Negativne veštine


       Svako ljudsko ponašanje usmereno je ka zadovoljenju neke potrebe. Da bi smo napravili i najmanji pokret malim prstom potrebno je da imamo neki pokretački motiv za to. Motiv postoji ako očekujemo da će to ponašanje zadovoljiti neku našu potrebu. Čovek, dakle, nikada ništa ne čini besmisleno, bez motiva, pokretača za zadovoljenje neke potrebe. Čak i kada nam neko ponašanje predstavlja problem, pravilo važi. To ponašanje postoji i opstaje jer zadovoljava neku našu potrebu. Možemo da kažemo da je i to negativno ponašanje izvesna veština kojom dolazimo do određenih rezultata. Problemi zbog kojih se ljudi obraćaju psihoterapeutima za pomoć su zapravo veštine koje su naučili i koje ih dovode do određenih rezultata. Da li je veština biti depresivan, ili biti rasejan, ili biti konfliktan, ili se ponašati tupavo? Naravno. Biti depresivan je jedno emotivno stanje, kao i biti vedar. Ljudi se obraćaju za pomoć kako bi naučili da budu bolje raspoloženi. Traže da ih neko nauči kako da postignu to stanje. Ali, zamislite kada bi neko želeo da bude depresivan, a ne zna kako se to radi, od koga bi potražio pomoć? Pa, naravno, od nekoga ko zna kako se to radi-od depresivne osobe. Kada bi neko bio spreman da depresivcu dobro plati na ga nauči svoju veštinu, depresivac bi morao da obrati pažnju na to kako dolazi do željenog rezultata, do depresije. Da bi preneo znanje, morao bi da objasni proces. Kako treba da razmišlja neko da bi postao depresivan, kako treba da opaža i tumači događanja, kako treba da diše, kakav telesni stav treba da zauzme, na koji način da komunicira sa ljudima, kakav unutrašnji dijalog treba da vodi…Ako niste skloni depresiji, probajte da se namerno ubacite u to stanje. Nije lako. Kao što nije lako ni nekome ko je depresivac da se prebaci u stanje optimizma i dobrog raspoloženja.

       Da bih pokazao ljudima sa kojima radim da njihovi problemi nisu nešto što im se dešava bez njihove volje, i da su njihova ponašanja veštine koje služe upravo da ih ubace u ta stanja, često koristim jednu tehniku koja se sastoji u tome da se nedostatak zamisli kao prednost i da onda ta osoba pokuša da me nauči kako se to postiže. Ako je on usvojio tu veštinu jer zadovoljava neke njegove potrebe, možda bi se našao još neko ko bi to hteo da kupi. Da bih bio jasniji, daću jedan primer iz rada sa petnaestogodišnjim M. koji “ne voli da uči”, kako kaže, i zbog problema sa školom su ga poslali kod mene “da ga sredim”.

Svako ljudsko ponašanje usmereno je ka zadovoljenju neke potrebe. Čovek, dakle, nikada ništa ne čini besmisleno, bez motiva, pokretača za zadovoljenje neke potrebe. Negativno ponašanje je izvesna veština kojom dolazimo do određenih rezultata, zadovoljavamo neku potrebu, ali na loš način.


“Psihološka matematika” i “anti-kec program”

Psihološku matematiku često koristim u radu sa adolescentima jer su pogrešne psihološko matematičke formule kod njih još uvek jasno vidljive «kao na dlanu», još se nisu sakrile iza brojnih racionalizacija i drugih odbrambenih mehanizama, i nije ih teško dovesti u fokus svesti. Umesto držanja «pridika» zbog nekih njihovih neadekvatnih ponašanja kao što su zabušavanje u učenju i laganje, što «smorni matorci» često čine, predložim im da izračunamo da li svojim ponašanjem ulaze u minus ili emotivno profitiraju. Ne serviram im gotov rezultat tipa «to ti, sine, ne valja...tako ćeš propasti u životu...» i sl. Već im ponudim da istražujemo posledice i da se «egzaktno» uverimo da li se nešto isplati ili ne. Trudim se da probudim istraživački duh kod buntovnih pubertetlija. Obično im je psihološka matematika zabavna. U radu sa tinejdžerima ona je deo posebnog programa koji nazivamo «Anti-kec» program i koji daje veoma dobre rezultate u «anti-kec» zaštiti tinejdžera (kako se, sa najmanje moguće «biflanja», zaštititi od jedinica. Bitno je da «posao» vide kao emotivno isplativ. Najmanje moguće ulaganje-«mala cena» uz dovoljno veliku korist-nema kečeva ni zvocanja matoraca, a i privilegije se vraćaju.). Evo primera:

Mnogi ljudi zadrže infantilni mehanizam biranja manjeg neposrednog zadovoljstva pre nego većeg odloženog zadovoljstva. To ih čini neuspešnima u životu.


Emotivno računovodstvo maloletnog M.

