Neodlučnost



Problemi sa višestrukim izborima


Bilo da se radi o manje ili više značajnim stvarima, izboru garderobe, restorana ili čak posla i karijere, ukoliko je pred nama više opcija koje deluju približno isto privlačno ili odbojno, nužno ćemo se osetiti neodlučno i pretrpeti  neprijatnost koju sa sobom nosi trenutna nemogućnost izbora. Odabrati pravu opciju u ovakvim situacijama nikada nije lako i potrebno je izdvojiti više vremena nego za ostale odluke koje inače svakodnevno donosimo. Pored vremena koje je potrebno izdvojiti, u ovakvim situacijama je često potrebno izboriti se i sa nesigurnošću i strahovima koji se po pravilu javljaju. Neodlučnost u ovakvim trenucima je česta i normalna pojava. Ipak, ukoliko je neodlučnost trajnija i proces donošenja odluke učini izuzetno teškim ili čak nemogućim, onda se možda radi o problemu koji zahteva stručnu pomoć. Neodlučnost postaje takav problem onda kada počne da značajno smanjuje kvalitet nečijeg života i od svake odluke stvara mučan i uznemirijući proces.

Neodlučnoj osobi trenutak odluke je neprijatnost koju će težiti da izbegne, te je često da neodlučnost od ljudi pravi prokrastinatore koji su uvek na početku nečega, pred nekom odlukom, ali ipak do ostvarenja plana retko dolazi. U nekim drugim slučajevima, neodlučna osoba beži od odlučivanja tako što sve bitne odluke prepušta drugima, pa na taj način spašava sebe anksioznosti, ali postaje zavisna od drugih. U svakom slučaju, neodlučnost ove ljude  sprečava da biraju svoj put i ostvare svoje želje, i u krajnjoj liniji je nužno javljanje osećaja nezadovoljstva i praznine sa kojim se obraćaju stručnjacima za pomoć. Negativna osecanja i problemi koji prate neodlučnost doveli su do toga da mnogi stručnjaci danas govore o neodlučnosti kao poremećaju, iako on još uvek nije zvanično zaveden u međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja.


Neodlučnost ljude  sprečava da biraju svoj put i ostvare svoje želje te je u krajnjoj liniji nužno i javljanje osećaja nezadovoljstva i praznine sa kojim se javljaju stručnjacima za pomoć. Negativna osecanja i problemi koji prate neodlučnost doveli su do toga da mnogi stručnjaci danas govore o neodlučnosti kao poremećaju iako on još uvek nije zvanično zaveden u međunarodnoj klasifikaciji mentalnih poremećaja



Prihvatanje doze neizvesnosti

Uvek postoji doza nesigurnosti i potreba za preispitivanjem kada je potrebno napraviti neki izbor i doneti odluku. Slučajevi kada je pravi izbor potpuno očigledan, i kada možemo odlučiti bez imalo dvoumljenja, zapravo su veoma retki. Ipak, postoje i mnoge odluke koje svakodnevno činimo i koje donosimo gotovo automatski. Takvo lako odlučivanje je karakteristično u svakodnevnim situacijama koje su se u prošlosti već dovoljno puta ponavljale i kada je pred nama više prethodno dobro ispitanih opcija, te je lako izabrati onu koja nam najviše odgovara. U svim ostalim situacijama, prilikom donosenja odluke o izboru jedne od više opcija, mi se moramo nositi sa rizikom da je odluka možda pogrešna i moramo prihvatiti određenu dozu neizvesnosti. Nije nemoguće da čak i dobra odluka dovede do lošeg ishoda, kao i obratno, da loša odluka ipak dovede do nečega dobrog.  Neodlučnost je zapravo nesposobnost prihvatanja činjenice da, bilo šta mi radili, nikada ne možemo biti u potpunosti sigurni u ishode do kojih će na kraju doći.

