1.strana


Mitovi o ljubavi i seksu


Ljubav po racionalno emotivnoj terapiji ponašanja


Ljubav je pojava koju od davnina različiti ljudi, naučnici i laici pokušavaju da shvate i opišu. U moru različitih shvatanja i definicija, izabrala sam shvatanje Alberta Elisa, američkog psihologa i tvorca jednog od najpoznatijih psihoterapijskih metoda, Racionalne emotivne terapije ponašanja. Njegovo shvatanje je nastalo još pedesetih godina prošlog veka, i u ono vreme je bilo veoma smelo, tako da je imao probleleme i da objavi svoje knjige. Danas, u 21.veku na području naše zemlje, njegovo shvatanje je još uvek smelo, novo i drugačije, suprotno mnogim našim uvreženim shvatanjima, koja su prema njemu, pogrešna. Da bi bila jasna njegova koncepcija ljubavi, pojasnićemo prvo njegovo osnovno psihoterapijsko učenje od kog polazi i njegovo viđenje sveta. Naime, Elis veruje da ljudi nisu uznemireni i uzbuđeni stvarima i događajima koji se oko njih dešavaju, već značenjem koje oni sami tim događajima pripisuju.




Tako većina ljudi veruje da kada neko viče na njih, samo to vikanje u njima izaziva bes ili tugu, međutim Elis kaže da bi to vikanje bilo samo okidač koji bi pokrenuo naše misli povodom tog vikanja, a naše misli su te koje stvaraju naše emocije. Ovo shvatanje je ne samo logično, nego i potpuno realno, jer različiti ljudi, u zavisnosti od svog mišljenja, različitim događajima pridaju različita značenja. Tako, kada neko viče na tri različita čoveka, jedan bi mogao da pomisli «ti vičeš na mene zato što bolje nisam ni zaslužio, jer sam ja bedna osoba i nešto sam ti skrivio» - ovaj čovek bi se povodom vikanja osetio depresivno. Drugi čovek bi mogao da pomisli «ko si ti da vičeš na mene, šta ti daje pravo da se tako ponašaš, ti to ne smeš da radiš i odvratan si zbog toga» - ovaj čovek bi se povodom vikanja osetio besno. Treći čovek bi pomislio «nemoj da vičeš na mene, čuće neko da vičeš i to će biti sramota, šta će pomisliti svi ti ljudi koji čuju da vičeš na mene» - ovaj čovek bi, očigledno osetio strepnju, anksioznost povodom vikanja svog sagovornika. Postoji još niz drugih shvatanja i emocija koje bi ta shvatanja izazvala, što sve govori u prilog tome da naše mišljenje, a ne događaji sami po sebi, izazivaju naše emocije. Ovo osnovno shvatanje je pomoglo Elisu na izgradi svoje viđenje sveta po pitanju mnogih važnih stvari. Neše mišljenje može da bude racionalno i iracionalno. Ono je racionalno kada povodom događaja mi mislimo u terminima želja i preferencija. Tako, što se ljubavi tiče, mi možemo želeti da imamo ljubav. Ako je u pitanju naša želja, čak i kada nemamo ljubav, mi se nećemo osetiti bezvredno i bespomoćno, već ćemo reći sebi «šteta što nemam ljubav kakvu bih želeo, ali to je život šta je tu je». Problem nastaje kada ljudi počnu da misle iracionalno, a ljudi to rade, svi ljudi to rade ponekad. Iracionalno mišljenje se odnosi na našu suštinsku potrebu da, poput dece, pretvorimo naše želje u apsolutističke zahteve i moranja. Tako ako neko želi da ima ljubav, on može pomisliti i da on apsolutno mora da ima ljubav, i da ako je nema, on ne može biti srećan. Samo ovakve iracionalne misli, koje sami sebi postavljamo u vidu zahteva, «moranja», «trebanja», neophodnosti, kod nas stvaraju nezdrave emocije, kao što su depresija,  bes, anksioznost, osećaj krivice. Naše želje, koje su proizvod našeg racionalnog mišljenja kod nas stvaraju zdrave emocije, koje su u skladu sa stvarnošću. Tako ako nešto izgubimo, zdrava emocija bi bila tuga, kao posledica toga da nismo želeli da nam se desi gubitak, nezdrava emocija bi bila depresija, kao posledica užasavanja što nam se deso gubitak, koji nikako nije smeo da se desi. Elis veoma logično, razumno i ubedljivo pokazuje svojim učenicima i pacijentima koliko su ovakvi zahtevi za njih pogubni. Kada razmislite na logičan, realan i poželjan način koji vam nudi Elis, shvatate da su zahtevi potpuno iracionalni i da vam samo štete. Elis često pita «gde piše da moraš da imaš to što želiš, da ne smeš da izgubiš to što ti je važno, i na koji način je užasno kada ti se to desi, kako to tebe može da učini lošim ili manje vrednim?» ljudi, naravno nemaju odgovor na ovakva pitanja, već jedino što mogu da urade je da se slože sa činjenicom da je za njih poželjnije i jedino realno da svoje želje zadrže na nivou želja i da im ne dozvole da prerastu u zahteve. Jednoj svojoj pacijentkinji, koja je bila depresivna povodom toga što nije imala ljubav i partnera i smatrala je da je bezvredna zbog toga i da ne može biti srećna bez ljubavi; Elis je rekao « ne tebi ne treba ljubav, ti samo misliš da ti treba i da ti je neophodna da bi bila srećna i zato što tako misliš, osećaš se depresivvno povodom toga što nemaš ljubav» a zatim je upitao «da li znaš da dok god budeš zahtevala ljubav i budeš ubeđena da ti je neophodna da bi bila srećna, osećaćeš se tako beznadežno ako je ne budeš imala?...da li znaš zašto je to tako? Zato što je univerzum nepristrasan, i ti ga uopšte ne zanimaš, kao i bilo ko drugi. Univerzum ne garantuje nikom ništa, već samo nudi mogućnosti. Tako ako kažeš sebi ja želim, veoma mnogo da imam ljubav, i šteta ako je nemam, ali šta sad onda se nećeš osetiti depresivno i verovatno ćeš naći ljubav. To je ironija. Ali čim kažeš sebi ja treba, ja moram da imam ljubav, gotova si, jer nikog ne zanima šta ti trebaš. Univerzum je totalno nezainteresovan i nimalo brižan.» Ovakav dijalog može delovati grubo, ali on to nije, već je samo realan. Kada vam neko priča istinu, jedino realno što vam ostaje je da se složite sa tim. Elis na veoma ubedljiv i duhovit način svojim pacijentima i učenicima objašnjava da bi za njih bilo najbolje da se odreknu svojih nerealnih zahteva i da počnu da žive u skladu sa stvarnošću, odnosno da se vode svojim željama. Što manje se služimo rečima «treba», «mora»,  «ima da bude», to su manje šanse da doživljavamo negativne emcije, povodom kojih se osećamo bezvredno, beznadežno i potpuno promašeno.