„Dati više za manje, ako manje dobijem odmah.“

Petnaestogodišnji M. priča mi kako je dobio keca u školi. Pošto mu «matorci» nisu bili kod kuće nije imao ko da ga tera da uči. Znao je on da treba da uči jer će ga verovatno istoričarka pitati, ali je, ipak, pre nego što je sebe natrao da uči, uključio televizor da malo pogeda šta ima. Onda se zaneo, i shvatio da je već vreme da krene u školu. Naravno, otišao je nepripremljen i dobio keca. «Matorcima» nije rekao za keca da mu ne bi «srali» i da mu ne bi zabranili izlaske. Onda su roditelji  saznali i nastala je drama u kući. Kažnjen je i za keca, i za laži. Pošto to nije bio prvi put da primenjuje slično ponašanje sa sličnim posledicama, pretpostavio sam da negde u sebi svestan toga ili ne, veruje da se to ponašanje isplati-jer ga inače ne bi ponavljao. Duboko verujem da je svako ljudsko ponašanje motivisano zadovojavanjem neke potrebe i uverenjem da se tim ponašanjem potreba može zadovoljiti. Međutim često se ne uzimaju u obzir druge potrebe čije se zadovoljavanje onemogućava datim ponašanjem-zaboravlja se na potrebe koje će svoje zadovoljavanje tražiti kasnije. Izbacuju se iz svesti suprostavljeni motivi. Predložio sam M. da zamisli da su njegove emocije novac (zato što M. ceni vrednost novca i stalo mu je da ga ima. Kod dece koja još ne cene vrednost novca uzimam drugu «valutu». Npr. klikere, sličice koje skupljaju, kocke čokolade i sl.) Zatim sam uzeo papir i olovku, podelio stranicu na dva dela po vertikali. Iznad leve kolone sam stavio znak plus, a iznad desne minus. Zamolio sam M. da prvo definiše svaku emotivnu korist-prijatno osećanje ili izbegavanje neprijatnog osećanja koje je imao od svog ponašanja (govorimo o dopuštanju sebi da radi ono što mu je lakše i da izbegne obavezu učenja, i o laganju) Išli smo prvo po redosledu događanja. Tabela je izgledala ovako:


+ Emotivna korist-prijatna osećanja, izbegnuta neprijatnost

- Emotivna šteta, neprijatna osećanja

-Gledanje televizije-zadovoljstvo

-Nisam učio-izbegavanje dosade, napora

-Laganje-izbegavanje neprijatnosti, «sranja od strane matoraca»

-Izbegavanje  oduzimanja privilegija-izlazaka (tri dana dok nisu saznali)

-Neki osećaj slobode da radim šta hoću, da me niko ne smara i ne tera na nešto što mi se ne radi.

-Malo me je grizla savest i dok sam gledao televiziju što ne učim. To mi je malo smetalo da opušteno gledam...

-Imao sam frku kad sam došao u školu da li će da me pita. Pošto je istorija bila 4 čas. imao sam frku tri sata.

-Dobio sam keca. Osećao sam se glupo, posebno kad sam pomislio da to isto moram ponovo da učim, i još više jer se kec teže popravlja.

-Osećao sam se napeto dok sam išao kući i dvoumio se da li da kažem matorcima...

-Osećao sam se krivim što sam ih slagao, i u strahu šta će biti kad provale (tri dana)

-Bilo je odvratno kad su saznali. Ćale je bio brsan i drao se, i zabranio mi izlaske dok ne poravim keca, a keva je plakala jer oni nisu zaslužili da ih lažem i budem neodgovoran, pa sam se osećao i besnim zbog dranja i krivim zbog plača.

-Nisam izlazio 10 dana jer istoričarka nije htela odmah sledećeg časa da me pita zato što je predavala.

-Morao sam da učim mnogo više jer je za popraljanje trebalo da naučim i stare lekcije i novu, i da ih ponavljam da ne zaboravim dok me nije pitala.

-Odnosi u kući su bili napeti dok nisam popravio keca.

            

M. je odmah uočio da je desna strana duža.

Rekao sam mu: «Možda je duža, ali da proverimo da li je i skuplja. Čim si ponavljao to ponašanje sigurno si verovao da se ipak isplati, na neki način. Ako se setiš bilo koje druge koristi, navedi je, da bi nam matematika bila tačnija, jer, ako propustimo neku korist radimo ćorav posao...Znaš, svako ljudsko ponašanje je usmereno tako da zadovolji neku potrebu, ili bar verujemo da tako zadovoljavamo neku potrebu. Zašto bi radio nešto što ti donosi više štete nego koristi? Šta misliš, da li postoji još neka korist, još neko zadovoljstvo, kakvo god bilo...».

M.- «Pa, ne znam...ne vidim ništa drugo...možda malo inat...».

«Dobro, i inat može da pruži neko zadovoljstvo, da zadovoli neku potrebu...Inat prema kome?».

