1.strana


Ljubomora



Svako ko je ikada bio na venčanju verovatno je čuo govor matičara u kome se kaže mladencima da budu ljubomorni, ali ne jedno na drugo, već na svoj brak. Iskreno, nikada mi nije bilo potpuno jasno značenje ove rečenice. Čak i ako prihvatim mogućnost da neko bude ljubomoran na svoj brak, ostaje mi nejasna svha takvog osećanja. I to nije jedini slučaj da se ljubomora neraskidivo vezuje sa ljubavlju. Možda iz etimologije same reči ljudi dolaze do zaključka da osnova, ne samo reči, već i suštine onoga što označava ljubomora, jeste ljubav. Ipak, mislim da je verovatnije da se ljubomorom pre guši nego dokazuje ljubav.

Da je ljubomora više od posledice jake ljubavi govori nam činjenica da dete po dolasku na svet prvo spozna ljubomoru, a tek kasnije pravu ljubav. Ljubomora je složeno osećanje sa zasebnom razvojnom linijom koje se često neopravdano izjednačava sa  ljubavlju. Ljubomorna osoba se ne prepušta ljubavi, već borbi. Njen cilj nije davanje već uzimanje onoga šta smatra da joj pripada. Ljubomorna osoba u vezi će biti stalni branitelj svog poseda (partnera) čak i kada ne postoji nikakva opasnost i kada je borba nepotrebna. Čuvati ljubomorno nekoga uz sebe ima smisla samo ukoliko postoji realna  pretnja iz spoljašnjeg sveta. Ukoliko je okruženje preteće, odbrana je normalna reakcija. Međutim, često se mnogi ljudi i događaji doživljavaju kao preteći iako to u stvari nisu. U tom slučaju govorimo o patološkoj odnosno neurotičnoj ljubomori. Iako reč patološko može da navede na pomisao da se radi o krajnje izopačenim ličnostima, činjenica je da je većina ljudi u nekom trenutku osetila snažnu ljubomoru bez naizgled realnih razloga. Najčešći razlog ovakvih osećaja jeste nesigurnost. Ukoliko neko sumnja da ce ga partner prevariti iako za to ne postoje realni razlozi, razlog sumnje je verovatno uverenje da tamo negde postoji neko ko će partnera više privući. Jedan prikaz slučaja ljubomorne žene dobro oslikava ovu tezu.


Sličica iz života

Ona je u braku već pet godina. Iako je sve lepo funkcionisalo i, kako sama kaže, njen muž nikada nije bio sklon kafanskom životu već uvek posvećen poslu i porodici, odnose u braku remetili su njeni česti napadi ljubomore. Jedan tipičan napad izgledao bi ovako: ona bi se mirna i staložena vraćala kući sa posla razmišljajući o poslovnom danu koji se upravo završio. Ovaj tok misli bio je prekinut kada je ugledala pored sebe u prevozu ženu za koju je bila sigurna da bi se dopala njenom mužu čak toliko da bi je možda i prevario sa njom. Pomisao na tako nešto izazvala je strašan bes u njoj. Jedva je čekala da dođe kući i upita muža zašto je on zapravo sa njom kada je ona sama videla nekoga ko bi mu se više dopao. Ta žena bila je sve što on želi od supruge. Po njenim rečima, delovala je skladno i smireno, elegantno i odmereno. To je ono što, po njoj, njen muž zaista želi i kraj nje nikada neće naći. Po dolasku kući, nezadovoljstvo koje je pratilo ovakvo razmišljanje je već toliko poraslo da je izgubila strpljenje za razgovor i počela da napada muža zbog toga što je neiskren u odnosu sa njom. Po njoj, njegovo ubeđivanje da je ona zaista žena njegovog života bilo je neoprostiva laž. I sam pogled na ženu iz prevoza bio je dovoljan da shvati da ona nikako nije najbolja za njega. Ovakve scene su se ponavljale učestalo zbog čega su i došli na bračno savetovanje. Ono što se kroz razgovor kasnije otkrilo jeste njena veoma izražena nesigurnost u sebe. Nezadovljna svojim poslom i položajem u firmi, kao i svojim izgledom, osećala je kao da je izneverila očekivanja svih ljudi oko sebe. Kako sama kaže, ona je u sopstvenim očima promašaj, neko ko nije zaslužio ništa, a kamo li nečiju ljubav. Naravno da sa ovakvom slikom o sebi nije mogla da razume muževljevu ljubav i da je realno bila uverena da postoji mnogo drugih žena koje bi njenog muža učinile srećnijim. Ovakvo razmišljanje dovelo je do akumulacije nezadovoljstva koje se praznilo u epizodnim napadima ljubomore. Ono što je bio njen prvi zadatak u borbi sa sopstvenom ljubomorom jeste prihvatanje sebe onakve kakva jeste.


