1. strana



Lenjost i pasivnost



Većina psihologa će vam reći da je put do sreće pronalaženje onoga što volite i prepuštanje tome svim srcem. Posao koji najbolje radite je onaj koji najviše volite i dok se time bavite bićete i najsrećniji. Istraživači sa jednog švedskog univerziteta su došli upravo do ovakvih nalaza ispitujući uzroke sreće kod ljudi. Bilo koja nagrada, pa čak i dobitak na lutiji, vodi ka sreći, ali kratkotrajnoj. Po njima, najsrećnijim ljude čini naporan rad. Potpuna zanesenost i posvećenost nečemu je nešto što bi svako morao iskusiti. Entuzijazam i strast sa kojom se nečemu prepuštamo čine život uzbudljivijim i lepšim. Akcija na koju nas to pokreće je jedini način da prestanemo da trošimo sopstveni život i počnemo da ga stvaramo onako kako želimo.  Kažu da godine mogu ostaviti trag na koži, ali nedostatak entuzijazma ostavlja tragove na duši. Iako ovo možda zvuči poznato, ostaje otvoreno pitanje zašto je i dalje veliki broj onih koji nažalost uspešno koriste svaku priliku da izbegnu aktivnost i jedino čemu se iskreno prepuštaju su inertnost i lenjost.

Faze pasivnosti i nedostatka energije poznate su skoro svima. Pogotovo u ovo doba godine, kada je potrebno vratiti se obavezama, mnogi će poželeti da produže svoje leto što dužim odlaganjem početka rada. Prirodno je uživati u letu i odmoru, odmoriti se na kauču i opustiti se nakon posla, ali problem nastaje kada pasivnost prestane da bude faza i postane način života. Što duže ostajemo neaktivni teže je kasnije se aktivirati. Kažu da je lenjost kao padajuća grudva snega koja neprekidno raste pri čemu je sve teže zaustaviti je. Pasivnost vodi ka još većoj pasivnosti, dok aktivnost podstiče na ostale aktivnosti. Sve manje rada dovodi osobu do paralize, nemogućnosti isprobavanja sopstvenih ideja, nemogućnosti napretka. Ovo je šema razvoja lenjosti.


Šta je lenjost?


Lenjost mozemo definisati kao nedostatak volje da se u nesto uloži energija. Ali da li lenjost nastaje kada je aktivnost nedovoljno privlačna ili možda onda kada je pasivnost isuviše zavodljiva? Ukoliko neko izbegava rad i vreme provodi uz TV, hoćemo li reći da je preveliki hedonista ili da jednostavno nije pronašao posao koji ga ispunjava? Po nekima, lenjost je blagoslov. Ostavlja vremena za analizu i povećava mogućnost pravih izbora. Medjutim, retko šta dobro se može pronaći u situaciji u kojoj je izbor već načinjen, ali nedostaje energije za njegovu realizaciju. Lenjost ne možemo izjednačiti sa hedonizmom. Odmor na plaži jeste primamljiv, ali čak i to će vam dosaditi ukoliko predugo potraje. Život bez podsticaja i energije jeste depresivan i stoga lenjost ne mozemo posmatrati kao pozitivnu pojavu. Kako je H.W. Arnold rekao, najveći bankrot na svetu je osoba koja je izgubila entuzijazam.

Život bez podsticaja i energije jeste depresivan i stoga lenjost ne mozemo posmatrati kao pozitivnu pojavu. Kako je H.W. Arnold rekao, najveći bankrot na svetu je osoba koja je izgubila entuzijazam.


Strast sa kojom se osoba prepušta radu koji voli i energija koju te osobe poseduju vraćaju nas uverenju da je potreba za stvaranjem i aktivnošću ipak u svakom od nas. To potrvrdjuje i činjenica da pre ili kasnije pasivnost i izbegavanje svakog rada dovode do nezadovoljstva i apatije.



Zašto neki ljudi ipak biraju pasivnost?


Uzaludnost posla je najčešći izgovor koji ljudi (pogotovo oni mlađi)  koriste u opravdavanju svoje pasivnosti. Po nekim psiholozima, ovo je posledica promene rada u savremenom društvu. Danas su retki poslovi u kojima ćete trenutno i neprosredeno videti rezultate. Davno je produkt rada izašao iz čovečijih ruku i smestio se na kraj duge tabele sa obavezama. Nagrada se više ne dobija trenutno. Put do nje je duži i zahteva veru i predanost. Izgleda da je upravo to ono što ljudima sve više nedostaje. Vera da će   nagrada stići ukoliko istrajemo na putu.