M.  «Pa, možda prema ćaletu. Mislim, o.k. je on, i znam da me voli i da radi za moje dobro, ali nema pravo da se dere...mislim, zar nije moja škola moja stvar. Kad bi me pustili na miru, možda ne bih imao takav otpor prema učenju. Dobro, bio sam sam u stanu kad je trebalo da učim, jer oni su pre podne na poslu, ali sam se osećao kao da me teraju...»

2 str

-«Dobro, dakle imao si neko zadovoljstvo u tome što si isterao svoje-uradio si ono što si ti hteo, a ne ono što si mislio da bi te oni terali da radiš. Možda je taj kec bio način da im pokažeš da neće uspeti da te nauče odgovornosti ako postupaju na taj način.».

M. «Pa, jeste..samo što sam postigao kontraefekat-oni misle da treba još više da me stisnu».

-«Onda ćemo razgovarati o tome koji je efikasniji način da postigneš ono što hoćeš-da prestanu da te dave. Da završimo prvo ovo što smo počeli. Dodaj u spisak još dve koristi koje si naknadno pronašao. «Ispoljio sam inat, revolt zbog ponašanja roditelja i poslao sam im poruku da ne mogu tako sa mnom», ali, dodaj i još jednu štetu-«Roditelji sada misle da još više treba da me stisnu jer misle da sam neodgovoran i da mi treba čvrsta ruka, pa me više kontrolišu.» Sada pogledaj svoj spisak, i poređaj posledice po redosledu tako što ćeš da staviš brojeve ispred njih. Evo ovako: na strani pozitivnih posledica stavi broj jedan za ono što ti je donelo najviše prijatnosti ili te rasteretilo najveće neprijatnosti. Zatim idi stavku po stavku pa ih rangiraj od najvažnijih ka manje važnima. To isto uradi i sa na spisku negativnih posledica“.

Ovo je samo spisak rangiranih koristi i šteta od određenog ponašanja, ali još nije kvantifikovan pa još nema psihološke matematike iz koje bismo izvukli cenovnik ponašanja i odluka.  Da bismo prešli na kvantifikovanje na skali od 1-10 potrebno je da prvo odredimo šta je 1 a šta 10. Jedan nije teško odrediti. To je posledica prema kojoj smo gotovo ravnodušni. Nije ni neko zadovoljstvo, ni nezadovojstvo. To je, na primer «zadovoljstvo» koje nam je na dohvat ruke, ali nas mrzi da pomerimo ruku da ga dohvatimo, ili nezadovoljstvo koje je toliko da nas mrzi da pomerimo ruku da bismo ga otklonili. Desetka je najveće zadovoljstvo ili nezadovoljstvo (bolna emocija)  koje imamo u svom iskustvu. Zamolio sam M. Da se priseti nekog najvećeg zadovoljstva iz svog iskustva i rekao mu da je to ocena 10, pa da, u odnosu na to zadovoljstvo meri pozitivne posledice svog ponašanja i da im ocenu. Isti postupak smo ponovili i kod ocenjivanja negativnih posledica. Sada je tabela izgledala ovako:

Saldo.............................................................................-25


M.-«Ooo, pa ja sam u debelom munusu. Koliko je to minus 25?»


Terapeut: «Ha, ha..pa zavisi kako gledaš i sa čime upoređuješ. To bi recimo mogla da zači da dva i po puta preživiš svoje najneprijatnije iskustvo-ono za minus 10, samo malo raspoređeno u vremenu. Ili da izgubiš dva i po puta svoje najlepše iskustvo. Ili, ako hoćeš da pretvorimo u novac?»

M. «Kako u novac.»

Terapeut: «Hm, da radiš i zarađuješ bilo bi lakše da poredimo vrdnost novca i tvojih osećanja jer bi na zarađivanje trošio energiju, vreme, možda i neke neprijatne emocije...pa bismo nekako mogli da nađemo odnos, formulu za preračunavanje...»

M. «Pa radio sam i ja malo, prošlog leta na pumpi...Ceo dan na suncu...pereš stakla...nije baš neki zabavan i lep posao...»

Terapeut: «Odlično, onda imaš iskkustvo za poređenje. Koliko si zarađivao dnevno i koliko si sati radio dnevno?»

M. «Pa, kako kada...ali u proseku oko 10 eura dnevno za oko 8 sati rada.»
Terapeut:»Dobro, sada imamo neke norme...razmisli dobro i reci mi koliko bi bio spreman da platiš nekome, kad bi to moglo da se desi,  da umesto tebe nauči istoriju i popravi keca?»

M. «UUU brate, dao bi mu celu platu iz cuga»

Terapeut: «Polako, razmisli. Koliko se sati proveo učeći istoriju?»

M. «Pa, ne znam...učio sam više dana...ne baš svaki dan jer sam imao i druge predmete, ali...za tih 10 dana...kad saberem....jedno 10 sati!»

Terapeut: «A radio si za platu oko 180 sati. Dvadeset dva dana, ako nisi radio vikendom po 8 sati...Znači, za jedan sat učenja dao bi 18 sati rada na pumpi?»