Romantična ljubav i mitovi


Elis je veoma mnogo pisao o romantičnoj ljubavi. Elis kaže da kada smo u romantičnoj, strasnoj ljubavi, mi težimo da idealizujemo svog partnera, mi želimo da ta veza bude ekskluzivana, da on nama bude jedini, kao i mi njemu, osetimo se vezano za našeg partnera i često mislimo da je ljubav večna. Tada, često vrednujemo ljubav i našu vezu kao jedinu važnu stvar na svetu. Problem sa romatičnom ljubalju je što povodom nje možemo da stvorimo pregršt iracionalnih misli i sistema verovanja i da smatramo da ako nemamo romantičnu ljubav, mi moramo biti mizerni, jadni i nikako ne možemo biti srećni. Ovakva uverenja direktno stvaraju depresiju, strepnju i samosažaljevanje.


Mitovi o romantičnoj ljubavi

Elis nabraja mitove, koji su toliko ukorenjeni da veliki broj ljudi veruje i njih, pa zbog svojih misli oseća patnju i duševni bol, ukoliko ne ževi prema receptu ovih mitova. Sama reč mit kaže da je to zabluda, široko rasprostranjeno pogresno verovanje. Ti mitovi su:

  1. pojedinac može strasno da voli samo i isključivo jednu osobu u jednom trenutku
  2. prava romantična ljubav traje večno
  3. duboka osećanja koja imamo kada smo u romantičnoj ljubavi osiguravaju stabilan brak
  4. seks bez romantične ljubavi je nemoralan i ne može da nas zadovolji. Seks i ljubav uvek moraju da idu ruku pod ruku
  5. romantična ljubav lako prerasta u brak
  6. romantiča ljubav je uzvišenija od bračne, prijateljsku, platonske i svih drugih vrsta ljubavi, i ako pojedinac nema romantičnu ljubav, on jedva i da postoji, toliko je promašen
  7. ako osoba izgubi osobu koju romantično voli, ona mora da se oseti duboko depresivno i da dugo pati, i nikako nemože zavoleti ponovo sve dok period depresije ne prođe
  8. osobi je neophodno da sve vreme oseća i opaža ljubav od svog partnera da bi znala da je on zaista voli.



