Veštine upravljanja vremenom-”Menadžment vremena”


Vreme se ne nalazi


Očekivanje da ćete «naći vreme» da uradite ono što treba je isto kao i očekivanje da ćete naći negde na ulici novac koji vam je potreban da nešto uradite. Vreme se ne nalazi, ono se stvara. Novac se zarađuje i dobro raspoređuje. Raspoređivanje znači da se od nečega oduzima da bi se nečemu drugome dalo.

Postizanje važnih životnih ciljeva je proces koji se ne dešava preko noći (samo se snovi mogu desiti preko noći. Ostvarivanje snova, njihovo prenošenje u stvarnost, zahteva vreme i isplaniranu svrsishodnu akciju). Ako je vaš cilj dugoročan, potrebno je da ga podelite u merljive faze, i da ga ostvarujete korak po korak. To je bitno i zbog vaše motivacije. Kad god ostvarite jedan korak, vi ćete biti uspešni i dobiti novu snagu da napravite sledeći korak. Kroz život i hodamo korak po korak. Ne skačemo, već koračamo. Kada znate pravac kretanja (životne ciljeve) i način kretanja (strategije za ostvarivanje ciljeva), onda proračunavate potrebnu brzinu i raspored koraka. Bitno je da faze budu merljive, da biste objektivno mogli da procenite da li i koliko napredujete.

Na primer, ako želite da smršate, i kažete sebi da ćete smršati 20 kila do leta, onda to deluje kao krupan zalogaj (nećete smršati ako pojedete tako krupan zalogaj). Ako je vaš zadatak da smršate kilogram nedeljno, to ne izgleda tako strašno, i svake nedelje možete biti zadovoljni i osećati se uspešnim ako smršate jedan kilogram. Ako vam je cilj da imate «ispunjavajući odnos» sa partnerom, odredite šta je prvo što bi vas ispunilo i što bi bilo jasan znak da se krećete ka krajnjem cilju. Možda da svako jutro popijete kafu i razgovarate prijateljski, bez svađe, i da istrajete u tome nedelju dana? Kada vam to pođe za rukom, u prvoj fazi, preći ćete na sledeće » ispunjenje».


Veštine menadžmenta vremena za postizanje ciljeva

Efikasno ostvarivanje ciljeva počinje i završava menadžmentom vremena. Većina ljudi ne uspeva u ostvarivanju svojih ciljeva jer “nemaju vremena”. Da biste postigli više, potrebno je da naučite kako da dobro izbalansirate svoje aktivnosti i napravite najefikasnije korišćenje vremena.

Kažu da je vreme novac. Ako biste se poigrali, i odredili koliko novca vredi određena jedinica vremena, možda biste postali svesniji toga koliko “trošite”.


Zadatak: Koliko novca zarađujete dnevno? To nije teško izračunati. Podelite svoje mesečne prihode sa prosečnim brojem dana u mesecu-sa 30. Podelite tu sumu sa 24 (24 sata-jedan dan). Dobijeni iznos podelite sa 60 (broj minuta u satu). Dobićete vrednost jednog vašeg minuta. Zamislite da su vaši minuti stvarno novčanice, i obratite pažnju na šta ih trošite. Da li biste dali toliko novca za određene aktivnosti na koje inače trošite vreme?

Poigrajte se još malo: Uzmite blokčić i zapišite sve što radite u toku jednog dana i vreme koje potrošite na to. Pokrijte ceo dan, svih 24 časa. Uradite to za celu nedelju. Zapišite svoje najvažnije životne ciljeve i poređajte ih po prioritetima. Pogledajte svoje ciljeve i prioritete koje ste im dali-stavite brojeve ispred ciljeva-po prioritetima. Pogledajte ponovo zapise o vašim aktivnostima u toku nedelje, i ispred svake aktivnosti stavite broj cilja ka čijem ostvarivanju je određena aktivnost usmerena. Saberite vreme (u minutima) provedeno u aktivnostima koje imaju ispred sebe isti broj (isti cilj). Izračunajte procenat ukupnog vremena koje ste utrošili na određene ciljeve tako što prvo izračunate broj minuta u nedelji (24x7x60=10080 min.) pa onda podelite broj minuta provedenih u određenoj grupi aktivnosti sa brojem minuta u nedelji. Dobićete broj koji, kada ga pomnožite sa 100, daje procenat vremena koje koristite nedeljno za ostvarivanje određenog cilja. Na primer, ako spavate 8 sati dnevno (cilj je odmor, regeneracija, zdravlje) onda trošite 2940 minuta nedeljno na spavanje, ili 29,16% svog ukupnog vremena (2940 : 10080) x 100. Poređajte dobijene procente po veličini. Da li redosled procenata vremena koje posvećujete određenim ciljevima odgovara njihovom redosledu po prioritetima? Verovatno ne. Ono čemu posvećujete dovoljno vremena verovatno ćete i ostvariti ako ste dobro odradili posao postavljanja ciljeva i zadataka, dobro se organizovali i ako se pridržavate svog akcionog plana.