M. «Pa nisam lud da dam toliko...U jee...nisam uopšte razmišljao tako...»

Terapeut: «Izgleda si sklon da daš više za manje ako manje dobiješ odmah

M. «Da to sam uradio kad sam gledao televiziju umesto da učim. A ispada i da ne umem da cenim svoj rad...kao da je učenje ne znam šta, ba bih za 1 sat učenje dao 18 sati pranja stakla na pumpi. Pa nisam ja baš tolika dileja, mislim nisam glup za učenje, samo me mrzi...ali, ne mrzi me 18 puta više nego da perem stakla po suncu.»

Terapeut: «Koliko puta ti je mrskije da učiš nego da pereš stakla po suncu?»

M. «Pa,recimo da bih radije prao stakla tri sata nego da učim istoriju jedan sat.»

Terapeut: «I, za tri sata bi zaradio oko 4 eura. Onda bi za 10 sati učenja platio 40 eura nekome da to uradi umesto tebe.»

M. «Ladno».

Terapeut: «Dakle, jedan emotivni poen za tebe vredi oko 4,5 eura, jer bi za ono što si ocenio za devetku da 40 eura.  Sada izračunaj, ako izgubiš 25 emotivnih poena zbog nekog ponašanja, to je nešto slično kao kada bi vezano za novac, izgubio u nekoj transakciji koliko?»

M. «Matiš mi ide to je...100 i ovama 12,5 ...znači 125 eura. Pa gde da nađem tolike pare! Za te pare mogu da kupim novi mobilni sa...Ha, ha...pa to što ja radim nema veze sa mozgom. Ispadam luzer, a ja nisam luzer. Koliko ja, uopšte, imam para u toj emotivnoj banci?»

Terapeut: «To je pitanje na koje ja nemam odgovor. Mada bi i to možda moglo da se nekako izračuna. Sigurno ima ponašanja u kojima igraš onako kako treba, pa dobijaš pozitivan ishod i pozitivne emocije više nego negativne. Onda odatle trošiš svoje emotivne rezerve na ovakva ponašanja...»

M. «Pa ima...naravno...Recimo košarka. U košarci ne zabušavam, i niko ne treba da me tera da uradim svoje zadatke jer to volim, a to je samo moja stvar...Da, tu uopšte ne računam ovako glupo, i odgovoran sam...znam da ne mogu da dobijem ono što je vredno odmah, već moram puno da treniram i da ulažem da bi dobio...Mada, moji kažu da je to suviše rzično i da malo njih postanu profesionalci..Jedna oubiljnija povreda, i ode sve do đavola...Zato moram da imam i neku školu...»

Da li ste ikada razmislili o tome kako trošite svoje emocije. Da su emocije novac, da li biste sebe smatrali osobom koja ume sa novcem, koja se ne rasipa, već se trudi da dobije najviše zadovoljstva od onoga što ima?



Da li dobro „kalkulišete“ sa svojim emocijama?  

Ovo je bio način na koji je maloletni M. Počeo da uči o procesu vođenja računa o sopstvenim emocijama-emotivnom računovodstvu. Kao što u poslovnom računovodstvu postoje «ulazne» i «izlazne» fakture, prihodi i rashodi, tako u emotivnom računovodstvu postoje emotivne koristi i štete od određenih ponašanja. Proces emotivnog računovodstva nije tako jednostavan kao što može da izgleda iz ovog primera. U ovom primeru nismo se zadržavali na nekim važnim faktorima kao što je na primer vreme. Kada nekoga uvodite u nešto novo onda mu, za početak, date jednostavniju verziju. Faktor vreme se mora uzeti u obzir ako hoćete da napravite realniju kalkulaciju. Na primer, da li biste prihvatili ponudu da provedete noć sa nekom osobom koja vam se jako sviđa, a da je jedina negativna posledica toga (cena koju morate da platite) da imate mali svrab na vrhu nosa koji ne možete da počešete. Pretpostavljam da bi većina rekla «DA!». Problem je samo u tome što u drugom delu rečenice nije bilo odrednice za vreme kao u prvom delu (jednu noć). Da preformulišem ponudu ovako: «Ja sam duh iz boce koji može da ispuni vašu želju, ali tražim da za to platite i određenu cenu. Moja ponuda glasi: Možete da provedete najlepšu noć sa bilo kojom osobom koju poželite. Cena koju treba da platite je da pristanete da osećate mali svrab na vrhu vašeh nosa koji ne možete da otklonite. Ne neki veliki, nesnosan svrab. Mali, neprekidni svrab...ali u narednih 40 godina.» Ne znam koliko bi vas pristalo na ovako formulisanu poruku. Ovo je pitanje koje bi valjalo da postavimo sebi kada stupamo u brak. Neke stvari kod partnera možemo da tolerišemo kada se zabavljamo, kad ne živimo zajedno kad smo vođeni strašću, željom da budemo sa njim što više vremena. Ali, ako ne ubacimo u tu «kalkulaciju» koja se lepše zove «izbor partnera» i onaj mali neprekidni svrab na vrhu nosa...(recimo da je to njegova sklonost ka prebacivanju, ka tome da bude uvek u pravu...koja nije toliko smetala dok smo se viđali i nismo imali svakodnevne obaveze i odgovornosti, decu...smetala nam je kao i taj povremeni svrab na vrhu nosa)...u ukupnom saldu može da se pokaže neželjeni rezultat.