Nedostatak samopouzdanja i ljubomora


Nedostatak samopouzdanja i ljubavi prema sebi je jedna od najjačih sila koje stvaraju nezadovoljstvo u ljudima. Specifičnost ovako uzrokovanog nezadovoljstva jeste njegova progresivnost. Ukoliko se ne prevaziđe, nezadovoljstvo sobom će se nagomilavati i rasti ubrzano.


Mnogim stvarima možemo biti zadovoljni ili ne, ali to nezadovoljstvo neće imati tako razorne posledice kao nezadovoljstvo samim sobom. Nezadovoljstvo sobom može biti okidač ljubomore.


Priroda nam je ljubav prema sebi dala ne kao opciju već kao nužnost. Takođe, nije nam ostavljeno da biramo hoćemo li imati pozitivan ili negativan stav o sebi, već nam je izbor sužen na osećanja. Možemo slediti prirodni tok i voleti sebe ili pak ići uzvodno i puniti se nezadovoljstvom. Ne postoji niko ko će vam reći da uživa u životu iako misli da nije ostvario svoje potencijale i da nije dovoljno dobar kao čovek. Osoba sa ovakvim stavom prema sebi negde duboko krije jako osećanje samoizdaje. Ako smo sami sebe sebe izdali, šta onda očekivati od drugih? Ukoliko sebi nismo pružili sopstveni maksimum kako to da postignemo u odnosu sa drugima? Problem sa ovim osećanjem jeste što je retko kada u potpunosti osvešćeno. Mnogo je češće da ljudi tvrde da su zadovoljni sobom i uzroke svog nezadovoljstva pronalaze u okruženju. Tako i ljubomorna žena iz slučaja koji je gore naveden nije bila svesna nagomilanog nezadovoljstva sobom koje je u sebi sakupila. Po njoj, problem nije bila ona sama, već drugi ljudi, pre svega njen muž koji uporno ostaje kraj nje iako može naći boljeg partnera za život. Problem je činjenica da iz nekog razloga njen muž pristaje da živi u laži da je sa njom srećan, ali kako ona tvrdi pre ili kasnije priznaće sebi da je zaslužio viže i napustiće je zbog druge žene. Ovaj primer je ustvari tipičan obrazac za mnoge odnose opterećene ljubomorom jednog od partnera.


Koreni ljubomore

Koreni same ljubomore najčešće sežu do ranog detenjstva. Osnova koja je neophodna za uspostavljanje zdrave i zadovoljavajuće veze formira se još u ranom detinjstvu. Tada dete razvija i usklađuje osećanja emocionalne sigurnosti, zadovoljstva sobom kao i nezavisnosti od drugih.


Nedovoljno ljubavi u ranom detinjstvu može izazvati osećaj nesigurnosti koji će i kasnije onemogućavati formiranje intimnih odnosa u kojima postoji međusobno poverenje između partnera


Veza sa roditeljima je u tom periodu od ključnog značaja za detetov psihički razvoj i može, ukoliko je neadekvatna, stvoriti kod deteta predispozicije za ljubomoru. Na primer, ukoliko dete ima poteškoća prilikom razdvajanja od majke ili je majka nastrojena previše zaštitnički, to može povećati verovatnoću da dete postane zavisno i u kasnijim odnosima. Sa druge strane, ukoliko detetu nije pružano dovoljno ljubavi i pažnje to može kod njega razviti osećaj neprihvaćenosti koji za posledicu ima ubeđenje da ga je nemoguće voleti. Ovo se preslikava i u kasnijim odnosima sa drugim ljudima. Ukoliko ga roditelji nisu voleli, kako je uopšte moguće da vole ostali, na primer partner u vezi? Nedovoljno ljubavi u ranom detinjstvu može izazvati osećaj nesigurnosti koji će i kasnije onemogućavati formiranje intimnih odnosa u kojima postoji međusobno poverenje između partnera. Uticaj događaja u detenjstvu na javljanje ljubomore nije uvek ovako posredan. Ljubomora se može već tada razviti u potpunosti i ostati u osobi kao jedna od njegovih karakteristika.. Na primer, rođenje mlađeg brata ili sestre ne nailazi uvek na pozitivnu reakciju kod deteta. Ukoliko roditelji ne prepoznaju ovo neodobravanje i začetke ljubomore kod deteta i ne objasne mu da njihova ljubav prema njemu dolaskom drugog deteta nije umanjena, ovakvo osećanje će se zadržati  i imati ozbiljne posledice u kasnijem životu deteta.






