Često se dešava da se kod osobe koja je u pubertetu i koju roditelji opisuju kao lenju javi strast ka nečemu. Najčešće su to muzika, filmovi ili komjuteri, mada to može biti i neka prirodna nauka kojoj se mlada osoba posvećuje sa radoznalošću i željom za stvaranjem. Međutim, ubrzo ovo prerasta u samo još jednu od faza eksperimentisanja i osoba se vraća svom pasivnom svetu. Po njoj, stiglo se do tačke kada je dalja aktivnost podrazumeva rad koji se ne može isplatiti. Adekvatna nagrada je nemoguća. Možda bismo sada mogli da preformulišemo već navedenu definiciju lenjosti i reći da lenjost nije toliko nedostatak volje koliko nedostatak vere da će rad biti nagrađen. Ovaj nedostatak vere navodi na uporno izbegavanje rada koje, iako spolja gledano deluje kao pasivnost, ustvari predstavlja aktivno odbijanje. I pored toga što posmatrajući lenje ljude često pomislimo da deluju kao jednostavno prepušteni svojoj prirodi, očigledno je da lenjost nikada ne može biti prirodno stanje. Čovek nikada nije pasivan. Čak i kada deluje tako, njegov organizam je budan i zaposlen. Čak i nerad zahteva ulaganje određenog truda kako bi to stanje ostalo nepromenjeno. Kao i svaka druga aktivnost kod čoveka, izbegavanje rada je pokrenuto nekim podsticajima. Ubeđenje da se rad neće isplatiti najčešći je razlog za biranje nerada umesto rada.

Lenjost nikada ne može biti prirodno stanje. Čovek nikada nije pasivan. Čak i kada deluje tako, njegov organizam je budan i zaposlen. Čak i nerad zahteva ulaganje određenog truda  kako bi to stanje ostalo nepromenjeno.


Možemo ispitivati greške u društvu koje su mnoge dovele do toga da veruju da su prečice jedini putevi koji vode do adekvatne nagrade. Ako, za početak, želimo da promenimo svoju lenjost, lenjost svog deteta ili sebi bliske osobe, možemo se poslužiti nekim već isprobanim taktikama.


Neophodni koraci u borbi protiv lenjosti :


       Određenje cilja- neophodno je na početku jasno predstavljanje cilja kome se stremi i zamišljanje nagrade koja ce uslediti. Interesovanja i ciljeve koji su njima određeni ima svako od nas. Jedina je razlika što neki aktivno streme ka njima dok su drugi obeshrabreni i u neverici da je te ciljeve moguće dostići. Jasno predstavljanje cilja povečaće želju za aktiviranjem i ujedno postaviti jasne standarde za uspešno izvršenje zadatka. Jedan od razloga neaktivnosti često su i preambiciozni ciljevi. Zbog toga je bitno da se na samom početku realno procene kako interesovanja tako i sposobnosti osobe i sa njima usklade krajni ciljevi.

Jasno određenje koraka na putu do cilja-satavite listu svih obaveza koje moraju biti ispunjene kako bi se stiglo do cilja. Za svaku od obaveza potrebno je proceniti period izvršenja kao i njihov raspored. Najbolje je napraviti tabelu hronološki poredjanih obaveza sa vremenom trajanja svake od njih. Na taj način se izbegava opasnost od podcenjivanja nekih zadataka. Podcenjivanje težine pojedinog koraka može izazvati sumnju u sopstvene sposobnosti i obeshrabrenost koje su jedni od najčešćih uzroka odustajanja od cilja. Neretko se dešava da i samo sastavljanje liste obaveza budi motivaciju za rad.

Odredite manje nagrade za svaki od koraka-latinska poslovica kaže per aspera ad astra(trnovit je put do zvezda), ali taj put je ponekad toliko težak, monoton ili naizgled bespotreban da je nagrada koja na kraju sledi isuviše daleko da bi se na putu istrajalo. Neophodno je približiti nagradu kako bi se svaka etapa prešla uspešno. Bez obzira o kakvom manjem zadatku se radilo, bio težak ili lak, nagrada nakon njegovog izvršenja moze biti upravo onaj mali podsticaj koji je potreban da bi se na putu istrajalo.

Stvorite sistem podrške koji ce održati motivaciju na zeljenom nivou-osoba koja zna da neko na nju računa i od nje nešto očekuje mnogo će se lakše držati zacrtanog rasporeda. Okolina ne mora da bude preteća, ponekad je dovoljno imati prijatelja koji ce nas bodriti u kritičnim momentima. Bitno je da postoji još neko ko prati napredovanje osobe.






















                                     2. i 3. strana



Uzroci pasivnosti



Mnogi neuspehe ljudi objašnjavaju pasivnošću i lenjošću. Međutim, oni sami nikada ne mogu biti krajni uzrok jer su i sami posledica nečega, nekih stanja u koja čovek zapada ili okolnosti u kojima se nalazi.        