3 str.


Negativne veštine


Šta nas motiviše

U prvom delu primera emotivno računovodstvo je pokazalo da M. emotivno gubi svojim ponašanjem, koliko gubi, i na koji način gubi. Analogika je iskorišćena da poveže taj gubitak i sa drugim relevantnim normama gubitka (novca, vremena, energije...), da poredi, da kvantifikuje-odredi na nekom kontinuumu svoja osećanja. To mu je pomoglo da nema «neki opšti osećaj nezadovoljstva», već konkretno nezadovoljstvo zbog konkretnih posledica izazvanih konkretnim ponašanjem. Ali, odrcanje od određenog ponašanja koje bi bilo podstaknuto na ovakav način bilo bi usmereno izbegavanjem gubitka, a ne usmeravanjem ka dobitku-zadovoljstvu. To je nešto slično kao kada pokušavamo da odviknemo pušače od pušenja averzivnim kampanjama i informacijama o štetnosti pušenja za zdravlje. Bolje rešenje je ako je promena ponašanja vezana za pozitivan cilj  nego ako je povezana sa izbegavanjem negativnih posledica. Za M. je učenje i dalje bilo «muka», «smor», «robija»...i ako bi nastavio da se podvrgava toj torturi da bi izbegao veću torturu, ceo proces bi nastavio da bude » izbijanje manjeg klina većim klinom», jer kažu da se «klin klinom izbija». Nešto slično kao kada bismo želeli da povećamo motivaciju zaposlenih za rad strožijim merama kažnjavanja, pa, kad shvate da im se zabušavanje ne isplati, radiće kao «bele lale». To često «pali», ali u kojoj meri i za koju vrstu poslova. Ako vam je cilj da motivišete ljude da budu kreativni i preduzimljivi, da imaju inicijativu...ovaj način motivisanje neće dati rezultate. Ovakvim računovodstvom mogao sam da «sredim» M. da pravi manje problema roditeljima (uostalom, oni plaćaju njegove seanse) ali ne i da podstaknem njegovu intelektualnu radoznalost i želju za sticanjem znanja. Makar znanja koje nije direktno vezano za školske obaveze.)

Da li su vaši izbori više motivisani izbegavanjem nezadovoljstva ili je pretežni izvor vaše motivacije kretanje ka zadovoljstvu, ka cilju?


Izbegavanje nezadovoljstva kao dominantni izvor motivacije

Ako se vratimo i pogledamo tabelu u kojoj je M. rangirao pozitivne i negativne posledice možemo uočiti nekoliko obrazaca koji mogu biti bitni za njegov dalji razvoj. Vratite se i pogledajte poslednju tabelu. Šta je na vrhu pozitivnih posledica? Najvišom ocenom, plus 9, ocenjeno je «1.-Nisam učio-izbegavanje dosade, napora», sa najvišom ocenom za negativne posledice, -9, ocenio je:  1. «-Morao sam da učim mnogo više jer je za popraljanje trebalo da naučim i stare lekcije i novu, i da ih ponavljam da ne zaboravim dok me nije pitala.». Najviše rangirane pozitivne posledice vezane su za izbegavanje nezadovoljstva povezanog sa učenjem. U koliko bi taj obrazac zadržao mogli bismo da predvidimo da bi se u životu uglavnom rukovodio izbegavanjem nezadovoljstva kao pokretačkim motivnom, a ne postizanjem zadovoljstva-kretanjem ka cilju. Sa takvim obrascem, modelom odnosa prema sopstvenim potrebama i zahtevima života, vrlo je verovatno da bi bio nezadovoljan gotovo u svim oblastima života. Učenje je proces koji nas prati kroz čitav život, a ne samo dok idemo u školu. To je jedan bitan resurs za postizanje uspeha u životu. M. je imao sklonost da uči «telesno», kroz sport-košarku. Njegova «intelektualna inhibicija» i «deficit pažnje» (sa takvom «dijagnozom»  su ga poslali kod mene jer imam «reputaciju» da uspešno «sređujem šašave dečake koji neće da uče». I sam sam bio od takvih. Umalo nisam ponavljao zbog keca iz psihologije, a imao sam ih gomilu iz raznih predmeta u toku godine. Škola je, za mene, stvarno bila «smor».) Dakle, saldo u emotivnom računovodstvu smo mogli da popravimo tako što bi M. «legao na rudu» jer bi mu «došlo iz zadnjice u glavu» shvativši koliko gubi, ili tako što bi zavoleo da uči. Kad bih mu rekao da bi mogao da zavoli učenje verovatno bi se «ubio od smeha» zbog te iracionalne ideje. M. je imao «ograničavajuće uverenje» da je za njega učenje teško i «smorno» i da je nemoguće da zavoli učenje, iako bi to bitno popravilo saldo njegovog emotivnog računovodstva. Kako ga motivisati? Kako ga uopšte navesti da poveruje da je to moguće? Da bi se podstakao motiv, nije dovojna samo želja već i uverenje da je ostvarenje želje moguće. U nastavku sastanka pokušao sam upravo to:


Kako motivisati maloletnika da zavoli učenje?

