specijalstički pregled prilikom utvrđivanja razloga iz kojih neko pati od OKP smetnji. Danas se to u većini ustanova za mentalno zdravlje i radi. Međutim, stručnjaci psihodinamske orijentacije, kako navode Kameron, Matić, Sperling i dr.,  smatraju da su prisilni odgovori posledica činilaca koji deluju u okviru porodične sredine i date kulture. Dakle, prevasodno se bave psihološkim faktorima i, uglavnom, smatraju da se OKP pomoću njih razumeva i interpretiranjem istih “leči”.

Prognoza – iz psihodinamskog ugla gledanja: J. Simon i S. Lebovici smatraju da se ličnost izgrađuje uporedo s javljanjem obreda, od kojih su jedni struktuirajući, a drugi odbrambeni. Prolazni obredi ne oštećuju funkcije ličnosti i ostavljaju dovoljno slobodnih delova za budući noramalan razvoj. Zavisno od težnji ka savršenstvu koje ispoljavaju roditelji, načina upravljanja nagonskim težnjama deteta, ograničenjima koja se nameću zadovoljenju nagonskih težnji, može doći do pojačavanja mehanizama odbrane (učvršćivanja prisilnih radnji). Pod nepovoljnim okolnostima, u krutoj i preterano zahtevajućuj sredini, može doći do stvaranja prisilnog karaktera s naglašeno prisilnim obeležjima - do krajnje neobičnih razmera.

Međutim, sve opsesivne misli, kompulzivne radnje ili kombinovanje opsesija i kompulzija se može posmatrati na kontinuumu. Niti su sve jednakog intenziteta, niti sve imaju ista značenja kod svakog pojedinca. Psihodinamske terapije se vode načelom razumevanja, koje je suštinski najiscrpnije načelo, jer nas vodi najranijim začecima problema i mogućnosti da ih proradimo, razumemo i razrešimo. Nisu, međutim, sva shvatanja i sve terapijske metode tako duboke, niti se sve slažu po pitanju pristupa i tretmana ovog problema. Novije metode su znatno fokusiranije i nude čak i ceo program samopomoći. Te metode se zapravo baziraju na psihoedukaciji i na jačanju ubeđenja da osoba s OKP smetnjama može i sama sebi da pomogne. Ne moramo uvek razumeti zašto se nešto desilo, da bismo znali kako da se s tim nosimo. Ukoliko simptomatologija nije jako izražena, ukoliko pojedinac sa smetnjama ovog tipa ima jaku motivaciju za promenom i podršku svojih bližnjih, bihejvioralne teorije smatraju, da i sam može izaći na kraj sa svojim poteškoćama.

Jedna od tih teorija nudi metod samopomoći u četiri osnovna koraka:

Jeffrey M. Schwartz je jedan od vodećih stručnjaka u oblasti tretmana opsesivno - kompulzivnog  poremećaja (OKP). Metoda 4 koraka je prvi put iznešena u njegovoj knjizi “Brain Lock”.

U posljednjih 20 godina bihejvioralna terapija se pokazala veoma efektivnom u tretmanu OKP-a.

Schwartzova tehnika se zove prevencija reakcije, jer uči ljude kako da spreče kompulzivnu reakciju i kako da je zamene novim, konstruktivnijim  ponašanjima.

Osnovna ideja metode je da razumevanjem suštine misli i potreba za prisilnim radnjama, osoba uči kako da izađe na kraj s njima i anksioznostima koje uzrokuju OKP. Upravljanje strahom posledično omogućava kontrolu ponašanja, odnosno kompulzija, na novi i efikasniji način.

Strategija se sastoji od 4 koraka:

1: Reimenovanje – Kritični prvi korak je učenje kako da prepoznate opsesivne misli i kompulzivne nagone u samoj njihovoj suštini. Nad ovim se valja zamisliti, kako biste stekli što bolji uvid u to koji je njihov smisao, šta one, zapravo, jesu. Najbolji saveznik u tome bi bilo takozvano „vođenje dnevnika“ odnosno svakodnevno zapisivanje tipa: «Ova misao je opsesija; ovaj nagon je kompulzivni nagon.» To predstavlja izvesni napor, ali preuzimanje odgovornosti za to šta vam se dešava je prvi korak u postizanju cilja. Cilj prvog koraka je da naučite da pravilno imenujete nametljive misli i nagone kao opsesije i kompulzije i da to radite sa samopouzdanjem. Dakle, to bi se moglo slikovito prevesti u sledeće: „ja ne mislim da su moje ruke prljave, već imam opsesiju koja kaže da su mi ruke prljave“ „Ja ne moram da ih operem, već imam kompulzivnu potrebu za pranjem ruku“. Najbitnije je da ne očekujete da će one volšebno nestati samim tim što ste ih nazvali pravim imenom. Pravo imenovanje služi vam kao prihvatanje čijenice šta opsesivne misli i kompulzivne radnje, zapravo, predstavljaju.

