SUZE U PSIHOLOŠKOJ POMOĆI




       

Vrste plača


       Plač, suze, jecaj... odmah skreću pažnju, bez obzira da li se pojavljuju na pozornici, u filmu, u realnom životu ili u savetovanju i psihoterapiji. Kao da svi instinkitivno osećamo da se dešava nešto neuobičajeno i važno. Ovaj osećaj da se dešava nešto važno kada neko plače prati i osećaj neprijatnosti. Neprijatno je kada neko plače: dete na ulici, junakinja na filmu, glumac u pozorištu, naša sestra u kuhinji, klijent u savetovanju ili psihoterapiji. To što neko plače na dirljiv način, ili čak plače od sreće, ne menja  činjenicu da i takav prizor kod većine ljudi izaziva osećaj neprijatnosti.

       Postoje razne vrste plača, o tome je i knjigu napisao naš Duško Radović („O plakanju“). Znamo da postoji tiho, bezglasno, prigušeno plakanje sa grimasom na licu i nepravilnim disanjem; postoji plakanje bez grimase na licu, kada samo suze teku; postoje suze radosnice, kada se osoba smeši, pa čak i smeje dok plače; postoji i jako, glasno plakanje. Osoba može da stoji dok plače, da čuči, sedi ili leži. Plakati se može i u snu. Ljudi plaču bez razloga; plaču i iz razloga koji za druge ljude nije pravi razlog; deca ponekad plaču samo da bi nešto dobila; plače se zbog nečega što je davno bilo, zbog nečega što se nedavno desilo, zbog nečega što se sada dešava, ili što će se tek desiti. Plače se gorko, tužno, teško, a neki se i «slatko isplaču». Postoji velika i šarena lepeza ponašanja koje se naziva plakanjem.

Plakali su, i danas plaču pacijenti i klijenti gotovo u svim vrstama savetovanja i psihoterapije i u ordinacijama skoro svih psihologa, psihijatara, savetnika i psihoterapeuta. To nije sporno.


Da li je svaki plač zdrav ili koristan?


       Sporno je: Šta s tim? Da li je plač zdrav ili nezdrav? Da li plač u savetovanju i psihoterapiji treba podržavati, ohrabrivati, nepodržavati, ignorisati, obeshrabrivati ili zabranjivati. Da li je plač ključni fenomen u psihološkoj pomoći, sporedna pojava ili štetna pojava za klijenta i njegovo napredovanje u tretmanu? Koja vrsta plača je korisna, može se tolerisati, a koja vrsta plača je nekorisna ili štetna? Da li je plač samo privremno pražnjenje napetosti, bez trajnog blagotvornog dejstva, ili je čak znak dezintegracije, štetnog sloma odbrana ili štetne regresije, koja nije u službi ega? Ili je, pak, plač jasan znak da je došlo do otapanja nepotrebnih odbrana, do proboja pravog ja, do vraćanja osećajnosti kod klijenta? Za mnoge savetnike i psihoterapeute plač je nebitan ili štetan fenomen, a za neke je plač neophodni deo procesa izlečenja.

       Plač je psihofiziološki fenomen, refleksna reakcija na neke ugrožavajuće situacije, naročito na gubitak, na tugu. Plač ponekad možemo potpuno kontrolisati, ponekad samo delimično, a ponekad nikako. Stav socijalne okoline je od presudnog značaja za to da li ćemo plač više ili manje kontrolisati. Ako okolina i kultura ne odobravaju plač, više ćemo ga kontrolisati, ako odobravaju i podržavaju, manje ćemo kontrolisati ovu našu refleksnu reakciju. Takođe, da li će se neko zaplakati zavisi i od konteksta i situacije u kojoj se nalazi. Ako smo se uplašili ili smo pretrpeli gubitak, a treba spašavati živu glavu, bežati, boriti se, onda će reakcija plača biti odložena za kasnije. Kada prođe neposredna opasnost, kada dođe vreme da se organizam regeneriše, ranije odložena reakcija plača će se sada pojaviti. Plač teži da se javlja onda kada je organizam izašao iz nepostredne životne opasnosti. Nema plača ni kada stres nije jak, kada je stimulus koji izaziva plač slab. Tada se plač može i lakše kontrolisati. Što je stimulus jači, plač je teže kontrolisati.

       Prelistajte literaturu i videćete da kada mnogi autori - savetnici i psihoterapeuti - navode upečatljive primere iz prakse, suze i plač su u to bili uključeni. Frojd, Rajh, Rodžers, Persl, Bern, Džanov i mnogi drugi, direktno ili indirektno ističu značaj onih trenutaka u seansi kada je klijent bio dirnut i zaplakao je.