Uzroci ljudske pasivnosti su raličiti, najčešće su to frustriranost i osećanje bespomoćnosti. Ipak, krajnji razlog se uvek nalazi u načinu na koji se posmatra svet i promene u njemu. Daćemo vam specifičan primer koji ilustruje ovu tezu.

Krajnji razlog  svakog ponašanja, pa i lenjosti, uvek je način na koji percipiramo svet i promene u njemu.


Sanja  je radnica u firmi  koja je kao i ostali radnici nedavno saznala da je njihovo preduzeće prodato novom vlasniku. U roku od mesec dana saznaće se ko od radnika će biti otpušten, a ko će ostati na svom random mestu. Preko noći je osećaj sigurnosti kod radnika izgubljen. Bili su ispunjeni strahom i frustracijom. Osećali su da gube kontrolu nad svojim životom. Ukoliko preduzeće ne brine o njima, zasto bi oni i dalje brinuli o njemu? Koji je smisao u daljem obavljanju rada kada će verovatno izgubiti posao? Osoblje kompanije je uskoro pretvoreno u pasivnu grupu. Niko nije obavljao svoj posao. Sve radne zadatke odlagali su čekajuci dan kada će saznati da li su ostali bez posla ili ne. Međutim, postojao je jedan izuzetak. Radnica koju smo pomenuli na početku. Ona je imala drugačiji stav i predstavlja dokaz da pasivnost i apatija nisu posledica promena u spoljašnjem svetu vec načina na koji taj svet posmatramo.

Kao i ostali radnici, Sanja je bila razočarana novostima o mogućnosti gubljenja posla. Ali za nju to nije bio toliki šok jer je smatrala da u životu ništa nije trajno i da su promene nužne. Takođe je na nevolje u koje povremeno zapada gledala kao na prilike koje je čine jačom. To što je primorana na prilagođavanje u novonastaloj situaciji učiniće je fleksibilnijom. Ovo ne znači da nije patila. Ali, ona se nije ni žalila shvatajući da je bol neodvojiv deo života.  I kao dete je više uživala igrajući se nego sto je plakala zbog modrica i ogrebotina koje je u igri često dobijala. Kao japanska daruma igračka bez obzira koliko je puta bacili dole, ona jednostavno nastavlja da se uspinje.

Pre nego da gleda na budućnost sa strahovima prisećala se prijatnih trenutaka koje je proživela u preduzeću i bila zahvalna za prilike koje su joj tu bile pružene. Kako nije bila sigurna da li  će zadržati posao, počela je sa pregledavanjem oglasa po novinama i interenetu i slala brojnim firmama svoju biografiju za slučaj da ostane bez posla. Kako je predan radnik i osoba koja kroz život ide sa pozitivnim stavom, ona poseduje širok krug prijatelja i svima je objavila da će se možda ponovo naći na tržištu rada. Za razliku od svojih kolega, a zahvaljujuci svojoj aktivnosti i stavu, nije bila pasivna, beznadežna niti apatična. Nastavila je da radi naporno,kao i ranije, misleći da će tako na kraju pomoći firmi koja joj već sutra može postati bivše radno mesto, ali u kojoj je provela dosta lepih trenutaka.  Ovakav entuzijazam nije samo suprotnost u odnosu na apatiju, već i najbolji lek protiv nje.

Uzroci lenjosti o kojima smo do sada govrili predstavljaju unutrašnje faktore. Beznađe, nedostatak vere u isplativost rada, stav prema životu…sve su to psihički faktori koju su u ljudima i odgovorni su za pasivan način života. Međutim postoje i spoljašnji faktori koji svakodnevno deluju na svakoga od  nas i kod nekih prouzrokuju pasivnost i lenjost. Navešćemo najznačajnije.


-Školsko okruženje


Kod školske dece je često strah od podsmeha i odbacivanja uzrok pasivnosti. Ukoliko bi skupili hrabrosti da izraze svoje mišljenje i stavove to bi već bio prvi korak ka uključivanju u školske aktivnosti. Problem je što ih niko na to ne podstiče.


Na učenika se gleda kao na pasivnog primaoca znanja čiji je jedini zadatak da to znanje kasnije reprodukuje. Aktivnost se čak negde posmatra i sa neodobravanjem.Kako onda od dece očekivati da žele više i da se čak tome posvete kroz aktivnosti?


