Kriza srednjeg doba



Potreba za povratkom u prošlost?


Srednje doba je najmanje izučavan period ljudskog razvoja. O adolescenciji, detinjstvu i starenju se može naći dosta literature, dok je malo napisano o srednjem dobu i problemima koje ono sa sobom nosi. Može se pretpostaviti da je upravo to i razlog čestih zabluda kod ljudi o  tome šta se zapravo dešava sa čovekovim razvojem u periodu između adolescencije i strarosti. Svima je poznat pojam krize srednjih godina, ali ne i to šta ona zapravo predstavlja, a još manje čime je izazvana. Ne postoji ni jasna granica godina za koje je ona krakteristična. Uglavnom se javlja oko četrdesete godine, mada se može javiti i već nakon tridesete ili u pedesetim. Ljudi uglavnom pri spomenu krize srednjeg doba imaju u glavi sliku sredovečnog muškarca koji napušta ženu i porodicu, kupuje crveni kabriolet i odlazi sa mlađom ženom ne bi li prokušao da još jednom proživi svoju mladost. Ali, kriza srednjeg doba je mnogo više nego samo pokušaj vraćanja mladosti. Čak i onda kada ova slika jeste tačna i kada je kriza srednjih godina kod nekoga preslikani udžbenički primer, ostaje pitanje odakle dolazi tolika želja za povratkom u prošlost i zbog čega je trenutni život osobi toliko neprihvatljiv.


Podvlačenje crte


U onim retkim studijama gde psiholozi ispituju razvoj i promene u ovom periodu života fokus je pretežno na kriznim događajima koji se u to doba mogu desiti, na primer razvod braka ili otkaz na poslu. Ovakvi događaji zaista jesu česti pratioci krize srednjih godina, ali ih ne bi trebalo shvatati kao njene krajnje uzroke, što se često čini. Upravo zbog toga se kod mnogih ljudi ova kriza i ne prepoznaje sve dok ne dovede do drastičnih promena i životnih problema toliko ozbiljnih da zaokupiraju svu pažnju  Tada se osoba usredsređuje na rešavanje krize na poslu ili u braku,  a zanemaruje ono što se najčešće nalazi u pozadini svega, krizu u odnosu sa samim sobom. Naravno, postoji mogućnost da se radi o realnim bračnim ili poslovnim problemima, ali isto tako su oni često i samo zaklon koji osoba koristi da bi sakrila realne uzroke nezadovoljstva sopstvenim životom. Srednje doba je period za podvlačenje crte i svođenje računa o tome šta se i koliko ostvarilo od životnih planova, pa nije ni čudno što se baš u tom periodu mnogi ljudi osete nezadovoljno i neostvareno.

Ispitivanja koja su za cilj imala da otkiju ono što stoji u pozadini krize srednjih godina  jesu retka, ali ipak su pružila dovoljno materijala da sada već pouzadano znamo da kriza srednjeg doba ne znači samo nemirenje sa starošću i prolaznošću života. Suočavanje sa sopstvenom prolaznošču jeste jedan od problema sa kojima se ljudi u ovim godinama suočavaju, ali kriza srednjih godina je više od žalosti za mladalačkim danima, više i od poslovne i ekonomske krize ili bračnih problema. Ona  pretstavlja preispitivanje osobe o povezanosti slike koju ima o sebi, stavova i uverenja koje poseduje sa onim što u realnosti čini. Podvlačenje računa u ovim godinama ne odnosi se samo na ostvarivanje poslovnih planova i ambicija već i na određivanje stepena u kome se osoba ostvarila kao ličnost i koliko je u svom životu ostala verna svojim principima i idealima.


Suočavanje sa sopstvenom prolaznošču jeste jedan od problema sa kojima se ljudi u ovim godinama suočavaju, ali kriza srednjih godina je više od žalosti za mladalačkim danima, više i od poslovne i ekonomske krize ili bračnih problema. Ona  pretstavlja preispitivanje osobe o povezanosti slike koju ima o sebi, stavova i uverenja koje poseduje sa onim što u realnosti čini.


