MOKRA POSTELJA


Dragi roditelji i ostali odrasli, hajde sada da pričamo o nečemu o čemu gotovo niko ne voli da priča. Hajde da pričamo o dečjim problemima sa umokravanjem. Ćutanje na temu mokrenja u krevet nije zlato, već ozbiljna greška. Vaše dete mokri u krevet noću ili mu se to dešava dok je u školi ili u igri sa vršnjacima. Kako Vi reugujete? Neispavani ste zbog toga, napeti, svaki čas perete posteljinu, mislite da se to nikome drugome ne dešava, imate utisak da muke nikada neće prestati, paničite. Polako, uzmite vazduh, upoznajte se sa problemom, a onda kada ga osvetlite sa više strana, shvatićete da, kao i uvek, stvari na dnevnom svetlu izgledaju manje strašno. Nauka mnogo toga zna o ovome. Ovo je samo jedna u nizu stvari koje se dešavaju i drugima, samo što vole da ćute o tome, isto kao i vi i upamtite, može se rešiti.


Ostati suv

Dve fizičke funkcije preveniraju da vam dete ukvasi krevet ili pidžamu. Prva je lučenje hormona koji obezbeđuju smanjenje produkcije urina tokom noći. Negde oko zalaska sunca u našem telu se oslobodi veća količina antidiuretskog hormona. Ovaj hormon redukuje količinu urina koja će napustiti bubrege, tako da se bešika ne napuni do jutra. Takav hormonalni ciklus, nažalost, nije prisutan od dana rođenja. Većina dece ga stekne između druge i šeste godine, ali nije mali broj onih koji sačekaju i do petnaeste godine. Neki nikada ne uspeju u tome. Druga je jednostavno sposobnost da se dete probudi kada oseti da mu je bešika puna. Deca uglavnom uspevaju da postignu kontrolu i nad ovom funkcijom, ali izgleda da postoji neka manje ili više nasledna dispozicija  koja određuje kada i kako će se ova funkcija razviti. Sposobnost da se prepozna puna bešika se razvija u isto vreme kada i odgovarajući hormonalni ciklus, ali nisu međusobno povezani.

Deca rastući razvijaju i sposobnost da ostanu u suvom vešu. Uobičajeni razvojni proces počinje između prve i druge godine; mokraćna bešika raste, uvećava svoj kapacitet, a mališa počinje da oseća i prepoznaje kada je dovoljno puna. Sa dve do tri godine počinje da ostaje suvih gaća tokom dana, a sa četiri ili pet godina obrazac kontrole mokrenja, nalik je onom kod odraslih osoba.

Dečaci, junaci, ups!

Dečaci se daleko češće umokravaju od devojčica. Oko 70% od ukupnog broja dece koja imaju problema sa kontrolom mokrenja rezervisano je za dečake, a kad je reč o noćnim satima, situacija je još neprijatnija po njih- više od 90% mokrih pidžama se sreće kod dečaka. Prema rezultatima američkih istraživanja oko 20% petogodišnjaka mokri u krevet, kada napune šest godina-15%, sedam godina-7%, deset godina- 5%, petnaestogodišnjacima se omakne u 1,5% slučajeva, a “matorima” od 18 do 65 godina u 0,5% slučajeva.

Veoma su zanimljivi rezultati nedavnog istraživanja sprovedenog u Hong Kongu među osobama starosti od 16 do 40 godina, gde je otkriveno da se 2,3% ispitanika umokrava. Ovo je najveći dokumentovani procenat u ovom uzrastu.

U zavisnosti od doba dana, umokravanje može biti noćno ili dnevno. Noćno umokravanje se značajno češće javlja.  Dnevno umokravanje se u nešto većem procentu od noćnog sreće i kod devojčica i podrazumeva ispuštanje mokraće u budnim satima. Iznimno je redak slučaj kada se stigne u uzrast od devet i više godina. Kombinacija dnevnog i noćnog, kao najnezgodnija opcija, se samo povremeno javlja i smatra se ekstremno retkim poremećajem.