Sami školski programi su uglavnom kreirani tako da je aktivnost učenika na nekom od poslednjih mesta na listi ciljeva koji se u učionici žele postići. Na učenika se gleda kao na pasivnog primaoca znanja čiji je jedini zadatak da to znanje kasnije reprodukuje. Aktivnost se čak negde posmatra i sa neodobravanjem. Kako onda od dece očekivati da žele više i da se čak tome posvete kroz aktivnosti?  Ukoliko sebe postavljamo kao naredbodavce, ne možemo ih osuđivati što su oni pasivni sledbenici. Ipak, čak i bez promene školskih programa, možemo uticati na poboljšanje stanja i podsticanje aktivnosti.

Profesorima i roditeljima nudimo par jednostavnih saveta: 

Za početak, dovoljno je postavljati što više pitanja i izdavati što manje naređenja. Podstaknite dete na razmišljanje i ostavite mu dovoljlno slobode da samo dođe do zaključaka pa makar oni bili i pogrešni. Obaveštenja o mogućim aktivnostima prepravite u pozive i odbacite pogrešne pretpostavke o tome da će samo informacija o postojanju dodatne aktivnosti biti dovoljna za učenike da se uključe. Čak i ako postoji interesovanje za tu određenu aktivnost kod deteta može postojati i stid ili strah zbog koga će ostati pasivno. Na vama je da ga ohrabrite. Uporno insistiranje na aktivnosti može dati rezultate, ali najbolji način za ohrabrivanje jeste podsetiti dete zašto bi bilo vredno pobediti strah i stid. Učinite sadržaje interesantim, podstičite postavljanje pitanja i na taj način probudite njegovu unutrašnju motivaciju. Kada to uspete, dete će samo poželeti i najverovatnije i uspeti da samo pobedi strahove i stid.


-Mediji su takođe krivi za pasivnost.


U borbi za što veću gledanost medijske kuće stalno pomeraju kriterujume za ono što je prikladno prikazivati. Slike izgladnele dece i pobijeniih ljudi se prikazuju na televiziji toliko često da izgleda skoro kao da su one pravilo, a ne izuzetak. Ukoliko je to normalno, zašto biti zabrinut? Ukoliko već nismo izgubili sve osećaje, borićemo se protiv negativnih emocija namerno zatvarajući oči pred ovakvim scenama i ignorisanjem patnje drugih. Ono što se od televizije sada očekuje jeste da  pomeri fokus sa ljudi koji pate na one koji njima pomažu. Naglašavajući značaj humanosti i dobrotvornih organizacija, podstiče se aktivnost pre nego povlačenje u sebe.

Međutim, sama  urednička politika na tv kanalima nije jedini aspekt televizije koji navodi na pasivnost. Mnogi u televiziji vide beg od stvarnosti i umesto svoje, žive živote izmišljenih likova sa tv ekrana. Nije slučajno da su u doba najvećih kriza najgledanije bile upravo španske sapunice. Kada je preplavljen stresom i problemima čovek po prirodi  traži nove izvore snage. Međutim, ukoliko kriza potraje i više ih u sebi ne može pronaći, okreće se spoljašnjim podsticajima. To može biti sport ili neki hobi, ali i alkohol ili droga.

Ispitujući aktivnost mozga za vreme gledanja televizije naučnici su potrvrdili da se mozak tada nalazi u stanju sličnom zurenju u prazan zid.Čak i kada imamo osećaj da smo fokusirani i sa punom koncentracijom pratimo neki sadržaj na tv-u,  naš mozak je pasivan.


U današnje vreme najveći broj ljudi se okreće televiziji. Ona omogućava da se problemi na trenutak zaborave. Uspeva da nas nasmeje i rastuži i učini da se osetimo živim. Međutim, ta oživljenost je pre sličnija oživljenosti narkomana dok je na drogama nego li pravim osećajima. Saosećajući sa junacima sa ekrana mi uspevamo da potisnemo svoje realne probleme, svoje misli i strahove. Potiskujemo sebe ulazeći u ulogu drugog, tako da ono što doživljavamo kao oživljavanje pravim imenom nazvano jeste umrtvljivanje sebe. Ispitujući aktivnost mozga za vreme gledanja televizije naučnici su potrvrdili da se mozak tada nalazi u stanju sličnom zurenju u prazan zid,. Čak i kada imamo osećaj da smo fokusirani i sa punom koncentracijom pratimo neki sadržaj na tv-u,  naš mozak je pasivan. Možda je upravo to ono što čovek u krizi potajno želi. Bez dovoljno volje i snage da se suoči sa problemima, on želi da isključi svoj mozak. Televezija upravo to omogučava. Na taj način od sredstva postala je cilj sama po sebi. Kvalitet i sardžaj programa dobili su sekundarni značaj. Bitno je samo da omogučavaju izolovanje od sebe i sopstvenog života. Čini se da je upravo to razlog zašto smo došli do trenutka kada se ljudi žale na kvalitet televizije više nego ikada, a u isto vreme ona sama nikada nije bila gledanija.