       

Koji plač je u psihoterapiji koristan?


       Da li je svaki plač u psihoterapiji koristan? Ne. Samo neke vrste plača su korisne i imaju terapijsko dejstvo. Koje? Koje uslove treba da zadovolji doživljaj sa plakanjem u terapiji da bi imao trajno i korisno terapijsko dejstvo? Ovo je ključno pitanje.

       Na primer, nema koristi od plača kojim neko hoće nešto da dobije (kao što deca ponekad rade). Takođe, nema trajne koristi od plača „bez razloga“. Postoji i plač sa pogrešnim kognitivnim usmerenjem, kada klijent plače iz lažnog razloga. Ovo je slično kao kada je neko ljut na nekoga, ali svoju ljutnju pomera na neku drugu osobu, jer mu je lakše da bude ljut na nju. Isto je i sa plačem. Lakše je plakati zbog lažnog razloga, nego iz pravog. Jedna moja klijentica je uvidela da joj je bilo lakše da plače što je  prosula kafu, nego da postane svesna da je nesrećna u braku. Doživljaj i izražavanje bola bez razloga ili iz pogrešnog razloga nazivamo abreakcijom. Abreakcija je štetna, to je pogrešan način da se radi terapija.


Samo neke vrste plača su korisne i imaju terapijsko dejstvo. Nema koristi od plača kojim neko hoće nešto da dobije (kao što deca ponekad rade). Nema trajne koristi od plača „bez razloga“. Postoji i plač sa pogrešnim kognitivnim usmerenjem, kada klijent plače iz lažnog razloga. Lakše je plakati zbog lažnog razloga, nego iz pravog.


       Plač koji donosi blagodet i razrešava potisnuto osećanje mora da zadovolji sledeće uslove:


1) Mora biti spontana, refleksna, iskrena, autentična reakcija klijenta na neki bol u njegovom/ njenom životu, a ne gluma ili usiljeni čin.

2) Mora imati jasnu misaonu komponetnu: zbog čega se plače, o kome se radi, o kakvom je odnosu sa tom osobom reč, šta izaziva bol.

3) Najčešće se radi o bližnjoj osobi i o nekom bolnom odnosu ili situaciji u koju je bila uključena bližnja osoba, koju je klijent voleo ili očekivao ljubav.

4) Plač može biti rezultat ili bolnog, dirljivog, potresnog osećanja koje je tada bilo pokrenuto a nikada nije doživljeno, pa se sada doživljava, ili potrebe koja je ugrožavajućom situacijom ostala nezadovoljena.

5) Plač, kao neurofiziološka pojava, mora angažovati one nervne moždane ćelije, one delove mozga koji su bili angažovani u procesu stvaranja traume. Dakle, ako je trauma nastala u detinjstvu, u plaču se moraju angažovati oni delovi mozga koji su bili tada aktivni. Nije moguće razrešiti traumu nastalu na uzrastu od 5 godina ako u plaču nije angažovan taj petogodišnji mozak. Zato se dešava da je tokom plakanja rečnik klijenta u skladu sa rečnikom njega kao petogodišnjaka.


       

Plač je samo forma, koja samo po sebi malo znači ako nije ispunjena pravim sadržajem. Psihološka pomoć je gotovo nemoguća bez plakanja, ali ne bilo kakvog plakanja. Dakle, terapijski plač mora biti iskren, precizan, da izražava dirljivo bolno osećanje ili nezadovoljenu duševnu potrebu i da tokom plakanja budu angažovane one grupe nervnih ćelija koje su povezane sa periodom i situacijom kada je trauma nastala.

       Koji su uslovi za pojavu plača? Ono što je više očigledno jeste da se plač javlja kada se osoba oseti ugroženim, kada doživljava neku neprijatnost, najčešće povredu, gubitak ili frustraciju. Ono što je manje očigledno jeste da je za pojavu plača neophodan određeni nivo podrške ili samopodrške, osećaja sigurnosti, osećaja dobrobiti, određeni nivo topline, pozitivnosti, u najkraćem, određeni nivo ljubavi. Što je više te pozitivnosti, ljubavi, osećaja prolaska opasnosti, optimizma to plač više poprima oblik plača od sreće (suza radosnica), to je slađi i manje bolan.

