Narcizam




       Sigmund Freud je prvi pisao o narcizmu 1910. godine. Ovu pojavu je imenovao prema dobro poznatom mitološkom junaku Narcisu koji je bio zaljubljen u samog sebe. Međutim, Freud je pozajmio ovaj naziv u prenesenom smislu, jer u psihologiji narcizam ima drugačije značenje. Zapravo, narcizam ima mnoga lica i značenja i može znatno varirati po intenzitetu izraženosti od osobe do osobe. Prevashodno bi trebalo objasniti šta je zapravo narcizam, kako nastaje i koje su mu propratne manifestacije. Reč narcizam znači samoljublje, ali u psihologiji ovo značenje je dobilo mnoge druge primese. Najvažnije je za početak reći da postoji zdravo i nezdravo samoljublje, kao i da u svakom od nas postoji izvesna doza narcizma.

Primarni narcizam je zdrava i normalna pojava u razvoju tek rođenog deteta. Poznato je da je ljudska beba po rođenju sasvim nemoćna i potpuno zavisna od majke. Beba u prvim trenucima života ne pravi razliku  između sebe i majke, već je majka potpuno u službi bebinih potreba. Majka stimuliše i ugađa svojoj bebi i sva pažnja i energija su posvećene toj bebi. Tada se dešava stanje primarnog narcizma. Kako beba ne razlučuje sebe od drugog, sva ljubav koju prima ostaje zadržana samo za bebu i bebine potrebe. Međutim, kako razvoj teče, počinje buđenje svesti novorođančeta i ono polako počinje da opaža da je mama zasebno ljudsko biće koje, pored toga što je tu da zadovoljava bebine potrebe, radi i druge stvari. Sekundarni narcizam nastaje upravo tada kada dete uspe da premesti pažnju sa sebe na neku drugu osobu, ali onda prestaje da bude zainteresovano za drugu osobu i ponovo usmerava pažnju na samo sebe. Sekundarni narcizam može postati patološka tvorevina, u zavisnosti od intenziteta kojim osoba postaje zaokupljena samo sobom, dok je primarni narcizam normalno razvojno ishodište sazrevanja.



Razvoj identiteta i narcistički poremećaj ličnosti


Narcizam se može preobraziti u pravu i intenzivnu patologiju.


Narcistički poremećaj ličnosti predstavlja ličnost koja nije uspela da savlada svoje naranije razvojne zadatke i da formira svoj identitet. Ova razvojne greške i propusti se dešavaju veoma rano, još u prvoj i drugoj godini života.


Napomenuto je da je dete isprva veoma zavisno od majke, beba i majka čine celinu. Ali, polako dete počinje da se odvaja od majke. Njegove sposobnosti rastu i ono postaje sve kompetentnije da ispituje svet oko sebe. Da bi dete počelo da formira granice između sebe i majke i da bi počelo da stiče osnove svog budućeg identiteta, ono mora imati izvestan stepen slobode da istražuje svet, kao i izvestan stepen poverenja u majčinu ljubav, njenu negu i prisustvo. U toku druge godine, kada dete prohoda i počne da istražuje svet, u periodu između 15. i 22. meseca života, nastaju velike razvojne prekretnice. Ukoliko je uspostavljena zdrava i stabilna veza između majke i deteta, dete će normalno sve više početi da se udaljava od majke i znatiželjno posmatra i ispituje druge stvari oko sebe. Međutim, ukoliko je dete nesigurno u majčinu ljubav, majka je posesivna, preterano uplašena, prezaštićuje svoje dete i ne pušta ga od sebe, mogu nastupiti razne poteškoće u razvoju. Jedna od tih poteškoća koja se formira upravo u ovom periodu, a počinje da se ispoljava u ranoj adolescenciji, naziva se narcistički poremećaj ličnosti.  Najbitnija tačka u nastanku ovog poremećaja je odnos majke prema detetu i detetovo opažanje tog majčinog odnosa. Dete u toku druge godine života je još uvek slabo i nerazvijeno biće, posve zavisno od majke. Ali, ono je takođe biće kojem raste samosvest i prirodno se polagano odvaja od majke. Međutim, ta odvajanja su kratka i detetu je neophodno da se vrati u majčino naručje kako bi mu ona pružila neophodnu ljubav, podršku i razumevanje. Baš se ovde nazire prekretnica za dalji tok stvari. Pitanje je kako će majka reagovati kada se dete vrati, da li će ona biti u stanju da mu pruži tu neophodnu ljubav i razumevanje, da li će biti u stanju da obradi njegova novostečena iskustva.