-Odnos prema radu


Stara izreka kaze da je rad stvorio čoveka.  Medjutim od tada se čovekov odnos prema radu neprestano menja sve do sada kada postoji i nastavak izreke - rad će ga i uništiti. Da li je čovek zaista stigao do toga da mu rad više nije neophodan za preživljavanje? Čovek je bio prinuđen da radi ne bi li zadovoljio osnovne fiziološke potrebe, ali vekovi su menjali kako način rada tako i samog čoveka. Rad je danas vezan za komjutersku stolicu kao i sam čovek. Nauka je uspela da olakša život. Skoro ne pomerajući se sa mesta možemo zadovoljiti svoje osnovne potrebe. Potrebu za hranom, potrebu za znanjem, kao i kontaktom sa drugima možemo zadovoljiti gotovo u minutu instant rešenjima koja su svakome od nas na dohvat ruke. Zadovoljenje tih potreba se podrazmeva. Zapadno drušvo ne brine o hrani niti vodi, osnovne potrebe su davno prevaziđene, čak možda i zaboravljene. Od gladi niko nije umro, kažu. Zbog toga o tome ne treba brinuti. Luksuz koji sebi dopuštamo sa svakim zalogajem koji smo uneli i kada nismo bili gladni se shvata kao datost. Ono što želimo da postignemo svojim radom zadovoljava neke druge potrebe. Više nije bitno sprečiti glad i žeđ već jesti najbolju hranu i piti najbolja pića. Jučerašnji luksuz već danas nazivamo neophodnošću. Činjenica jeste da živimo u potrošačkom drušvu koje stvara nove potrebe. Međutim, uspemo li se njih osloboditi doći ćemo u iskušenje da se nađemo pred izborom da li uopšte raditi. Iako najčešće nesvesno, mi danas živimo u luksuzu koji nam dozvoljava da biramo hoćemo li i šta ćemo raditi. Upravo zbog toga interesovanja i motivacija dolaze u prvi plan i postaju odlučujući u odlučivanju između pasivnosti i aktivnosti.


-Savremena tehnologija



Ukoliko ne želite da budete odsečeni od sveta, morate ovladati tehnologijom. Ali, ne smete dozvoliti da ona ovlada vama.


Informaciona era čini život bez tehnologije nemogućim. Ukoliko ne želite da budete odsečeni od sveta, morate ovladati tehnologijom. Ali, ne smete dozvoliti da ona ovlada vama. U tom slučaju naći ćete se u početnoj poziciji i ipak biti odsečeni od sveta.. Dokaz da ova tvrdnja nije samo spekulacija možete naći ukoliko samo obratite pažnju na ljude oko sebe. Za stolom pored vas u kafiću videćete grupu ljudi od kojih svako gleda u svoj mobilni telefon, na ulici je svako u svom svetu sa slušalicama na ušima, dok kod kuće svi gledaju u tv umesto jedni u druge. Ukoliko se i dalje bavite grupnim aktivnostima, pri čemu to nije paralelno ispijanje kafe, već realna komunikacija i aktivnost, možete smatrati sebe izuzetkom. Kontakt uživo sa drugim ljudima deluje podsticajno. Energija koju jedni od drugih dobijamo ne može se zameniti slovima na ekranu. Ukoliko ste zbog tehnologije postali manje komunikativni i pasivniji, propustili ste njenu osnovnu svrhu, napredak čoveka, a ne izolacija.


-Tempo života

U svetu gde se sve menja iz dana u dan, stati znači zaostati. Kod nekih ljudi nemogućnost biranja sopstvenog tempa rada izaziva otpor koji se ogleda u pasivnosti.


Za ono za šta je ljudima nekada bilo potrebno jako mnogo vremena  čovek današnjice radi u jednom danu. Vreme je najveća dragocenost. Idiličan život bez gledanja na sat zamenjen je užurbanim savladavanjem dnevnih obaveza. Tempo života je postao toliko brz da je nemoguće ostati u toku bez prilagođavanja. Stagnacije više nema. U svetu gde se sve menja iz dana u dan, stati znači zaostati. Za ovakve promene načina života zaslužna je naravno tehnologija o kojoj smo već govorili. Mada, deluje kao da čovekova priroda ipak ne može da prati taj tempo razvoja. Još uvek postoje ljudi različiti po potrebama i temperamentu. Ubrzan život ne prija svima. Kod nekih čak izaziva otpor ka prilagođavanju i aktivno odbijanje ubrzanih aktivnosti. Pasivnost je njihov način za izražavanje otpora ka nametnutom tempu života.