2. 3 strana


Iracionalna uverenja o ljubavi


Nabrojani su  mitovi koji su široko rasprostranjeni, o kojima mi slušamo često i od roditelja i preko medija. Međutim, ni roditelji ni mediji ne kažu da moramo da imamo takvu ljubav i da smo bezvredni ako je nemamo. Taj deo je ostavljen nama i mi sami stvaramo takve misli. Često kada nam roditelji, dok smo joše deca, kažu da bi bilo lepo da nađemo partnera koji će nas voleti, mi to preobratimo u apsolutistički zahtev, te sami sebi kažemo da moramo naći partnera koji će nas voleti i da smo promašeni ako to ne postignemo. Takođe gledamo romantične komedije , slušamo bajke o ljubavi koje traju večno i koje ništa na svetu ne može da sruši. Ako sebi dozvolimo da verujemo u to, da smatramo da je to jedino ispravo, da nam je to neophodno, stvaramo iracionalna uverenja, koja vode nezdravim emocijama.

Elis navodi najčešća iracionalna uverenja u vezi sa romantičnom ljubavlju:

  1. moram romantično da volim samo jednu osobu u jednom trenutku i ja sam prevarant ako volim istovremeno dve osobe
  2. ja moram da uđem u brak sa osobom koju romantično volim i osetiću se napušteno i usmaljeno ukoliko ona neće da bude sa mnom
  3. moja romantična osećanja moraju trajati zauvvek i nešto veoma pogrešno se dešava ako ona izblede posle relativno malo vremena. To dokazuje da ja nisam zaista voleo/la
  4. ako ne doživim intenzivnu romantičnu ljubav, ne mogu biti zadovoljan drugim vrstama ljubavi, i to znači da ću provesti samo osrednje srećan život
  5. moj partner mora da me voli potpuno i strasno sve vreme, inače me on/ona u stvari ni ne voli


Elis pokazuje kako sva ova «moranja» i «trebanja», na prethodno opisan način, izazivaju nezdrave emocije. Ljudi imaju ponekad cele sisteme iracionalnih uverenja, jer ih održavaju ponavljanjem, kroz unutrašnji govor i mišljenje. Elis kaže da što su uverenja više ukorenjena, to je više potrebno da im se snažno suprotstvaimo. Sam uvid da mislimo iracionalno, neće nam mnogo pomoći. Kada shvatimo da su naše misli iracionalne i osujećujuće, poželjno je da ih kontinuirano opovrgavamo i snažno se trudimo da ih zamenimo racionalnim mislima, koje umesto «moranja», sadrže preferencije i želje. Ova nabrojana iracionalan uverenja možete i sami opovrgnuti, samo treba da se zapitate da li slede pravila logike, da li su u skaldu sa realnošću i da li su za vas poželjna. Ukoliko nalaiziramo prvo od iracionalnih uverenja, koje je često zastupljeno u našoj kulturi, videćemo da je ono i nelogično i nerealistično i nepoželjno. Tako, ako osoba sebi kaže «moram romantično da volim samo jednu osobu u jednom trenutku i ja sam prevarant ako volim istovremeno dve osobe», može i da se zapita zašto mora, gde piše da mora, ko je rekao da to tako mora da bude. Kako odgovora na ovo pitanje nema, jedino što preostaje je uviđanje da to ne mora da bude tako. Ovaj sud ne sledi pravila logike. Zatim se možemo zapitati da li je taj su realističana. Naime ima ljudi koji se ne ponašaju u skladu sa tim, možda se baš vi ne ponašate u skladu sa ovim sudom. Dakle, to ne može biti realno, jer sa jedne strane kažemo moram, a sa druge strane radimo suprotno, što znači da svojim postupcima poništavamo zahtev. I na kraju, pošto ovakvo mišljenje nije logični i nije realno, možemo se zapitati da li je može ipak poželjno za nas. Ako zahtevamo od sebe da volimo samo jednu osobu u trenutku, a ne činimo to, da li to može biti poželjno. Prema Elisu, to nikako nije poželjno jer takvim mislima mi sami sebi stvaramo nezdrave emocije. Prema tome, ako mislimo da moramo raditi nešto, a ne radimo to, verovatno je da ćemo misliti i da smo loša osoba i biti besni na sebe ili se samosažaljivati. Na ovaj način su pobijena sva tri pitanja o logičnosti, realističnosti i poželjnosti jednog uverenja, što dato uverenje čini neodrživim. Probajte na isti način da pobijete svaki svoj zahtev. Pored toga što ćete se oslobiti mitiva i pronaći svoju istinu, doživećete zdravije emocionalne reakcije i biti zadovoljniji sobim.


Za svako uverenje važi isto pravilo provere. Zapitajte se da li je ono logično, da li je realistično i da li je za vas poželjno. Uakoliko dobijete potvrdne odgovore, vaše uverenje je racionalno, međutim ako vaše uverenje sadrži zahtev, odgovori će biti negativni, a vi ćete dobiti potvrdu da je uverenje iracionalno. Tada bi bilo poželjno da ga se što pre odreknete.



