Samoporažavajuće ponašanje

Mazohizam


       

Šta je mazohizam ?


       Mazohizam je široko upotrebljavana reč u svakodnevnoj komunikaciji. Čini mi se da ljudi danas zloupotrebljavaju tu reč i ne shvatajući šta sve ona, u stvari, znači. Ako se osvrnemo oko sebe, sigurno ćemo primetiti bar jednu osobu iz naše okoline koja se ponaša na samoporažavajući način i izgleda kao da traži neprilike i konstantno pravi loše izbore. Ne bi me čudilo da i Vi sami često radite stvari za koje znate da su po Vas loše..no ipak Vas nešto vuče da se upustite u problem. Takvo ponašanje zovemo samoporažavajućim. Kada, uprkos svesti da postoje bolji izbori, biramo lošije, mi sebi činimo medveđu uslugu i radimo protiv nas samih. Da li je to mazohizam? Kako da prepoznamo mazohistu, kako da razumemo zašto ljudi, koji inače žele da žive srećne živote, rade sebi na štetu?

       Do pre nekoliko decenija je u klasifikacionom sistemu mentalnih poremećaja postojala kategorija pod imenom «samoporažavajući poremećaj ličnosti». Ta kategorija je, međutim, iz političkih razloga, izbačena iz klasifikacije, i danas ispada kao da mazohizam, osim u slučaju seksualnih perverzija, ni ne postoji. Mnogi autori pokušavaju da objasne mazohizam kroz depresiju. Međutim, to su dve različite stvari. Depresivna osoba ne mora nužno tražiti situacije koje su po nju nepovoljne. Depresivna osoba češće izgleda kao da odustaje od sveta i same sebe, i kao da gubi interesovanje za spoljašnja dešavanja kroz zatvaranje u sopstvenu patnju. Kako se onda definiše osoba sa mazohističkim crtama i tendencijama?


Oblici ispoljavanja mazohizma

       Jedna od definicija sadrži sledeće karakteristike i simptome i kaže da je samoporažavajući poremećaj ličnosti pervazivni obrazac samoporažavajućeg ponašanja koji počinje u ranom odraslom dobu i opstaje u različitim kontekstima. Osoba često izbegava ili poništava prijatna iskustva, privučena situacijama i vezama u kojima će patiti i sprečiti druge da joj pomognu, što je indikovano sa najmanje pet od sledećih stavki:

  1. izbor ljudi i situacija koje vode razočaranju, porazu ili lošem ophođenju, čak i kada je jasno da su bolje mogućnosti dostupne.
  2. odbacivanje ili omalovažavanje pokušaja drugih da pruže pomoć
  3. na prijatne događaje odgovara depresijom, krivicom ili ponašanjem koje izaziva bol
  4. izaziva ljutnju ili odbacujuće odgovore drugih da bi se osećao/la povređeno, poraženo i poniženo
  5. odbija prilike koje donose zadovoljstvo ili je nevoljan/na da prizna sebi da uživa
  6. ne uspeva da završi bitne zadatke i ostvari lične ciljeve uprkos očiglednoj sposobnosti
  7. nezainteresovan/na za ljude koji ga/je konstantno tretiraju na ispravan način ili odbijajuć/a prema njima. Odbijen/a od strane brigujućih seksualnih partnera
  8. upušta se u ekscesivno samožrtvovanje


       Usled kritika od strane feminiskinja, naglašeno je da se ova ponašanja ne povezuju sa odgovorom ili anticipacijom fizičke, seksualne ili psihološke zloupotrebe i da se ne javljaju jedino kada je osoba depresivna. Naime, ovaj poremećaj je izostavljen iz klasifikacionog sistema poremećaja jer je grupa feministkinja smatrala da će zlostavljanja u porodici moći da se tumače tako što će žene biti okrivljivane za čin zlostavljanja. Ta grupa je smatrala da je sama definicija poremećaja nedovoljno neutralna. Takođe su smatrali da je ovakva definicija poremećaja «antikapitalistička». Pošto je kultura u kojoj živimo definisana tako da svako teži sreći, ova grupa feministkinja je smatrala da, ukoliko ne ispunimo kulturna očekivanja i ne dođemo te očekivane sreće, to će biti dovoljno da nam neko «zalepi etiketu» ovog poremećaja.