-Preplavljenost problemima.


Ratovi, terorizam, nuklearne pretnje, kriminal, globalno zagrevanje, siromaštvo… problemi sa kojima se svet danas suočava kod nekih pojedinaca mogu prouzrokovati osećaj preplavljenosti problemima koji ih vodi pasivnosti. Slika sveta koju u sebi imamo određuje i naš odnos prema njemu. Gledanje na svet kao mesto prepuno nesreća i bede vodi formiranju negativnog stava prema životu. Ukoliko je svet toliko neprijatno mesto za život, kako uopšte uživati u životu imati želju za nekom aktivnošću?

Život sa ovakvim stavom je ustvari život pod konstantnim stresom koji crpi energiju i volju i izaziva inertnost i pasivnost. Elan za rad je posledica pozitivnih očekivanja. Mračna slika sveta stvara upravo suprotna očekivanja i vodi inertnosti. Nije retko da ljudi koji odbijaju da promene svoju mračnu sliku sveta postanu beznadežni i depresivni.

Ovde navedena lista problema je naravno skraćena, ali ma koliko ona realno bila dugačka ne sme prouzrokovati gubitak volje i energije. Ona treba biti upravo podsticaj na akciju u pokušaju da se problemi reše. Naravno da ih ne možemo sve rešiti, ali svako može da uradi po nešto. To nešto ne samo da će umanjiti probleme već će i vratiti volju da se sa radom na problemima nastavi. Bitno je pokrenuti se. Opšte poznata je podela ljudi na one koji vide polupunu i polupraznu čašu. Osobe sa mračnom slikom sveta mogli bismo svrstati u grupu koja tvrdi da je čaša poluprazna, ali poenta nije proceniti da li je čaša polupuna ili poluprazna, već da li je treba dopunjavati.


Jedan od delotvornih načina za pobeđivanje pasivnosti prouzrokovane beznađem jeste udruživanje sa drugim ljudima. Mi smo socijalna bića i potrebni smo jedni drugima za opstanak.


Albert Ajnštajn je rekao da je svet opasno mesto za život ne zbog ljudi koji su loši već zbog ljudi koji ne preduzimaju ništa povodom toga.


Zato je neophodno udruživanje u aktivnostima. Pasivno povlačenje u svoj svet ne može učiniti nikome dobro, pa čak ni onom ko se povlači. Albert Ajnštajn je rekao da je svet opasno mesto za život ne zbog ljudi koji su loši, već zbog ljudi koji ne preduzimaju ništa povodom toga. Zbog toga je neophodno aktivirati se i zauzeti stav koji smatrate ispravnim. Pasivnost i apatija muće svoje žrtve dok tišina pomaže njihovim mučiteljima. Krivi smo za patnju drugih ako ne reagujemo na njihov bol.


Naučnici su konačno pronašli lek protiv apatije. Zove se uključenost.



O lenjosti su rekli…


Ne postoji gori umor od onoga koji nastaje usled nedostatka aktivnosti.( Charles Spurgeon )

Niko ko ne radi ne može jasno razmišljati. Lenjost izobličuje um.(Henry Ford )

Lenjost je sasvim suprotna prirodi čovekovoj. Priroda je čovekova delatna; ona traži da posluje, da zida, da radi. Lenjost je pouzdan znak iznakaženosti prirode kod jednog čoveka (Vladika Nikolaj Velimirovic)

Odlučite da nikada ne budete ljenji…Divno je koliko se toga može uraditi ukoliko uvek nastavljamo sa radom.(Thomas Jefferson )

Previše je mladih ljudi koje svrbe sopstvene želje, ali ih mrzi da se počešu.(Thomas Taylor)

Nije strašno umreti, strašno je ne živeti.( Viktor Hugo)

Osnovna bolest je lenjost, praznina. To je ona čudna lenjost i pasivnost celog našeg bića, koja nas stalno vuće na dole, umesto da nam dozvoli da se vinemo u visine, koja nas ubedjuje da je svaka promena nemoguća, pa stoga i nepoželjna. U stvari, to je duboko ukorenjena sumnja,  koja na svaki duhovni izazov odgovara: "čemu, radi čega?" i čini od naseg duhovnog života užasnu duhovnu pustoš. To je koren svakog greha, jer truje duhovnu energiju u samom njenom korenu. Rezultat takve lenjosti je čamotinja.  (sv. Jefrem Sirin)







                                            4.strana




Ključni faktori uspeha u bilo kojoj aktivnosti


Ukoliko ste savladali prvu prepreku, pobedili lenjost i motivisani ste za neki cilj, uspeh i dalje može biti neizvestan. Na primer, znate čemu i zašto stremite, zamislili ste nagradu i dovoljno vam je primamljiva, ali ukoliko je cilj veliki i značajan, ovo može biti nedovoljno, pogotovo ukoliko ne vidite sebe kao uspešnu osobu u tom polju ili ukoliko su vam potrebni koraci do tog cilja izuzetno neprivlačni.