Seks

Elis je pisao i o seksu. Njegovi liberalni pogledi au u kontradiktornosti sa mnogim tradicionalnim shvatanjima. Međutim, Elis prema istim principima svoje teorije, logično i realistično priča o seksu i zabludama koje ljudi imaju po pitanju seksa. I ovde, ljudi se suočavaju sa mnogim «moranjima» i «trebanjima» i na taj način čine sebe nesrećnim. Prema Elisu seks je zabavan, to je normalan, prirodan i poželjan čin, koji ljudima donosi zadovoljstvo i sreću. Međutim, mogi ljudi imaju osećaj krivice povodom seksa, za koji oni smatraju da je nemoralan, kao što je na primer predbračni seks ili seks sa više partnera, seksualna prevara. Elis kaže da te stvari koje ljudi mogu smatrati pogrešnim, pa samim tim i lošim, često predstavljaju lične ili kulturalne ukuse, i zato bi bilo bilje da ih ne definišemo kao da su univerzalni zakon.


Predbračni seks, prevara partnera, seks sa više partnera i slične pojave, često se ocenjuju kao pogrešne, pa samim tim i loše. Međutim, ovo su uglavnom ukusi koje imaju pojedinci, ili shvatanja uvrežena u kulturi, prema tome to nikako nije univerzalni zakon


Elisovo shvatanje seksa je slobodoumno, on kaže da u seksu nema ničeg svetog, već je to jedan način da sebe učinimo srećnim i zato je poželjno i prirodno da partneru uživaju u seksu na način na koji to njima najviše odgovora. U seksu je poželjno biti slobodan i opušten. Razgovori sa partnerom po pitanju toga šta vam se sviđa, šta biste želeli su integralni deo vašeg seksualnog zadovoljstva. Mnogi ljudi teže nekim nerealnim postignućima u seksu. Isto kao kada je bilo reči o ljubavi, većina nas je čula bajke i o seksu, pa teži da ih inkorporira u sopstvene živote. Takvi mitovi, ako ih se pridržavamo, mogu da nam donesu mnoštvo problema.


Bajke koje slušamo o savršenom seksu, često nas navode da poželimo i mi da imamo takav seks. Simultani orgazam, međutim, predstavlja jedan nerealističan cilj, i ako ga postavimo kao imperativ, a pritom ne uspemo da ga doživimo, verovatno je da ćemo se osetiti bezvredno i promašeno. Pružanje uzajamnog, umesto simulatnog zadovoljstva je mnogo realističniji cilj.


Tako neki parovi teže doživljavanju simultanog orgazma. Činjenica je da postoje priče o tome, takođe da simultani orgazam nekima polazi za rukom, međutim, nejčešće to predstvalja nerealističan cilj. Umesto da partneri teže simulatnom orgazmu, poželjnije bi bilo da teže da uzajamno zadovolje jedno drugo. To je mnogo realističniji cilj, koji partnere može učiniti opuštenijim i zadovoljnijim. Još jedan od problema, koji se često pojavljuje u vezama, ali i kao lični problem se odnosi na činjenicu da neki ljudi sebe vrednuju prema svojm seksualnom postigniuću. Postoje osobe (uglavnom se odnosi na muškarce) koji sebe globalno vrednuju u odnosu na svoj seksualni uspeh. Tako oni koji su u mogućnosti da imaju duge seksualne odnose, sebe mogu smatrati superiornim, dok oni koji imaju kratke seksualne odnose o sebi mogu misliti kao o promašenoj osobi, bezvrednoj i neuspešnoj. Elis uvek upita ljude koji imaju takva shvatanja, kako bi mogao njihov seksualni (ne)uspeh, njih da definiše kao osobu. Kako bi neko mogao da bude manje ili više vredan zbog toga što ima duže ili kraće seksualne odnose. Odgovor je, naravno, nikako. Naša umeća ili propusti u bilo kojoj oblasti, nemaju tu moć da nas odrede kao osobu. Postoje samo dela koja su dobra ili loša, ali mi ne možemo biti dobra ili loša osoba zbog toga što se ponašamo na određen način. Ista, ali delikatnija stvar se odnosi na veličinu penisa. Postoje tendencije da muškarci imaju osećaj manje ili veće vrednosti povodom veličine svog penisa. Prema istom principu Elisove teorije, ova osećanja manje vrednosti, samosažaljenja ili straha se javljaju zbog misli koje osobe ima povodom određenog događaja ili stvari. Ako pojedinac misli da je mali penis najgora moguća sudbina koja je mogla da ga zadesi, verovatno će se osećati poraženo, depresivno, postiđeno, a to će ga najverovatnije sputati da potraži i nađe svoju sreću. Ako osoba brine o veličini svog polnog organa ili o kvalitetu svog seksualnog umeća tokom seksualnog čina, najverovatnije je da neće uspeti da oseti zadovoljstvo samim seksom, već će sve vreme osećati tenziju ili brigu. Što više pojedinac brine o utisku koji će ostaviti na partnera, to će manje moći da uživa u samom odnosu.