Životne krize


Kada govorimo o krizama u psihologiji, delimo ih  na razvojne i akcedentne, odnosno one koje se javljaju kao posledica samog razvoja u određenim periodima kada je potrebno savladati neke značajne razvojne zadatke i one koje nastaju kao posledica spoljašnjih okolnosti tj. sresnih događaja u životu. Već sam naziv ove krize ukazuje na mogućnost da se radi o razvojnoj krizi. Ipak, ovaj stav većina ljudi zadržava jedino kada se radi o apstraktnom teoretisanju o ovoj pojavi, dok suočeni sa jedinstvenom individuom ljudi traže razloge krize u okruženju i opravdavaju sve probleme neadekvatnim uslovima na poslu ili lošim partnerskim odnosima. Izgleda da je mnogima teško da priznaju da je uzrok u njima samima. Biti u krizi u pubertetu deluje mnogo prihvatljivije i socijalno opravdanije nego priznati nestabilnost u zrelim godinama. Uzrok ovoga može biti pogrešno uverenje, koje su dugo i sami psiholozi imali, o tome šta se zapravo dešava kada čovek prođe adolescenciju i uđe u zrelo doba.


Suočeni sa jedinstvenom individuom ljudi traže razloge krize u okruženju i opravdavaju sve probleme neadekvatnim uslovima na poslu ili lošim partnerskim odnosima. Izgleda da je mnogima teško da priznaju da je uzrok u njima samima. Biti u krizi u pubertetu deluje mnogo prihvatljivije i socijalno opravdanije nego priznati nestabilnost u zrelim godinama


Dugo se u psihologiji smatralo da nakon adolescencije razvoj nastavlja pravom uzlaznom putanjom i da nakon burne mladosti osobu čekaju samo mir i stabilnost. Sada se već zna da je i period između adolescencije i starosti pun uspona i padova i da su krize često i tada nezaobilazne faze razvoja. Ipak, mnogi i dalje polažu velike nade u mir koji ih čeka u odraslom dobu i stvaraju prevelika očekivanja koja kasnije otežavaju suočavanje sa neminovnim problemima koji se javljaju.

Jedna od posledica ovih pogrešnih uverenja jeste i stav da se u zrelom dobu ne sme drastično menjati život. Bitne poslovne i bračne odluke se, po mnogima, donose u mladosti, dok je odraslo doba rezervisano isključivo za napredovanje na putu izabranom dosta ranije.


Krize nisu rezervisane za mladost


Ipak, listajući psihološku literaturu koja opsuje preduslove i posledice nastanka krize, dolazimo do uvida da ti uslovi nikako nisu specifični za samo jedno određeno životno doba te da do krize može doći u bilo kom periodu života. Isto tako, možda i značajnije, nigde se ne navodi ni da je kriza opasna po razvoj i da je njeno izbegavanje nužno kako bi osoba uspela da normalno funkcioniše. Čak naprotiv, krize su uglavnom predstavljene kao normalan deo razvojnog puta svake osobe, potencijalna opasnost ukoliko se adekvatno ne prevaziđu, ali i prilika za razvoj ukoliko se osoba sa njima nosi na pravi način. Tako Karen Hornaj, govoreći o krizama, navodi da je kriza zapravo preduslov za sam uvid o potrebi za samoostvarenjem. Sličan opis daje i From, navodeći da je za sazrevanje osobe i stvaranje nezavisne i samostalne ličnosti potrebno odvojiti se od prošlosti što sa sobom povlači i krizu. Raščišćavanje sa prošlošću je, po njemu, nužno rizičan pročes praćen osećanjem nesigurnosti jer po pravilu sa sobom nosi tenziju i narušavanje dotadašnje homeostaze na koju se osoba navikla. Utemeljivanje novih principa kako bi se doraslo novim zahtevima sreće se na prelazu između svih životnih doba. Prelazak iz detinjstva u adolescenciju zahteva konačno odvajanje od roditelja i stvaranje svoje sopstvene mreže kontakata. Prelazak iz adolescencije u odraslo doba bi značio uspostavljanje sopstvene porodice i preuzimanje novih odgovornosti, ali je, isto tako, i u srednjim godinama potrebno  raditi na principima i ispitivati njihovu adekvatnost i korisnost. Upravo zato se i ovo doba često naziva i dobom u kome se svode računi jer tada osoba konačno može da podvuče crtu i vidi šta je od zacrtanog uspela da ostvari, a šta je još uvek čeka u budućnosti. Kao i u svakom tranzitivnom periodu i tada se javlja pitanje šta zadržati, a šta odbaciti od postojećih uverenja, stavova i obrazaca ponašanja.



Utemeljivanje novih principa kako bi se doraslo novim zahtevima sreće se na prelazu između svih životnih doba. Prelazak iz detinjstva u adolescenciju zahteva konačno odvajanje od roditelja i stvaranje svoje sopstvene mreže kontakata, prelazak iz adolescencije u odraslo doba bi značio uspostavljanje sopstvene porodice i preuzimanje novih odgovornosti, ali isto tako i u srednjim godinama potrebno je raditi na principima i ispitivati njihovu adekvatnost i korisnost








2. i 3. strana




-Kako prepoznati krizu srednjih godina?