Jedna od definicija sadrži sledeće karakteristike i simptome i kaže da je samoporažavajući poremećaj ličnosti pervazivni obrazac samoporažavajućeg ponašanja koji počinje u ranom odraslom dobu i opstaje u različitim kontekstima. Osoba često izbegava ili poništava prijatna iskustva, privučena situacijama i vezama u kojima će patiti i sprečiti druge da joj pomognu.


       

Mazohistički karakter


       Jedna ranija, ali možda potpunija definicija, opisana je od strane Vilhelma Rajha, čoveka koji se detaljno i tokom dugog niza godina bavio opisivanjem različitih karaktera ljudi. Prema Rajhu, mazohistički karakter sadrži kombinaciju svih sledećih osobina:

  1. hronični osećaj unutrašnje patnje sa stalnom potrebom da se žali.
  2. tendencija ka mučenju drugih (na površnom nivou) i nevaljalost koja služi za opravdanje mržnje kroz izazivanje drugih ljudi da reaguju besno. Dublji smisao je u tome da mazohista otpušta sopstvenu tenziju tako što, kroz izazvan bes i napad od strane drugih, on u stvari sam sebe napada iz spoljašnjosti
  3. neobičnost i trapavost. Simptomi koji nastaju iz jake fizičke tenzije mazohiste
  4. tendencija da povredi i unizi samog sebe. Mazohista često ispada glup, ćutljiv i ostaje sam u ćošku.
  5. strah od napuštanja i ekscesivna potreba za ljubavlju. Nastaje kao posledica veoma umanjenih sposobnosti mazohiste da raste i da se razvija samostalno.
  6. impuls za povredom kože, kroz bijenje, opekotine i slično, jer ova aktivnost donosi toplotu koži, a toplota je doživljena kao ljubav za kojom se čezne. Naime, toplota u fizičkom smislu služi kao zamena emotivnu topline.
  7. u seksualnom ponašanju dolazi do otpuštanja niskog nivou uzbuđenja i produžene masturbacije, izbegavanje orgazma ili stišavanje osećaja. U seksualnom odnosu mazohista često ostaje impotentan i izbegava penetraciju. Osećanja genitalnog zadovoljstva se ne podnose jer nose preterano uzbuđenje.

Kako nastaje mazohistički karakter        

       

       Prema Rajhu, ovaj karakter nastaje usled konfliktnog i nedoslednog ponašanja roditelja prema deci. Konfliktnost se vidi između oca i majke, gde je majka viđena kao topla figura, koja podržava detetov razvoj i bodri dete da se izražava i eksperimentiše, dok je otac viđen kao strog, odbacujuć i nepristupačan. U sledećoj fazi razvoja, međutim, i sama majka postaje nedosledna. Nakon što je naučila dete da koristi nošu umesto pelena, i nakon velikog bodrenja samostalnosti deteta nastale usled usvojene veštine toaletnog treninga, majka prestaje da nagrađuje i da se raduje drugim dečijim samostalnim ponašanjima. U ovoj fazi razvoja deca neretko pokazuju dečiju, naivnu i njihovom uzrastu sklonu seksualnost. Takva ponašanja mogu da se svode na maženje sopstvenog tela, što roditelji često zabranjuju ili na to negativno reaguju. U svakom slučaju, reakcija majke nije ushićenje kakvo je bilo kada je dete savladalo toaletni trening. Prema Rajhu, ovakve nedosledne reakcije zbunjuju dete i ono ne zna šta da radi i kako da se ponaša da bi udovoljilo roditeljima. Iz tog razloga dete regredira na prethodnu fazu i ostaje pod hroničnom tenzijom koju samo neko iz spoljašnjeg sveta može da otkloni. Kada dete, u toku druge godine, uči da ide na nošu, ono je prilično pasivno. Radi ono što roditelji traže od njega. Roditelji ga stave na nošu, oni traže da dete obavi nuždu, i zadovoljni su ako dete posluša. Tenzija te faze bi se, dakle, mogla opisati kao naprezanje i otpuštanje dirigovano od strane roditelja. Ako neko ostane zaglavljen u ovoj fazi razvoja, a prema Rajhu, mazohiste se upravo na ovom razvojnom nivou i «sapletu», onda je logično da će takva osoba imati problem sa regulacijom tenzije i očekivati od neke spoljašnje figure, autoriteta, partnera da mu pomogne u regulaciji iste.  Mazohista funkcioniše po principu «moraš me osloboditi, ja sam bespomoćan».

Dakle, koliko god nam se činilo da mazohista voli da pati, nije patnja sama po sebi ono što je bitno. Patnja je izbor manjeg zla. Dakle, prema Rajhu, patnja je vid odbrane od nedoslednih i pretećih roditelja.