Uspeh i neuspeh se mogu predvideti. Ne dajte da vas život iznenadi. Krajnji ishod se dobrim delom definiše na početku. Na osnovu početka se može i predvideti. Šta vi možete da predvidite na osnovu rezultata malog snimka o vašoj potrošnji vremena?


E, da mi je ova pamet, a one godine

Napravite okvirni dugoročni plan.

Odakle početi? Da biste imali pregled celine, vašeg budućeg života kao celine, prebacite se daleko u budućnost. Uđite u vremepolov, i odputujte kroz vreme 25 godina unapred. Kako bi trebalo da su izgledale prethodnih 25 godina vašeg života, a da vi ne osećate da ste promašili život u nekoj od važnih oblasti, da vas ne sačeka osećanje žaljenja i neipunjenosti? Setite se one izreke: “E, da mi je ova pamet, i one godine...”. Možda je dobar cilj koji možete postaviti sebi to da kada prođe tih 25 godina ne izgovorite ovu rečenicu. Uđite ponovo u vremeplov, i vratite se u sadašnjost.

Imajući u vidu ono što ste shvatili i doživeli u budućnosti, napravite planove za manje vremenske periode. Planove koji će, kada ih ostvarite, voditi do vašeg opšteg životnog cilja.

Napravite petogodišnji, godišnji, šestomesečni, mesečni plan...imajući na umu da su ti planovi potoci i reke koje treba da se uliju u vašu veliku životnu reku. Svaki kratkoročniji plan treba da se bazira na prethodnom, dugoročnijem planu. Dobro procenite potrebno vreme za postizanje pojedinih ciljeva. Za to je potrebno da poznajete svoje norme, stepen efikasnosti. Ljudi retko uspevaju u ostvarivanju ciljeva kada previše forsiraju na putu do uspeha. U žurbi da se što pre stigne do cilja i stresu koji nastaje iz preteranog pritiska na sopstvene kapacitete, ljudi obično propuste neke važne aspekte, što često vodi do negativnog ishoda i do toga da ne dobiju ono čemu su se nadali. Maratonci to dobro znaju. Ako ne rasporede pravilno svoje snage, i potroše se previše na startu, neće biti zadovoljni kada (i ako) budu prelazili liniju cilja. Na kraju, napravite dnevnu listu zadataka koje treba ispuniti.


Ako ste sve ovo uradili, znate šta vas čeka u jednom periodu vašeg života, kako će izgledati vaš tipični dan, i koje životne ciljeve ćete ostvariti ako se pridržavate plana. Naravno, morate da računate sa tim da uvek ima nepredviđenih okolnosti, ometajućih faktora, možda vaše loše procene vremena koje je potrebno da obavite neke zadatke...Ipak, sada imate mnogo veću kontrolu nad sopstvenim vremenom i aktivnostima koje vas vode do vaših životnih ciljeva. Ako vam je veoma bitno da neki ciljevi budu ostvareni baš u određeno vreme, planirajte i moguće nepredviđene okolnosti, ostavite dovoljno «lufta» za «ne daj Bože» ili «višu silu»...Zbog toga je bitno da vaši rasporedi ne budu suviše «nakrcani» gusto zbijenim obavezama. Ako se desi da vas nešto poremeti, nećete imati vremena za korekcije plana. To vas može učiniti napetim. Ne zaboravite da preopterećivanje ne dovodi do veće efikasnosti. Morate viditi računa o sopstvenim potrebama za odmorom, zadovoljstvom, zabavom, dokolicom, druženjem sa prijateljima...Nije cilj da jureći svoje ciljeve zaboravite na to da treba da živite. Ciljevi služe vama, a ne vi njima. Dok ih ostvarujete, potrebno je da vodite računa o stresu koji zadaci na putu do cilja postavljaju pred vas.


Koliko je vremena uopšte potrebno da biste ostvarili pojedine ciljeve? Gde da ga nađete?...I vi ste već ušli u problematiku menadžmenta vremena. Za efektivni menadžment vremena potrebne su nam sposobnosti da planiramo, delegiramo, organizujemo, usmeravamo sve aspekte našeg života. Za to je potrebno da odvojimo tridesetak minuta dnevno koji će biti posvećeni osmišljavanju, planiranju, organizaciji i usmeravanju nas samih. Kada savladate te veštine, potrebno je daleko manje vremena.

Nije cilj da jureći svoje ciljeve zaboravite na to da treba da živite. Ciljevi služe vama, a ne vi njima.

Str. 2 i 3

Kao i sa novcem, kada razmišljamo o uštedama, i u menadžmentu vremena na početku treba identifikovati najveće «kradljivce» i potrošače vremena. Navešćemo neke najčešće potrošače vremena, a vi vidite da li oni i vama oduzimaju vreme (a ne vode vas do nekog značajnog cilja), i da li imate još neke svoje trošadžije.