Prevara

Elis ima zanimljivo shvatanje o prevari. Oni i po pitanju ove pojave prkosi kulturnim standradima, objašnjavajući da samo zato što je nešto uvreženo kao stav u određenoj kulturi, to ne mora da znači da je to dobro i da to svima odgovara. Elis nije pobornik prevare, već samo o njoj razmišlja logično, kao o mogućnosti. Mi smo učeni da je prevara loša i da uništava vezu i brak, ali gde piše da je to zaista tako? Samo zato što su to najčešća shvatanja koja poprimamo u okviru kulture, samo zato što su nas roditelji tome učili, to ne mora da znači da je to zaista ispravno i da je to najbolja mogućnost za sve nas. Elis navodi primere mnogih obrazovanih ljudi, koji prevaru ne smatraju lošom i nemoralnom pojavom, pa ni ne osećaju krivicu povodom nje. Takođe, ne mora da znači da će prevara uništiti neku vezu ili brak, šta više ona može da je učvrsti ili poboljša. Kada je neko avanturističkog duha, prilikom prevare on može da se oseti osveženo i da bude srećniji u svojoj vezi. Međutim, najčešći razlog iz kog prevara nosi negativne posledice, nije samo neverstvo, već osećanja koja razvijamo povodom toga. Većina ljudi kada počini prevaru, misli kako je to nemoralno i kako to nije smelo da im se desi. Pošto su to ipak uradili, iako su shvatanja da je to nedozvoljena pojava, najčešće se javlja snažan osećaj krivice. Osećaj krivice, kao nezdrava emocija, ne može da donese sreću ni pojedincu, ni njegovom partneru. Pošto je stav uslovljen kulturom takav da kaže da je prevara nemoralna i loša, većina ljudi krije svoje avanture. Iako prevara sama po sebi nema moć da uništi nečiji brak ili vezu, neiskrenost je bitan faktor koji remeti sreću ljudi. Elis ne zauzima jasna stav prema prevari, on samo želi da obelodani činjenicu da nigde ne piše da je prevara loša i da je ekskluzivna ljubav bolja. Upravo zbog toga što mnogi parovi poprimaju najčešća shvatanja svojih roditelja, prijatelja i sredine u kojoj žive, pa smatraju da je prevara loša, povodom nje osećaju krivicu i postaju neiskreni prema svom partneru, najbolje je da svako ponaosob razmisli da je «za ili protiv» prevare. Iz toga razloga, Elis predlaže pojedincima da naprave analizu dobiti i štete koju prevara nosi. To je tehnika kojom se Elis služi u terapijske svrhe, vrlo je jednostavna, a zaista rasvetljuje naše motive. Sastoji se od toga da zabeležimo na papiru razloge «za i protiv» određene stvari, pa kada saberemo, znaćemo i na čemu smo i šta nam je činiti. Ova tehnika je toliko jednostvana i korisna, da je čudno što je tako malo ljudi koristi u životu, ali kada je iskoristite račun je na kraju čist, a odluka je lakša



Prevara samam po sebi nije ni dobra ni loša stvar. Neki ljudi su srećni kada varaju i ona može i unaprediti vezu. Ono što je loše, a vezuje se za prevaru je neiskrenost prema partneru. I dok prevara sama po sebi nema moć da uništi vezu, neiskrenost i griža savesti to lako mogu.