Crte depresivno-mazohističke ličnosti


       Nekoliko decenija nakon Rajha, i nakon izbacivanja mazohizma definisanog kao «samoporažavajućeg poremećaja ličnosti» iz klasifikacionog sistema mentalnih poremećaja, javljale su se i druge odredbe samoporažavajućeg ponašanja. Jedan poznati psihoterapeut, Oto Kernberg, mazohizam i depresiju je posmatrao kao veoma slične probleme i pružio je definiciju takozvane depresivno-mazohističke ličnosti. Prema njemu, osnovne crte depresivno-mazohističke ličnosti su:


  1. Crte koje ukazuju na veoma strogo funkcionisanje naše savesti. Depresivno-mazohističke ličnosti su presavesne, često im nedostaje smisao za humor, visoko su pouzdane, stroge prema sebi i vrlo visokih očekivanja od sebe. Ponekada su strogi i prema drugima, ali to rade pod maskom isterivanja pravde. Kada ne ispune sopstvena očekivanja, mogu postati depresivni. U ozbiljnijim slučajevima, izgleda kao da sami sebi nameštaju situacije u kojim će doživeti ponavljana razočaranje, poniženja i bol.
  2. Crte koje ukazuju na preteranu zavisnost od podrške, ljubavi i prihvatanja od strane drugih. Prisutno je jako osećanje krivice zbog nesvesnih ambivalentnih (međusobno suprotstavljenih) osećanja prema voljenom objektu, uz jak osećaj frustriranosti kada ovaj objekt ne ispuni njihova očekivanja. Preosetljivi su na odbijanja i idu predaleko u potrazi za ljubavlju. Za razliku od narcističnih ličnosti, depresivno-mazohitične ličnosti mogu da osete ljubav i zahvalnost. Zbog preosetljivosti na odbacivanje mogu nesvesno pokušati da izazovu krivicu u voljenom objektu. Često se nađu u začaranom krugu koji se sastoji iz njihovih preteranih zahteva, osećanja odbačenosti i nesvesne tendencije da druge učine krivima, što za posledicu ima realno odbacivanje od strane drugih i može voditi depresivnoj epizodi.
  3. Crte koje osvetljavaju teškoće u ispoljavanje agresije. Ovaj tip osobe ima tendenciju da se oseća depresivno u situacijama u kojima bi se većina drugih ljudi osećala besno. Osećanja depresivnosti su posebno upečatljiva ako ih voljena osoba odbaci. Međutim, iako to ne primećuju svesno, osobe ovog tipa su često zajedljive i bes kao da «curi» iz njih.  Nesvesna krivica povodom ispoljenog besa ka drugima može nadalje komplikovati njihove interpersonalne odnose, tako što dodatno usložnjava prethodno opisani začarani krug. «Opravdani» napadi koje ispoljavaju prema onima od strane kojih se osećaju odbačeno, praćeni depresivnoću, poniznošću ili preterano popustljivim ponašanjem vode još većem izlivu besa zbog načina na koji su tretirani i zbog sopstvene submisivnosti, odnosno poniznosti



Osnovne karakteristike mazohizma


       Iako se različiti autori i naučnici ne slažu sasvim oko uzroka nastanka mazohističkog i samoporažavajućeg ponašanja, izgleda da se veliki broj njih slaže da takvo ponašanje i danas postoji, bez obzira na činjenicu da ga nema u klasifikacionim sistemima mentalnih poremećaja. Tri opisana shvatanja takođe ukazuju na to da se autori, manje ili više, slažu oko manifestacija ponašanja i doživljaja osoba sa ovim mentalnim problemom. Opis  osobe sa samoporažavajućim ponašajnim tendencijama  bi mogao da se sažme na sledeći način: mazohističko ponašanje povređuje osobu koja ga ispoljava i osobe iz njegove okoline. Mazohista povređuje sebe tako što se oseća razočarano, doživljava neuspehe, ima ideju da ga ljudi loše tretiraju, pati od depresivnih osećanja, krivice, povređenosti ili fizičkog bola i izbegava zadovoljstvo. Mazohista povređuje ljude iz svoje okoline tako što ih čini ljutima i besnima i odbija njihove pokušaje da pomognu, da ga vole ili da mu pruže bilo kakvo zadovoljstvo.