Str. 2



Uslovi potrebni za “lekovite” suze


       Mnogi ljudi, kao i klijenti u savetovanju i psihoterapiji, nose u sebi puno nesvesnih, nedoživljenih dirljivih osećanja, koja čekaju nekad i decenijama da budu konačno doživljena i razrešena. To donosi rasterećenje duše i tela od dugo sakupljane i čuvane napetosti. Da bismo klijentima pomogli u tome, potrebno je da im stvorimo uslove u kojima će se osetiti sigurnim i bezbednim da se otvore, da se otvore za svoje intimne tajne i svoja intimna osećanja. Drugim rečima, zadatak savetnika ili terapeuta je da klijenta podseti na ljubav, ali ne da je da. Nerealno je i lažno davati ljubav (komplimente na klijentovu ličnost, znake da nam se sviđa kao ličnost, da nam je lep, šarmantan, pametan, dobar, sposoban, da je seksi, itd), ali pomagač može biti ljubazan, topao, srdačan, duhovit, može ohrabrivati klijenta u njegovom savetničkom ili terapijskom procesu, pohvaljivati ga kada napravi napredak... tj. može podsećati klijenta na ono što mu je nedostajalo u porodici.

       Suze se kao lek pojavljuju samo onda kada su stvoreni svi uslovi za to. One se neće pojaviti ako je ugrožavajuća draž preslaba. Neće se pojaviti ni ako je ugroženost prejaka. Neće se pojaviti ni ako je osoba u sebi i oko sebe u tom trenutku vrlo podržana ili obuzeta nekim drugim poslom. Neće se pojaviti ni ako je osoba vrlo iscrpljena, slomljena, okružena vrlo neprijatnom i pretećom sredinom. Ali, kada se sve okolnosti usklade i uravnoteže, suze će se pojaviti.

       Zadatak savetnika je da pažljivo sluša klijenta, da ne propušta one rečenice, izrazre, reči ili delove priče koji su nabijeni osećanjem, već da osećanje prepozna i skrene pažnju klijentu na to. Savetnik mora kod klijenta svojim ponašanjem i rečima poroizvesti osećaj sigurnosti i bezbednosti, topline i podrške za osećanja. A kada se u klijentu pokrenu osećanja, on mora znati da ih prati i pomogne klijentu da ode dublje do samog izvora tih osećanja. Ovo zahteva veliko znanje i još veću veštinu, koja se uči.

Suze se kao lek pojavljuju samo onda kada su stvoreni svi uslovi za to. Da bismo klijentima pomogli u tome, potrebno je da im stvorimo uslove u kojima će se osetiti sigurnim i bezbednim da se otvore, da se otvore za svoje intimne tajne i svoja intimna osećanja.


Emocionalno savetovanje

       Kada klijent doživi neko od svojih nesvesnih dirljivih osećanja, suze se pojavljuju kao po pravilu. Prave suze isceljuju dušu, razrešavaju potisnuo osećanje i rasterećuju telo dugogodišnje napetosti. Suze su zapravo znak da je osoba konačno uspostavila kontakt sa nekom svojom važnom emocionalnom potrebom: za nežnošću, za pripadanjem, za dobrim odnosom sa bližnjim, za podrškom, za dodirom, itd. Osvešćivanje svojih potisnutih potreba je zapravo vraćanje samom sebi. Doživljavanjem svojih neostvarenih potreba mi ih na neki način ipak vraćamo sebi, osvešćujemo ih i time postajemo celi. Otud dobro osećanje, otud opuštenost, otud boljitak i isceljujući efekat Emocionalnog metoda u savetovanju i terapiji.

Godinama proučavam faktore koji doprinose emocionalnom otvaranju klijenta, nalaženja načina da oni prepoznaju svoju napetost kao jad, tugu i dožive ta osećanja, koja su skoro uvek praćena suzama. Verujem da se napetost prazni, a osećajnost održava ili obnavlja suzama. Gledao sam i slušao stotinama puta klijente čije nepotrebne odbrane odjednom popuste i iz njih probija neko dirljivo osećanje. Nekada sam zapisivao šta se dešava tokom seanse, nekada nisam. Važno mi je bilo da otkrijem princip, „sve su ostalo nijanse“, ali izgleda da su te nijanse ono što oživljava celu priču. Svi mi koji radimo sa ljudima nerado navodimo konkretne primere, jer se bojimo otkrivanja identiteta naših klijenata. Tako smo stekli gotovo uslovni refleks da o konkretnim klijentima i pričama koje čujemo po automatizmu ćutimo. Ali, čitaocima i slušaocima je neki tekst uvek zanimljiviji i življi kada je prožet primerima.


