Logoterapija

(lečenje smislom)


Otkrivanje smisla

Logoterapija je vrsta psihoterapije koja se bavi proučavanjem smisla ljudske egzistencije i pronalaženjem tehnika kojima se ljudima može pomoći da otkriju smisao sopstvenog života. Reč otkriti ovde je od ključnog značaja jer, po ovom psihoterapijskom pravcu, čovek ne izmišlja smisao života, već ga otkriva. Život se svima nameće, a na nama je da otkrijemo zašto. Svako je slobodan da situacijama koje mu zivot donosi da, odnosno ne da, određeni smisao, ali je isto tako i odgovoran za tu odluku. Smisao, sloboda čoveka i odgovornost su ključne reči u ovoj psihoterapiji.


U današnje vreme sve je manje ljudskih problema izazvanih psihičkim konfliktima ili frustracijama kojima tradicionalna psihoanaliza objašnjava probleme, a sve je više onih koji su izazvani osećajem obesmišljenosti, apatije i, na kraju, dosade. Današnji čovek, ukoliko nije ispunjen osećanjem smislenosti sopstvenog života, osuđen je na bivstvovanje u rascepu između dosade i bola.


Osećanje obesmišljenosti i neuroza


Otac logoterapije, Viktor Frankl, je rekao da svako vreme ima svoju kolektivnu neurozu i da je svakom vremenu potrebna njegova psihoterapija kojom će se uhvatiti u koštac sa svojom neurozom.  U današnje vreme, po njemu, sve je manje ljudskih problema izazvanih psihičkim konfliktima ili frustracijama kojima tradicionalna psihoanaliza objašnjava probleme, a sve je više onih koji su izazvani osećajem obesmišljenosti, apatije i, na kraju, dosade. Današnji čovek, ukoliko nije ispunjen osećanjem smislenosti sopstvenog života, osuđen je na bivstvovanje u rascepu između dosade i bola. Zbog toga on svoj psihoterapijski pravac naziva logoterapijom (logos - smisao na grčkom) ili lečenjem smislom. Filozofska pitanja o smislu sopstvenog života su ona koja danas najčešće muče ljude i, ukoliko se ne dođe do zadovoljavajućeg odgovora, sve postaje obezvređeno. Ono gde ljudi najčešće greše i što ih na kraju dovodi do problema je uverenje da moraju tragati za apsolutnim smislom, univerzalnim i nepromeljivim kroz čitav život. Imati osećaj ovakve posvećenosti jednom cilju u životu jeste dobro, ali nije i nužno za psihičko zdravlje. Ipak se većina ljudi, ukoliko ne otkriju takvu nepromenljivu u životu, povlači iz istog i prepušta apatiji. Zbog toga Frankl naglašava činjenicu da smisao života za kojim tragamo i koji nam je neophodan za psihičko blagostanje ne mora biti stalan i nepromenljiv.

Životni smisao je jedinstven svakom čoveku, njegovom životu, pa i periodima u toku života, nekada samo danima ili satima. Otkriti novi smisao života ne znači da je onaj prethodni bio pogrešan. To je veoma bitna činjenica čijim usvajanjem sebe štitimo od osećaja diskontiuteta sopstvene prošlosti i različitih načina na koje smo sebe u njoj doživljavali. Problemi nastaju zbog toga što ljudi traže odgovore na tako uopšteno pitanje, što Frankl upoređuje sa primerom šahiste kome postavljamo pitanje o tome koji je to šahovski potez najbolji na svetu. Odgovor u oba slučaja zavisi od osobina šahiste odnosno čoveka, trenutka i uslova u kojima se odigrava radnja. I baš kao što šahista treba da donese odluku o najboljem mogućem potezu u datom trenutku i uslovima, isto tako i čovek konstantno mora da donosi odluke o tome koji će smisao dati svome životu u određenom trenutku. Na taj način čovek dobija slobodu da sam oboji svoj život, ali isto tako i odgovornost da napravi takve izbore koji ce ga sačuvati od apatije i beznađa.