Najčešći kradljivci i potrošači vremena.

Da bi proces menadžmenta vremena dao rezultate, važno je ustanoviti koje aspekte vašeg ličnog menadžmenta vremena treba poboljšati.

Zadatak : Pogledajte ove tipične kradljivce vremena na listi, i štiklirajte one koji i vama troše vreme. 

Telefonski pozivi. “Često me ljudi zivkaju, ili ja zivkam njih. Razgovori umeju da budu duži nego što je potrebno. Ti razgovori su retko potrebni, retko su povezani sa ciljem koji želim da ostvarim.”

 Gledanje televizije. “Ne gledam samo ono što me baš interesuje, već vrtim daljinski bez veze, i često gledam nešto samo zato što nema ničega boljeg...”

 Gosti. “Ljudi mi dolaze nenajavljeni, i kad meni baš nije zgodno. Ne mogu da ih odbijem, neprijatno mi je da im kažem da se najave...i tako izgubim puno vremena i ne uradim ono što treba...”

 Sastanci. “Često se sastajem sa ljudima, a većinu toga bih mogao da obavim i telefonom, mejlom...Sastanci su duži nego što je potrebno da bismo dogovorili ono što treba...”

Zadatci koje bi neko drugi trebalo da obavi za vas. “Radim stvari koje bi trebalo da radi neko drugi. Lakše mi je da sam obavim nešto nego da zahtevam od drugih da rade svoj posao.”

Oklevanje, razvlačenje, neodlučnost. “Dok se premišljam i nakanjujem da uradim nešto, izgubim više vremena nego da sam to odmah uradio.”

 Delovanje bez dovoljno informacija. “Krenem da realizujem neki zadatak pre nego što se raspitam i prikupim dovoljno informacija o tome kako se to radi. Onda shvatim da je to moglo mnogo lakše da se obavi, samo da sam znao šta i kojim redosledom ide...Ko pita ne skita...”

Bavljenje zadacima ili problemima drugih ljudi. “Navikao sam ljude da me stalno upošljavaju da rešavam njihove probleme, pa ne stignem da rešavam svoje. Prosto ne mogu da odbijem kad mi neko nešto traži i da kažem da imam svoja posla i da mi je to tada preče...”

Nejasna komunikacija. “Često se dobro ne sporazumem sa ljudima, pa onda izgubim vreme radeći nešto što sam mislio da smo se dogovorili, a posle ispadne da nismo. Ne umem da jasno definišem dogovor i nesporazumi mi oduzimaju vreme.”

Neadekvatno znanje. “Prihvatam se poslova za koje nemam znanja, i onda izgubim mnogo više vremena na to nego što bi potrošio neko ko to zna da radi. Kad izračunam, shvatim da bi mi bilo jeftinije i bolje da sam platio nekome ko zna, ili da sam prvo seo pa naučio kako se to radi, a onda uzeo da radim.”

Nejasni ciljevi i prioriteti. “Ne znam tačno šta hoću i šta mi je preče. Onda se prihvatam onoga što mi iskrsne. Bavim se perifernim stvarima samo zbog toga što su se one nametnule ili mi ih je neko nametnuo tog dana, umesto da se fokusiram na ono što mi je stvarno bitno u životu.”

Nedostatak planiranja. “Ne osmislim plan do kraja, nego krenem da nešto radim sledeći impuls. Onda mi iskrsavaju nepredviđene okolnosti za koje nisam pripremljen, i na to potrošim puno vremena. Da sam bolje razmislio, mogao sam i da ih predvidim, i da se pripremim za njih. Tako bih uštedeo vreme i nepotreban trud.”

 Stres, anksioznost i premor. “Stalno sam napet i premoren, pa ne obavljam stvari efikasno. Zbog toga se još više zamaram i nerviram, a gubim i vreme.”

Nesposobnost da se kaže “Ne” tuđim zahtevima. “Uvek me neko skrene sa puta. Taman planiram da uradim nešto za sebe, a pojavi se neko ko traži nešto od mene, i ja uradim prvo to...Prosto ne umem da kažem “ne” i nogo vremena potrošim na udovoljavanje drugima i onda kada to i nije baš potrebno. Cimaju me za svaku sitnicu i kad je jasno da to mogu i sami.”

Lična dezorganizacija. “Haotičan sam i dezorganizovan. Stalno negde jurim kao muva bez glave, ili ne radim ništa. Ne umem da vladam sobom, i potrošim puno vremena bez adekvatnih rezultata.”

Optuživanje drugih za sopstvene neuspehe. “Puno vremena provodim raspravljajući se sa onima za koje mislim da su uzroci mog neuspeha, da me ometaju, previše upošljavaju...umesto da shvatim da sam sam (sama) odgovoran za sopstveni život i da preduzmem odgovarajuće akcije.”