Noćno umokravanje


Pod noćnim umokravanjem ( Enuresis nocturna) se podrazumeva povremena ili stalna nenamerna, nevoljna urinacija dok dete spava u godinama kada bi trebalo da postoji kontrola uriniranja (nakon treće i četvrte godine), pri čemu nema nikakvih organskih oštećenja urinarnog trakta.

Učestalost umokravanja tokom jedne noći je različita. Većina dece se umokri jednom. Frekvencija je nešto veća kod dečaka nego kod devojčica. Noćno umokravanje se javlja dva puta češće od dnevnog (Enuresis diurna) i do tri puta češće od udruženog dnevnog i noćnog.

Postoje dve osnovne vrste noćnog umokravanja

Umokravanje nakon odlaska na spavanje se smatra najčešćim pedijatrijskim problemom i jednim od najčešćih u dečjoj psihologiji.Većina devojčica stekne naviku da ostane suva do šeste godine, a dečaci ovde u proseku kasne jednu godinu- većina ih nauči ovu važnu veštinu do sedme godine. Psihoanalitičari ovo objašnjavaju pojačanim težnjama ka nezavisnosti kod devojčica, suparničenjem sa dečacima i ambicioznošću. Oko 15% dece se umokrava nakon četvrte godine; od sedme do petnaeste godine ovaj procenat opada na 1,2%  Među desetogodišnjacima već je 95% onih koji su naučili kako da noću ostanu suvi. Procenat mokrih postelja među odraslima je od 0.5% do 2.3%.

Jedno britansko istraživanje, sprovedeno, među učenicima prvog razreda osnovne škole otkriva 13.4% noćnih enuretičara među devojčicama i 22.2% među dečacima. Kod 5.4% devojčica i 8.2% dečaka simptomi su opaženi najmanje jednom nedeljno. Polovina dece imala je sekundarnu enurezu. Stručnu pomoć je potražilo 46% roditelja, a neki oblik tretmana je preporučen u 44% slučajeva. Alarm za umokravanje je koristilo 10% ispitane dece, a 33% je pokušalo terapiju desmopresinom.

U porodičnoj istoriji često se nađu podaci koji govore u prilog genetskoj komponenti kod razvoja noćnog umokravanja. Istraživanja su pokazala da je samo jedan mali procenat slučajeva noćnog mokrenja zaista vezan za određena organska oštećenja. (5% do 10%).

U odnosu na učestalost, ritam umokravanja može biti različit:


Simptomi

Osnovna odlika enureze je ponavljano ispuštanje urina tokom dana ili noći, u krevet ili odeću. Naravno, najčešće je reč o nevoljnom aktu, ali u retkim slučajevima ovo može biti i namerno. Da bi se postavila jasna dijagnoza, stanje se mora ponavljati najmanje dva puta nedeljno tokom tri uzastopna meseca ili uzrokovati klinički značajne i očigledne manjkavosti u socijalnim, akademskim ili nekim drugim važnim oblastima funkcionisanja. Dete je već u uzrastu, kada bi morala da bude uspostavljena adekvatna kontrola, dakle, mora imati najmanje pet godina ili kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju- mentalni uzrast od najmanje pet godina. Urinarna inkontinencija nije uzrokovana nekakvim direktnim fiziološkim efektima uzimanja određenih lekova (na primer diuretika) ili generalnim medicinskim stanjem (dijabetes).


Str 2-3

Uzroci

Postoji mnogo uzroka koji dovode do poremećaja mokrenja i čini se da do danas nisu svi poznati. Umokravanje, u svakom slučaju, treba posmatrati kao simptom, a ne kao izolovano oboljenje. Ponekad, deca koja su odavno stekla kontrolu mogu da je izgube s vremena na vreme. Umokravanje se može pojaviti ili pojačati u periodima kada deca boluju od neke bolesti. Deca sa dijabetesom mogu povremeno početi da kvase krevet, naročito onda kada nivo glukoze u krvi postane nestalan. Opet, sama pojava umokravanja nije odmah i znak dijabetesa.