       Neke majke imaju svoje lične probleme, neke teško podnose da se njihovo malo i bespomoćno dete odvaja od njih, veoma su uplašene ili čak vidno ljute što je dete počelo da se odvaja. A dete je još uvek vrlo zavisno od majčinih osećanja i veoma osetljivo na njih. Tako, zamislimo da je dete nakratko otišlo da se igra svojom novom igračkom, a onda pritrčalo u majčin zagrljaj da «napuni baterije» kako bi nastavilo igru, a umesto toplog majčinog pogleda zateklo uplašen i zabrinut pogled ili ljutitu ili depresivnu majku. To na njega može jezivo delovati. Dete tada još nema razvijenu sposobnost razumevanja majčine brige ili depresije i straha. Njemu je potrebna majka da obradi njegove utiske, da ga podržava i voli. Ako majka to nije u stanju da učini, ova ista osećanja straha, tuge i depresije će preneti na svoje dete. To sićušno stvorenje neće moći adekvatno da obradi ova osećanja, već će za njega to biti pravi užas. Ako majka nije tu za svoje dete da mu pomogne da obradi svoj nova mala iskustva, dete neće moći da formira stabilan identitet. Umesto toga, ono će formirati krhki identitet sa teškim nedostatkom sigurnosti u sebe, umenjenim osećanjem sopstvene vrednosti i samopoštovanja. Njemu će nedostajati vera u sebe, prožimaće ga strah od odvajanja i nesposobnost adekvatnog promišljanja o svojim delima.

Ako majka nije tu za svoje dete da mu pomogne da obradi svoj nova mala iskustva, dete neće moći da formira stabilan identitet. Umesto toga, ono će formirati krhki identitet sa teškim nedostatkom sigurnosti u sebe, umanjenim osećanjem sopstvene vrednosti i samopoštovanja.


Dete bez stabilnog identiteta ne može da izraste u nezavisnu i autentičnu ličnost, njemu će uvek nedostajati sposobnost samostalnog mišljenja, planiranja i doživljavanja dubokih osećanja. To je zadatak koji majka treba da obavi i prenese svom detetu, a depresivna i uplašena majka prosto nije u stanju da to učini za svoje dete. Tada dete, umesto da ulazi svoj autentičan i bezbrižan razvoj, postaje uplašeno da će izgubiti majčinu ljubav i počinje da se dovija na razne načine kako bi očuvalo tu ljubav. Ovakavo dete je uvek gladno ljubavi i teži na sve načine da se dopadne majci kako ga ona ne bi odbacila i ostavila. Umesto autentičnosti dete gradi svoju lažnu ličnost, satkanu od dodvoravanja majci, a u unutrašnjosti dečije ličnosti ostaju strah, bes i praznina.






Odlike narcističkog poremećaja ličnosti


Već je pomenuto da se narcistički poremećaj ličnosti ispoljava tek u pubertetu. Takođe je bitno reći da se danas ovo ne smatra bolešću, već pre stanjem. Dakle, narcistički poremećaj ličnosti predstavlja ličnost koja je u startu loše formirana, bez celine sopstvenog identiteta i čvrstog uporišta u sebi. Ovaj poremećaj je znatno teže sanirati od neurotičnih poremećaja, terapija je dugotrajna i često se ne završava potpunim uspehom, već mogućnošću tolerancije ovog poremećaja. Uspehom se smatra i kada pacijent delom osvesti svoja stanja i počne da ih kontroliše i toleriše. Ređe dolazi do potpune reparacije ličnosti i upotpunjavanja svih propusta u ranom razvoju.



Unutrašnji svet osobe koja pati od narcističkog poremećaja ličnosti je prilično prazan. Ovakve osobe grade lažnu sliku o sebi. Kao što su u ranom detinjstvu činile sve da «kupe» majčinu ljubav i pažnju, tako i u odraslom dobu veoma puno ulažu u tu lažnu sliku ne bi li se dopali drugima, ne bi li bili prihvaćeni i obožavani od strane drugih.