       Viktor Frankl, inače jedan od vodećih bečkih psihijatara s početka dvadesetog veka, mnoge svoje stavove potkrepljuje ličnim iskustvom. Preživeo je Aušvic i svoja iskustva o tome objavio u knjizi nakon završetka drugog svetskog rata. On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina, svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što nas zapravo održava i pokreće u životu.


Lečenje smislom i psihoanaliza


Iako se Frankl ne protivi psihoanalizi već je dopunjuje svojim viđenjem ljudskih problema i na dimenziju pihološkog na kome se zasniva psihoanaliza dodaje dimenziju duhovnog, ipak se između ove dve bečke psihoterapijske škole mogu napraviti neke paralele i uočiti određene razlike.

Jedna od najupadljivijih novina koju Frankl uvodi u psihologiju, a koja se u praksi i radu sa ljudima pokazala kao veoma delotvorna, jeste njegovo uverenje da čoveka koji ima neki problem ne treba preterano okretati njegovoj prošlosti i isključivo u njoj tražiti skriveno rešenje problema. Čovek je biće koje vapi sa smislom, a njega može naći samo u budućnosti. Zbog toga se i logoterapija mnogo više fokusira na budućnost nego sto je to slučaj u psihoanalizi. Lečenje smislom zapravo ima za cilj da otkrije osobi ono za šta će živeti, a to nešto je uvek u budućnosti. Ovde dolazimo i do druge bitne novine koju Frank uvodi - ako je ono čemu u terapiji težimo otkrivanje cilja u budućnosti, onda je zapravo poželjno ljudsko stanje ono stanje nesklada između onoga što je sada i onoga što bi se od budućnosti želelo. Veoma dugo bezuslovno prihvatana pretpostavka o stanju ravnoteže i mira kao poželjnom stanju bića ovde je napuštena. Ono što treba tražiti zapravo je otkrivanje onoga čemu težimo kako bi postojala odeđena napetost između onoga što već jesmo i onoga što želimo biti. Upravo je ta napetost glavna pokretačka sila čoveka. Napetost, a ne mirovanje je preduslov psihičkog zdravlja !        Potvrdu ove svoje pretpostavke Frankl vidi u iskustvima logoraša u nacističkim logorima za vreme drugog svetskog rata. Načini na koje su ti ljudi uspevali da podnesu užase kojima su bili izloženi i ipak ostanu mentalno stabilni ukazuju na to da su oni zapravo težili da kroz zamišljanje budućnosti osmisle patnju koju su u sadašnjosti preživljavali. Bilo da se radilo o dragoj osobi koju su se nadali da će videti po izlazku iz logora ili naučnom delu koje će tada završiti, to nešto u budućnosti je davalo smisla patnjama koje su preživljavali i budilo pokretačku snagu u njima i na kraju ih i održalo u životu. Mirovanje bi, u takvoj situaciji, značilo predaju spoljašnjim uslovima, prihvatanje besmisla cele situacije u kojoj su se nalazili i na kraju prihvatanje smrti. Iako je ovo ektremna situacija, isto se može primeniti i na manje strašne situacije sa kojima se ljudi suočavaju. Svaka situacija, ma koliko nepravedna i nepodnošljiva bila može se prihvatiti kao takva te joj se čovek može prepustiti ili se može osmisliti na drugi način, na primer kao cena ostvarenja nekog daljeg cilja, te se ista može i prevazići. Jedino što je za prevazilazenje bilo koliko loše situacije neophodno jeste smisao.


Svaka situacija, ma koliko nepravedna i nepodnošljiva bila može se prihvatiti kao takva te joj se čovek može prepustiti ili se može osmisliti na drugi način, na primer kao cena ostvarenja nekog daljeg cilja, te se ista može i prevazići. Jedino što je za prevazilazenje bilo koliko loše situacije neophodno jeste smisao.