U nekim drugim oblastima gde posedujete samopouzdanje i veru da ćete uspešno izvršiti zadatak može vam nedostajati motivacije. Iako od značaja, samopouzdanje ponekad nije dovoljno. Za uspeh u nekoj aktivnosti, pogotovu ako je značajna i ne tako jednostavna, potrebno je više faktora.

Nudimo vam osnovne faktore uspeha čija kombinacija će vam pomoći u svim aktivnostima.


Slika o sebi


Svako od nas ima više slika o sebi u zavisnosti od procene sopstvenih sposobnosti i veština. One zavise od povratnih informacija koje dobijamo od drugih, naših izbora, akcija, intelekta..sve što radimo i sve što nam se dešava utiče na našu sliku o sebi uključujući i procenu naših zasluga da budemo, radimo i imamo ono što želimo.

Ukoliko ste krenuli ka nekom značajnom cilju za koji je potrebno izdvojiti neko vreme, možete biti motivisani, pametni, znati tačno šta treba raditi...ali, ukoliko nemate duboko usađenu sliku sebe kao osobe koja je uspešna na tom polju, verovatno nećete postići uspeh, ili ako ga postignete, to neće dugo trajati.

Ukoliko sebe vidite kao uspešnog biznismena, uspešnog roditelja…vaše aktivnosti će najverovatnije ovu predstavu opravdati. Ali ukoliko sebe vidite kao osobu koja je sklona zloupotrebi droga i alkohola ili osobu koja ne zaslužuje da bude voljena, mnoge od vaših odluka i aktivnosti će nažalost podržati i ove predstave.

Zbog toga je za svaki uspeh neophodno da vidite sebe u pozitivnom svetlu. Ukoliko ne verujete da ste uspešni u nekoj oblasti, nećete ni uspeti da stignete do cilja kome težite.

Za svaki uspeh neophodno da vidite sebe u pozitivnom svetlu. Ukoliko ne verujete da ste uspešni u nekoj oblasti, nećete ni uspeti da stignete do cilja kome težite. Postoji izreka koja kaže: “Ako veruješ da možeš, u pravu si. Ako veruješ da ne možeš, opet si u pravu.” Vaše uverenje odrediće ishod.


Poznavanje svrhe- veliko zašto?


Ukoliko nemate jasnu sliku razloga zbog kojih ste pokrenuli neku aktivnost, nećete je ni završiti. Razmislite o prethodnim aktivnostima od kojih ste odustali ili o onim koje su vas dovele do željenog cilja. Verovatnoća je velika da u prvom slučaju niste dovoljno želeli da istrajete. Da jeste, verovatno biste uradili ono što je neophodno za uspeh. Znali biste tačnu finansijsku dobit. Znali biste kako bi to doprinelo vašem društvenom i poslovnom životu. Znali biste šta tačno gubite ukoliko odustanete. Verovatno biste sve to imali i zapisano.

Poznavanje svrhe nečega što radite je od krucijalnog značaja za uspeh u toj aktivnosti.



Zamišljanje svakog uspešnog koraka


Poznato je da atletičari prvo detaljno u glavi izvode vežbe zamišljajući svaki pokret i tek onda ga izvode. Ali, nisu atletičari jedini kojima zamišljanje radnje pomaže da je kasnije uspešno izvedu.

Svi to radimo svakodnevno.

To je jedna od osnovnih funkcija mozga. Vidimo, čujemo i osećamo stvari koje će se tek odigrati. Problem je što već u svojim zamišljanjima nailazimo na probleme. Nakon toga, kada izvodimo aktivnost to radimo po zamišljenom scenariju, sa problemima čija rešenja nismi uneli u scenario i čije postojanje je dovelo jedino do obeshrabrenosti. Zbog toga je neophodno da kada stvaramo scenario po kome ćemo raditi svaki zamišljeni korak bude uspešan!

Neki cilj čije uspešno ostvarenje ne možete detaljno da zamislite teško ćete ostvariti.



Mislite na nagradu


Neophodno je stalno imati na umu korist koju ćete uspešnim izvšenjem aktivnosti imati. Stalni fokus na ono zbog čega ste počeli aktivnost pomoći će vam da odolite iskušenjima i nastavite sa radom. Ovo je jedna od najbitnijih razlika između onih koji po pravilu uspevaju i svih ostalih. Veliko zašto o kome smo več pričali jeste neophodno ali ne i dovoljno. Neophodno je učiniti motivaciju trajnom.