Činjenicu da svaka odluka koju donosimo mora imati makar malu šansu da je zapravo pogrešna  možemo prihvatiti, ili se protiv nje možemo boriti tako što ćemo sebi stvoriti problem. Pitanje je zbog čega je nekima toliko teško da prihvate tu neizvesnost, pa postaju hronično neodlučni. Strah od pogrešnog izbora i niska tolerancija neizvesnosti stvaraju bujicu drugih negativnih osećanja. Ipak, neki ljudi pre prihvataju da trpe teror neodlučnosti nego li teret pogrešne odluke.


Sposobnost za donošenje odluka


Sposobnost za donošenje odluka je različita kod svih ljudi i može se zamisliti kao kontinuum na kome je na jednom kraju prebrzo donošenje odluka bez dovoljno promišljanja, odnosno impulsivnost, dok je na drugom kraju hronična neodlučnost koja osobu dovodi do toga da je svakodnevno opterećena nizom za nju nemogućih izbora


Sposobnost za donošenje odluka je različita kod svih ljudi i može se zamisliti kao kontinuum na kome je na jednom kraju prebrzo donošenje odluka bez dovoljno promišljanja, odnosno impulsivnost, dok je na drugom kraju hronična neodlučnost koja osobu dovodi do toga da je svakodnevno opterećena nizom za nju nemogućih izbora.

Problem neodlučnosti ćemo najbolje razumeti ukoliko pokušamo da prvo razumemo šta je ono zahvaljujući čemu ostali ljudi mogu da nesmetano donose odluke. Kada se bilo ko nađe pred nekim izborom, on bira određenu opciju na osnovu sopstvenih potreba i procene o tome koja opcija će mu više odgovarati. Medjutim, ma koliko jednostavno zvučalo, zapravo je poznavanje sopstvenih potreba i pravljenje jasne razlike izmedju onoga što nam odgovara i onoga što nam ne odgovara još jedna sposobnost koja se razvija i vežba. U najvećem broju slučajeva ljudi ovu sposobnost razvijaju u ranom detinjstvu, te im se u odraslom dobu ona već podrazumeva i smatraju je univerzalnom i datom. Nažalost, ima i onih koji taj razvojni zadatak nisu adekvatno savladali, pa i u odraslom dobu imaju problema u prepoznavanju sopstvenih potreba.

Neodlučnost se često sreće u situacijama kada je osoba pred velikim životnim odlukama i upravo tada je neprepoznavanje sopstvenih potreba i najočiglednije. Mogućnost napredovanja na nekom životnom polju često sa sobom nosi i rizik, dok sa druge strane stagnacija omogućava održavanje osećaja sigurnosti. Dvoumljenje može trajati sve dok osoba ne razluči koja je u njoj potreba izraženija, potreba za sigurnošću ili potreba za napredovanjem. Ovo je radikalan primer jer se tiče velikih životnih odluka , ali je isti mehanizam na snazi i kada se radi o manjim odlukama. Iza svake opcije prilikom donošenja odluke nalaze se različite potrebe koje osoba mora da proceni i analizira u sebi. Osobe koje umeju da donesu odluku bez previše neodlučnosti su zapravo one koje dovoljno dobro umeju da procene pre svega sebe, a tek onda ishode do kojih će odluke dovesti. Ipak, ljudi se, na žalost, često više okreću analizi spoljašnjih okolnosti i mogućih ishoda nego li analizi sebe, uplićući se, pri tome,  u krug neodlučnosti koji sa sobom nosi dodatnu anksioznost i frustracije.

Str. 2


Identitet i sposobnost donošenja odluka

Za donošenje odluke takodje je od ključnog značaja i osećaj sopstvenog identiteta. Znajući šta jesmo, možemo odrediti i šta želimo. Bez čvrstog osećaja sebe i sopstvenog sistema vrednosti, donošenje bilo koje odluke postaje problem.  Sopstveni identitet i sistem vrednosti osoba razvija veoma dugo i od posebnog su značaja za njihov razvoj tinejdžerske godine. U tom periodu osoba eksperimentiše sa različitim stilovima i preferencijama kako bi otkrila one koji njoj najbolje odgovaraju. Kako se menja njeno telo i razvijaju sposobnosti, menjaju se i stavovi prema spoljašnjem svetu i vremenom se izgradjuje sistem stavova i uverenja kao i slika o sebi na osnovu koje će moći jasno da razlikuje ono što želi od onoga što odbija. Ukoliko se osobi u ovom periodu ne dopuste ovakva isprobavanja i eksperimentisanja, što je čest slučaj u rigidnim i strogim porodicama, ona će imati problema u razvoju sopstvenog identiteta, te će se povećati i verovatnoća za javljanje neodlučnosti svaki put kada se nađe pred nekim izborom. Sa druge strane, u povoljnim okolnostima, identitet koji je adekvatno izgrađen će predstavljati referentni sistem pomoću koga će osoba pronalaziti svoje mesto u moru otvorenih opcija.