Raskid

Elis je oduvek odbijao stav da je «brak stvoren u raju i da mora večno trajati». On smatra da je sreća koja je proizvod braka mnogo bitnija od samog braka, a ako brak ne pruža sreću, nema razloga ostajati unjemu. Najčešći razlozi iz kojih ljudi ostaju u braku, iako im brak ne valja su sledeći: ponekad oba partnera žele da reše svoje probleme, jer se i dalje vole i žele da budu zajedno. Ova varijanta je najbolja i ako se problemi adekvatno reše, brak može pružiti ponovo sreću partnerima. Međutim, postoje i  razlozi koji nemaju mnogo šanse da povise bračnu sreću, a partneri ipak ostaju zajedno. Tako, mnogi nesrećni brakovi opstaju zbog dece, finansijeske sigurnost i doma. Ovo se ogleda u stavu da je bolje ostati zajedno, nego razići se, a taj stav je potkrepljen činjenicama. Ipak, postoje i partneri koji odluče da se rastanu, a tada može doći do problema koje nosi raskid. Postoje dve vrste problema, praktični i emocionalni. Praktični problemi se odnose na reorganizaciju života i vremena, plaćanje računa, viđenje dece i sl, emocionalni problemi su uglavnom oni zbog kojih ljudi dolaze po terapijsku pomoć. Pomenute su zdrave i nezdrave emocije koje mogu da se jave kao posledica određenog načina mišljenja. Posle raskida, tuga je zdrava emocija jer je normalan, realan i logičan odgovor na datu situaciju. Kada se izgubi partner, bilo zbog rastave ili smrti, normalan odgovor je tuga, jer taj gubitak nije željen. Međutim, osobe neretko zapadaju u depresivna stanja povodom gubitaka, a depresija predstavlja nezdravu emociju. Ako tuga prerasta u depresiju, koja je dugotrajna i onemogućava pojedincu da nastavi normalno svoj život,  kažemo da osoba ima emocionalne probleme. Prema Elisu, ljudi koji osete osećaj samosažaljenja i beznadežnosti povodom gubitka partnera, imaju bar neko od sledećih iracionalnih uverenja:

  1. ti ne smeš da me odbaciš, a ako me odbaciš mora da ima nešto jako pogrešno u vezi mene, što me čini potpuno neadekvatnom osobom, koja ne zaslužuje da je u budućnosti voli ijedna dobra osoba
  2. ako sam privlačan/a i komeptentan/a, moram da budem u mogućnosti da osvojim ljubav od osobe koju ja stvarno želim, a pošto sam izgubio/la ljubav svog voljenog partnera, ja sam neatraktivna i nekompetentna osoba
  3. meni je neophodan moj partner ovog trenutka da bih bio/la srećan/na
  4. pošto je moja veza propala, ja sam potpuni gubitnik
  5. nikada se neće pojaviti neko drugi poput nje/ga, a ja moram da imam nekog takvog
  6. drugi ljudi će me odbaciti pošto sam se razveo/la, izgubiće svoju porodicu i prijatelje, a to ne mogu da podnesem


Ova iracionalna uverenja su sama srž mišljenja ljudi koji osećaju depresiju povodom gubitka ljubavi. Kada ih prvi put pročitate, ona mogu zvučati preterano, a vi možete pomisliti da vi ne razmišljate tako, čak iako ste depresivni. Međutim, ova iracionalna uverenja su srž iracionalnih misli, a mišljenje je kompleksna pojava, koje nismo uvek sasvim svesni. Često je naš unutrašnji govor nezavršen ili nepotpun, ali ako duboko pretražujete svoje stavove i vrednosti, naći ćete neko iracionalno uverenje. Naćićete sigurno, jer je ljudska suštinska priroda takva da oni bar ponekad misle iracionalno, a svako iracionalno mišljenja ima neki apsolutistički zahtev i neko užasavanje ako se taj zahtev ne ispuni. Povodom gubitka ljubavi, Elis pokazuje ljudima da iako je poželjno da imaju ljubav, iako oni nisu želei da je izgube, to zaista ne znači da nisu ni smeli da je izgube i da je njihov život sada upropašćen, a oni bezvredne osobe. Takođe, iako smo u ljubavi u stanju da idealizujemo partnera, čak iako je on zaista bio divna osoba, postoji još mnogo ljudi sa kojima smo u stanju da ostvarimo srećnu vezu. Elis ukazuje i na to da kada partner želi da prekine vezu, on sigurno ima razloge zašto to čini, a ponašanja, dela ostavljenog partnera mogu imati zaista malo, ili ni malo veze sa tom odlukom. Usled toga, zaista svaka veza može da propadne, ali to ostavljenog pojedninca nikako ne može učiniti gubitnikom ili ga okarakterisati kao osobu. I na kraju, iako je moguće da nekim ljudima neće da se svidi razvedena osoba ili da će čak i osuđivati razvod, to nikako ne znači da ta razvedena osoba to ne može da podnese. Mnogo razvedenih ljudi je podnelo i te  i mnoge druge stvari. Iako se osuđivanje nikom ne sviđa, ono je sasvim podnošljivo.


Ako izgubimo ljubav, to nikako ne može da znači da smo bezvredni ili da nas niko više neće voleti. Postoji još mnogo ljudu, a od njih bar nekoliko sa kojima možemo da ostvarimo divnu vezu. Samosažaljenje i oplakivanje gubitka, koje prerasta u depresiju, samo nas onemogućava da pronađemo novu ljubav i živimo srećno.