Razlog (ili razlozi) dečjeg umokravanja su brojni i različiti. Evo nekih od najčešćih:

Uzroci: Neurološki odložen razvoj sposobnosti kontrole mokrenja, Genetski faktori, Infekcije, Fizički nedostaci, Nedovoljna produkcija antidiuretskog hormona (ADH), Kofein, Mentalna zaostalost, Apnea, Duboko spavanje, Stres, Alergijske reakcije na hranu, Potomanija, Greške prilikom navikavanja deteta na upotrebu toaleta, Maslačak je kriv


Psihološki uzroci

Neobično je važno shvatiti i upamtiti: dete enuretičar nije krivo za nastalu problematičnu situaciju. Mnoge studije su nedvosmisleno pokazale da značaj psihološkog uticaja koje ima umokravanje daleko nadmašuje fiziološke implikacije. Najčešće sama reakcija porodice i najuže socijalne sredine, u osnovi, određuje koje će dimenzije teškoća zaista i dobiti. 
Umokravanje može imati snažan uticaj na dete, roditelje, intepersonalne odnose u porodici i sa vršnjacima; može biti uzročnik smanjenja nivoa samopouzdanja deteta ili školskog neuspeha.

Među najvažnije faktore rizika od primarne noćne enureze ubrajaju se: porodična istorija (nasleđe), noćna poliurija i disfunkcionalnost mokraćne bešike. Stečena enureza je najčešće posledica infekcija urinarnog trakta, dijabetesa i (ono najvažnije) emocionalnog stresa.

Psihološki faktori su u većem broju slučajeva uzrok sekundarnog tipa umokravanja u odnosu na primarno. Kada je enureza uzrokovana određenim psihološkim smetnjama, posmatra se kao simptom te smetnje. Uprkos činjenici da u klasifikaciji mentalnih oboljenja poseduje vlastitu dijagnostičku šifru, ne smatra se psihološkim poremećajem sama za sebe. Često je umokravanje način odgovora na stres, emocionalne konflikte ili neprijatnosti koje dete doživljava. Uglavnom se sa kvašenjem kreveta započinje u, za dete, konfliktnim razdobljima u školi, kod kuće ili sa grupom vršnjaka. Neke dramatičnije izmene u domu i porodici mogu navesti dete da počne da mokri u krevet. Selidba, razvod roditelja, dolazak na svet mlađeg brata ili sestre ili gubitak drage osobe ili kućnog ljubimca mogu uzrokovati osećanje nesigurnosti u kome treba tražiti okidač za enurezu. Deca kao deca, najčešće nisu svesna svojih emotivnih stanja i slabo veruju da postoji uzročno-posledična veza između njihovih osećanja i mokrog kreveta.

Često je umokravanje način odgovora na stres, emocionalne konflikte ili neprijatnosti koje dete doživljava. Uglavnom se sa kvašenjem kreveta započinje u, za dete, konfliktnim razdobljima u školi, kod kuće ili sa grupom vršnjaka

Puno je onih roditelja koji veruju da je mokrenje u krevet svojevrstan način koji deca biraju da im se zbog nečega osvete, revanširaju, veruju da se deca umokravaju zbog lenjosti, zato što ih “mrzi” da ustanu iz toplog kreveta i odu do toaleta ili noćnog suda.. Valja znati da deca vrlo retko namerno mokre u postelju i da se u ogromnoj većini slučajeva zbog toga jako stide. Mokrenje je nenamerno, nevoljno i deca bi ga najradije zaustavila odmah, samo kada bi mogla. Ko uopšte voli da se probudi na mokrom čaršavu?

Roditelji ne bi trebalo da izgledaju razočarano pred detetom, kada se ovo desi, da mu izazivaju osećanje stida ili ga nazivaju nevaljalim, neposlušnim deranom.



Psihoanalitičari u prvi plan ističu emocionalne činioce u nastanku teškoća sa umokravanjem. Mokrenje u krevetu se posmatra kao jedna od prednosti detinjeg doba i može biti odraz nesvesnih želja za nazadovanjem, regresijom. Ovako se stiče i zadržava stalno prisustvo, briga roditelja, posebno majke. Majka je tu da presvlači dete, da ga teši, miluje i ponovo uspavljuje. Ovo je naročito zgodno ukoliko se u kući pojavilo novo dete, koje “preti” da odvuče svu pažnju i ljubav roditelja.