Imate li i vi još nešto da dodate? U većini slučajeva, vi sami ste i uzrok i rešenje problema. Ljudi najčešće nađu vremena da se bave nekim važnim ciljem i aspektom života kada se nađu u krizi, kad “doteraju cara do duvara”, “u pet do dvanaest”. Tada se prioriteti nametnu sami po sebi. Neki ljudi i ulaze u krize da bi naterali sebe da se prisete prioriteta. Većina ovih potrošača vremena se i pojavljuju baš zbog zaboravljenih prioriteta.

U većini slučajeva, vi sami ste i uzrok i rešenje problema.


Prodavanje sebe “za male pare”


Ljudi često, zarad nekih malih zadovoljstava, lenjosti, radeći ono što im je lakše, prodaju svoj život za “male pare”, za neke sitne “koristi”, onemogućavajući tako sebe da ostvare ciljeve čije ostvarivanje bi ih ispunilo i bitnije poboljšalo kvalitet života.

Navešćemo vam neke od tih sitnih “trgovina” sa sopstvenim životom, a vi razmislite da li pravite neki od tih sitnih “pazara” razbacujući se sa sopstvenim vremenom.


-Gubljenje vremena na nebitne stvari. “Blejanje”, nekontrolisana dokolica. Ljudi veoma često veliki deo vremena troše na stvari koje im nisu posebno bitne, umesto na ono što je bitno za njihov život. Mnogi od nas imaju u glavi ideju da su životni ciljevi nešto što treba sprovoditi u toku godine, ali ne baš danas, svakog dana. Nije loše, ponekad, trošiti vreme na dokolicu. Iz dokolice se, kadkada, izrode kreativne misli i ideje. Ali, dokolica je nešto čime sebe možemo častiti onda kada smo obavili aktivnosti usmerene ka ostvarivanju nama važnih ciljeva. Dokolica je lepa kada nema svesnog ili nesvesnog osećanja krivice. Osećanje krivice zbog neispunjavanja odgovornosti prema samom sebi, prema ciljevima koje smo sami postavili pred sebe, može se potisnuti iz svesti. Tada se možemo prepustiti “gubljenju vremena”. Ali, potisnuto osećanje krivice ipak radi. Ne da nam da se dobro provedemo, grize nas iznutra. I onda se niti odmaramo stvarno, niti se zabavljamo stvarno, niti radimo.

-Pretrpavanje obavezama. Neki od nas navale sebi na glavu previše obaveza koje moraju da obave istog dana, pa ne uspeju da veći deo toga urade onako kako treba. To dovodi do poluzavršenih projekata, nedostatka osećanja uspešnosti, dodatnih komplikacija i dorađivanja poslova, stalne užurbanosti i površnosti. To je dobar način da se izgubi vreme. Od svega po malo, ni od čega dovoljno. Kada bismo napravili poređenje sa novcem, to bi bilo nešto slično kao kada bismo potrošili novac na veliki broj jeftinih i nekvalitetnih sitnica koje nam ne koriste puno u životu, ali ih je puno. Možda bi se te kupljene stvari mogle popraviti, doraditi, kompletirati...ali, kada izračunamo novac ( i vreme potrebno da se to uradi) potreban za te dorade, shvatimo da nam je bilo jeftinije i korisnije da smo kupili skuplje i kvalitetnije stvari. Postoji izreka da je najskuplje kupovati jeftinu robu. I vreme potrošeno na veliki broj površno obavljenih i poludovršenih zadataka je jeftino potrošeno vreme koje, na duži rok gledano, skupo košta.

- Nesposobnost da se kaže “Ne” je česti kradljivac vremena, a i uzrok pretrpavanja obavezama. Nekim ljudima je stvarno teško da kažu ne, plašeći se da ne pokvare sliku o sebi, da ne povrede druge ljude. Oni koji imaju ozbiljnije problema sa odbijanjem tuđih zahteva uvek će imati na vratu po nekoga ko će im uvaliti svoje obaveze, probleme, odgovornosti...”Vreća nađe zakrpu”. Prisetite se onoga što smo već rekli: ljudi se ponašaju prema nama onako kako smo ih naučili. Ljudi rade ono što im prolazi. Rade vam to što vam rade zato što im kod vas to prolazi. A prolazi im zato što vi od toga imate neku korist koja nije zdrava. Nije zdrava jer dobijate nešto (na primer prihvatanje od strane onih kojima činite, sliku o sebi kao ljubaznoj osobi, sigurnost...) čime se zamajavate, za šta mislite da je korist, a što vas odvlači od sopstvenog razvoja i ostvarivanja suštinskih ciljeva. Umesto premije, života kojim ste zadovoljni, vi se zadovoljavate utešnim nagradama. 