Problemi sa težinom

U današnje vreme, mnogo žena u ljubavne probleme uključuje i probleme težine. S obzirim na to da modni trendovi diktiraju izgled i određuju pojam privlačnosti, debljina je danas postala tema o kojoj se često raspravlja. Shvatanje debljine i savršenog stasa je danas često poremećeno kod devojaka, koje smatraju da ako ne izgledaju kao super modeli, onda su neprivlačne, debele i odvratne.  Elis ukazuje na mnoga iracionalna uverenja kod ženskog dela populacije, tipa «odvratno je biti debeo» «trebalo bi da sam sposobna da smršam, a ako ne uspem ja sam lenja i bezvredna osoba», « apsolutno je nemoguće da imam seksualnu i ljubavnu vezu, da prihvatim samu sebe ili da uživam u životu, ukoliko nisam mršava». Ovakva iracionalna uverenja su veoma česta u današnje vreme i mogu doneti mnogo mentalnog bola mladim devojkama, i učiniti da se povlače od kontakata sa drugim ljudima. Esencija rešenja ovih problema leži u samoprihvatanju. Bezuslovno samoprihvatanje je poželjan zadatak koji bi svi trebalo da rešimo. U skladu sa svim prethodnim problemima i načinom na koji su rešeni, pretpostavka je da osoba može proživeti veoma srećan život u meri u kojoj prihvati samu sebe. Dijete nisu loša stvar, ukoliko ne prersatu u izgladnjivanje. Takođe, prekomerna težina može voditi mnogim zdravstvenim problemima i poželjno je redukovati je. Pa ipak, čak i gojazni ljudu mogu da porade na prihvatanju sebe i da budu zadovoljni sobom. Ako mlada devojka sebi zada zadatak da mora da izgleda kao super model, to je često jedan veoma težak zadatak koji zahteva mnogo truda i vremena. To podrazumeva jedan perfekcionistički cilj, koji je teško ostvariti. Problem nastaje samo u delu kada sebi osoba kaže «ja to moram» ili «ja to ne smem», jer su to zahtevi, koji ako su neispunjeni vode nezdravim emocijama. Umesto toga, poželjnije je težiti realnom cilju i prihvatati sebe, kao osobu sa vrlinama i manama. Ukoliko je vaša težina stvarno prekomerna, bilo bi poželjno najpre iz zdravstvenih razloga da redukujete ishranu, međutim ukoliko je vaš cilj da morate izgledati  poput holivudskih zvezda, verovatno ćete imati više problema i nezdravih emocija, nego uspeha u ostvarenju istog.


Iracionalan uverenja po pitanju težine:

  • odvratno je biti debeo
  • trebalo bi da sam sposobna da smršam, a ako ne uspem ja sam lenja i bezvredna osoba
  • apsolutno je nemoguće da imam seksualnu i ljubavnu vezu, da prihvatim samu sebe ili da uživam u životu, ukoliko nisam mršava



Renata Senić







4. strana




Predstavljamo knjigu

» Zašto to radiš «

-Priručnik za zdrav psihički razvoj deteta-



autor: Aleksandra Jovanović Magyar

izdavač: Centar za primenjenu psihologiju


Knjiga »Zašto to radiš« napisana je u vidu priručnika koji pomaže odraslima da bolje razumeju sopstveno ponašanje i ponašanje dece. Autorka knjige polazi od pretpostavke da čovekova ponašanja nisu slučajna i da se iza njih uvek kriju osećanja i razmišljanja koja nas pokreću da se ponašamo na određene načine. Po naslovu knjige da se naslutiti da se u njenom sadržaju mogu otkriti mogući razlozi i dobrih, i loših,  ponašanja dece i odraslih.

Tematika je prvenstveno usmerena na vaspitanje i zdrav psihički razvoj deteta, ali se istovremeno bavi i objašnjenjem nastanka različitih psihičkih teškoća koje se pojavljaju kod dece na ranom uzrastu.

U knjizi se paralelno prikazuje strukturalni razvoj deteta i odrasle osobe, sa posebnim osvrtom na razvojne faze kroz koje dete prolazi od rođenja do 18. godine. Odrastanje je složen proces za dete, sa puno kriznih perioda kroz koje ono prolazi. Autorka naglašava da je zadatak i odgovornost odraslih da prepoznaju kod deteta te krizne momente, a potom da mu pomognu da ih što lakše prebrodi.

Osnovna poruka knjige je da dete svojim ponašanjem  pokazuje odraslima da li ima ili nema problem i da se postavaljanjem pitanja »Zašto to radiš?« ne dobija odgovor kojim se nešto postiže.