Ove osobe uvek imaju ideju veličine. Za njih svet predstavlja ogledalo. Oni opažaju samo ono što se uklapa u njihovu lažnu i grandioznu sliku, dok ostale aspekte stvarnosti zanemaruju. Ukoliko im se niko  ne divi, oni se osećaju «razbijeno» i sasvim prazno. Lažnu i površnu sreću osećaju samo kada imaju publiku, a pritom su veoma neskloni da tolerišu samoću. Ovakve osobe nemaju autentičnost jer nisu uspele da izgrade svoj identitet. One ni u čemu ne uživaju na svojstven način. One teže uspehu, ne da bi imale novac, već da bi postigle slavu, da bi zavele druge ljude na divljenje. Zbog toga su sklone raznim manipulacijama. One uvek teže da osvoje pažnju onih kojima se dive, a kada uspeju da ih učine svojim «podanicima», počnu da ih preziru ili u najmanju ruku da budu krajnje nezainteresovani za njih. Ove osobe nemaju duboka osećanja. Nisu sposobne da vole, niti da mrze. Jedino osećanje, veoma intenzivno i burno, koje u njima čuči da bi eksplodiralo u trenutku kada bivaju osujećeni, je bes. Narcistički bes je eksplozivan, veoma buran i jak i javlja se na svako osujećenje želja narcisa. Što je bitnija želja osujećena, to je jača eksplozija besa.


Str. 2-3

Odnosi sa drugima


       Osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti je veoma egocentrična, nesposobna da saoseća sa drugima i da se uživi u stanje ili perspektivu druge osobe. Ona je za to nezainteresovana, jer izgleda kao da se implicitno podrazumeva da drugi predstavljaju sredstva zadovoljenja želja narcisa. Drugi ljudi se stoga ne posmatraju kao individue sa svim htenjima i potrebama. Narcisi druge koriste da bi popunili svoje beskrajno teško unutrašnje stanje praznine. Oni su skloni hroničnoj dosadi i besmislu, te zbog toga ulaze u burne međuljudske odnose, kako bi osetili živost. Međutim, veze koje ostvaruju, iako su burne, prilično su nestalne i kratkotrajne. Razlog leži u tome što narcis nije u stanju da se iskreno veže za drugu osobu, posebno zbog toga što je nesklon brizi za drugog, a i sam se jako plaši vezivanja. Strah od vezivanja je posledica straha od napuštanja, a već je opisano da je svaka osoba koja je razvila narcistički poremećaj ličnosti u detinjstvu doživela za nju traumatično napuštanje ili odbacivanje od strane svoje majke, koje je ostavilo užasnutom i razvojno oštećenom.


Narcisoidna osoba i rad

Veoma je važno shvatiti da ljudi koji pate od ovog poremećaja nikako nisu neuspešni. Naprotiv, veoma često su jako uspešni, direktori velikih firmi, producenti skupih i popularnih filmova, često veoma imućni i cenjeni ljudi. Oni u svoju profesiju ulažu jer im to donosi slavu. Poenta je u tome da oni ne nalaze istinsko zadovoljstvo u radu, nisu posvećeni svom poslu predanošću zanesenjaka, već se konstatno takmiče sa drugima da bi ostvarili što veći uspeh i time što više simpatija od strane svoje «publike». Kako opisuje Christopher  Lasch, «uprkos svim svojim unutrašnjim patnjama, narcis poseduje mnoge bitne stvari potrebne za uspeh u birokratskim institucijama, koje mnogo polažu na manipulisanje međuljudskim odnosima, ometaju stvaranje dubokih ličnih privrženosti, a istovremeno pružaju narcisu odobravanje koje mu je potrebno da bi osetio samopoštovanje».


Kako prepoznati narcistički poremećaj ličnosti

Psihijatrijski dijagnostički priručnik nabraja kriterijume po kojima možemo prepoznati narcistički poremećaj ličnosti:


  1. Grandiozni osećaj preterane važnosti
  2. Preokupiranost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, lepoti ili idealnoj ljubavi
  3. Verovanja da je specijalan i da jedino mogu da ga razumeju drugi specijalni ili ljudi viskokog statusa
  4. Zahteva ekscesivno divljenje
  5. Ima nerazumna očekivanja da mora da dobije posebno dobar tretman ili automatsko slaganje drugih u pogledu svojih želja
  6. Teži eksploataciji drugih, iskorišćava druge da bi postigao sopstvene ciljeve
  7. Ima nedostatak sposobnosti saosećanja sa drugima i nevoljan je da prepozna osećanja i potrebe drugih
  8. Često zavidi drugima ili veruje da drugi zavide njemu
  9. Pokazuje arogantno, sujetno ponašanje i stavove




Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti najčešće dolaze na terapiju zbog depresivnosti, bezvoljnosti, osećaja praznine.  Sa ovakvim osobama nije lak terapijski rad, jer su one veoma sujetne, pa se često suprotstavljaju autoritetu terapeuta.


