Blejanje i smor



Zašto nam deca bleje?

       “Šta radiš, brate?”. “Evo ništa, blejim”. Ajmo negde da izblejimo zajedno”. “Ajmo, brate...”...”Ma, smorio sam se, brate...”. “Da, baš je smorno, brate...”. Vrlo često, uobičajena komunikacija među današnjom omladinom. Zašto nam deca bleje i smaraju se, pitam se, pitam? Da li se i vi to pitate? Da li ste primetili da je sve više i više smorenih blejača među mlađim naraštajima? Da bar daju vunu i mleko, pa još nekako...Da li spadate u “dosadne, smorne matorce” koji ometaju blejače u blejanju stalnim pridikama, propovedima, zvocanjem...o tome kako ništa od njih neće biti ako ne ulože neki trud, ako ne preduzmu neku odgovornost za svoju školu, budući život...ako se ne prihvate nekih obaveza i ne usmere ka nekom životnom cilju...? “Smor , brate”.

       Kroz život, i kroz svoju praksu psihoterapeuta, naučio sam da ljudi nikada ništa ne rade ako od toga nemaju neku korist. Ta korist ne mora biti zdrava, ne mora voditi razvoju osobe, ali uvek zadovoljava neku ljudsku potrebu i bazira se na nekom unutrašnjem osećanju, svesnoj ili nesvesnoj kalkulaciji da se određeno ponašanje isplati. Verujem da blejači veruju da se blejanje emotivno isplati. Inače to ne bi radili. Pada mi na pamet jedna scena iz filma “Kad porastem biću Kengur”. Grupa momaka sedi na krovu zgrade, zgubidani ispijajući pivo i, ako imaju neku “kintu” ili uspeju da se “ogrebu”, zapale po koji džoint. Usput raspravljaju o važnim temama kao što su: da li više ljudi pogine od zemljotresa ili od vulkana...vide leteće tanjire...Nailazi jedan od njih koji, kao, nešto radi, zarađuje...i pita ih: “Jel, bre, zašto vi ništa ne radite?” Dobija odgovor: “Ja sam ti, brate, ovako. najekonomičniji. Nemam prihode, ali nemam ni rashode...”. Zvuči kao lična strategija za poslovanje sa životom. To se zove “pozitivna nula”. Zašto bi neko izabrao životnu strategiju, filozofiju življenja koja ga, u najboljem slučaju, dovodi do rezultata “pozitivna nula”, ili do “smora” i osećanja praznine? Nisam još upoznao ni jednog blejača koji se oseća ispunjenim (mada je to retkost i kod onih koji ne bleje) i koji je iskreno zadovoljan svojim načinom života. Ovca može da uživa u blejanju jer je tako napravljena. Ona ispunjava svoju prirodu.

Da li je u prirodi čoveka da ne radi ništa ako mu se može i da li čovek može biti zadovoljan ako se ne razvija, čak i ako ga život ne tera na to? Moj odgovor je ne, ne može. U prirodi čoveka je da se razvija ispunjavajući svoje razvojne zadatke-realizujući svoje ljudske potencijale za ljubav i rad. Neispunjavanje tog razvojnog programa ugrađenog u nas uvek vodi do psihološko-emotivnih problema.

       Iako sam počeo šaljivo(udri brigu na veselje) govorim o ozbiljnom problemu koji je prilično raširen i koji ima ozbiljne posledice. Ne samo egzistencijalne-nesposobnost za privređivanje, nesamostalnost...već i emotivno psihološke.


Posledice blejanja i smora

       Ne bih voleo da zvučim kao smorni, turobni matorac koji se brine bez veze, jer je zaboravio kakav je bio kad je bio mlad. Dobro, priznajem, nisam ni ja bio “cvećka” u periodu adolescencije (daleko od toga), i ne mogu da kažem da sam bio vredan. Posebo ne za školu i školske obaveze. Imao sam kečeve, provlačio se, bežao sa časova, nabavljao falš opravdanja...i uglavnom sam bio orijentisan na to kako da se zabavljam. Bilo je to vreme “hipi” filozofije i stila života, “dece cveća”, prezira prema surovom i sivom svetu odraslih. Sećam se, nisam posenilio. Međutim, tada još nije bio izmišljen smor. Ne sećam se smora, niti sam imao doživljaj da blejim (tada ni kompjuter nije bio oblik zavisnosti i isključivanja iz realnosti). Bežao sam od škole koja mi je bila dosadna, (i danas je još dosadnija, priznajem) ali sam bežao ka nečemu-ka interesantnijim aktivnostima kojima sam se posvećivao i osećao da se razvijam kroz njih (Muzika-ima sam svoju rok grupu, sport, pasionirano čitanje knjiga koje su me zanimale, druženju...devojkama). Nemam doživljaj da je blejanje bežanje ka nečemu. Da jeste, ne bi vodilo do smora i osećaja praznine (smor i osećaj praznine vode do drguih negativnih posledica: depresivnosti, sklonosti ka alkoholu, narkoticima, agresivnosti...i drugih ponašanja koje imaju za cilj da se osoba oseti živom, jer smor i praznina izazivaju osećaj mrtvila).