2. i 3. strana



Da li postoje muška i ženska ljubomora?


Neki od istraživača koji su se bavili ispitivanjem ljubomore kod ljudi tvrde da postoje izražene razlike između muškaraca i žena kako u ispoljavanju tako i u samim korenima ljubomore. Kako biste bolje razumeli ovo stanovište pokušajte da zamislite da se vaš partner zainteresovao za nekog drugog. Zatim probajte da ocenite šta bi vam više smetalo: njegova odnosno njena želja da bude sa drugom osobom ili sama činjenica da je sa njom i bio. Iako su obe situacije bolne, vrlo je verovatno da će mnogima jedna od njih ipak biti teža. Koja će to od ovih situacija biti zavisi od pola osobe. U ovome se ogledaju razlike u korenima muške i ženske ljubomore. Žena će teže oprostiti otkriće o želji za nekim drugim, dok je za muškarce najveći problem sam akt prevare. Ovo su nalazi do kojih je, nakon ispitivanja ljubomore kod muškaraca i žena,  došao profesor David Bus sa Univerziteta u Teksasu. Po njemu, muškarci teže praštaju prevaru jer im ona umanjuje sigurnost u očinstvo. Žensko seksualno neverstvo ugrožava mogućnost muškarca da prenese svoje gene i ujedno ga stavlja u situaciju da rizikuje i odgaja potomke svog rivala. Žene nemaju problem nesugurnosti u majčinstvo, ali ono što njima predstavlja izazov jeste zadržavanje partnera kraj sebe kako bi zajedno odgajili decu. Zbog toga će žena muškarčevu potrebu za drugom ženom mnogo teže prihvatiti nego muškarac, dok njemu najteže pada prevara pa makar to bila i beznačajna veza za jednu noć.


Profesor David Bus sa Univerziteta u Teksasu tvrdi da muškarci teže praštaju prevaru jer im ona umanjuje sigurnost u očinstvo. Žensko seksualno neverstvo ugrožava mogućnost muškarca da prenese svoje gene i ujedno ga stavlja u situaciju da rizikuje i  odgaja potomke svog rivala. Žene nemaju problem nesigurnosti u majčinstvo, ali ono što njima predstavlja izazov jeste zadržavanje partnera kraj sebe kako bi zajedno odgajili decu. Zbog toga one teže praštaju emotivno nego seksualno neverstvo.


Ovakva ideja o tome da će se žene lakše od muškaraca nositi sa seksualnim neverstvom sve dok muškarac uspešno obezbeđuje porodicu sredstvima za život kao i ona da će muškarac teže prihvatiti seksualno neverstvo jer ne želi da rizikuje i troši svoje vreme odgajajući tuđe dete, nose u sebi implicitan stav o samoj ljudskoj prirodi kao vrlo ekonomičnoj i proračunatoj. Pored toga, ovo objašnjenje razlika u muškoj i ženskoj ljubomori imlicitno sadrži i stav o biološkoj uslovljenosti ovih razlika. Ukoliko je zaista tako, i ako su ove razlike tako duboko ukorenjene u ljudsku prirodu, to bi značilo da se muškarci i žene nikada neće u potpunosti razumeti niti ostvariti racionalnu komunikaciju koja bi im pomogla da prevaziđu probleme koje ljubomora prouzrokuje.


Da li je ljubomora zaista u genima?


Kako bi se pretpostavka o biološkim predispozicijama za ljubomoru proverila istraživači su se bavili pre svega razlikama u doživljavanju ljubomore kod ljudi na različitim prostorima i kroz različite vremenske periode. Osnovna pretpostavka od koje ova istraživanja polaze jeste da, ukoliko je ljubomora nepromenjena kroz različite vremenske epohe i kulture, to nesumnjivo ukazuje na njenu duboku ukorenjenost u ljudsku prirodu i nezavisnost od sredinskih uticaja.