Vrata osećajnosti”-Primer emocionalnog savetovanja

       Jedan moj klijent je slabo poznavao oca, živeo je sa majkom, ali ona je puno radila i on je puno vremena provodio sa drugim ljudima. Kasnije je puno putovao i bavio se atraktivnim zanimanjem koje mu je omogućilo da upozna mnogo ljudi. Ali, u njegovoj priči su nedostajala osećanja. Priča o ocu, koji je živeo daleko i koga je retko viđao, nije izazivala osećanja, već pre ljutnju. Priča o majci, takođe je bila lišena osećanja (ona je sada stara i živi nedaleko od njega). Pitao sam se gde je ulaz u svet osećanja za ovog klijenta? Šta će njega ganuti, dirnuti? Koja priča će pokrenuti osećanja? Znao sam da su osećanja najviše vezana za osobe (posebno u detinjstvu) od kojih osetimo ljubav i brigu, to ne moraju biti roditelji, a za ovog klijenta je to posebno važilo. Zamolio sam ga da mi priča o osobama koje su ga duže čuvale i koje su prema njemu pokazale brigu i ljubav. On se odmah setio žene iz komšiluka kod koje je provodio puno vremena i čak spavao, zvaćemo je Ana. On je pričao o tom vremenu provedenom sa tetka Anom. Kada sam ga pitao šta je kasnije bilo sa njom, gde je ona sada, šta radi, mom klijentu su se otvorila vrata osećanja i on mi je plačući pričao da je ona umrla, a da on nije stigao da ode na njenu sahranu. Istovremeno je postao svestan koliko mu je ona značila u životu i koliko ga je dugo mučio osećaj griže savesti što se nije potrudio da joj ode na sahranu. U stvari, nastavio je klijent, nisam otišao jer sam se bojao svojih osećanja prema njoj, možda ne bih mogao da se iskontrolišem, morao bi urlam na sahrani, jer ona mi je u životu bila sve ono što nije majka.

       Ovakva mesta u klijentovoj priči ja zovem vrata osećajnosti, jer se na takvim mestima može ući u svet osećanja, koji je jedan poseban svet, ispod površine naše svesti koja se bavi svakodnevnim problemima. Višemesečni psihološki rad unutar sveta osećajnosti donosi velike promene, gubitak psiholoških tegoba i povećavanje zadovoljstva sobom i svojim životom.

       Vrata osećajnosti su se za jednu moju klijenticu otvorila na drugi način. Ona je imala izuzetno hladan odnos sa ocem. On skoro nikada nije pokazao saosećajnost prema njoj. Samo je nešto prigovarao, izdavao naloge, a kada bi npr. dobila četvorku umesto petice u školi, on bi prema njoj bio ironičan do sarkazma. Kada bi se razbesneo zbog nečega, on bi je tukao kud stigne, surovo i nemilosrdno. Ona danas kaže da nema osećanja prema njemu i teško joj je da sa njim ima bilo kakvu komunikaciju osim one banalne, pošto još uvek žive zajedno. Majka je umrla pre nekoliko godina, setra se udala i otišla u drugi grad.

       I dok je ona pričala o njemu na jednom sastanku, ja sam tražio neku pozitivnu emociju, kontrast njenoj priči o bezosećajnom ocu. Našao sam je u činjenici da taj čovek svoju decu nikada nije napustio, uvek je bio sa njima, brinuo, školovao ih, vodio kod lekara. Rekao sam joj da je on jedan od onih “očeva koji nikada ne napuštaju svoju decu”. Nastala je pauza od 2 sekunde i ona je onda briznula u plač. Dok je plakala, pitala se da li je ponekad nepravedna u svom viđenju oca i priznala da joj ova očeva osobina nikada do sada nije pala na pamet. Ovo je bio novi prodor u psihološkom radu sa njom.

Postoje mesta u klijentovoj priči koje ja zovem vrata osećajnosti, jer se na takvim mestima može ući u svet osećanja, koji je jedan poseban svet, ispod površine naše svesti koja se bavi svakodnevnim problemima. Psihološki rad unutar sveta osećajnosti donosi velike promene, gubitak psiholoških tegoba i povećavanje zadovoljstva sobom i svojim životom.


Marjan Tošić

psiholog, akreditovani psihološki savetnik iz Beograda

Vebsajt: http://marjantosic.googlepages.com

Email: marjantosic@gmail.com

Tel: 063-308-132