Takođe, neretko su zavisne od droga ili alkohola, što dodatno otežava posao sa njima. Njima droge ili alkohol služe za upotpunjenje te hronične ispraznosti koju osećaju, tako da se toga veoma teško odriču. Posebno je teško uspostaviti dobar radni savez sa ovim osobama, jer su nepoverljive i sklone da samo misaono obrađuju to što čuju. Iako mogu biti veoma inteligentni, pravo je umeće približiti ih emocijama i navesti ih da zaista autentično prožive i prorade svoje probleme. Zato su terapije ovih pacijenata često duge, a ponekad i nepotpune. Ipak, uglavnom se postiže pomak i poboljšanje. S obzirom na to da smo rekli da je narcistički poremećaj ličnosti pre stanje nego bolest, ovi pacijenti se ne tretiraju lekovima, već blagotvornim i prihvatajućim terapijskim odnosom koji služi kao nadomeštanje osujećujućeg odnosa iz detinjstva.



Narcisi u poslovnom svetu


Ima pokušaja opisivanje celokupne današnjice kao podložne za razvijanje narcizma u ljudima. Treba napomenuti da narcizam postoji kod svakog čoveka i da to nije nužno patologija. Pitanje je stepena izraženosti karakteristika koje odlikuju narcise.  Postoji i zdravi narcizam koji je opisan kao zdravo samoljublje. To se odnosi na ljubav prema sebi, ali uz očuvanu mogućnost da se oseti ljubav prema drugima. Patološki narcizam je već preokupiranost sobom, bez  sposobnosti obaziranja na druge. Baš iz toga raloga, narcisi često postaju vođe u poslovnom svetu, koncipiranom u skladu sa današnjim tempom života. Michael Maccoby je ispitao 250 direktora iz 12 većih kompanija i u skladu sa narcističkom crtom opisao «novog direktora kao osobu koja radi sa ljudima, a ne sa nečim materijalnim, i koja ne želi izgraditi carstvo ili bogatstvo, već iskusiti uzbuđenje vođenja tima i postizanja pobeda. On želi biti poznat kao pobednik i njegov najveći strah je da će biti označen kao gubitnik... On ima potrebu da stvari drži u svojim rukama».


Michael Maccoby  je opisao «novog direktora kao osobu koja radi sa ljudima, a ne sa nečim materijalnim, i koja ne želi izgraditi carstvo ili bogatstvo, već iskusiti uzbuđenje vođenja tima i postizanja pobeda. On želi biti poznat kao pobednik i njegov najveći strah je da će biti označen kao gubitnik... On ima potrebu da stvari drži u svojim rukama».


Ovde se naglašava potreba za kontrolom i težnja ka uspehu, ali ne zarad samog uspeha, već kao puko takmičarstvo. Naime, mnogo je bitnije biti iznad drugih, nego što je važan uspeh po sebi. Dalji opis «novog direktora» se svodi i na njegov fizički izgled. Maccoby kaže da je on dečačkog izgleda, da je razigran i zavodljiv. Ne stupa u bliske odnose i nije sklon ostvarivanju društvenih dužnosti. Čak i prema kompaniji koju vodi, on ne oseća privrženost. Takođe, u opis «novog direktora» koji se buni protiv bliskih veza ide i uzbudljiva atmosfera koju čine lepe i zavodljive sekretarice koje mu se dive i na usluzi su mu. Međutim, iako ovakav narcisoidan direktor može ostvariti znatan uspeh, njegova uspešnost je prolaznog karaktera, jer kako počinje da stari, njegov elan se gasi. Jedna osobenost narcisa je veliki strah od starosti i smrti. Kako to nisu osobe koje autentično osećaju i doživljavaju stvari, niti su sklone ostvarivanju dubokih intimnih veza, logično je da se plaše starenja, jer na starost gledaju kao na isprazno doba bez zadovoljstava. Kada narcis ostari one ne može više tako dobro manipulisati drugima i zadobijati onoliku količinu pažnje koja mu je potrebna da bi se odupreo svom mrtvilu. U starosti njegovi poslovni uspesi postaju niži od uspeha onih ljudi koji su zaista posvećeni svom pozivu, firmi koju vode i sposobni su da organizuju rad. Maccoby piše: «Izgubivši mladost, žar, pa čak i uzbuđenje pobede, on postaje potišten, besciljan i počinje se pitati o smislu svog života. Timska borba ga više ne napaja energijom, a kako nije u stanju posvetiti se nekom cilju izvan sebe samog, oseća se posve usamljenim.»