Bitno je razlikovati dokolicu od blejanja. Dokolica je nešto drugo. To je vreme kada nismo usmereni ka nekom konkretnom cilju ili obavezi, vreme kada smo bezbrižni i kreativni, kada uživamo u onome što jesmo, a ne u onome što radimo, kada nam padaju na pamet ideje koje ne bi došle kada smo usmereni ka nekom cilju...kada nam se neke stvari slegnu. Međutim, da bi se uživalo u dokolici, potrebno je da postoji ritam između usmerenosti ka nekom cilju i dokoličarenja. Nedostatak tog ritma pretvara dokolicu u blejanje i smor. Nužno je osećanje da se razvijamo realizujući svoje potencijale, praćeno periodima odmora, neusmerenosti i jednostavnog uživanja bez napora.


Razvojni zadaci čoveka

       Gradeći svoju teoriju razvoja Ego identiteta i bazičnih ljudskih sposobnosti i vrlina poznati psihoanalitičar Erik Erikson vodio se takozvanim epigenetičkim principom. U osnovi tog principa je tvrdnja da sve što se razvija ima u sebi ugrađen osnovni plan. Ličnost se razvija sledeći unutrašnji plan po kojem se određene osobine i sposobnosti intenzivno razvijaju u određenim uzrastima, nezavisno od kulture u kojoj se razvija. Ovladavanje razvojnim stadijumima na određenom uzrastu je od ključnog značaja za razvoj pozitivnih ljudskih sposobnosti i identiteta osobe.

       Po Eriksonu, ljudske sposobnosti idu u paru sa ljudskim nesposobnostima. Kada nam životni razvojni plan postavi predodređeni zadatak pred nama je da ga rešimo i razvijemo određenu sposobnost, ili da ga ne rešimo i razvijemo nesposobnost koja ide u paru sa tom sposobnošću. Možemo da izaberemo jedno ili drugo, ali ne možemo da ne izaberemo. Na svakom stadijumu razvoja koji osvoji čovek dobija neku ljudsku vrlinu, ili njoj suprotnu ljudsku manu. Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi, izlazeći iz svake krize sa povećanim osećajem unutrašnjeg jedinstva, sa više smisla za dobro rasuđivanje, i uvećanom sposobnošću “da čini dobro” prema njegovim standardima ili prema standardima onih koji mu nešto znače.

       Eriksonovu teoriju naveo sam sa ciljem da vidimo koji su to razvojni zadaci koje blejači i smoreni omladinci ne ispunjavaju, gde su se zaglavili i zašto. Pošto govorimo o mladim ljudima, navešću samo one razvojne stadijume razvoja identiteta do dvadeset pete godine.

Faze razvoja identiteta

1. Faza sticanja poverenja (ili nepoverenja).

Ovo je period života (prva godina) kad stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Kakav će biti ishod, zavisi od prvih iskustava deteta u odnosu sa odraslima, posebno sa majkom. Uspeh: Razvija se optimizam i nada-istrajna predispozicija da se veruje u ostvarljivost svojih želja i potreba. Neuspeh u razvijanju poverenja vodi do depresivnih osobina, takozvanog “oralnog pesimizma”-koji se ogleda u strahovanjima osobe da će je “ostaviti praznu”, “lišiti podstreka”, u depresivnim oblicima “osećanja praznine” i “osećaja bezvrednosti”. Takva strahovanja mogu, zauzvrat, dovesti do specifičnog kvaliteta pohlepnosti -koji se odražava kao potreba da se sve dobija i uzima na način koji će štetiti drugima i njoj samoj. Oralna očekivanja podstaknuta osećanjem praznine mogu voditi do raznih adikcija, kockanja, doživljaja da nam svet nešto duguje, da bismo trebali da imamo povlašćeni status (kao bebe, da nam se daje bez napora...)