Mnogi od najprivlačnijih ciiljeva zahtevaju skoro stalnu preokupaciju njima kako bi se dostigli.



Vera u sopstvene sposobnosti


Samopouzdanje je više od nedostatka sumnje u svoje sposobosti. To je potpuna uverenost u uspeh. Stvara se na osnovu analize prethodnih iskustava, ohrabrenja, znanja….i daje snagu da se započne aktivnost čak i kada su šanse za uspeh manje nego obično. Samopouzdanje je zbog toga više nego samo odsustvo straha. Ipak, bez samopouzdanja veće su šanse da se javi strah od neuspeha, strah od uspeha ili strah od nepoznatog koji su jedni od najčešćih razloga zbog kojih ljudi odlažu aktivnosti. Ljudi odlažu rad u uverenju da će sutra biti bolji i uspešnije obaviti posao.

Samopouzdanje i vera u svoje sposobnosti vam ne garantuju uspeh u onome što radite ali značajno smanjuju mogućnost odustajanja.



Uživajte u nagradi nakon svakog koraka


Dozvolite sebi zasluženi odmor. On je bitan koliko i rad. Čak i ukoliko se ne osećate kao da vam je potrebno nakon svakog pređenog dela puta, dozvolite sebi uživanje u nagradi, ma koliko mala ona bila. Na taj način obnovićete radni elan i izbeći opasnost od iscrpljenja.


Izvucite pouke iz svih problema i grešaka


Način na koji se suočavate sa problemima na koje nailazite je od krucijalnog značaja za uspeh u bilo kojoj aktivnosti. Ipak, isto tako je značajna kasnija analiza situacije. Ljudi često uzastopno ponavljaju greške ne analizirajući ih. Svaki problem kao i svaka greška predstavljaju nezamenjivu priliku za učenje koju ne smete propustiti. Svako od nas ima specifičan način rada i zbog toga je detaljna analiza sopstvenih aktivnosti jedini način da saznate šte je ono što vam nedostaje kako biste postigli uspeh.

Svaki problem kao i svaka greška predstavljaju nezamenjivu priliku za učenje koju ne smete propustiti.


Ukoliko sledite sve što je gore navedeno možete očekivati uspeh. Time ćete ispuniti i poslednji, po nekima možda i najznačajniji, zahtev-očekivanje uspeha. Očekivanje povoljnog ishoda će vam dati snage u onim ključnim momentima kada budete nailazili na prepreke. Ma koliko detaljan plan aktivnosti napravili, neplanirane prepreke se uvek mogu javiti i to je upravo onaj odlučujući trenutak u kome se uspešne osobe izdvajaju od ostalih. U očima uspešnih ljudi problemi su korisne prilike za jačanje sebe i sticanje novih znanja. Kada naiđu na prepreke, oni ne traže način da ih zaobiđu već rešenja koja će biti najisplativija. 


Dragana Miletić



Trening životnih veština za adolescente


Sve češće nam se za savete i pomoć obraćaju roditelji adolescenata žaleći se upravo na to što su njihova “deca” lenja i inertna. “Ne znaju šta će sa sobom...kao da ih ništa ne interesuje osim blejanja i gubljenja vremena, nisu usmereni ka nečemu...” kažu roditelji. “Da se bar ludo zabavljaju, pa i da razumemo...ali oni se smaraju...a nemaju volje da učine ništa za svoj razvoj”...

        Odakle taj nedostatak inicijative kod mladih ljudi? Kroz rad sa adolescentima došli smo do zaključka da učenje izvesnih životnih veština u velikoj meri pomaže tome da se pokrenu i usmere sopstvenu energiju ka sopstvenim ciljevima. Zbog toga smo napravili poseban program za trening životnih veština usmeren upravo na adolescente. Trening se odvija u manjim grupama vršnjaka.


Životne veštine koje se uče i uvežbavaju na našim trening grupama su:

-Veštine komunikacije, veštine ispoljavanja (trening asertivnosti) i socijalne snalažljivosti, upravljanja emocijama, rešavanje konflikata, odupiranje povodljivosti, odupiranje lenjosti, kritičko mišljenje

-Veštine donošenja odluka, veštine postavljanja ciljeva, upravljanje vremenom, veštine planiranja, veštine izgradnje samopoštovanja i samopouzdanja...


Ako vašem adolescentu nedostaju neke od ovih životnih veština, predložite mu da ih uvežba u našoj “školi” životnih veština.


Centar za razvoj ličnosti”

011-2179-917, 063- 157-5082