Ispitivanja su ipak pokazala da se načini na koje ljudi doživljavaju i iskazuju ljubomoru u različim kulturama dosta razlikuju i da se ne može reći da je ona u potpunosti urođena karakteristika svih ljudi. Od jedne kulture do druge razlike su bile tako jasno izražene da su neki od autora čitavu kulturu neke zajednice nazivali manje ljubomornom odnosno više ljubmornom. Dalje je uočeno da su one kulture kod kojih su pripadnici skloniji ljubomori i kod kojih se gubitak partnera doživljava kao pretnja  imaju još neke zajedničke karakteristike. To su pre svega : prihvatanje koncepta privatnog vlasništva, prihvatanje supružnika kao jedinog legitimnog seksualnog partnera i davanje posebnog statusa bračnoj zajednici. Kako bi ilustrovali dejstvo ovih faktora na ljubomoru istraživači su poredili kulture kod kojih je ljubomora češća pojava sa onima kod kojih to nije slučaj. Pripadnici plemena koja nisu imala gore navedene karakteristike delovali su kao da skoro nikada ne osećaju ljubomoru. U opisu nedostatka seksualnih ograničenja kod ovih plemena stoji: ukoliko muškarac želi da spava sa ženom nekog drugog muškarca on će razgovarati sa njom i njenim mužem i ukoliko se svi slože on će platiti godišnju cenu drugom muškarcu za seksualne usluge njegove žene. Ovde se međutim ne opisuje šta se dešava u slučaju da žena poželi da stupi u odnose sa nekim drugim muškarcem pored svog supruga. Još jedan problem u opisu ovog plemena jeste činjenica da muškarac mora platiti godišnju cenu. Da li to znači da oni ipak imaju prihvaćen koncept privatnog vlasničtva? Ukoliko nemaju, zašto se seksualne usluge žene drugog muškarca plaćaju njenom mužu? Ipak, ako zanemarimo ove očigledne nedostatke opisa, istraživanja seksualnog ponašanja i učestalosti javljanja ljubomore kod različitih plemena nesumnjivo su pokazala da ljubomora jeste na različite načine uzokovana, doživljena i ispoljena u zavisnosti od običaja i kulture neke zajednice.


Istraživanja seksualnog ponašanja i učetalosti javljanja ljubomore kod različitih plemena nesumnjivo su pokazala da ljubomora jeste na različite načine uzokovana, doživljena i ispoljena u zavisnosti od običaja i kulture neke zajednice.


Kulturološka uslovljenost ljubomore

Dalja istraživanja ove pojave dovela su do dodatnih dokaza za ovu tvrdnju o kulturološkoj uslovljenosti ljubomore. Na, primer, u različitim kulturama se razlikuje i to koji muškarac će osećati ljubomoru usled mogućeg neverstva žene. To zavisi od toga čije je zaduženje da se brine o ženinoj vernosti, u zapadnoevropskoj kulturi to je muž, ali u nekim indijskim zajednicama kao i zajednicama Apača u Americi to će biti brat.

Izučavan je i odnos prema ljubomori u različitim vremenskim epohama, tj. kako su socijalni stavovi o legitimnosti ljubomore kroz vreme uticali na doživljavanje i izražavanje iste.

Jedno od takvih istraživanja bilo je fokusirano na zapadnoevropsku kulturu u previktorijanskom, viktorijanskom i posleviktorijanskom periodu. U previktorijanskom periodu postojala je izražena ambivalenstost ka ljubomori, tj. ona nije bila nešto je u potpunosti opaženo kao dobro i prihvaćeno jer može stvoriti negativne afekte, ali je ipak bila izražena. Kako u to vreme nije bilo uobičajeno da osobe sebe izraze kroz rad na sebi, preko svoje ličnosti i svojih postignuća, ljubomora je bila jedini način za zaštitu reputacije i moći koja bi muškarcima pružila osećaj važnosti i ponosa. Drugim rečima,  kao zamena za rad na sebi koji bi muškarcu pružio osećaj sopstvenog integriteta, ovaj početak individuacije u društvu okarakrerisala je ljubomora kao osnovni zaštitinik reputacije. I ovom slučaju se može primetiti da su se istraživači pre svega usredsredili na opis ljubomore kod muškaraca i da nema podataka o doživljavanju i izražavanju ljubomore u previktorijanskom periodu kod žena. Ne znamo da je li je to zbog njihovog ličnog uverenja da ljubomora muška stvar ili oni jednostavno iako govore u muškom rodu ipak misle na čovečanstvo u celini. U opisu ljubomore u viktorijanskom periodu nailazimo na nešto više podataka za oba pola. Za ovaj period karakteristično je uverenje o nepostojanju strasti kod žena i izraženom suzdržavanju i obuzdavanju kod muškaraca. Ovakvo mišljenje o muškarcima i ženama dovelo je do toga da se na ljubomoru gleda kao na staromodnu pojavu. Implicitno ovakav stav prema ljubomori sadržao je uverenje da je za muškarca potrebno da obuzdava svoje ljubomorne osećaje jer je bi to bilo jedino društveno prihvatljivo ponašanje, dok ženama nije bilo potrebno ni potiskivanje jer su one doživljavane kao nestrastvene po prirodi.