Činjenica je da samo društvo pogoduje stvaranju ovakvih ličnosti. Danas se veoma neguje takmičarski duh i ljudi koji su skloni takmičenju se više cene od onih koji to nisu. Kapitalizam je omogućio plodno tlo za pojavu ovakvog trenda. Zapostavljanje religije, ne zbog religije same, već zbog onog obazrivog, ljudskog i moralnog što religijske propovedi nose sa sobom, zatim tendenciozno reklamiranje slavnih ličnosti, forsiranje pobeda i slave... Sve to dovodi do porasta težnje za pukim isticanjem i rangiranjem u odnosu na druge. Često danas ljudi gledaju druge da bi spoznali sopstvenu vrednost, pa čak do te mere žude za uspehom da ih i obraduje tuđ neuspeh, jer se tako oni samo kotiraju više u svojim i očima njihove publike. Nekada je bilo nepristojno gledati «preko ograde svog dvorišta», a danas se sve češće čuje «...da i komšiji crkne krava». Iz tog razloga Christopher Lasch govori o narcističkoj kulturi, jer društveno uređenje i odnosi pogoduju stvaranju ove nove, narcističke patologije.



Narcistički izbor partnera i homoseksualnost


Navedeno je da je Freud 1910. godine prvi put pisao o narcizmu. On je ovaj pojam dovodio u vezu sa homoseksualnošću. U njegovo vreme homoseksualnost je bila smatrana poremećajem, u današnjici to više nije slučaj. Ali, kako je Freud ispitivao patologiju, latio se i pročavanja homoseksualnosti. Njega je prevashodno zanimao uzrok homoseksualnosti. Primećivao je da kod homoseksualaca naizgled sve normalno funkcioniše, da nemaju jasno vidljive mentalne probleme, osim činjenice da ih privlače osobe istog pola. Freudu je to bilo dovoljno interesenatno da razvije teoriju o tome. On je zaključio da homoseksualca privlači osoba istog pola jer u njoj vidi sebe, kakav je bio kao dete. Naime, homoseksualac voli svog partnera ljubavlju koju je dobijao u svom detinjstvu od majke, a koju nikada nije uspeo da prevaziđe.


Freud opisuje narcistički izbor partnera kao izbor u kom osoba uzima sebe kao uzor, odnosno zaljubljuje se u nekog ko je nalik njoj samoj.

On je tu ljubav od majke mogao da dobija u izobilju, pa da zbog toga ne uspeva da je prevaziđe, ili je pak moguće da mu je bilo malo majčine ljubavi kada je bio dečak pa da sada pokušava da je nadoknadi. Uopšten Freudov zaključak je bio da homoseksualac na nesvesnom nivou prepoznaje sebe u svom partneru i da reprodukuje majčinsku ljubav prema njemu. Ovakav izbor partnera koji se odvija na nesvesnom nivou, Freud je nazavao narcističkim izborom, upravo prema mitskom junaku Narcisu koji je bio zaljubljen u sebe. Kasnije, 1914. godine, Freud je razvio ovu tezu izbora bračnog partnera i naglasio je da nema čoveka na kog ne utiču njegova nesvesna iskustva iz detinjstva pri izboru partnera. Freud opisuje narcistički izbor partnera kao izbor u kom osoba uzima sebe kao uzor, odnosno zaljubljuje se u nekog ko je nalik njoj samoj. On navodi i da postoji «oslanjajući» izbor partnera, koji se javlja kao nadoknada za majku. Prema ovom izboru biraju se partneri na koje se možemo osloniti. Freud kaže da su «oslanjajućem» izboru skloniji muškarci, a narcističkom, odnosno samoljubivom su sklonije žene. Kako je narcistički izbor partnera uopštio na sve ljude, a ne samo na homoseksualce, Freud je naveo nekoliko podvrsta u ovom izboru. Tako, on ističe da narcistički tip može voleti:

  1. ono što je on sam nekoga čija je ličnost naizgled vrlo slična njegovoj
  2. ono što je nekad bio nekoga ko podseća na njega dok je bio dete
  3. ono što bi on želeo biti u smislu idealne verzije sebe
  4. ono što je nekad bilo deo njega kako je rečeno, beba po rođenju ne shvata da su ona i majka dve zasebne celine, već posmatra majku kao deo sebe. Prema tome, narcistički izbor partnera može da se vrši prema uzoru na svoje roditelje iz najranijeg detinjstva


Naravno, pogrešno bi bilo shvatiti da ljudi biraju svoje partnere samo na osnovu svojih nesvesnih težnji. Ljudi svesno biraju, na osnovu kriterijuma koji su njima važni, takođe biraju i sa svog predsvesnog nivoa. Predsvesni izbor može biti kada se žena udaje i iz ljubavi, ali i delom što želi što pre da pobegne od svojih roditelja. Međutim, psihoanalitičari veruju da svi mi biramo i nesvesno. Tako, Herbart Strean navodi da su česti slučajevi svađa između supružnika, jer se oni na svesnom nivou ne slažu, ali  kada se dublje zađe u njihov odnos ispostavlja se da partneri nesvesno imaju slične sklonosti i da ih to održava u vezi.