Mazohista povređuje sebe tako što se oseća razočarano, doživljava neuspehe, ima ideju da ga ljudi loše tretiraju, pati od depresivnih osećanja, krivice, povređenosti ili fizičkog bola i izbegava zadovoljstvo. Mazohista povređuje ljude iz svoje okoline tako što ih čini ljutima i besnima i odbija njihove pokušaje da pomognu, da ga vole ili da mu pruže bilo kakvo zadovoljstvo.


Mazohizam i depresija

       Istini za volju, o depresiji se sve više priča. Postala je najrasprostranjeniji mentalni poremećaj na svetu, svi se slažu da donosi veću patnju i od mnogih malignih fizičkih oboljenja. Takođe, postoji slaganje oko ozbiljnosti problema i narušavanja kvaliteta života koje depresija sa sobom nosi. Međutim, mazohizam, ukoliko nije seksualne prirode, skoro da više niko ni ne spominje. Kriterijumi za mazohizam i depresiju se u dovoljnoj meri razlikuju da ih ne možemo poistovetiti. U čemu je onda stvar? Teško da možemo reći da neki poremećaji jednostavno iščezavaju, i teško da se možemo složiti da je do pre nekoliko decenija postojao mazohista, a danas se svet toliko promenio da je iskorenio postojanje takve ličnosti. Izgleda je u pitanju nešto drugo. Naime, većina ljudi smatra da ne nose odgovornost za svoju depresiju. Depresivne ljude često sažaljevamo. Dokazano je da postoji genetska predispozicija za prenošenje depresivnosti. Imamo utisak da depresivne osobe nemaju izbor i da su ih zadesile loša sreća i iskustva, te da se zbog loših okolnosti osećaju tako skrhanima. Mazohizam ipak nosi jednu pogrdniju notu. Mazohista nam deluje kao pervertirani pojedinac, kao izopačenik koji voli da pati, kao bezobraznik koji izaziva druge, lepi se za njih, a ujedno ih nervira i odbija. Kao nevaljalo dete kome se ne može ugoditi. Depresivna osoba diže ruke od sveta, pa i od same sebe. Mazohista izaziva svet i okolinu kako bi im pokazao da mu nema pomoći. Depresivac, jednom rečju, nikom ne smeta, a ujedno je i pogodan za naše simpatije i žaljenje. Mazohista smeta i sam sebi i ostatku sveta i, umesto žaljenja, izaziva prezir i osećanje nemoći. Još ako na sve to dodamo strah da bi se u kategoriju «samoporažavajućeg poremećaja ličnosti» mnogo češće svrstavale žene, i to posebno zlostavljane žene koje bi mogle biti okrivljene da su «dobile ono šta su tražile», ne izgleda čudno da je ova kategorija mentalnog poremećaja jednostavno izostala iz dijagnostičkog priručnika.


Mazohizam kao seksualna perverzija


       Mazohizam se, međutim, i dalje pominje kao seksualna perverzija, kao poremećaj seksualnog ponašanja. Takva odredba mazohizma postoji u dijagnostičkom sistemu psihijatrijskih poremećaja. Ova vrsta seksualne perverzije je dobila ime prema austrijskom piscu Mazohu i odnosi se na nanošenje fizičkog ili duševnog bola partneru radi postizanja seksualnog zadovoljstva. Iako su seskualni mazohizam i samoporažavajuće ponašanje po mnogo čemu drugačiji, ljudi sa tendencijama samoporažavajućeg ponašanja se ponašaju na mazohistički način i tokom seksa. Uzroke seksualnog mazohizma takođe možemo naći u periodu toaletnog trening, dakle oko druge godine života. Na žalost, mnoga deca nisu sa razumevanjem naviknuta na red i čistoću pa, kada odrastu, nastave da se osvetoljubivo opiru svemu onome što doživljavaju kao nadzor, prisilu i dužnost. Mnogi bračni problemi mogu da podsete na «prepirke» između roditelja i dece u doba navikavanja na red i čistoću. Poput deteta koje se oseća poniženim i postiđenim zato što mora piškiti i kakiti jer je to volja njegovih roditelja, mnogo muževa i žena (i partnera u emotivnim vezama) doživljava svoje «obaveze» prema partneru kao poniženje i sramotu. Često jedan od partnera doživljava polni odnos kao da treba ponizno da sluša i ispunjava želje svog izabranika/ce, odnosno, kao «prisilno sedenje na noši». Ako se partner tako oseti, to biva dovoljan povod za nezadovoljstvo i negodovanje.