- Nesposobnost da se delegiraju poslovi, obaveze, odgovornosti. Ima ljudi koji sve tovare na svoja leđa jer nemaju poverenja da nešto prepuste drugome, strpljenja da druge obuče u izvršavanju nekih svojih obaveza. Takvi će se često žaliti da sve moraju sami i da nema ko da ih odmeni. Postoji jedna posebna vrsta lenjosti-lenjost da se nauče drugi da preuzmu deo obaveza, da se napravi organizacija u kojoj bi to moglo da funkcioniše. Takve osobe  nisu lenje da se “ubijaju od posla” radeći sve sami, ali su lenji da naprave promene, edukuju druge i organizuju aktivnosti tako da mogu delegirati neke od svojih obaveza u porodici ili na poslu. Ili su “lenji” da zahtevaju od drugih da rade svoj posao. Drugima je, onda, jasno da kod ovih “radiša” prolazi svaljivanje svega na njihovu grbaču. Pazite se da ne prođete kao Mujo iz onog vica kad je otvorio javnu kuću. Sretne ga Haso pa ga pita: “Bolan Mujo, čujem da si otvorio javnu kuću. Pa, kako ti je, kako ti ide?” A Mujo mu odgovara umornim glasom novopečenog malog privrednika: “A dobro je, bolan, Haso, samo je mnogo naporno. Znaš kako to ide...za poćetak sve radim sam...” Dobro, de, za početak i nekako, ali ako to stalno radite...

-Nesposobnost da se kaže ni “da” ni “ne”-oklevanje, neodlučnost, razvlačenje.Ljudi mogu biti skloni oklevanju i razvlačenju iz više razloga. U jednu grupu spadaju oni kod kojih «previše analize vodi do paralize». Kada se uplaše zadatka koji je pred njima, truda i rizika koji zadatak nosi, takve osobe ne rade ništa praktično, već samo beskrajno i neproduktivno analiziraju. Eventualno naprave prvi, neuspešni pokušaj da krenu u akciju, i odmah odustanu. Te osobe ne razumeju i krše osnovni životni zakon koji kaže da: Život ne nagrađuje namere, misli ili želje, već dela. Jedan od najvećih kradljivaca vremena je izbegavanje odluka i oklevanje i razvlačenje u donošenju odluka. Smanjivanjem vremena provedenog u oklevanju možete bitno povećati vreme dostupno za produktivne aktivnosti. U narodu se to, karikirano, naziva “Oće kaki-neće kaki” stav. Psihoanalitičari bi tu osobinu povezali sa opsesivno neodlučnom, ambivalentnom strukturom ličnosti. Te osobine povezuju sa takozvanom “analnom fazom razvoja”, fazom u kojoj bi dete htelo da bude dobro, da zadovolji mamu i kaki na nošu, ali bi htelo i da zadrži svoje analne sadržaje, da se suprotstavi, da bude tvrdoglavo...Proizvod ambivalencije je imobilisanost. Ni tamo-ni ovamo, ni da, ni ne. Postoji u razvoju dece takozvana faza negativizma, period u kojem im je “opis radnog mesta” ili razvojni zadatak da nauče da kažu ne i ona, ako se pravilno razvijaju, to zdušno rade. Neke roditelje to strašno nervira. Ne znaju koliko je to važno za razvoj deteta. Ko ne zna da odlučno kaže “ne”, ne ume da odlučno kaže ni “da”. Odlučite se. Naučite da kažete i da i ne kada treba. Ako ne možete, potražite profesionalnu pomoć da ne biste proveli život na “noši”.  

-Površnost, impulsivnost, delanje bez dovoljno informacija, bavljenje perifernim aspektima cilja. “Muva bez glave” pristup. Možemo se ubiti od posla trudeći se da ostvarimo neki cilj, a da ne postignemo ništa. Ako se ne potrudimo da prikupimo dovoljno informacija o tome šta je potrebno za ostvarenje cilja, ako jasno ne definišemo ciljeve i zadatke, ako ne napravimo dobru organizaciju i menadžment vremena, može nam se desiti da uložimo puno truda, energije i volje u ostvarivanje nekog zadatka, a da efekti toga budu nikakvi. Brzopleti i impulsivni ljudi često imaju snažnu motivaciju, ali nemaju strpljenje i temeljitost u analiziranju i planiranju akcija. Dešava se da se fokusiraju na periferne aspekte zadatka koji treba da obave, da potroše puno vremena i energije na nešto što je sporedno u procesu ostvarivanja cilja, a da ne obrate pažnju na bitne stvari, na one koje dovode do pozitivnog ishoda. Za razliku od opsesivnih oklevala, impulsivni brzo donose odluke, ali to čine “kao muva bez glave”, bez dovoljno analitičnosti i planiranja. Takvi možda ne provedu život predomišljajući se na “noši” kao opsesivci, ali često “ukake” sopstveni život.

Nekim ljudima je stvarno teško da kažu ne, plašeći se da ne pokvare sliku o sebi. Ko ne zna da odlučno kaže “ne”, ne ume da odlučno kaže ni “da”.