Ljubomora nekad i sad

U dvadesetom veku takođe postoji uverenje da je ljubomoru moguće kontrolisati, ali ono po čemu se ovaj stav rezlikuje od onog zastupljenog u viktorijanskom periodu jeste uverenje o tome zašto bi neko uopšte kontrolisao svoju ljubomoru. Danas se smatra da je ljubomoru potrebno kontrolisati kako bi ustupila mesto ljubavi jer ova dva osećanja ne mogu koegzistirati u vezi. Ljubomora jeste jedno od bazičnih osećanja ali je treba kontrolisati kako bi se izgradila zdrava veza. Ovo nas dovodi do pitanja da li je ljubomoru zaista moguće kontrolisati i ako jeste, da li je moguće uticati na društvo u tom pravcu da jednog dana ona zaista postane staromodno i skoro zaboravljeno osećanje? Ili je ona ipak usađena u naše gene tako čvrsto da je se nikada niti bilo kakvom promenom kulture ne možemo osloboditi.

Ova i slična istraživanja su dala neoborive dokaze kako u prilog stavu o urođenosti ljubomore kod ljudi tako i stavu o kulturnoj uslovljenosti ljubomore. Ukoliko razmotrimo argumente za prvi stav, tj. da je ljubomora svima nama kroz evoluciju ugrađena u gene naći ćemo i ovde pregršt valjanih argumenata. Deluje sasvim logično da je potreba za zadržavanjem partnera i održavanjem zajednice ponavljana kroz istoriju i da je ljubomora bila jedno od najjačih sredstava za ostvarenje tog cilja. Da li je monogamija tako postala primarni izbor usled njene isplativosti kroz evoluciju ili ljudi i dalje u sebi imaju konflikte sa takvim načinom života možemo najbolje saznati ispitujući one koji su poligamisti. To ispitivanje pokazalo je da oni nisu poligamisti jer su osobođeni svakog osećaja ljubomore. Oni su samo uspeli da pronađu načine prevazilaženja ljubomore i držanja iste pod kontrolon kroz rad na sebi i kroz otvorenu komunikaciju sa partnerom.


-Da li je ljubomora poledica nametnute monogamije?


O monogamiji kao i poligamiji i njenoj opravdanosti postoje različita tumačenja. Po nekima, poligamija je korisna jedino muškarcima jer na taj način uspevaju da ostave svoje seme većem broju žena i obezbede sebi što više potomaka. Po ovom tumačenju, ženama je potrebna monogamna zajednica kako bi uz pomoć kulturnih stega i normi uspele da zadrže muškarca kao pomoć u podizanju dece. Ipak, postoji i drugo tumačenje koje se može naći u literaturi koja se bavi ovom temom, i koje će ženu prikazati upravo suprotno, kao prirodnog poligamistu. Ženama poligamija ide  korist jer na taj način više njih može dobiti gene najboljeg muškarca. Ukoliko je monogamija prihvaćena, najbolji muškarac će biti rezervisan samo za jednu ženu i ostale se moraju zadovoljiti onim sa nešto lošijim genima. U slučaju poligamije, više njih može deliti najbolje gene. Izuzetak od ovog pravila jeste  slučaj izuzetno privlačnih žena koje bi u svakom slučaju privukle najbolje muškarce, jedino što ih u slučaju poligamne zajednice moraju deliti sa ostalima. Ovakvo tumačenje poligamije otkriva muškarcima opasnost od iste. Iako većina njih misli da bi im u poligamnoj zajednici bilo bolje jer, kako smo već naveli, tada bi mogli da oplode više žena, ono što se ovde zaboravlja jeste činjenica da bi u tom slučaju prosperirali samo izuzetno privlačni muškarci. Monogamija je ustvari garancija da će svako naći partnera, u poligamiji žene mogu okružiti najprivačnije muškarce pri čemu oni manje poželjni ostaju sami. Onda je malo verovatno da bi oslobođenje od monogamije dovelo i do oslobođenja od ljubomore. Čak naprotiv, može je pojačati zajedno sa srodnim osećanjem zavisti. Ono što možemo zaključiti jeste da se promenom društvenog uređenja i tipa porodice koji se prihvata ne oslobađamo i ljubomore.