Terapeut: «Vidiš...kad pogledam ovu tvoju tabelu i šta si ocenio najvišim ocenama, i pozitivnim i negativnim, onda vidim da je izbegavanje «smornog» učenja dobilo najvišu ocenu za pozitivno, a napor i vreme provedeno u učenju je dobilo najvišu negativnu ocenu od svih negativnih posledica.»

M. «Pa šta mogu kad mrzim da učim. To mi je stvarno smorno.»

Terapeut: « Da li si naučio nešto danas, na ovom sastanku?»

M. « Uu, jesam. Naučio sam da malo drugačije razmišljam o onome što radim. Nisam bio svestan da ispadam luzer...a ja ne volim da budem luzer...U stvari, sve sam to znao ali nisam obraćao pažnju i nisam na taj način računao...Da, taj vaš psihološki matiš je korisna i zabavna stvar.»

Terapeut: «Ako si nešto naučio, onda to znači da si sada,, ovde učio. Može li nešto da se nauči ako se ne uči?»

M. «Pa, valjda ne može. Samo...ja nisam imao osećaj da sam učio...mislim u onom smislu kao na času ili kad učim...nije bilo smorno. Nisam imao osećaj da učim, ali imam osećaj da sam naučio.»

Terapeut: «Da li bismo mogli da izvučemo zaključak da učenje ne mora da bude smorno?»

M. «Ih...zvuči logično kad vi tako kažete, ali mi je teško da izgovorim nešto kao «učenje ne mora da bude smorno» a da osećam da verujem u to.»

Terapeut: «Ne veruješ svojim očima i ušima? Imaš jedno uverenje, ograničavajuće uverenje, i teško ti je da ga uopšte dovedeš u pitanje?»

M. «Pa, jeste...mada, učim ja i na košarci...i to mi nije smorno. Dobro, nije baš svako učenje smorno, ali jeste ono školsko. Mada, ja ne čitam ni knjige koje nisu za školu. Ne volim da čitam. Valjda mi je muka od škole, pa mrzim sve što liči na školu, makar samo time što je u obliku knjige...»


Prodaj mi svoju negativnu veštinu-kako mrzeti učenje

Terapeut: «Hm...to mi se sviđa! I ja sam nekada mrzeo da učim, pa sam posle zaboravio kako se to radi. Sada mi se dešava i kad odem na odmor stalno vučem gomilu knjiga jer ne mogu da se odbranim od potrebe da stalno nešto učim. Da li bi ti hteo mene da naučiš, da me barem podsetiš kako se to uspešno radi?»

M. «Molim? Šta da vas naučim? Kako da ne volite da učite? Kako to može da se nauči?»

Terapeut: «Misliš da si se rodio sa tim da ne voliš da učiš?»

M. «Pa, sigurno nisam. U stvari, kad sam bio mali voleo sam da učim. Stalno sam pitao šta je ovo, šta je ono, zašto ovo, zašto ono...»

Terapeut: «Pa, znači da si kasnije naučio da ne voliš da učiš. Kako se to radi? Zamisli da je to neka prednost, što nije teško. Zar ne nazivate u školi one koji vole da uče štreberima, bubalicama...to i nije neka prednost biti štreber, zar ne?»

M.-«Pa i nije. To su budale koje ne umeju da se druže već samo da bubaju. Niko ih ne voli»

Terapeut: «Dakle, ne isplati se voleti da učiš? Onda možeš da postaneš štreber i da te društvo prezire i izbegava?»

M. «Pa, jeste...mada ne mora valjda neko ko voli da uči da bude štreber. Može da uči onoliko koliko ga interesuje i ono što ga interesuje.»

Terapeut: «Jel ti to sad ubeđuješ mene da nije loše voleti da učiš. A ja se ponadao da ćeš da me naučiš kako da ne volim da učim»

M. «He, he.. platite pa ću da vas naučim. I ja plaćam vama da me nešto naučite»

Terapeut: »Hoću, vrlo rado. To bi mi bilo vrlo korisno znanje. Koliko košta tvoje podučavanje?»

M. «Ne znam kako da odredim cenu kad nisam ništa naplaćivao do sada. Osim pranja kola.»

Terapeut: «Intelektualni rad se naplaćuje više od fizičkog. Za intelektualni rad je potrebno imati znanje, učiti, završiti neku školu ili makar «imati klikere», razmišljati onako kako ne ume onaj koji traži tvoju uslugu. Pošto je ovo što tražim od tebe intelektualni rad, onda ga naplati više nego pranje prozora. Makar duplo, ili tri puta više.»