Društveni uticaji na narcizam


Pretpostavlja se da društvo u znatnoj meri utiče na ljude, na njihovo normalno i svakodnevno ponašanje, ali preko svojih zabrana i normi, ciljeva, svako društvo i epoha utiče na razvoj izvesnih patologija. Poznata je činjenica da se sa promenom društvenog uređenja i načina mišljenja menja i karakter generacija, a sa promenom karaktera mora se menjati i lice patologije.


Poznata je činjenica da se sa promenom društvenog uređenja i načina mišljenja menja i karakter generacija, a sa promenom karaktera mora se menjati i lice patologije.  Današnji društveni poredak pogoduje stvaranju narcisa


Nekada je u društvu bio dominantan patrijarhalni sistem vaspitanja, religija je duboko poštovana, a seksualnost je bila tabuirana, o njoj se nije pričalo, i bila je sasvim privatna stvar. U to vreme su nastajali poremećaji upravo zbog potiskivanja seksualnosti. Tada su bile česte histerije ili opsesije, koje su prema psihoanalitičarima produkt potisnutih seksualnih nagona. Danas su život i kultura promenjeni. Seks više nije tabu tema, već se javno prikazuje putem medija. Takođe, u patrijarhalnom sistemu je glava porodice otac - bio primarni autoritet za osećaj strahopoštovanja. U današnje vreme oba roditelja predstavljaju autoritet, a zatim i nastavnici u školi, potom direktori na poslu. Mnoge osobe žive ceo život potčinjene nekom autoritetu. Takođe, već je pomenuto koliko se danas vrednuje takmičarski duh. Deca se od malena uče da budu vredna i radna i da budu ispred drugih, jer će jedino tako omogućiti sebi lagodan život. Ova obećanja ličnog ispunjenja stvaraju novi tip poremećaja. Upravo ovako koncipiran društveni poredak pogoduje stvaranju narcisa, koji pate od praznine i narušenog samopoštovanja.


Mediji i narcizam

Širenje medija veoma pogodiju razvjanju ove patologije. Christopher Lasch navodi da je sveprisutnost kamera u našim životima dovela do toga da se tako često prikazujemo lažno. Nikada ne znamo gde nas neko može videti, te uvek sa sobom nosimo osmeh i «namešten» izraz lica. To je izraz lica koji pokazujemo javnosti, od koje se ne možemo tako lako sakriti. I što je uspešnija osoba u svojoj karijeri, to joj manje privatnosti ostaje i to je bolje po njen profesionalni uspeh da ne skida svoje «namešteno» lice. Ovo veoma podseća na lažnu sliku o sebi koju su narcisi još u detinjstvu težili da pokažu svojoj uplašenoj ili depresivnoj majci, kako bi zadobili njene simpatije i ljubav. Ovakvo naučeno ponašanje se može jako lako održati u toku života, posebno ovako koncipiranog života gde su mediji svuda oko nas. U reklamama gledamo samo lepe ljude, holivudske zvezde bez prestanka glamurozno slave svoje uspehe na crvenom tepihu, svet pun slika nam odaje utisak da, ako želimo da idemo u korak sa slavom (što nas često uče od malena da je najpoželjniji cilj), moramo da budemo takvi- lepi, šarmantni i uspešni. Nije ni čudo što sve jače forsiranje ove lažne slike dovodi do gubljenja kontakta sa samim sobom, svojim istinskim osećajima i doživljajima i što ispod toga leži velika i strašna praznina. Još manje je čudno što neuspesi više nisu dozvoljeni, jer svaki nespeh direktno narušava samopoštovanje. Često, ljudi koji idu u korak sa slavom, svoje samopoštovanje vezuju za svoju publiku i ovacije koje dobijaju. Čim to iz nekog razloga utihne, od samopoštovanja ne ostaje gotovo ništa.