Vidimo da postoje neoborivi dokazi kako za stanovište da je ljubomora jedan od adaprivnih mehanizama evolucije tako i za tvrdnju da kultura ima snažan uticaj na ljubomoru. Ono što je veoma zanimljivo jeste da po nekim ispitivanjima izgleda da je ovaj raskol u tumačenjima ljubomore dosta manje izražen među laicima nego među stručnjacima. Ispitivanje sprovedeno u Italiji pokazalo je da kod ljudi koji nisu stručnjaci i koji se inače ne bave ljubomorom i sličnim problemima, postoji izraženo slaganje u stavovima o ljubomori.



-Šta o ljubomori misle ljudi koji nisu stručnjaci?


Većina ispitanika nije imala sumnji o korenima ljubomore: po njima uzroci ljubomore su u genima. Sedam od svakih deset ispitanika smatralo je da je genetsko nasleđe ono što determiniše nečiju sklonost ka ljubomori. Po njima, ljubomora nije određena u detinjstvu kao ni kasnijim ikustvom, već biološkim sklopom. Ovo rašireno uverenje u genetsku zasnovanost ljubomore može biti posledica sve učestalijih otkrića u genetici i njenom sve bržem razvoju. U savremenim istraživanjima otkriva se sve veći broj gena i postoji fasciniranost javnosti ovim dostignućima. Mediji konstantno izveštavaju o tome da je pronađen gen za zavisnost ili gen za inteligenciju i to zaista može prouzrokovati izraženo uverenje kod laika da je skoro svaka osobina ili ponašanje kod ljudi određena isključivo genima.


Rašireno uverenje u genetsku zasnovanost ljubomore može biti  i posledica sve učestalijih otkrića u genetici i njenom sve bržem razvoju. U savremenim istraživanjima otkriva se sve veći broj gena i postoji fasciniranost javnosti ovim dostignućima. što može prouzrokovati izraženo uverenje kod laika da je skoro svaka osobina ili ponašanje kod ljudi određena isključivo genima.



Zanimljivo je da su ispitanici koji su odgovarali da je ljubomora genetski određena bili su upoznati sa naučnim jezikom i biološkim principima. To su uglavnom bili ljudi srednjeg i visokog nivoa obrazovanja. Drugi zanimljiv podatak jeste činjenica da su ispitanici koji su tvrdili da je ljubomora urođena često imali i stav da ona ipak nije bila korisna čoveku kroz evoluciju. Ovo može zvučati pomalo paradoksalno, ali po nekima od njih, ljubomora je čak otežavala razvoj i evoluciju čoveka. Posedovanje ovako oprečnih stavovi ipak nije iznenađujuće. Duboko je u savremenoj kulturi postoji uvreženo mišljenje da je ljubomora štetno i bolno osećanje kojim se ne treba hvaliti. Čak je svaki drugi ispitanik u ovom ispitivanju bio ubeđen da je ljubomora bolest koja treba biti tretirana određenom terapijom. Zanimljivo je takođe da su ovakavo mišljenje o ljubomori kao štetnoj imaju pre žene nego muškarci. Takođe se ovakav stav sreće pre kod starijih nego mlađih ljudi. U ispitivanju u Italiji je samo 23% mladih mislilo da je ljubomora štetna dok je u populaciji ljudi starijih od 65 godina čak 66,7% imalo takav stav.

Na osnovu ovog ispitivanja, može se reći da među ljudima koji nisu stručnjaci postoje dva različita stava o ljubomori. Po prvom, ljubomora je normalno i prirodno ljudsko osećanje koje ponekad može imati i negativne posledice. Takođe je po ovom stavu ljubomora osećanje koje ima određen doprinos evoluciji čoveka. Ovakav stav je najrasprostranjeniji među mlađom populacijom koja je takođe i najspremnija da prizna svoju ljubomoru, kao i među obrazovanijim ljudima kojima je nauka bliža. Po drugima, ljubomora je negativno osećanje sa čak patološkom konotacijom zbog čega treba biti posmatrana i tretirana kao bolest. Ovakav stav karakterističan je za starije ljude nižeg nivoa obrazovanja.