M. «Pa da, zato me roditelji teraju da učim. Mada ima ovde mnogo onih koji nemaju školu a imaju para, ali ne od fizičkog rada...valjda imaju neke «klikere» u glavi za zarađivanje love...ali i to su morali da nauče negde, nekako...Hm, al ste vi lukavi. Ja doživeh da pričam sve ono što bi moji matorci voeli da čuju, i to sa uverenjem. Dobar vam taj » psiho kliker»...A koliko ja vama da naplatim za moj «kliker»...Za pranje stala su mi davali od 5-50 dindži, u proseku 20, pa puta tri to mu dođe oko 60 din. Jel to O.K. cena?»

4 str


Priručnik za nevoljenje učenja maloletnog M.


Terapeut:» Prihvatam. Pretvorio sam se u uvo da čujem kako se to radi» (Uzimam olovku i beležnicu da zapišem»

M. «Ih, pa ne valja vam to! Od početka sve radite pogrešno!»

Terapeut:» Kako pogrešno? Šta radim pogrešno?»

M. «Pa, i to što pitate je pogrešno. Ako pitate šta vam nije jasno, razjasniće vam se pa ćete naučiti. Prvo, ne smete da se «pretvorite u uvo»  i ne smete da imate želju da saznate kako se to radi. Loš ste đak jer nemate talenta. Gledate u mene kao da imam šta da vam kažem, kao da imam nešto što vama treba,, a to je loše ako hoćete da ne naučite. E, nisam video većeg antitalenta...(Očito se ludo zabavja») Gadan štreber će od tebe postati, dete moje. Oćoravićeš od buljenja u knjigu i život te se neće nagledati, a o ribama da i ne govorimo. Osuđen si na smoran život. Nego, ja ću te spasiti. Slušaj šta ti majstor blejanja priča, i biće ti dobro u životu.»

Terapeut: «Uuu, ovo mi se sviđa. Baš mi je drago što učim od majstora!»

M. «Bljak. Opet pogrešno...Ako me ceniš, naučićeš nešto od mene. Moraš da misliš da sam glupi smor, dileja, da nemam pojma o životu, već da sam samo nabubao neke gluposti kojima mučim decu da bi zaradio pare...»

Terapeut-. «Aaa, kapiram»

M. «Da kapirate stvarno, ne biste kapirali. Čim se potrudite da ukapirate znači da preti opasnost da ukapirate, a kad ukapirate onda nije tako smorno pa ćete, ne daj bože, zavoleti da učite. Baš imate talenat da budete antitalenat. I ne gledajte me tako jasno u oči, nego kroz mene, ili sa strane, jer kad me gledate onda će nešto od mene i doći do vas...Ako me već gledate, razmišlajte o tome kako sam dosadan i kako zbog mene ne možete da radite nešto što volite.»

Terapeut: Gledam kroz njega, pokušavam da osetim kako je tupav i dosadan, ali mi ne ide...Kako bih mogao sada da lepo slušam muziku ili da pecam, umesto da slušam neko derle koje mi soli pamet, ali mi ne ide. Iskreno, ovo mi je zabavnije. Osećam kako sam neuspešan. Ne mogu da naučim nešto što je njemu tako lako. Kakav antitalenat. Dobro kaže čovek. «Baš sam neuspešan. Ne ide mi, ne mogu...»

M. «Braavo, učite polako. Morate verovati u sebe, u to da ne možete, da vam ne ide...i stvari će već doći na svoje mesto.»

Terapeut: «Aha, zači tako...»

M. « To ahaa je zabranjno. To znači da si nešto otkrio, a ako nešto otkriješ izlažeš se opasnosti da zavoliš da otkrivaš, i opet si neuspešan u nevoljenju da učiš.»

Terapeut: «Onda je najbolje da isključim mozak i da blejim. Čim ga uključim, neuspešan sam.»

M. «Eto, već učite»

Terapeut: «Ali, ja sam hteo da postignem suprotno. Da naučim odmah, brzo da ne volim učenje.»

M. «E, ta vam je dobra. Uvek se trudite da kad treba da nešto naučite da to bude na brzaka, pa ako ne može, a obično ne može, onda se razočarajte i ogadiće vam se učenje. Pa, kad budete pokušavali da se naterate da učite setićete se tog gađenja...i onda ćete se nakanjivati da počnete, i tako će vam proći vreme, pa nećete naučiti pa ćete se osetiti krivim, pa će vam se još više zgaditi, pa ćete se još više nakanjivati...»

Terapeut: «Ali, to mi izgleda naporno. A ja sam hteo da se odučim od ljubavi prema učenju da bih smanjio napor, da mogu da se odmorim...a ne da naučim da radim  nešto još  napornije.»

M. «Pa, jeste naporno...i smorno. Posebno kad moraš da učiš. Da nema, škole ne bi bilo tako. Mada, onda bi ova moja veština bila beskorisna. A i ovako nije korisna, izgleda...»