Seksualnost i narcizam


Kultura u kojoj živimo ima jak uticaj i na seksualne i intimne veze među ljudima. U današnje vreme se sve više propagira individualnost, dok je poznato da je nekad negovana porodična kolektivnost. Sada su ljudi karijeristi. Javlja se i feministički pokret koji se bori za prava žena. Žene ulaze u poslovni svet i takmiče se sa muškarcima. Istovremeno, žene su i dalje i supruge i majke, ali istrajno insistiranje na ravnopravnosti polova može doprineti teškoćama i kod žena i kod muškaraca. Žene su često pretrpane poslovima ako pokušavaju i da grade karijeru i da budu uspešne roditeljske figure. Sa druge strane, muškarci se često osećaju istisnuto iz porodice ili svoje uloge hranitelja porodice. Mnogim muškarcima samostalna uspešna žena uliva strah i ruši samopoštovanje. Obrasci muškoženskih uloga su se na jedan način gradili generacijama, a sada se sve menja u novonastalom društvenom poretku. Porodica više nema onaj značaj koji je imala. Već i deca imaju medijske ličnosti kao uzore, pored svojih roditelja koji su sve više odsutni iz doma i posvećeni građenju svojih karijera. Prihvataju se socijalne i profesionalne uloge koje nameće društvo i počenje globalno poistovećivanje sa propagiranim načinom uspeha. Pitanje je kakve se veze grade u ovakvom društvenom poretku i gde je mesto seksualnosti?



Str. 4


Narcizam i identifikacija


Svi ljudi svoju ličnost stvaraju kroz poistovećenja. Nekada, kada nije bilo medija, osnove za poistovećenja su bili roditelji i nekoliko bitnih osoba iz okoline. Danas, uz sveprisutnost medija, mi se poistovećujemo sa poželjnim ulogama koje su nam nametnute. Samopoštovanje ljudi u velikoj meri zavisi od uspeha u poistovećenju sa datom ulogom. To znači, kako navodi Zvonko Đokić, «da sopstveni identitet ne proizlazi iz postepenog približavanja autentičnoj individualnosti, već od očuvanja i jačanja prihvatanja uniformisane konvencionalnosti.» Tako nastaju brojni konflikti unutar osoba koje teže da ostvare svoje ideale. Dolazi do neprestanog poređenja sa svojim idealima i samopoštovanje zavisi od toga koliko je pojedinac uspeo da se približi tim idealima. Unutrašnja energija osobe se troši i ostaje veoma malo energije za istinska ulaganja u emocionalne odnose. Tako izgleda svet narcisa. No ipak, narcis ipak uspeva da uđe u emocionalni odnos i ostavri nekakvu seksualnu vezu. Međutim, ovi odnosi ne podrazumevaju autentičnost, pravu ljubav i poštovanje individualnosti druge osobe. Naprotiv, oni su sve suprotno od toga. Narcis nema stabilan identitet, niti uporište u sebi, i kao takav on je spreman da mnogo toga traži, ali nije sposoban da daje. Poštovanje tuđe individualnosti za narcisa nije moguće i to ne zato što je narcis loša osoba. To je besmisleno reći. Poenta je u tome da on toliko svoje životne energije rasipa u pokušajima da se uklopi u društvene uloge, da on prosto nije u stanju da autentično daje, prima i da uzima u obzir svog partnera.

Ljubav u narcističkom odnosu ostaje kao uspomena na odnos sa roditeljima. Duboko u nesvesnom delu ličnosti dolazi do goreopisanog narcističkog izbora partnera, kako bi se ta izgubljena ljubav iz detinjstva ponovo realizovala. Umesto autentične lubavi, partneri održavaju vezu kroz veoma neautentično igranje uloga. Kroz njihovu vezu se održava njihovo samopoštovanje i klimavi identiteti. Ovakva veza se i pored brojnih nesuglasica često održava jer bi slom takve veze za partnere mogao da znači gubitak samopoštovanja i kakvog-takvog identiteta. Dakle, veza se održava iz straha, a ne iz ljubavi, odnosno iz potrebe, a ne iz želje.


Možemo reći da kod narcistički organizovanih ličnosti glavni motiv zbližavanja nije ljubav, već strah. Tako ovo društvo koje propagira individualnost, u stvari nije uspelo da dovede do individualnosti. Pre bi se moglo reći da ljudi u stalnoj težnji za individualnošću gube svoju suštinu i sve više bivaju udaljeni od sebe i od drugih.


.