Umokravanje je katkad i manir za suprotstavljanje široj okolini; odgovor na stege koje nameću roditelji, pa svi ostali redom. Kod mlađe dece mokrenje, prema ovom tumačenju, može proisteći iz težnje za kožnim zadovoljstvom. Lepo je biti u toploj i vlažnoj sredini, koja podseća na onu u telu majke.

Dete treba ohrabrivati i umeti nagraditi njegovu dobru volju i pokušaje da ostane suvo. Uopšte nije loša ideja da se nagrađuje svaki uspešan odlazak u toalet. Dete se ni slučajno ne sme kažnjavati zbog mokrenja u krevet. Princip kažnjavanja je dokazano u debelom zaostatku u odnosu na nagrađivanje i može lako dovesti do toga da stvari krenu nekim, još neželjenijim, tokom. Dešava se da dete počne još češće da mokri u krevet, da postane dodatno uznemireno, posramljeno i odbije dalju saradnju sa roditeljima na tom planu. Pravilna upotreba toaleta je zajednički projekat roditelja i deteta i strpljenje je jedno od glavnih oruđa koje treba imati uz sebe kada se suočavamo sa ovakvim problemom. Mokrenje se najčešće odvija noću, ali se preko noći gotovo nikada ne rešava.


Psihološki uticaji

Uticaj na samopouzdanje i dečju sliku o sebi

Sad, pitanje koliko mokrenje u krevet može da bude uzročnik niskog nivoa samopouzdanja deteta još uvek izaziva raspravu. Nekoliko značajnih istraživanja je pokazalo da uz popravljanje stanja ide i porast samopouzdanja.

Jedno poznato američko istraživanje je ukazalo da deca umokravanje rangiraju trećim mestom na listi najstresnijih životnih događaja, odmah iza razvoda ili tuče roditelja. Adolescenti su ga izjednačili na drugom mestu sa nasiljem između roditelja.

Problemi sa kojima se, između ostalog, suočavaju deca sa mokrim vešom se kreću u rasponu od kažnjavanja od strane roditelja, zadirkivanja vršnjaka do stalnog straha da drugari ne otkriju šta se dešava, da se ne izblamiraju.

Deca koja se umokravaju, prema nekim teoretičarima, poseduju svojstvene karakteristike ličnosti. Pasivnija su, manje agresivna, sklona uzmicanju, nazadovanju, povlačenju, plašljivija i zavisnija od roditelja, posebno majke. Mokrenje u veš često u društvu ima i noćne strahove, noćne more, sisanje prstiju i opšte detinjasto ponašanje. Neki naučnici kod ove dece otkrivaju i plačljivost, tvrdoglavost i osvetoljubivost.

Količina psihološke štete, koja će nastati, zavisi od toga u kojoj meri umokravanje povređuje samopouzdanje i normalan razvoj socijalnih veština. Nije zgodno otići na ekskurziju ili da se prespava kod najboljeg drugara ili drugarice, ako postoji mogućnost da se ujutru zatekne mokra mrlja na čaršavu.  Ovo detetu dođe kao sasvim valjan razlog da se odustane od sličnih važnih socijalnih aktivnosti.

Važni otežavajući faktori koji  se uzimaju u obzir prilikom prognoze su i negativan roditeljski stav prema problemu (ljutnja, kažnjavanje, očajavanje), neuspesi u socijalnim kontaktima i savladavanju socijalnih veština (izbegavanje druženja sa vršnjacima da se izbegne poruga i zadirkivanje). Što problem duže traje ili što je veći broj neuspelih tretmana, kod deteta, ali i roditelja se može stvoriti jači utisak o nerešivosti i nemogućnosti da se prevaziđe. 

Uticaj na dečje ponašanje

Verovatnoća da će dete imati problema sa ponašanjem veća je ukoliko je pride sklono i umokravanju. Kod dece sa razvojnim smetnjama, problemi sa ponašanjem i umokravanje su česta pratnja ili posledica samih smetnji. Deci koja nemaju drugih razvojnih tegoba, osim umokravanja, problemi sa ponašanjem mogu nastati kao rezultat niskog nivoa samopouzdanja, negativne slike o sebi i stresa ovim uzrokovanog.