Život ne nagrađuje namere, misli ili želje, već dela. «Previše analize vodi do paralize».


Bolji život traži bolje ljude. Ako samo reagujete na ono što vam život donosi i podnosite ga, ili samo razmišljate o tome da bi bilo dobro da nešto uradite, ali jednog dana, kada...vi ste u pasivnoj poziciji. Ako ne uzmete volan svog života u svoje ruke, i ne date gas, život će vas «vozati» hteli vi to ili ne, ali vas neće odvesti tamo gde vi želite. Potrebno je da od svog života napravite projekt-da projektujete ono što hoćete da dobijete od života, da nađete načine da to ostvarite i da u to krenete odmah, bez oklevanja. Svaki čovek ima svoju sigurnu zonu, ono što mu je poznato, ono što već radi, i plaši se da izađe iz nje. Čak i kada je ono poznato loše, ipak ga doživljavamo kao sigurnije jer smo se srodili sa tim, znamo kako izgleda. Novo nam je nepoznato, i plašimo ga se. Jedino izlaženje iz sigurne zone može doneti promene na bolje


Preterana opreznost. Preveliki strah od rizika.

Ljudi često ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve jer se plaše uspeha i rizika koje uspeh nosi. Ne žele da izađu iz svoje zone sigurnosti, onoga na šta su navikli. Loš menadžment vremena je jedna od nesvesnih samoopstrukcija koje imaju ulogu u tome da održe status quo, da se ništa ne promeni.

Preterana opreznost može biti uzrok neuspeha kao i neopreznost. Život je rizik, i ništa vredno se ne može postići bez određene doze rizika. Da postoje vredne stvari koje se mogu dobiti bez rizika, svi bi ih već uzeli. Veći uspeh se ne može postići «na ziher». Ako se ne iskoristi dobra prilika koja nosi određenu dozu rizika, uglavnom nam preostaje da «pokupimo mrve» sa stola hrabrih. Retko, gotovo nikad, pojavljuju se prilike u kojima se bez rizika može osvojiti nešto vredno. Neoprezni mogu da izgube mnogo od onoga što su već postigli, ali im se može dogoditi i da dobiju. Preterano oprezni nemaju ni takvu šansu. I jedno i drugo su ekstremi koje treba izbegavati. Voleti nosi rizik odbijanja i napuštanja. Nadati se znači rizikovati razočaranje. Pokušaj nosi rizik neuspeha. Otvaranje prema drugima nosi rizik povrede. Govoriti pred drugima nosi rizik neodobravanja. Oni koji su živi rizikuju da umru. Najveći rizik u životu je ne rizikovati uopšte, jer time rizikujemo da ne živimo.


Najčešći izvori straha od rizika i preterane opreznosti su strah od odbijanja, potreba za odobravanjem od strane drugih, potreba da se izbegne osećanje krivice, potreba da se uvek bude u pravu, potreba da se potpuno kontroliše život, da se znaju svi «ulazi i izlazi» iz neke situacije, nedostatak poverenja u sebe i druge ljude, strah od nekompetencije, strah od bilo kakvog sukoba i potreba da se izbegne svaki sukob, nerazrešeni bes, strah od neuspeha, nesposobnost da se prihvate moguće negativne konsekvence rizika, nesposobnost da se preuzme odgovornost za sopstveni život, očekivanje da drugi rešavaju naše probleme ili da će se oni nekako rešiti sami od sebe, preosetljivost i nesposobnost vladanja emocijama, zavisnost, sekundarna dobit koju imamo zbog svojih problema.

Posledice preterane opreznosti su: «zavlačenje u mišju rupu i krckanje života», nerazrešeni problemi, izbegavanje promena, održavanje «status quo»-nepromenjenog stanja u kojem smo nezadovoljni, stalno uvlačenje drugih u naše probleme, «davljenje» drugih, zavisnost od drugih, stagnacija, depresivnost, hronični «Da, ali...» stav, nedostatak kreativnosti u rešavanju problema, osećanje uhvaćenosti u zamku, imobilizacija, zanemarivanje sopstvenih prava i prava drugih, gubitak fizičkog i emotivnog zdravlja, postepena izolacija od strane drugih kojima smo dojadili svojim žalbama, optuživanje drugih što ne rešavaju naše probleme, samodestruktivno ponašanje.

Čuvajte se igre «katastrofičnih očekivanja» koja počinje sa «Šta ako...» pitanjima. Ta igra može da bude destruktivna ako ne odgovorite na ta pitanja kad ste ih već postavili. Strah od nepoznatog može da vas potpuno parališe i onemogući vas da preduzmete bilo kakav rizik. Strah od poznatog nije ni izbliza tako strašan kao imaginarni, neodređeni strah. Odgovorite na pitanja koja ste otpočeli sa «Šta ako se desi...». Odgovorite sebi precizno na ta pitanja. Šta su konkretne mogućnosti za rešavanje problema ako vam se desi to i to. Kako biste to mogli da rešite. Koliko može da bude opasno, bolno, ponižavajuće...? Šta je najgore u tome? Kako biste mogli da reagujete? Videćete da je sa svim tim nekako moguće izaći na kraj, jer čovek može da se izbori sa konkretnim neprijateljem čije osobine poznaje. Nepoznato je uvek strašnije. Upalite svetlo i isterajte Baba-rogu.