Sport i narcizam


Kako je u poslovnom svetu današnjeg vremena nametnut brz tempo i takmičarstvo, a ljudi odvojeni od same suštine rada i ljubavi prema njemu, možemo pretpostaviti da se to dešava i drugim oblastima socijalnog života. Ako uzmemo u razmatranje sport i sportiste, lepo možemo videti koliko je osnovna svrha sporta danas trivijalizovana i obesmišljena. Da bi se čovek zabavljao u životu potrebno je da sa ljubavlju prilazi stvarima koje voli da radi. Tako srećni i ostvareni ljudi svoj rad poistovećuju sa igrom. Oni vole svoj posao i doživljavaju nagradu kroz zadovoljstvo koje proizlazi iz samog rada. Međutim, danas se retko sreću ljudi koji na takav autentičan način rade i vole svoj posao. Igra i rad se više ne podudaraju i to do te mere da mnogi ne mogu da nađu ništa zajedničko između igre i rada. U sportu ovaj proces obesmišljavanja igre ide malo sporije, ali ipak i u sportu dolazi do toga. Christopher Lasch piše: «Sport na mnogo načina predstavlja najčešći vid bega putem kog čovek traži rasterećenje od svakodnevnog života. Kao seks, droge i piće, on briše svest o svakodnevnoj stvarnosti, no ne njenim zamućivanjem, već tako što je uzdiže do intenzivnije koncentracije.» Sport je aktivnost lišena svrhe. Izvorno sport postoji da bi jačao telo i duh i da bi proizvodio dobra osećanja kod ljudi. Međutim, kultura u kojoj živimo je izvršila značajan uticaj i na poimanje sporta. To je sve povezano sa porastom medija, promocija, sve jačom željom za takmičanjem, isticanjem i uništenjem protivnika. Dakle, može se uklopiti u novonastalu «narcističku kulturu». Sport je nekad bio beskorisna igra, zanimljiv sam po sebi. Sportisti su uživali da premašuju izmišljene prepreke jer im je to donosilo lično zadovoljstvo. Danas, takav sport gotovo da više ne postoji. Sport postaje industrija koja fabrikuje vrhunske sportiste koji uživaju u sasvim drugim stvarima i na sasvim drugačiji način nego njihovi prethodnici. Kritičari sporta su danas i mnogi nekadašnji vrhunski sportisti koji su shvatili obesmišljavanje sportskog duha i svrhe, te se povukli sa terena.



Jedna od uobičajenih kritika kaže da je danas sport upravljen ka gledaocu, a ne ka učesniku. Sportista tako ne obavlja svoje veštine za sebe, svoju dušu, iz unutrašnje motivacije, već on mimo toga teži da zadivi svoju publiku, da izazove senzacije i ovacije. Sportista je tu da osvoji publiku.


A publika je tu iz najrazličitijih razloga. Publika više nije samo na tribinama, već se sportski događaji posmatraju i preko najrazličitijih medija, sportska pravila se menjaju tako da bi što više zainteresovala publiku. Duh timske igre se zarad interesovanja ponekad obesmišljava. Tako košarka, koja je timski sport, u američkoj ligi dobija pravilo o izabranom bacaču. Tada samo jedan košarkaš biva aktivan, tako da je sva pažnju publike usmerena na njega. A to sve umanjuje vrednost i smisao sportske taktike, strategije i veštine i obasjava lov na senzacije i zabavljanje publike. Kako se počelo sa preinačavanjem pravila u sportovima, tako je i publika sve manje svesna pravila igre, a sportski događaji služe sve više pukoj zabavi, a sve manje samim sportistima. Došlo je do toga da je sportska igra postala trivijalan čin, koji se prodaje kao vrlo ozbiljna stvar. Sport koji je inicijalno bio privlačan upravo zbog toga što je beskorisna igra, postaje sredstvo za sticanje mnogih koristi. U današnoj «narcističkoj kulturi» živi i narcistički sport. Timska igra sve manje počiva na principu «jedan za sve», a sve više na isticanju članova unutar istog tima. A čak i kada postoji sloga među saigračima, oni ne žele samo svoju pobedu, već možda i više od toga žele poraz protivnika. Pobeda kao da više nema smisla ako protivnik nije uništen. Tako da izgleda da pobeda sama po sebi više i nema toliki značaj, koliki ima samo takmičenje i poraz protivnika. Sport je danas potčinjen zabavi. Igra je odavno kod većine ljudi izmeštena iz radnog okruženja. Mnogi ljudi beže od dokolice tako što traže igru na drugim mestima. Ali sport je nekada bio igra koja je u ljudima budila osećanje zadovoljstva, timskog rada i zajedništva, unutrašnju ispunjenost zadovoljstvom.




Danas iako se beži od dokolice kroz sport, taj sport služi pružanju raznode i senzacije. Dok je za jedne sport postao posao bez igre, za druge je postao pasivna i nekonstruktivna zabava.





Autor teksta

                               Renata Senić



Primamo nove članove u grupe:


-O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle-rad na razvoju ličnosti

Petkom od 19,30-21h

- Problemi u braku i roditeljstvu

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082