Uticaj na porodicu i društvenu sredinu

Roditeljima i ostalim članovima porodice malog enuretičara, ovaj problem uglavnom teško pada. Stav koji će zauzeti u zavisnosti je od ličnog iskustva, značaja koji pridaju ovoj pojavi, kulturnih činilaca, obrazovanja, društvenog i ekonomskog statusa. Roditelji, koji su se i sami u detinjstvu budili na mokrom čaršavu zauzimaju dva različita stava. Nekad je to zaštitnički, previše zabrinut stav i u strahu od neugodne istorije koja se ponavlja navale da dete prerano ili na previše strog način obučavaju. Druga vrsta stava je previše bezbrižan, ravnodušan, nonšalantan, stav “nema veze i meni se to dešavalo i evo sad je sve u redu”. Treba li reći da ni prvi ni drugi stav nisu baš najadekvatniji i da treba potražiti srednje rešenje.

Podeljena su mišljenja i na temu kada započeti sa navikavanjem na nošu. Neki kažu kasnije, neki ranije neki - nikada. Trenutak u kome će se početi sa obučavanjem u zavisnosti je od anatomskog, fiziološkog i funkcionalnog razvoja sistema za ispuštanje i zadržavanje mokraće. Stanovnici ostrva Aler ne uče decu odlasku u toalet, već dozvoljavaju da priroda sama obavi posao. Deca i pored toga stiču navike oko treće godine.

Dete koje mokri noću, često i budi sve po kući, plačući u mokrom krevetu, što u krajnjoj liniji utiče i na radnu sposobnost i raspoloženje ostalih ukućana. Interesantni su nalazi studije sprovedene širom Evrope koji pokazuju da umokravanje ume da košta i prosečno oko 800€ godišnje zahvaljujući češćem pranju veša, kupovini posteljine, dušeka i pelena. Uprkos svemu, roditelji treba da ostanu strpljivi i da nastave da pružaju podršku detetu.

Kažnjavanje za izbegavanje

Psihološko iskustvo govori da će kažnjavanje ili posramljivanje mokrog klinca samo pogošati postojeće stanje. Ovako se roditelji i dete penju na vrtešku u kojoj mokrenje izaziva kažnjavanje, a kažnjavanje opet vraća nazad na mokrenje. Dete ubrzano gubi na samopouzdanju, slika o sebi se puni negativnim motivima, posmatra se kao luzer, posramljeno je.

Amerikanci, prema rezultatima vrlo relevantnih istraživanja pribegavaju kažnjavanju u oko 25% slučajeva. U Hong Kongu, gde i odrasli vole da se pomokre u krevet više nego drugde u svetu, 57% dece je kažnjavano zbog ovoga (vidi li se neka veza?). Izbor metoda između ponuđenog dvojca nagrađivanje i kažnjavanje kanda zavisi i od nivoa obrazovanja i obaveštenosti roditelja. Tako, roditelji koji su uspeli da završe samo osnovnu školu do dva puta češće kažnjavaju male upišance nego roditelji sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem. Neobaveštenost je majka loših metoda u vaspitanju dece.


Str. 4

Terapija

Veliki je broj terapijskih metoda usmerenih sprečavanju umokravanja. Koju strategiju odabrati? Izbor metoda za rešavanje problema zavisi od velikog broja ličnih faktora i samog razloga javljanja teškoća. U praksi su se najbolje pokazali psihoterapijski metod i upotreba alarma za vlagu. Ova dva metoda nisu međusobno isključivi i valjano ukomponovani daju ponajbolje rezultate. Ovako se smanjuju i potencijalni zdravstveni rizici, vezani za upotrebu medikamenata. Upotreba alarma za vlagu, udružena sa određenim psihoterapijskim tretmanom je sjajna opcija, posebno kod dece koja uz umokravanje imaju i emocionalne ili probleme sa ponašanjem. Odluku o tome koji terapijski tretman odabrati roditelji bi trebalo da donesu uz konsultaciju sa stručnim licem, nakon što se upoznaju sa opcijama. Oprezno sa onima koji preporučuju samo jedan tretman bez diskusije o alternativama.