Ipak, ono što je zajedničko i prvoj i drugoj grupi jeste da smatraju da je sklonost ka ljubomori određena genetkim predispozoicijama.


Bez obzira na poreklo ljubomore, nema sumnje da ona može delovati veoma destruktivno na međuljdske odnose. Ljubomoran partner može postati prekomerno posesivan pa čak i agresivan u cilju zadržavanja partnera što nesumnjivo vodi uništavanju veze. Na taj način osoba u vezi prouzrokuje upravo ono čega se najviše plaši - gubitak patnera. Dešava se takozvano samoostvarujuće proročanstvo. Zbog toga je neophodno razgraničiti preuzimanje kontrole nad ljubomorom i preuzimanje kontole nad partnerom. Preuzimanje kotrole nad ljubomorom je početak kontrolisanja sopstvenih osećanja. Najbolji način za to je iskrenost prema sebi i priznavanje pravih uzroka ljubomore kako bi se borba sa njima mogla pokrenuti.


Bez obzira na poreklo ljubomore nema sumnje da može delovati veoma destruktivno na međuljdske odnose. Ljubomoran partner može postati prekomerno posesivan pa čak i agresivan u cilju zadržavanja partnera što nesumnjivo vodi uništavanju veze. Na taj način osoba u vezi prouzrokuje upravo ono čega se najviše plaši - gubitak patnera.












4.strana



Ljubomora i zavist u psihoanalizi



Moglo bi se reći da je pojam ljubomore jedan od kamena temeljaca na kojima počiva psihoanaliza. Jedan od najpoznatijih i najuticajnijih termina psihoanalize jeste Edipov kompleks koji ukazuje upravo na postojanje ljubomore kod deteta.. Edipov kompleks bismo najjednostavnije mogli da opišemo kao strasno pripijanje uz jednog od roditelja i osećanje ljubomore prema drugom. Prema tome, ljubomora je nezaobilazna u detinjstvu koliko i sam Edipov kompleks. Međutim, želja za jednim od roditelja i jaka ljubomora prema drugom praćeni su strahom od kazne koji pruzrokuje toliko jaku  tenziju da je osobođenje od nje moguće jedino potiskivanjem.


Frojd naglašava razliku između muške i ženske ljubomore pri čemu žensku opisuje kao suštinsku i stalnu, dok je muška povremena i slučajna. Ipak, kasnija istraživanja su pokazala da se muškarci i žene ne razlikuju po simtomima i učestalosti kao ni po jačini same ljubomore.


Analizirajući pojavu ljubomore kod deteta Frojd je napravio jasnu distinkciju između muške i ženske ljubomore. Po njemu, ljubomora je jedno od ključnih obeležja ženkosti. Sama srž ženskog identiteta je organizovana oko jedne funkcije koju je nazvao zavist za penisom. Po njemu, žena svoj polni identitet razvija saznanjem da joj nedostaje penis. Pararelno sa tim otkrićem o nedostatku penisa razvija se i želja za istim kao i zavist prema muškarcima kojima je on dat ili, bolje rečeno, nije oduzet. Njena želja da bude muškarac stvara zavist i ljubomoru koji ostaju jedna od njenih ključnih karakteristika. Frojd u opisu posledica želje za penisom i ljubomore kod žena ide i korak dalje i tvrdi da je nedostatak penisa uzrok stalnog neprijateljstva prema muškarcima. On u svom  delu »Taboo of Virginity«, kaže: Iza ove penis-zavisti, na svetlost izlazi žensko ogorčeno neprijateljstvo prema muškarcima, koje nikada u potpunosti ne nestaje u odnosima među polovima.  U drugom eseju, on navodi: Analiza je pokazala da je devojčica od detinjstva patila od veoma izraženog 'kompleksa muškosti'. Odvažna devojčica, uvek spremna na nestašluke i borbu, nije uopšte bila pripremljena da bude druga u odnosu na svog malo starijeg brata; nakon ispitivanja njegovih genitalnih organa ona je razvila penis-zavist, a misli proistekle iz zavisti nastavile su ispunjavati njen um.... S druge strane, identitet muškarca, po Frojdu, nije utemeljen na manjku, nego na ograničenju koje je nazvao kastracioni kompleks. To je ustvari kod muške dece kazna koju očekuju usled posedovanja zabranjenih instiktivnih želja ka jednom od roditelja. To proizvodi i druge posledice na muški identitet, ali anlizirajući ih dolazimo do toga da je, za ovu temu,  najvažnija ta da je muškarac ljubomoran samo povremeno, slučajno, a ne suštinski. Danas ipak postoje istraživanja koja ukazuju na to da razlika u učestalosti javljanja ljubomore kod žena i muškaraca ipak ne postoji. Ono po čemu se oni mogu razlikovati jesu same situacije koje mogu izazvati ljubomoru kao i kasnija reakcija na takvo osećanje. Osetivši ljubomoru, muškarci će pre ispoljiti bes i napustiti situaciju dok će žene biti više depresivne i razočarane. Ipak, po simtomima, učestalosti i jačini same ljubomore muškarci i žene se ne razlikuju.