Za donošenje odluke takodje je od ključnog značaja i osećaj sopstvenog identiteta. Znajući šta jesmo možemo odrediti i šta želimo. Bez čvrstog osećaja sebe i sopstvenog sistema vrednosti donošenje bilo koje odluke postaje problem. Identitet koji je adekvatno izgrađen će predstavljati referentni sistem pomoću koga će osoba pronalaziti svoje mesto u moru otvorenih opcija.


Vidimo da je za izbegavanje neodlučnosti neophodan prolazak kroz više razvojnih faza koje se odvijaju od ranog detinjstva, kada dete uči da prepozna svoje potrebe, pa sve do adolescencije, kada razvija svoj sistem vrednosti i identitet. Zbog toga je sposobnost za donošenje odluka  veoma složena i, ukoliko nije dovoljno razvijena, neophodno je preispitati sve prethodne razvojne faze kako bi se otkrilo u kojoj od njih je osoba imala najviše problema.


Kada se otkriva da osoba ima problem?


Zanimljivo je da je ovo problem koji se može otkriti relativno kasno. Usled nesposobnosti donošenja odluke i straha od istog, moguće je da osoba sve odluke prepusti drugima, a da to, do nekog trenutka, bude skoro neprimetno. Problem neodlučnosti postaće, u ovom slučaju, očigledan tek kada se ona nađe na životnoj vetrometini pred izborom karijere ili partnera. Moguće je da ovo zapravo budu prvi izbori koje ona mora sama da napravi. Nesposobnost donošenja odluke u tako bitnom trenutku neretko dovodi do depresije i povlačenja. Primer ovako kasno otkrivanja problema neodlučnosti jeste žena koja je celo svoje osnovno školovanje, pa čak i fakultet,  prošla bez značajnih problema, i tek je u svojoj 28. godini kada joj je bilo ponuđeno više mogućnosti zaposlenja problem isplivao na površinu. Ona je, ine, bila odlikaš, fakultet je završila sa najvišim ocenama, i bila je i socijalno dobro adaptirana, okružena prijateljima i aktivna. Medjutim, došla je na terapiju vidno zapuštena, bezvoljna i ubeđena da je njena dijagnoza depresija. Nekoliko meseci pre javljanja problema, ona je dobila više ponuda za posao, a isto tako je i ušla u ozbiljnu vezu sa osobom koja joj se dopada. Nažalost, za nju je odluka o izboru posla bila isuviše teška, kao i odluka da ostane u vezi znajući da možda postoji još neko ko bi joj možda čak i više odgovarao. Iako je za sobom već imala završen fakultet i nekoliko godina radnog iskustva, ovo su zapravo bile prve odluke koje je morala potpuno sama da donese. Sve pre toga, pa i izbor fakulteta, olakšala je pomoć i direkcije drugih ljudi, pre svega roditelja. Od tog trenutka, kad je problem isplivao na površinu, njoj su i sve ostale životne odluke postale teže nego inače, tako da je sate provodila preispitujući sebe u kom restoranu zapravo želi da jede i koju haljinu bi kupila. Život je vremenom postao toliko komlikovan da je bilo očekivano da će se povući u sebe i zapustiti. Depesija na koju se žalila jeste bila očigledna, ali je u njenoj pozadini postojao niz drugih problema koji su morali biti razrešeni. Na terapiji se došlo do toga da ona zapravo nije imala snage da podnese neizvesnost ishoda tako značajnih odluka i da se, zapravo, toliko plašila da će prihvatanjem jedne opcije propustiti neku bolju da je to odvelo u pasivnost i depresiju. Vremenom je postalo jasno da se nije radilo o boljim opcijama koje se plašila da propusti, već o strahu da će se nakon odluke predomisliti, jer nije mogla da bude sigurna u to šta je ono što ona zapravo želi. Ono što je nju  paralisalo pred izborima više je bio osećaj nemogućnosti predviđanja sopstvenih želja u budućnosti, a manje nemogućnost predviđanja različitih ishoda odluke. Tek dugotrajnim preispitivanjem sebe i sopstvenog identiteta u terapijskom procesu, ona je uspela da dovoljno ojača kako bi bila sposobna da sama donosi odluke.