       Kako mi svi nalazimo komplementarne partnere, tako i oni koji vole da se svađaju oko nadzora, prevlasti i tvrdoglavosti, nalaze partnera koji će odgovarati na ove pokušaje. Takvi partneri se onda nadvikuju i prepiru oko toga ko koga tu iskorišćava, ko je, u stvari, neshvaćen, i obe strane se osećaju nevoljeno i zanemareno u vezi. Jedno drugo opažaju kao strogog, samovoljnog i neumoljivog roditelja iz detinjstva. Psihoanalitičari takvu vrstu odnosa nazivaju sadomazohističkim.

Iako svi mi stupamo u veze da bismo bili voljeni i da bismo pružali ljubav (ili bar to tako izgleda na svesnom planu), paradoksalno sadomazohistički brakovi i veze su češći od zrelih i onih punih ljubavi.


Često jedan od partnera doživljava polni odnos kao da treba ponizno da sluša i ispunjava želje svog izabranika/ce, odnosno, kao «prisilno sedenje na noši». Ako se partner tako oseti to biva dovoljan povod za nezadovoljstvo i negodovanje. Kako svi mi nalazimo sebi slične partnere, sadomazohistički brakovi uopšte ne predstavljaju retkost.

Kako izgleda sadomazohistički ljubavni odnos?


       Oni koji ljubav shvataju kao dužnost, skloni su da dobrovoljno podrede svoje žudnje prohtevima partnera. Njih samoprekor ispunjava zadovoljstvom. Međutim, ovo «nesebično davanje» je kratkog daha, i posle izvesnog vremena podređeni partner zamrzi svoj položaj (za koji je sam u mnogočemu odgovoran), pa usled nagomilanog nezadovoljstva promeni ulogu sa partnerom koji je do tada gospodario, te mu počne nanositi različite vrste patnje i neprilika. Mazohisam nikada ne ide bez sadizma, i svaki je mazohista ujedno i sadista. Analogno, sadomazohista pronalazi drugog sadomazohistu kako bi «uspešno» smenjivali svoje faze u vezi. Često se kaže da su takvi ljudi zapravo srećni što su nesrećni, i u tome ima mnogo istine. Iako niko nije svesno srećan kada je nesrećan, mnogi ljudi svojim ponašanjam pokazuju da nesvesno zasita biraju nesreću umesto sreće. «Ne mogu sa tobom, a ni bez tebe» je osnovna parola ovakve veze. Takvi parovi izgledaju kao da ih upravo ta neverovatna potreba za svađanjem drži u odnosu. Ovu pretpostavku potkrepljuje i činjenica da mnoge sadomazohističke veze prerastaju u brakove. Iako su oba partnera svesna da su u lošoj vezi, oni kao da ne mogu da se odvoje jedno od drugog. Oba partnera, u ovakvom braku, pate od niskog samopoštovanja. Prema tome, lako se razbesne ako im partner ne poklanja dovoljno pažnje i ohrabrenja. Kako nisu svesni svoje ranjivosti, često se ponašaju agresivno prema partneru koga vide kao «uzrok» svoje potištenosti i niskog samopoštovanja. Ispoljavanje besa im uliva osećaj jačine i moći. Međutim, i ovo osećanje moći je kratkog daha. Nakon ispoljenog besa, osoba ubrzo oseti jaku krivicu jer smatra da se nedolično ponela, te  svom partneru daje povod za njegov izliv besa. Ovo je obrazac koji, zapravo, predstavlja samu srž i začarani krug sadomazohističkog odnosa. Prethodno je pomenuto opšte samoporažavajuće ponašanje, i naznačeno je da ono podrazumeva mazohizam kao seksualnu perverziju. Osobe sklone samoporažavajućim postupcima su osobe koje poseduju veoma strogu savest. Kako osobe sa prestrogom savešću ne smeju sebi dopustiti mnogu užitaka, lako je shvatljivo da se dvoje ljudi koji sami sebe mrze pronađu i godinama pomažu jedno drugom u svom zajedničkom jadu. Ovo je ujedno i sama suština sadomazohizma.


Osobe sklone samoporažavajućim postupcima su osobe koje poseduju veoma strogu savest. Kako osobe sa prestrogom savešću ne smeju sebi dopustiti mnogu užitaka, lako je shvatljivo da se dvoje ljudi koji sami sebe mrze pronađu i godinama pomažu jedno drugom u svom zajedničkom jadu. Ovo je ujedno i sama suština sadomazohizma.


Piše

Renata Senić

Psiholog savetnik

064/2474075