Ordasli ljudi već imaju izgrađene sopstvene karakteristične modele suočavanja sa problemima, pa je i način na koji se sukobljavaju sa krizom srednjih godina usklađen sa time i može se dosta razlikovati od osobe do osobe. Ipak, postoje neke zajedničke karakteristike koje se javljaju kod skoro svih ljudi koji se susreću sa ovim problemom. Pored postavljanja pitanja samom sebi kao što su „Ko sam ja?“, „Da li sam načino dobre izbore u prošlosti?“ i „Šta mi je dalje činiti u životu?“ tu su i:


-Osećanje ispraznosti i nezadovoljstva bez obzira na uspehe koji se postižu

-Dosadašnji način života prestaje da bude zanimljiv

-Potreba za drastičnim promenama u životu

-Povlačenje od porodice i prijatelja i osamljivanje ili kretanje u određenim zatvorenim grupama

-Zabrinutost zbog promena na vlstitom telu i osećaj gubljenja fizičke snage i privlačnosti

-Osećaj da se traga za nekim nedovoljno definisanim snom ili ciljem

-Izražena griža savesti za sve ono što se moglo, ali se nije postiglo


Ova osećanja su, u najvećem broju slučajeva, praćena pojačanim interesovanjem za sopstveni fizički izgled, depresijom, zloupotrebom alkohola ili kupovinom stvari neuobičajeno skupih u odnosu na ranije kupovne navike te osobe.



-Ko su ljudi podložni krizi srednjih godina?


Ispitivanje problema koji stoje u osnovi krize srednjih godina povezano i je i sa pokušajima odgonetanja zašto su neki ljudi podložniji javljanju ove krize. Kako je i ovo psiholozima često postavljano pitanje, neki od njih se se usmerili na ispitivanje zastupljenosti ovog problema u različitim populacijama više nego ispitivanju srži samog problema. Tako se došlo do podatka da je kriza sredjeg doba  retkost u Japanu i Indiji, za razliku od zapadnog sveta. Jedno od mogućih objašnjenja ovakve razlike može biti kult mladosti koji se propagira mnogo više u zapadnoj kulturi nego na istoku. Ipak, istraživanja učestalosti javljanja krize kod ljudi su pokazala da i u zapadnom svetu ona nije zastupljena u meri u kojoj se po mnogima očekuje. Nasuprot verovanju da je kriza srednjih godina nešto kroz šta prolaze, ako ne svi, onda većina ljudi, pokazalo se da tek svaki deseti stanovnik zapadne Evrope prolazi kroz ovaj period života preživaljavajući pravu krizu. Ono što mnogi smatraju krizom zapravo su preispitivanja i prilagodjavanja novim životnim situacijama koje zrelost zahteva, ali ipak ne toliko ozbiljni da bi ih trebalo smatrati pravom krizom.

Iako postoji pretpostavka da su za javljanje krize srednjeg doba podložniji oni nestalniji tipovi ljudi, večiti tragači i oni skloni preispitivanjima i promenama, istraživanja su pokazala da izražena spremnost na promene ne mora predstavljati negativan faktor kada se radi o ovom problemu. Prilikom ispitivanja  povezanosti promene posla ili partnera sa krizom srednjih godina  najupadljjivi rezultat bio je da je grupa onih koji su u mladosti menjali poslove bila dosta zadovoljnija i manje podložna javljanju krize u zrelom dobu. Čak i oni koji su u već odraslom dobu i dalje bili spremni na promenu posla  bili su stabilniji i ređe upadali u krizu. Izgleda da je ono što je njih činilo otpornijima na krizu srednjih godina zapravo činjenica da nisu imali osećaj “zaglavljenosti” u prethodno načinjenim izborima. Ipak, promena partnera u zrelom dobu nije imala tako pozitivan efekat. Studija je pokazala da se ova vrste promene čak negativno odražavala na stanje ljudi i da su oni bili podložjiji krizama. Već na osnovu ovog istraživanja vidimo da odrasti ne mora značiti prekinuti sa svim traganjima i preispitivanjima. Izbori načinjeni u mladjim danima mogu se menjati i čak spremnost na takvu promenu ima najčešće pozitivan uticaj, bar što se poslovnog života tiče.


Različitosti nošenja sa krizom kod muškaraca i žena?