U praksi su se najbolje pokazali psihoterapijski metod i upotreba alarma za vlagu


I zapamtite još jednom: kažnjavanje nema efekta i može značajno omesti tretman.

Roditelji se uvek za svoje potomke zabrinu pre nego lekari i psiholozi. Jedna studija iz 1980. godine upečatljivo pokazuje ovu razliku u perspektivi iz koje se problem posmatra. Na pitanje kad bi deca trebalo da nauče da idu u toalet, roditeljski odgovori su dali prosek od 2,75 godina. Istovremeno, stručnjaci su se našli na oko 5,13 godina.  Razlika u stavu govori o tome da percepcija problema umnogome zavisi od obaveštenosti.

Tempirano buđenje

Tempirano buđenje podrazumeva da roditelji bude dete nekoliko puta tokom noći (jedan do tri puta) i odvode ga do kupatila ili prinose noćni sud. Dete bi trebalo da pokuša da mokri svaki put, ali ne i da bude kažnjavano ukoliko mu to ne uspe. Vremenom se dužina intervala između dva noćna buđenja produžuje dok dete ne stekne celonoćnu kontrolu nad mokrenjem.

Ograničavanje unošenja tečnosti


Ograničavanje količine tečnosti (naročito one bogate kofeinom) koju će dete uneti tokom dana ili pred odlazak na spavanje može biti od koristi. Ova strategija nije preporučljiva onda kada se koristi još neka pride koja bi trebalo da nauči klinca da prepozna osećaj pune bešike, kakve su tempirano buđenje ili alarmi za vlagu. Stručnjaci kažu i da ograničavanje unosa tečnosti može imati štetne posledice po zdravlje deteta. Pre nego što se roditelji odluče na ovaj korak, svakako bi trebalo da konsultuju stručno lice, koje će skoro sigurno, preporučiti neku drugu tehniku.

Alarmi za vlagu

Alarmi za vlagu su dugo smatrani jednim od najpouzdanijih i najuspešnijih pomagala u terapiji enureze. Proizvode se u dva osnovna oblika: alarm koji se kači na odeću i alarm koji se postavlja ispod posteljine. Oba funkcionišu na istom principu: osetljivi su na vlagu i kada dete tokom noći pokvasi pidžamu ili posteljinu, uključuju se budeći dete snažnim zvukom i navodeći ga da prepoznajući osećaj prepune mokraćne bešike ode do toaleta i dovrši započeti “posao”.  Ukoliko alarm ne probudi dete, roditelji treba da su tu da ga otprate do toaleta. Vremenom, osećaj pune bešike sam počinje da budi dete i šalje ga pravo u kupatilo. Iskustvo je pokazalo da se od dve forme alarma češće bira onaj koji se prikačinje na pidžamu.

Kažnjavanje nikada nije dobra ideja, a neki stručnjaci preporučuju roditeljima da insistiraju na tome da im  deca tokom noći pomognu da pospreme nastali nered i promene posteljinu pre povratka na spavanje.


Trening za suv krevet


Neki stručnjaci preporučuju obučavanje dece kontroli mokraćne bešike kroz seriju vežbi. Jedna od vežbi podrazumeva uzimanje većih količina tečnosti, a potom odlaganje urinacije nekoliko minuta dok se ne oseti da je bešika puna. Period bez urinacije se postepeno produžuje dok na koncu dete ne postane sposobno da prebrodi noć bez mokrih epizoda. Ova vežba služi povećanju elastičnosti bešike i razvijanju osećaja da je puna. Druga tehnika je zaustavljanje mlaza urina tokom uriniranja radi jačanja mišića koji učestvuju u ovom procesu. Vremenom se na ovaj način postiže bolja kontrola mišića koji učestvuju u procesu zadržavanja i pražnjenja. Ove tehnike daju upadljivo bolje rezultate u terapiji odraslih pacijenata, dok se kod dece primenjuju sa promenljivim uspehom. U svakom slučaju pomažu deci da nauče da prihvataju senzacije koje stižu iz bešike i kako da je temeljno isprazne i mogu biti korisne, naročito kada su ukomponovane sa nekim drugim vidom tretmana.