Knjiga provocira odrasle, prvenstveno roditelje, da se zapitaju zašto uporno ponavljaju iste poruke detetu sa kojima ne ostvaruju željenu promenu i da u njoj pronađu efikasnije načine kojima će poboljšati svoj odnos sa detetom i doprineti njegovom zdravijem rastu i razvoju.

Knjiga je namenjena svim odraslima koji su bili deca i koji imaju decu.


»Tokom ovih godina, koleginica Jovanović Magyar je stekla zaista veliko iskustvo, ali i reputaciju psihologa koji jeste u stanju da pomogne roditeljima da izazovu promene kod svoje dece. Iz takve prakse proizišao je i priručnik čiji naslov upravo ukazuje na to da autorka poziva roditelje ne da ponavljaju način vaspitanja kroz koji su možda i sami prošli već da se zapitaju o smislu svojih postupanja prema deci i da možda osmisle drukčiji pristup od dotadašnjeg«.

dr Zoran Milivojević, psihoterapeut


»Stil kojim je knjiga napisana je za svaku pohvalu jer je jednostavan i u značajnoj meri prilagođen laiku. Na taj način, tekst je pitak i sa velikim potencijalom da bude zanimljivo štivo roditeljima koji su zainteresovani da nađu neke sugestije o tome kako da razumeju i možda unaprede svoje roditeljevanje.


Jedna od osnovnih poruka koje autorka provlači kroz svoju knjigu je da je vaspitavanje deteta delikatan proces koji je u značajnoj meri uslovljen strukturom ličnosti samog roditelja, ali i da je to proces koji roditelj može kontrolisati i pravilno usmeravati ako shvati i sebe i neke bitne pravilnosti detetovog razvoja koje dete čine diferencijalno responzivnim na njegove uticaje i zahteve. Posebno je vredno to, da autorka u knjizi sve vreme stoji na strani i deteta i roditelja i iskazuje mnogo razumevanja za moguće pogrešne korake u tom zajedničkom odrastanju«.

Doc. dr Vesna Gavrilov Jerković



»Knjiga  ZAŠTO TO RADIŠ predstavlja ono što se u njenom podnaslovu i tvrdi, priručnik za zdrav psihički razvoj deteta koji može da olakša roditeljima da bolje razumeju sebe i svoje dete i da, zahvaljujući tome, obezbede bolje razvojno okruženje za dete. Osim za roditelje, knjiga može biti korisna i za sve ostale osobe koje su u kontaktu sa decom«.

dr Marija Zotović


»Iako sam već ranije kroz pedagoško-psihološku literaturu došla do izvesnih saznanja o vaspitanju, tek sam na seminarima i uz knjigu »Zašto to radiš« shvatila da je roditeljstvo »veština« koju treba vežbati i vežbom usavrštati. Isto tako sam uvidela da je jedan od najbitnijih aspekata vaspitanja komunikacija, kako verbalna tako i neverbalna, te mi je zato najdragocenije saznanje da poruke koje upućujem svom detetu nisu neka bezlična uputstva i smernice, već da svaka  poruka govori detetu, ali i o detetu«.

Zlata Zidarević Krstić, prof. filozofije

Roditelj

»Seminari su mi omogućili da prevaziđem kovencionalne i nasledne principe u vaspitanju koji su postajali izvor sukoba i sve oštrijih svađa među mojom decom, a prema kojima, kao majka, nisam znala kako da se postavim«.

Marina Zrnić   

Roditelj

»Knjigu ZAŠTO TO RADIŠ preporučila bih kao obavezno štivo svima pred kojima stoje tako važni zadaci kao što su roditeljstvo i vaspitanje dece«.

Svetlana Savić, restaurator

Roditelj


U pripremi je i drugo, dopunjeno izdanje knjige »Zašto to radiš«, obogaćeno iskustvima autorke sa doškolovavanja u Americi. Knjigu prati i program edukacije »Interakcija za dete«, čiji je autor i realizator Aleksandra Jovanović Magyar. Program je namenjen svima onima koji rade sa decom kao i roditeljima a može se realizovati na tri načina: kao edukacija za psihologe, kao edukacija za stručna lica (pedagoge, vaspitače, defektologe, socijalne radnike...) i kao edukacija za roditelje. 

Program »Interakcija za dete« je podržan od strane Centra za primenjenu psihologiju i odobren je od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (nalazi se u Katalogu programa stučnog usavršavanja zaposlenih u obrazovanju za školsku 2007/2008. godinu). Realizacija ciklusa ovih seminara počinje na jesen 2007. godine. Za sve informacije o knjizi i programu obuke javite se Centru za primenjenu psihologiju, ul. Đušina 7/III, Beograd; tel. 011/ 32 32 962,  011/ 30 35 132; e-mail: dpscpp@sezampro.yu; site:www.dps.org.yu