       Kriza srednjeg doba takođe nije ni samo muški problem, kako se često veruje. Sreće se i kod muškaraca i kod žena. Ipak, postoji razlika u tome kako će različiti polovi reagovati na krizu i koji će problemi u tom trenutku biti najupadljiviji. Kod muškaraca će najčešći „okidač“ za javljanje biti problemi na poslu, dok se žene u ovom periodu više žale na nemogućnost usklađivanja različitih socijalnih uloga. Žena, kao i muškarac, u tom periodu doživljava pik svoje karijere, ali isto tako mora pružati i emotivnu podršku deci koja u najvećem broju slučajeva upravo tada prolaze kroz svoje pubertetske, odnosno adolescentne krize. Održati čvrstinu na poslu i ostati negujuć prema porodici često se međusobno isključuje, te je ženi teško da ostvari sve ove uloge. Između muškaraca i žena postoji i razlika u načinu na koji će se nositi krizom. Muškarci će pre beg od krize potražiti u vanbračnoj vezi, dok će žene za to pre koristiti plastičnu hirurgiju. Takođe se razlikuje i vreme trajanja krize, pa je prosečno vreme kod žena od 2 do 5 dodina, dok je kod muškaraca taj period nešto duži i traji od 3 pa čak i do 10 godina.




Kod muškaraca će najčešći „okidač“ za javljanje biti problem na poslu, dok se žene u ovom periodu više žale na nemogućnost usklađivanja različitih socijalnih uloga. Postoji i razlika između polova u trajanju krize. Dok je prosečno vreme trajanja kod žena od 2 do 5 dodina, kod muškaraca je taj period nešto duži i traji od 3 pa čak i do 10 godina.


       

-Svakodnevni stresovi, posao i kriza srednjeg doba


Jedan od najčešćih problema koje osobe u krizi srednjeg doba navode jeste nezadovoljstvo poslom. Karijera, onako kako je zamišljana u mladosti, retko se obistinjuje u zrelom dobu, što zbog mladalačkog idealizma koji se neizbežno mora modifikovati kada se osoba u zrelim godinama suoči sa realnošću, što zbog realnih, ali ipak neostvarenih ciljeva i neispunjenih očekivanja od izabrane karijere. Međutim, očigledno je da nekima shvatanje da su načinili neke progrešne izbore na svom poslovnom planu samo pretstavlja znak za promenu posla, dok je drugima takav poduhvat isuviše zastrašujuć te ih ovo nezadovoljstvo uvlači u krizu. Koliko su retke osobe koje su spremne na velike poslovne promene u zrelom dobu se potvrđuje u brojnim istraživanjima. U  razgovoru sa osobama koje su u srednjim godinama i nezadovoljne su poslom retko se dolazi do zaključka da oni žele promeniti svoj posao, već razgovor uglavnom ostaje na nivou žalbi na svakodnevni život, prenatrpanost poslom, prektratke rokove ili nesporazume sa okruženjem. Iako ovo jesu značajni stresori, ispitivanja su pokazala da ovi svakodnevni problemi ipak nisu povezani sa krizom srednjih godina, čak mogu biti i od pomoći u prevazilaženju iste.


U  razgovoru sa osobama koje su u srednjim godinama i nezadovoljne svojim poslom retko se dolazi do zaključka da oni žele promeniti svoj posao, već razgovor uglavnom ostaje na nivou žalbi na svakodnevni život, prenatrpanost poslom, prektratke rokove ili nesporazume sa okruženjem. Iako ovo jesu značajni stresori, ispitivanja su pokazala da ovi  svakodnevni problemi ipak nisu povezani sa krizom srednjih godina, čak mogu biti i od pomoći u prevazilaženju iste.



Kada se radi o svakodnevnim stresorima, ono što je najznačajnije u zrelom dobu ipak je način na koji če se osoba suočavati sa njima. Tako je u jednoj studiji pokazano da postoji razlika u stresu koji podnose osobe srednjeg doba u zavisnosti od njihovog socijalno ekonomskog statusa. Pokazalo se da niži status povlači za sobom viši nivo stresa. Ipak, ispitujući stresore koji takvo stanje prouzrokuju, pokazalo se da ljudi višeg i nižeg statusa imaju jednake sresore, ali je upadljiva razlika u tome kako ih doživljavaju. Ljudi nižeg socijalnog statusa iste stresore opisuju kao ozbiljnije i opasnije.