str. 2

2. Faza sticanja autonomije (ili stida i sumnje)

Ova faza razvoja (rano detinjstvo-druga i treća godina života) fokusirana je na razvoj osećaja lične kontrole. Dete koje je još uvek zavisno počinje da doživljava svoju autonomnu volju. Dete može biti kapriciozno i često tvrdoglavo u ispoljavanju svoje volje. Čitava ova etapa postaje bitka za autonomiju. Osećaj samokontrole bez gubitka samopoštovanja je ontogenetski izvor osećanja slobodne volje. Iz osećanja gubitka samokontrole i prevelike roditeljske kontrole rađa se trajna sklonost ka sumnji i stidu. Konflikti ove faze se ponavljaju u pubertetu kada mlada osoba mora da pokaže svoju samostalnost i volju van porodičnog okruženja  i da ponovo osvoji svoju emancipaciju. Ako nisu dobro ovladali ovim stadijumom, mnogi buntovni mladi ljudi u pubertetu pokušavaju da agresivno ispolje sopstvenu volju, dok se u isto vreme vraćaju staroj potrebi za vođstvom (idoli, pravila grupe vršnjaka...)

Uspeh: Deca koja uspešno ovladaju ovim stadijumom razvijaju samoopouzdanje i sigurnost. Razvijaju snažnu volju (dobru volju) i odlučnost. Samouverenost i nezavisnost.

Neuspeh: Razvija se stid i sumnja u sebe. Opsesivnost i kompulsivnost. Sklonost da se zabušava i fušeri, pasivna agresivnost. Neodlučnost, nesposobnost donošenja odluka, strah od gubitka kontrole.

3. Faza sticanja inicijative (nasuprot osećanju krivice)

U ovoj fazi života (predškolski uzrast-od 3-5 godine) kada je dete uvereno da je samostalna ličnost, ono  mora pronaći kakva će ličnosti postati. Tome doprinose povećana sposobnost kretanja, razvoj govora i mašte. Dete na ovom uzrastu otkriva šta sve može i šta sve sme da radi. Ono pokušava da shvati svoje potencijalne buduće uloge ili bar da dokuči koje uloge vredi zamišljati. Uspeh: dete se oseća „određenije“, puno ljubavi, opuštenije i bistrije u rasuđivanju-vitalno na sasvim novi način. Oseća da je u većoj meri aktivirano kao i to da je ono aktivizator. Poseduje izvestan višak energije koji mu omogućava da zaboravi prilično brzo mnoge neuspehe i da se sa poletom usmeri ka novim poželjnim oblastima, makar izgledale i opasne . Dete razvija osećaj svrhe, radoznalost i inicijativu. Vrlina koja se razvija je svrha, usmerenost na ciljeve.

Neuspeh: vodi do učvršćivanja osećanja krivice, uznemirenosti, strahovanja. Gubi se inicijativa i razvija “progoniteljska savest”-unutrašnji glas koji nas stalno posmatra, optužuje, opterećuje krivicom i nagoni na samokažnjavanje. Ovakav ishod krize može da vodi do stalnih samoograničavanja koja jedinki ne dozvoljavaju da živi u skladu sa svojim kapacitetima. Mogući ishod je odbrana od toga kroz stav “ma boli me uvo za sve” (verovatan stav kod blejača) Drugo moguće rešenje je inicijativa koja se ispoljava uprkos snažnom osećanju krivice kroz radoholizam.

4. Faza sticanja kompetencije, marljivosti, umešnosti (nasuprot inforiornosti)

U ovoj fazi (7-11 god.) dete je najspremnije da uči brzo i zainteresovano je da odraste u smislu prihvatanja dužnosti, discipline i rada. Razvija se kooperativna participacija, osnova kasnije sposobnosti timskog rada.Deca se vezuju za učitelje i postaju im interesantniji za gledanje i imitiranje ljudi koji obavljaju njima razumljiva zanimanja (kao što su policajci, piloti, vatrogasci, automehaničari, lekari…) Počinju da razvijaju interes za društvene delatnosi i profesiju, kao i želju da steknu izvesnu društvenu kompetenciju. Iz sveta mašte i “kobajagi” igara sve više prelaze na delatnosti koje im daju osećaj da su nešto sposobna da naprave, da ih prave dobro, čak savršeno. Erikson to osećanje naziva osećanjem trudoljubivosti. U ovom periodu dete uči da priznanja dobija pravljenjem stvari i ispunjavanjem obaveza. Postaje istrajno i spremno da se voljno uključi u “proizvodne situacije” Škola je jedna od takvih aktivnosti. Dete produkuje znanje, domaće zadatke…”Posao” mu je da uči i zna.) Ono se priprema za stvarnost privređivanja.