       

Strah od poznatog nije ni izbliza tako strašan kao imaginarni, neodređeni strah. Nepoznato, ono što zamišljamo, uvek je strašnije.

4 str.


Sposobnost planiranja-strategija.

Ljudi koji uspevaju znaju precizno šta  treba da čine da bi došli do uspeha, kada to treba da rade, kojim redosledom će se odvijati njihove aktivnosti, kako , na koji način će sprovoditi svoje akcije, gde će to raditi. Dobar strateg zna koje prepreke ga čekaju na putu i koje resurse ima na raspolaganju.. Kada sve to zna, onda sastavi svoju strategiju «crno na belo».  To preporučujemo i vama, i nudimo vam efikasne načine da napravite svoju strategiju. Idemo stavku po stavku, korak po korak, crno na belo.


Prvi korak u pravljenju strategije je postavljanje ciljeva i njihovo raščlanjivanje na konkretne, operativne zadatke. Pri postavljanju ciljeva imajte na umu sledeće: Maksimum koji ćete od života dobiti je ono što tražite. . Život vam neće dati više od onoga što tražite. Život vam neće dati ono što tražite, ako niste spremni da to i platite. Sve ima svoju cenu. Platićete svojim radom, naporima, borbom, odricanjima, suočavanjima sa preprekama, a pre svega sa samim sobom. Vi možete biti svoja najveća prepreka ako sebi to dopustite. Ako ste odredili šta želite, vreme je da vidimo i koliko i kako treba da platite za to. Dakle, pitanje je: Šta treba da uradite da biste dobili ono što želite?  Za odgovor na ovo pitanje potrebno je da znate i odgovore na podpitanja koja se u njemu sadrže:

  1. Šta konkretno treba da uradim? (spisak operativnih zadataka koje treba obaviti da bi se postigao cilj).
  2. Kako to treba da uradim? (određivanje kvaliteta aktivnosti u skladu sa ciljem koji želim da postignem. Za koju ocenu se spremam?)
  3. Kakav treba da budem da bih dobro uradio ono što treba da uradim? (osobine koje treba da razvijem, posedujem i ispoljavam da bih na pravi način uradio ono što hoću da uradim)
  4. Kada to mogu da uradim ( adekvatan menadžment vremena, adekvatno korišćenje vremenskih resursa.)
  5. Gde to mogu da uradim (lokacija adekvatnog prostora za obavljanje zadataka, mesta gde se to može najbolje uraditi.)
  6. Sa kim to mogu da uradim (identifikovanje «ljudskih resursa», porodica, familija, prijatelji, poznanici, «veze», ljudi koji mogu da pomognu, poslovni partneri, savetnici  za određenu oblast, učitelji...)
  7. Šta imam od onoga što mi je potrebno za realizaciju? (identifikacija resursa-ličnih veština, znanja i osobina koje su dobre za ostvarivanje cilja, finansijska sredstva, oprema, radni prostor, vreme...)
  8. Šta nemam, a potrebno mi je (identifikacija ličnih nedostataka koje je potrebno ispraviti, drugih resursa koje je potrebno proširiti ili stvoriti-novac, prostor, vreme, pomoćnici...)
  9. Identifikacija prepreka koje mogu da me čekaju na putu (i definisanje načina na koji bi se mogle prevazići. Šta bi sve i ko bi sve mogao da vam «postavlja klipove pod točkove»)
  10. Kako da sebe ne opstruiram u tome? ( Identifikacija svih igrača neuspeha u meni i pomna budnost da mi ne daju gol. Identifikacija i odstranjivanje negativnih ograničavajućih uverenja o sebi i ljudima. Disciplina, istrajnost, budna pažnja)


Odvojte dovoljno vremena i papira i krenite po prioritetima. Prvo odgovorite na prethodna pitanja vezano za ono što ste postavili kao cilj najvišeg prioriteta.


  1. korak: Operacionalno definisanje ciljeva. Operacionalno definisati ciljeve znači izraziti ih u vidu nekog konkretnog događaja ili ponašanja koja ga sačinjavaju. Vi morate biti uzrok posledica koje želite. Konkretan uzrok konkretnih posledica. Ako želite da «proširite svoje znanje», potrebno je da kažete tačno šta to znači. Da naučite neki jezik? Koji? Kada? Kako? Šta ćete konkretno raditi na tome u vremenu koje je pred vama? Šta ćete konkretno raditi svaki dan? Želite da «vidite svet». Šta to za vas konkretno znači? Koliko mesta i kojih želite da obiđete u narednih tri godine? Šta konkretno treba da uradite da biste to postigli? Želite «srećan brak». Kako će konkretno izgledati taj vaš srećan brak? Šta ćete raditi? Po čemu ćete videti da uspevate u tome? Dakle, koji god da je vaš cilj, morate da odgovorite sebi na sledeća pitanja:

-Koji su konkretni vidovi ponašanja koji sačinjavaju taj cilj? Šta ćete raditi ili nećete raditi kad budete živeli svoj cilj?