2: Pripisivanje stvarnom uzroku – nakon pravog imenovanja, valjalo bi shvatiti da vi niste vaše opsesivne misli, niti vaša kompulsivna ponašanja. Vaš OKP je vaš problem, problem koji vas sputava da normalno i srećno živite. OKP je vrsta lažnih poruka i prinuda, problem koji je samo deo vaše ličnosti i nikako se ne može generalizovati na vašu ličnost u celini. Cilj je da naučite da odredite  pravi uzrok  intenziteta misli i kompulzija, kako biste prepoznali da su osećanja i neprijatnosti  prouzrokovane biohemijskim debalansom u mozgu. OKP je medicinsko stanje. Unutar mozga leži struktura zvana caudate nucleus. Naučnici su proučavali tu strukturu i danas se veruje da kod OKP-a caudate nucleus ne funkcioniše dobro. Caudate nucleus je mesto za filtriranje veoma kompleksne poruke koja se stvara u prednjem delu mozga koji nam služi za mišljenje, planiranje i razumevanje. Caudate nucleus i putamen se zajedno zovu striatum i funkcionišu tako što osiguravaju suptilan prelaz s jedne radnje na drugu. Kod OKP- a vidimo problem  u tome što je suptilno, efikasno filtriranje i menjanje misli i ponašanja prekinuto kvarom u caudate nucleus-u. Kao rezultat tog kvara, prednji deo mozga biva preaktivan i troši previše energije. Verovatno iz tog razloga ljudi s OKP-om i pomišljaju da nešto “ne valja” s njima. Oni se osećaju kao da moraju da ulažu veliki napor za smenu aktivnosti, međutim pozitivna vest je da se to da popraviti. Štaviše, ljudi sami mogu uticati na popravku ovog kvara. Ovaj korak takođe neće dovesto do oslobađanja od misli i kompulzija, ali će umnogome pomoći, jer najzad shvatate u čemu je problem, a upravo ste obavešteni da taj problem možete sami sanirati.

3: Refokusiranje – u okviru ovog koraka, počinje pravi posao. U pitanju je uporno vežbanje, jer kao i u drugim bitnim aktivnostima, ni ovde “bez muke, neće biti nauke”. Mentalno vežbanje je poput fizičkog. Da biste se refokusirali, potrebno je da uradite sledeće: Sami menjajte brzine. Dakle, sami upravljajte svojim radnjama. Uz trud i obazrivost, preuzećete ulogu onoga što bi nukleus caudatus automatski trebalo da radi. Suština je u shvatanju kada treba prestati s jednom aktivnošću i početi drugu. Početak, kao i svaki drugi, je težak. Ali upornim vežbanjem prekidanja kompulzija, vi ćete vratiti automatizam normalnog smenjivanja radnji u normalni tok. Ideja refokusiranja je da radite oko svojih OKP misli i potreba tako što ćete prebacivati pažnju na nešto drugo. Za početak je dovoljno fokusirati se na nešto drugo u trajanju od nekoliko minuta. Svaka konstruktivna, prijatnja radnje dolazi u obzir. Hobiji su veoma dobri za ovu vežbu, posebno ako uključuju i fizički i mentalni angažman. Kada se misli i kompulzije pojave, pomozite sebi tako što ćete odlučno reći “Upravo doživljavam svoj OKP problem, odlučan sam da ga zamenim drugom aktivnošću”. Bitno je da se trudite da ovu drugu aktivnost produžavate. U početku ona može biti kratka, neka traje i nekoliko minuta. Međutim, potrudite se da se njome bavite u trajanju od petnaestak minuta. U svemu ovom vam može pomoći vođenje dnevnika, u kom ćete zapisivati koliko uspešno ste se odupreli radnjama, na koji vremenski period ste to učinili, kada ste omanuli i zašto. Ukoliko omanete, ne posustajte. Svi grešimo, i greške su sastavni deo života. Promena je proces u kom se mora biti uporan.

4: Reevaluacija – u prethodnim koracima ste preimenovali problem, shvatili njegove uzroke i odlučno počeli da mu se suprotstavljate. Upornost i istrajnost su od esencijalnog značaja u prethodnim koracima. Kao rezultat toga vi počinjete da vršite reevaluaciju (da na novi način ocenjujete i procenjujete sopstveni problem). Drugačije mislite o svojim opsesivnim mislima i kompulzijama. Ukoliko ste adekvatno prošli prva tri koraka, sada ste u stanju da pridajete sve manje važnosti vašim OKP potrebama.

U čemu je stvar? Osnovni princip je shvatanje šta vam se dešava i istrajnost u usvajanju novog ponašanja. Prethodno ponašanje je izvesna vrsta navike. Iako uzrokovana „greškom u mozgu“ sami je možete promeniti, tako što ćete joj se uporno suprotstavljati novim, adekvatnim ponašanjima. Svaka navika se da „razbiti“ na korake. Opisani koraci rade upravo to. Objašnjavaju kako je „navika“ nastala. Čim imate recept za pravljenje nečega, vi, zapravo dobijate recept i za dekonstrukciju („razbijanje“) iste stvari. Odlučno pridržavanje opisanih koraka iskorenjuje prethodnu naviku i stvara novu. Svakodnevno vežbanje novog ponašanja i vođenje dnevnika (koje je važno i korisno pomoćno sredstvo u usvajanju svih vidova novih ponašanja) polako, ali sigurno dovodi do automatizacije. Ono što vaš mozak nije uspeo da uradi za vas samostalno, uradiće uz vašu upornu pomoć. Bitno je shvatiti da imate moć da popravite „kvar“ i utičete na vlastiti mozak. Tačku u kojoj je on zapeo, vi ćete svesno korigovati. Iako se ništa ne dešava preko noći i, iako će vam u počecima možda biti potrebna pomoć bližnjih (možda i stručnog lica) za dosledno pridržavanje opisanih koraka, uspeh je moguć i verovatan, a dolaženje do cilja ovim putem donosi veliko zadovoljstvo osobama koje pate od prisila i kompulzija.