Terapija lekovima

Veliki broj lekova je stvoren sa ciljem da potpomogne u terapiji umokravanja. Lek koji se najčešće koristi je Desmopressin (DDAVP). DDAVP predstavlja sintetički vazopresin, koji zamenjuje nedostajući prirodni koji bi telo trebalo samo da proizvede. Već nakon nekoliko dana uočeno je poboljšanje u kontroli noćnog mokrenja kod 70% dece.

Tretman Desmopresinom se primenjuje kod dece kod koje je uočen nedostatak prirodne proizvodnje vazopresina tokom spavanja. Dejstvo mu se ogleda u smanjenju produkcije urina tokom noći, što umanjuje rizik od prepunjavanja mokraćne bešike. Daje se deci u obliku spreja ili pilula. Desmopresin je vrlo efikasan dok terapija traje, ali mana mu se ogleda u tome što ne daje trajne i sasvim kompletne rezultate, što je naročito očigledno po prestanku terapije, kada, u određenom broju slučajeva, dolazi do povratka simptoma. Terapija Desmopresinom mora biti pod nadzorom stručnog lica.

Ukoliko dete ima problem da zadrži mokraću zbog preterano aktivne bešike, prepisuje se neki od lekova iz grupe antiholinergika, koji pomažu u kontroli grčenja mišića bešike.

U terapiji noćne enureze se koristi i lek Imipramin, koji deluje i na mozak i na mokraćnu bešiku. Njegova mana, slična je onoj uočenoj kod Desmopresina i ogleda se u povratku problema po prestanku terapije.

Kada su deca u pitanju, lekovi su opcija koju autor ovih redova ne preporučuje. Tretman lekovima je i znatno neekonomičniji u odnosu na psihoterapiju ili alarme za vlagu.

Psihoterapija


Psihoterapija je vrlo efikasan način rešavanja problema sa umokravanjem, posebno u slučajevima kada ovo započinje promenama u porodičnoj sredini, poput rođenja deteta, razvoda roditelja ili smrti nekog od članova porodice. Primenjiva je i u okolnostima kada je izazvano stresnim ili traumatskim događajima ili emocionalnim problemima. Odlazak psihologu pomaže detetu i porodici da otkriju uzročnike i da nauče kako da izađu na kraj sa problemom. Psihoterapijske metode se neretko kombinuju sa bihejvioralnim strategijama poput alarma za vlagu ili tempiranog buđenja.


Strpljenje

Većina dece jednostavno preraste umokravanje. Zbog toga se pristupanje tretmanu obično ne preporučuje pre pete ili šeste godine. Jedini razlog zbog koga bi sa terapijom trebalo početi ranije leži u stanju koje narušava dečje samopouzdanje, sliku o sebi ili socijalne veštine.

Pelene
Pelene će smanjiti bruku i sakriti mokre mrlje, ali mogu da budu velika smetnja u obučavanju deteta veštini kako se ostaje suv.

Tehnike za sprečavanje dnevne enureze

Od tehnika za sprečavanje umokravanja na dnevnom svetlu najčešće su korišćene uriniranje prema striktno utvrđenom rasporedu i eliminacija kofeina, pića i hrane za koje se sumnja da bi mogli biti izazivači.

Polako!

Velik je broj roditelja koji naprosto nisu sigurni u to koliko njihovo dete treba da napuni godina pre nego što umokravanje treba da počne da se posmatra kao problem. Većina dece će početi da ostaje suva do svoje treće godine. Roditeljima zazvoni na uzbunu onda kad primete da njihovo dete, za razliku od komšijskog klinca, nastavlja da se umokrava i dalje. Strpite se možda bude sve u redu, možda Vašem detetu treba samo malo više vremena. Neka stručnjak proceni je li Vašem detetu zaista potrebna pomoć.

Pravilo je: ne pravite od para mokrih gaća problem, ali onda kada postane problem ne oklevajte da ga rešavate.


Autor teksta

Predrag Đorđević