Inače, Frojd je želju za sopstvenim penisom kod žena označio kao problem sa kojim je najteže boriti se u terapiji.. On navodi primer žena koje nije mogao da izleči  jer su ubedile sebe da im psihoanaliza neće koristiti i da im se tako ne može pomoći. On dodaje da jedino što se u ovim slučajevima može učiniti jeste složiti se sa ovim ženama koje su na tretman došle sa nadom da će im on na neki način ipak pomoći da povrate muški polni organ čiji im je nedostatak osnovni izvor patnje u životu.


Karen Hornaj ukazuje na mogućnost da se zavist ne odnosi isključivo na sam polni organ muškarca već na sve ono što on reprezentuje u današnjem društvu. Ovde se, kako kaže, ne radi o penisu već o svim onim karakteristikama koje se smatraju muškim, o snazi, hrabrosti, nezavisnosti, uspehu i td.


Ovakvo viđenje žena od strane Frojda naišlo je na jaku kritiku pa je zbog toga i kasnije dosta preispitivano od strane mnogih psihoanalitičara. Jedna od modifikacija penis zavisti koju nudi Karen Hornaj ukazuje na mogućnost da se zavist ne odnosi isključivo na sam polni organ muškarca već na sve ono što on reprezentuje u današnjem društvu. Ovde se, kako kaže, ne radi o penisu već o svim onim karakteristikama koje se smatraju muškim, o snazi, hrabrosti, nezavisnosti, uspehu i td. Ona čak ide i korak dalje tvrdeći da su zapravo muškarci ti koji imaju problema sa prihvatanjem svoga pola i da zapravo oni zavide ženama. Uzrok ove zavisti Hornajeva nalazi u nemogućnosti muškaraca da kao žene kreiraju novi život.

Jož jedan psihoanalitičar, Melani Klajn, analizirala je javljanje zavisti kod dece. Ona je ukazala na zavist koju dete oseća, ali ne prema penisu, već prema dojci koja je osnovni izvor zadovoljstva u tom periodu. Dete koje je od dojke zavisno se protiv te zavisnosti bori tako što u sebi razvija ili želju za usvajanjem ili želju za unuštavanjem dojke. Ona pravi razliku između ljubomore, zavisti i pohlepe.


Razlika između ljubomore, zavisti i pohlepe


Ljubomora se javlja između tri osobe; podrazumeva ljubav i strah da će se voljena osoba izgubiti.

Zavist se javlja u situaciji kada imamo dve osobe. Zavist ne podrazumeva nikakvu ljubav, već prosto želju za destrukcijom nekoga samo zato što je dobar ili ima nešto što zavidna osoba nema.

Pohlepa je nezasita žudnja koja kao da se ne može zadovoljiti. Pohlepa može biti udružena sa zavišću.


Značaj i prirodu razgraničavanja zavisti od ljubomore naglasio je i psihoanalitičar Bion koji razliku pravi na osnovu toga što ljubomora podrazumeva situaciju trougla. Ljubomora je strah od gubitka voljene osobe, dok se zavist uvek dešava u dijadnoj situaciji, pri čemu zavidljiva osoba ima potrebu da uništi ono na čemu drugoj osobi zavidi.  Na ovakvo razgraničavanje nailazimo ne samo kod psihoanalitičara već i kod mnogih drugih autora. Na primer, u Decartesovoj filozofiji  ljubomora je vrsta straha koja se odnosi na želju da u našem vlasništvu ostane neko dobro, dok je zavist vrsta tuge pomešana sa mržnjom koja proizlazi iz uverenja da se nešto dobro događa onima za koje mislimo da to ne zaslužuju.



Autor teksta

Dragana Miletić




Primamo nove članove u grupe:

-Trening životnih veština za adolescente

-O.L.I. Metod-Grupa-trening životnih veština za odrasle

Petkom od 19,30-21h

- Problemi u braku i roditeljstvu

Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082