-Kako ćete znati da ste ostvarili cilj?

-Kako ćete se osećati kada budete ostvarili svoj cilj?

Odgovori na ova pitanja biće vaši putokazi koji će vam stalno govoriti da li idete ka cilju ili ste skrenuli sa puta.

Da bi vam ti putokazi pored puta bili što uočljiviji i prepoznatljiviji potrebno je da ih, koliko god je moguće izrazite kao merljive jedinice. Izrazite svoje ciljeve u vidu ishoda koji se mogu opaziti, izmeriti i kvantifikovati. Što konkretnije, to bolje. Želite da «popravite svoju finansijsku situaciju». Konkretno, kada ćete biti uspešni u tome? Koliko je to novca? Želite bolji posao? Koji je to konkretan posao? Želite više slobodnog vremena? Koliko vremena? Kada?Na šta konkretno ćete ga trošiti? Želite bolje «uslove života»? Šta je to konkretno? Gde želite da živite? U kakvom prostoru? Koje kvadrature, u kakvoj okolini...? Morate odrediti rok da biste svom cilju dali projektni status. Bez roka, spremni ste na odugovlačenje. Bez roka, ne možete ni da procenite realnost svog plana. Kad imate rok, moći ćete i da raščlanite cilj na zadatke i odredite koje zadatke u kom roku treba da obavite. Kad to znate, moći ćete da odredite i ono što treba da radite svaki dan da biste došli do cilja.

Odredite ciljeve koje možete kontrolisati, koji zavise od vas i koji su realni. Ako je, na primer, vaš cilj da provedete sunčan vikend sa porodicom, vaš cilj zavisi od «više sile». Pogrešno je postavljen. Cilj koji zavisi od vas bio bi da provedete vikend sa porodicom u prijatnoj atmosferi ljubavi i razumevanja. To zavisi od vas. To možete kontrolisati. Ako imate pedeset godina, nemojte postavljati sebi cilj da postanete reprezentativac u vaterpolu.

Ako vam je, još uvek, teško da napravite konkretan popis zadatak koji su pred vama, poslužite se jednim trikom-planirajte u nazad.


Planiranje u nazad Pa, kad planiramo unapred, prvo odredimo šta ćemo uraditi sada, pa onda sledeći korak u vremenu...itd. Međutim ,ako ne možemo da se setimo svega, onda je lakše da upotrebimo trik planiranja u nazad. Evo kako:

Počnete tako što pitate sebe da li možete da ostvarite svoj krajnji cilj danas. Ako ne možete, zašto mislite da ne možete? Šta morate da uradite pre toga? Da li nešto morate da uradite pre toga? I tako idete razmišljajući unazad, dok ne dođete do zadatka koji možete da obavite danas. To će vam pomoći da dođete do polazne tačke, do onoga od čega možete da krenete u realizaciji cilja. Na primer, ako vam je cilj da se uključite u neku dugotrajniju edukaciju koja vam je važna za napredovanje u vašoj profesiji, možete li da počnete danas? Ne možete. Prvo morate da se prijavite, da budete primljeni. Možete li danas da budete primljeni? Ne možete, morate prvo da se prijavite. Možete li danas da se prijavite? Ne možete, nije rok za prijavu, a nemate ni napisanu prijavu niti sakupljena potrebna dokumenta. Možete li danas da napišete prijavu? Možda, ali nemate formular za prijavljivanje. Možete li danas da nabavite formular? Ne znate, morate da pogledate na njihovom sajtu da li postoji formular, ili morate otići u tu obrazovnu instituciju po formular...I tako dođete do jedne liste koja može biti podugačka, ali vam daje jasnu predstavu o tome koje korake, i kojim redosledom treba da preduzmete da bi došli do cilja. Na kraju liste je ono što možete učiniti danas ili, ako ne danas, u prvom mogućem roku. Cilj ovog postupka je da dobijete popis zadataka koje morate da obavite po određenom redosledu da biste došli do nekog cilja. To još nije dovoljno za akcioni plan, ali je nužno za početak.


Učinite prvi korak, a u narednim brojevima dobićete preporuke za dalje kreiranje vaše uspešne životne strategije

Maksimum koji ćete od života dobiti je ono što tražite. Život vam neće dati više od onoga što tražite. Život vam neće dati ono što tražite, ako niste spremni da to i platite. Sve ima svoju cenu.