Terapeut: «Pa, zašto je onda koristiš?»

M. «Navikao sam, valjda. Lakše mi je da radim ono što znam, što sam navikao.»

Terapeut: «Mislim da i od ovoga možemo da napravimo matematiku, da izračunamo koliko ti ova veština daje a koliko oduzima, ali to ćemo sledeći put. Ako imaš volje, probaj to kod kuće da uradiš sam, da napišeš koristi i štete i da ih rangiraš i daš im ocene, kao kad smo pričali o izbegavanju učenja i laganju.»

M. «Dobro važi. To mi ne deluje smorno. Moram priznati da ste vrlo vešto ovo uradili, da ste me izvrteli u krug, ali da se ne osećam kao da sam izgubio...»

Terapeut: «Pazi, sad ću da upotrebim znanje koje sam dobio od tebe. Ako mi priznaš da sam vešt, da nisam smorni tupadžija, preti ti opasnost da naučiš nešto od mene i da čak zavoliš učenje.»

M. »Hmm...rizično je, moram priznati...»

Terapeut: «Moram i ja tebi da priznam da je ovo što si me naučio vredelo para...i više nego što si naplatio (dajem mu dogovoreni novac). Sve preporuke za nevoljenje učenja ću da zapišem, što i tebi preporučujem. To je pravi naučni rad. Kristalno jasno i detaljno uputstvo za uspeh u nevoljenju učenja. To bi moglo da se pretvori u obuku i da se proda.»

M. «Ali, koja budala bi to kupila. Ko bi želeo da nauči da ne voli da uči?»

Terapeut. «Ko zna, tržište je ćudljivo...ljudi žele da nauče razne stvari. Uostalom, uvek se od toga može napraviti kontra veština. Ako bi ljudi naučili da rade suprotno od onoga što su preporuke za nevoljenje učenja, onda bismo dobili priručnik o tome kako zavoleti učenje...i kako učiti efikasno»

M. « I ja bih onda bio kao neki koautor priručnika o tome kako zavoleti učenje. Kakva ironija!»

Terapeut: «Hoćeš da ga napišemo zajedno?»

M: «Zvuči toliko iščašeno da mi se sviđa kao ideja»

Terapeut:»Onda, pišemo ga?»

M. «Pišemo»....


Svako ponašanje je odraz određene veštine i strategije. Nijedna veština i strategija nisu loše same po sebi. Vredniju se u odnosu na cilj. Da li je ispasti glup veština? Naravno. Pitanje je samo kome treba takva veština i kojem bi cilju služila. Pitajte Mr. Bina. On dobro zarađuje od usavršene veštine da ispadne smotan, trapav, glupav...Mislite da se to može tako dobro odglumiti ako ne poznajete suštinu tih veština, proces koji dovodi do njihovog usavršavanja. Da li je veština biti depresivan? Naravno, kao i biti entuzijastičan i dobro raspoložen. Kada bi bilo kupaca, depresivci koji bi imali motiv da se upuštaju u svesno istraživanje svoje veštine mogli bi da drže seminare i workshopove...Ako se pitate zašto bi neko naučio neku veštinu koja ničemu pozitivnom ne služi, onda ne razumete jednu suštinsku odrednicu ljudske prirode (žive prirode uopšte). Ljudi nikada ne razvijaju veštine koje ničemu ne služe. Ljudi nikada ne rade ništa od čega ne dobijaju neku korist jer ne bi bilo motiva koji bi pokrenuo to ponašanje. Gde je ponašanje, tu je i motiv. Gde je motiv, tu je i potreba koju ponašanje zadovoljava i uverenje da se tako može zadovoljiti potreba i da se, na neki način, isplati. M. Je zaista dao veoma dobre smernice za pravljenje priručnika o tome kako efikasno učiti i kako zavoleti učenje. Dao ga je u formi obrnutog procesa. Potrebno je samo da proces okrenemo u drugom smeru (kao što se od negativa na filmu pravi fotografija). Učinite to i vi sa svojim negativnim veštinama, sa ponašanjima koja vam daju negativne rezultate. Tretirajte ih kao veštine i potrudite se da spoznate kako to izvodite, kako dobijate rezultate koje dobijate, šta treba da radi neko da bi bio kao vi, da bi se osećao kao vi, da bi živeo kao vi. Kad definišete svoju veštinu, znaćete i šta je potrebno da biste se promenili-moći ćete da izgradite kontraveštinu koja će vam davati drugačije rezultate.


Ne voleti učenje i biti neefikasan u učenju je veština kao i voleti učenje i biti efikasan u učenju. I za jedno i za drugo potreban je određeni način razmišljanja, odnos prema učenju i učiteljima, strategije, kontrola fiziologije...Od onih koji su vešti u neučenju možemo naučiti mnogo toga o efikasnom učenju ako njihovu veštinu okrenemo u suprotnost. Isti princip važi i za druge ljudske probleme-i oni su obrnute veštine.



                                                       Nebojša Jovanović