Str. 2

Kako se može ostvariti životni smisao?



Tri su načina na koje je moguće osmisliti život: kroz neko delo, kroz neku vrednost ili kroz trpljenje. Primer logoraša za vreme drugog svetskog rata prikazuje ostvarivanje smisla kroz trpljenje.

Patnju je, ma koliko uspešno savladavali životne zadatke, teško izbeći kroz čitav život. Ipak, smisao, onda kada čovek ima uslova za normalan život, može se ostvariti i na druga dva preostala načina. Ostvariti smisao sopstvenog života kroz neko delo je dobro poznat način koji često viđamo kod brojnih naučnika. S druge strane, život se može osmisliti i kroz neku vrednost, na primer kroz ljubav. Voleti nekoga znači videti ga u celini, uključujuci sve ono što on jeste, ali i ono što bi on mogao biti. Na taj način mi, zapravo, osobi koju volimo kroz mogućnost da je sagledamo u celosti otkrivamo njene sopstvene potencijale baš kao i ona nama. Kroz otkrivanje onoga što bi mogli biti mi one koje volimo, kao i oni nas, pokrećemo na razvoj.

Tri su načina na koje je moguće osmisliti život:

-kroz neko delo,

-kroz neku vrednost ili

-kroz trpljenje.


Prolaznost i smisao života


U napornom traganju za smislom života često se razmišljanje o prolaznosti javlja kao nepremostiva prepreka. Ukoliko je sve prolazno i smrt neizbežna, čemu onda bilo kakvo trpljenje i ulaganje truda u osmišljavanje  i življenje života?  Frankl predlaže da se ovakav stav zameni time da su jedino šanse koje život pruža prolazne, a sve ostalo, bez obzira šta mi sa tim šansama činili, biva utkano u našu prošlost te samim tim i u istoj sačuvano od prolaznosti. Prošlost je jedina nepromenljiva i jedina stabilna. U njoj su svi naši prethodni izbori i odluke. Kako bismo sadašnje postpupke i uslove u kojima ih činimo što bolje osmislili, Frankl predlaže jednu malu igru sa subjektivnim vremenom: Živi tako kao da sada živiš po drugi put i kao da si prvi put pravio greške koje bi i sada mogao da napraviš.  Na ovaj način podstiče se odgovornost za postupke i izbore koje pravimo i izbegava se propuštanje životnih šansi.


Kako bismo sadašnje postpupke i uslove u kojima ih činimo što bolje osmislili Frankl predlaže jednu malu igru sa subjektivnim vremenom: Živi tako kao da sada živiš po drugi put i kao da si prvi put pravio greške koje bi i sada mogao da napraviš.  Na ovaj način podstiče se odgovornost za postupke i izbore koje pravimo i izbegava se propuštanje životnih šansi.



Osnovne pretpostavke logoterapije


Ove pretpostavke ne mogu se dokazati, ali se isto tako ne može ni pokazati da su netačne. Ono što se zna jeste da su mnogi psihoteraputi iz svog dugogodišnjeg logoterapijskog iskustva za klijentima potvrdili iste.  Upravo je prihvatanje ovih pretpostvaki neophodno kako bi se ostvario smisao života po ovom pravcu. Pretpostavke su sledeće:

Ljudsko biće je entitet koji se sastoji od tela, uma i duha.- ovim se naglašava činjenica da ljudske postupke ne možemo objasniti samo kroz interakciju spoljašnjih okolnosti i psihičkih karakteristika. Tu postoji još jedna dimenzija - dimenzija duha koja je od ključnog značaja. Da bi se ove dimenzije bolje razumeli možemo telo i psihu, odnosno um, zamisliti kao nešto što čovek poseduje, dok je duh ono što čovek jeste.

Život poseduje bezuslovni smisao, čak i onda kada se radi o najgorim mogućim uslovima života. Sve što se dešava neminovno ima nekog smisla. Jedino što nam preostaje jeste da odlučimo da li ćemo se truditi da taj smisao otkrijemo ili ne.