Neodlučnost i stres

Neodlučnost se kao problem može javiti i privremeno u periodima pojačanog stresa, kada je osoba frustrirana i osetljivija nego inače. Čak i oni koji imaju dovoljno razvijen osećaj identiteta, i nemaju problema sa prepoznavanjem sopstvenih potreba, mogu u periodima krize doživeti regresiju koja će za posledicu imati neodlučnost. Nesigurnost  u periodu razvoda braka, tugovanja ili prolaska kroz neku sličnu životnu krizu, normalna je i uglavnom nestaje zajedno sa krizom.


Poremećaji vezani za neodlučnost

Postoje neki poremećaji koji sa sobom često povlače i ovaj problem. U ovim slučajevima neodlučnost dobija neke specifične karakterisike. Depresija je jedan od njih jer negativna osećanja utiču na racionalno razmišljanje i osobi postaje teško da procenjuje i donosi odluke. Poremećaj za koji se najčešće vezuje ovaj problem zapravo je opsesivno kompulsivni poremećaj, te ćemo specifičnost ovog problema kod njih detaljnije opisati. Opsesivno komulsivni ljudi ne mogu da trpe neizvesnost i imaju toliko povišen perfekcionizam da jednostavno ne mogu da ostave mesta pogrešnim izborima.



Neodlučnost i opsesivno kompulsivni poremećaj



Za osobu sa opsesivno kompulsivnim poremećajem ne bi bilo čudno da provede deset minuta birajući čarape koje ce se složiti sa garderobom. Oni su poznati po tome da ništa ne prepuštaju slučaju, te su im sve odluke skoro podjednako značajne i za svaku od njih postoji imperativ da mora biti ispravna. Sa takvim stavom čak i najjednostavniji izbor može postati noćna mora


Za osobu sa opsesivno kompulsivnim poremećajem ne bi bilo čudno da provede deset minuta birajući čarape koje ce se složiti sa garderobom. Oni su poznati po tome da ništa ne prepuštaju slučaju, te su im sve odluke skoro podjednako značajne i za svaku od njih postoji imperativ da mora biti ispravna. Sa takvim stavom čak i najjednostavniji izbor može postati noćna mora. Oni imaju tendenciju da vrše veliki pritisak, kako na sebe, tako i na druge, da se nikako ne sme doći do bilo kakve greške. Zapravo se može reći da je njihova osnovna pokretačka snaga izbeći bilo koju grešku. Kako je nemoguće uvek donositi samo ispravne odluke i ne načiniti nijednu grešku, njihov svakodnevni život je nužno ispunjen razočarenjima i nazadovoljstvom. Perfekcionizam ovih ljudi može ih dovesti do ivice propasti. Od početka adolescencije, pa kroz fakultet, oni stalno teže najboljem i to tako što stalno preispituju svoj svaki napravljeni izbor i delo,  često čak i odlažući početak rada u želji da prvo dovoljno dobro provere sopstvene prioritete pre nego što otpočnu rad. Na primer, vreme koje je drugima potrebno za čitav seminarski rad na fakultetu, njima će biti dovoljno tek za pasus, pošto se iznova i iznova vraćaju da provere da li je dovoljno dobar. Oni često ostaju zaglavljeni u situaciji stalnog proveravanja i preispitivanja tako da na kraju od želje za perfekcijom dođu do propasti.

Dragana Miletić