Uspeh: razvijanje osećanja kooperativnosti, pozitivna identifikacija sa onima koji imaju znanja i veštine, uživanje u radu i osećaj kompetencije. Vrlina koja se razvija je osećaj kompetencije.

Neuspeh: mogućnost nastanka odbojnosti prema radu, produktivnosti, trudu, dužnostima-što vodi do razvijanja osećaja inferiornosti. Dete bi radije da se vrati na raniji status i da bude malo i zaštićeno u kući nego da bude “veliki dečko” ili “odrasla devojčica” u školi.

5. Faza izgradnje identiteta (nasuprot konfuzije identiteta)

Ova faza traje od 12-18 godine (faza adolescencije). Ovo je faza u koja je ispunjena “traženjem sebe”. Pošto još nema oformljen identitet, mlada osoba je jako osetljiva na stavove i ocene drugih (posebno grupe vršnjaka) i sklona je da se udružuje i uključuje u razne grupe što u velikoj meri utiče na formiranje njenog identiteta. Ako se u ranijim razvojnim fazama dete “naoružalo” osećanjem poverenja, dobrom voljom, inicijativom i trudoljubivošći, ono će u adolescenciji tražiti ideale i ljude kojima se može verovati i u čijoj je službi vredno dokazati da si pouzdan. Biće inspirisano “načinima života vrednim truda”. Vrlina koja se razvija u ovom stadijumu jeste vernost i odanost.

Uspeh: snažan osećaj sopstvenosti, osećanje nezavisnosti i sposobnosti samokontrole, “znaju ko su” i šta očekuju od svog života u budućnosti. Razvijaju vernost i pouzdanost.

Neuspeh: ostaju nesigurni u svojim uverenjima ko su i čemu teže i postaju konfuzni po pitanju sebe i budućnosti. Javljaju se osećanja izolovanosti, praznine, nepovezanosti (sa samim sobom), strepnje i neodlučnosti. Kod nekih mladih osoba formira se negativni identitet-osećanje da se poseduju negativna i bezvredna svojstva osobenosti (“ja ništa ne vredim”, “ja sam negativac”, “ja sam gubitnik”...takozvana “ograničavajuća uverenja”.) Često se mladi brane od tih negativnih ličnih svojstava projektujući ih na druge (“drugi nisu dobri, a ne ja”) i, kao proizvod takvih obrtanja, može se javiti socijalna patologija-delikvencija, kriminal, huliganstvo... Jedan deo mladih ljudi koji imaju teškoće u uspostavljanju identiteta na ovom uzrastu “povlači se sa linije fronta” u “sigurnu pozadinu”-tako što se vraćaju na sigurnija “ostrva” ranijih uzrasta i ponašaju se detinjasto. Nesposobnost da se odluče za profesionalni identitet često uznemirava mlade ljude. Mnogi se, zbog te uznemirenosti, povlače iz škola, fakulteta ili beže na drugi način (izlascima koji traju po celu noć, povlačenjem u nepristupačnost, “blejanjem” u kompjuter do besvesti...) Ophrvani konfuzijom identiteta mladi ljudi mogu postati izuzetno netolerantni, klanski raspoloženi i surovi u svom isključenju onih koji se od njih razlikuju po stavovima, ponašanju, talentima ili čak beznačajnim aspektima odevanja. Takva netolerantnost je često odbrana od osećaja gubitka identiteta, pokušaj da se veštački stvori nekakav čvrsti identitet.

Zašto nam mladi bleje i smaraju se?

Iz prethodnog teksta se moglo videti da mnogi od njih zastaju na određenim razvojnim zadacima, a mnogi, u adolescenciji, regrediraju-vraćaju se na ranije faze razvoja. Brojni su faktori koji utiču na to, ali, u ovom broju nemam prostora da ih detaljnije objasnim. Nabrojaću, za kraj, neke od njih:

Nedostatak strukture u porodici i društvu, nedostatak očeva u vaspitanju dece(poseban problem za dečake kod kojih je mnogo češća pojava blejanja, smora, problemi sa učenjem i ponašanjem), dosadna škola bez strukture i adekvatnog vaspitnog rada, roditelji nezadovoljni sopstvenim životom, loše mogućnosti za nalaženje posla-strah od budućnosti...Sve su to faktori koji umanjuju mogućnosti mladima da prevaziđu razvojne krize i zadatke. 


Autor teksta

Jovanović Nebojša