Ljudi poseduju volju za smislom. Ova volja je zapravo glavna pokretačka snaga u čoveku. Ljudsko biće ne podnosi besmisao. Zanimljivo je da je i danas mnogim psiholozima i psihijatrima jedino prihvatljivo uverenje o tome da čoveka pokreće volja, odnosno potraga za zadovoljstvom ( ukoliko su naklonjeni Frojdu) ili pak volja za moći ( ukoliko im je bliži Adler). Frankl navodi primer pronalaženja smisla života kroz trpljenje, koji govori u prilog njegove teze da je volja za smislom ipak najjači pokretač. Mnogi ljudi svoj život provode žrtvujući se, ali se ipak ne može reći da imaju psihički problem. Njima je jedino ono zbog čega trpe, onaj smisao koji to trpljenje ima, značajnije od bilo kakvog zadovoljstva ili osećaja moći.

Ljudi, bez obzira na uslove u kojima se nalaze, imaju slobodu da traže smisao. Ova pretpostavka koja govori o slobodi čoveka zapravo je tačka u kojoj se logoterapija suprotstavlja determinističkim objašnjenjima čoveka. Čovek je uvek slobodan da osmisli i u skladu sa tim reaguje i nije rob niti sudbine, niti svoje prošlosti.

Svaki čovek je jedinstvena individua. Kako će čovek osmisliti svoj život i kako ćemo mu mi prići ukoliko u tome ne uspe, razlikuje se od osobe do osobe. Bez obzira na nasleđe ili sredinu u kojoj deluje, ljudski duh je uvek drugačiji i neponovljiv.


Ljudsko biće ne podnosi besmisao. Volja za smislom je glavna pokretačka snaga i na to nam ukazuju i primeri ljudi koji život provode u trpljenju. Za njih se ne može reći da imaju neki psihički problem, njima je jedino ono zbog čega trpe, onaj smisao koji to trpljenje ima, značajnije od bilo kakvog zadovoljstva ili osećaja moći.


Osnovni pojmovi


Na kraju, možemo rezimirati Franklov rad i suštinu njegove psihoterapije preko osnovnih pojmova logoterapije: slobode volje, volje za smislom i smisla života.

Sloboda je ovde shvaćena kao mogućnost oblikovanja života u okviru mogućnosti koje su nam date, bez obzira na to koliko su ograničene.  Sloboda dolazi iz duhovne dimenzije čoveka i omogućava mu da zauzme stav prema svemu što mu se dešava i pri tome ga čini bićem koje je aktivno, a ne reaktivno, odnosno bićem koje utiče na svoj život, a ne bićem koje ga živi onako kako to uslovi i mogućnosti od njega zahtevaju.

           Volja je ono što čoveka štiti od osećanja besmisla i unutrašnje praznine. Ona je najvažnija egzistencijalna potreba i, ukoliko se volja za smislom ne zadovolji, osoba će postati agresivna, sklona zavisničkom ponašanju, razvijanju neurotičnih sipmtoma ili čak samoubistvu.

Smisao je nesto što objektivno postoji i što je na čoveku da otkrije.


Čovek koji iskoristi svoju slobodu i svojom voljom za smislom dođe do istog, taj će podneti sve uslove i savladati životne probleme. Frankl citira Ničea po kome : “Ko zna zašto živi, podneće gotovo svakakvo kako da živi.”


Autor teksta

Dragana Miletić



Ako želite da radite na razvoju svojih potencijala i kvaliteta života, na rešavanju svojih životnih problema, uključite se u našu iskustvenu grupu. Sastanci se odvijaju jednom nedeljno, po 2 sata, u večernjim terminima. Cena: 1000 din. po dolasku.

O sadržaju radionica, uslovima i terminima možete se obavestiti na sajtu www.akademijauspeha.org  kontakt: jnebojsa@ikomline.net  mob.tel. 063/157-5082