       Za ovo često povezivanje svakodnevnog stresa sa krizom srednjih godina postoji veoma jednostavno, a ujedno i veoma realno, objašnjenje. Činjenica je da su ljudi u ovom dobu opterećeni najvećom odgovornošću. Mladost je, kao i starost, doba smanjene odgovornosti, vreme kada je dozvoljeno svoje obaveze preneti drugome i osloboditi se lične odgovornosti. Za razliku od toga, doba srednjih godina je ono kada je čovek najodgovorniji za sve što čini, pa je, samam tim, i pod najvećim stresom.

       Čini se da je, iako ima značajan uticaj na život u srednjem dobu, stres prouzrokovan svakodnevnim problemima samo jedan od simptoma nekog dubljeg problema sa kojim se osobe koje zapadnu u krizu srednjih godina bore. Psihologija nudi različita obješnjenja tih dubljih problema koji se javljaju u ovom dobu. Možda je ipak bolje reći da se ne radi o problemima koji u to doba života nastaju, već mnogo češće  o starim problemima koji u odraslom dobu oživljavaju ukoliko u mladosti nisu uspešno razrešeni. Ovakav opis problema je prikladniji jer, iako postoje brojna objašnjenja problema zrelog doba, mnoga od njih imaju zajedničko to da se svode na neke zaostale razvojne zadatke iz prošloslosti kojima se osoba u zrelom dobu vraća kako bi mogla da se suoči sa izazovima koje odraslo doba nosi.


-Šta je u pozadini krize srednjeg doba?



Jedan od prvih psihologa koji se razmatrajući ljudski razvoj nisu zadržali samo na periodu detinjstva, već su obuhvatili čitav period života, jeste Erikson. Po njemu, razvoj prolazi kroz osam faza i za svaku od njih postoji i karakteristična kriza. Ove krize su posledica kako zahteva sredine, tako i unutršnjih promena u osobi. One ukazuju kako na biološke procese sazrevanja, tako i na promene u aspiracijama same osobe i u normama i zahtevima koje joj nameće društvo. Razrešenje krize je ono što determiniše budući razvoj osobe,  jer ukoliko osoba ne uspe da se uspešno izbori sa nekom krizom i da se  adaptira na novonastalu situaciju, onda neće moći ni da prevaziđe bilo koju od narednih kriza koja je u sledećim životnim razdobljima očekuju. Erikson je precizno prikazao svaku od kriza i ukazao na ono što se može očekivati onda kada se kriza uspešno prevaziđe, ali i onda kada su ishodi nepovoljni.. Tako je, po njemu, za period samog početka odraslog doba karakteristična kriza čije uspešno prevazilaženje ima za cilj da osobu učini sposobnom za intimnost, dok u suprotnom, tj ukoliko ne uspe da prevaziđe ovu krizu, osoba će se okrenuti samoizolaciji. Nakon toga, dolazi odraslo doba sa svojim razvojnim zadacima. Sposobnost stvaranja je ono što po Eriksonu osoba treba da razvije u ovom periodu. Osoba sa ovakvom sposobnošću moći će i da se posveti novim naraštajima, da vodi brigu o njima i uživa u tome, kao i da sa njima deli svoje lično iskustvo i znanje. Međutim, ukoliko se kriza specifična za ovaj period ne prebrodi, umesto stvaranja doći će do zastoja. Pod uslovom da do toga ipak ne dođe, osoba može stići i do poslednje etape razvoja u kojoj je cilj razvoj sopstvenog integriteta. Pod time se podrazumeva prihvatanje sopstvenog života i osećanje smislenosti istog. Negativan ishod ove poslednje krize je očajanje praćeno izraženim osećanjem besmislenosti sopstvenog života i strahom od smrti, u nekim slučajevima čak i priželjkivanjem iste kako bi se neprijatno stanje okončalo.

Ovu Eriksonovu teoriju razvoja je dodatno razradio Robert Pek prvenstveno se fokusirajući na razvoj u drugoj polovini života. Po njemu bi ovu poslednju Eriksonovu fazu, fazu sticanja integriteta, trebalo podeliti na više zasebnih stupnjeva pri čemu svaki od njih ima specifičan zadatak. Prva od tih zasebnih razvojnih faza u zrelom dobu, po njemu, je ona u kojoj je osnovni zadatak razvoj sposobnosti za više vrednovanje mudrosti nego li fizičkih sposobnosti i snage osobe. Uspešno prilagođavanje na zahteve ovog perioda života zapravo znači da se samoprocena i ponašanje osobe više ne zasnivaju na fizičkim kvalitetima već na intelektualnim sposobnostima, postignućima i priznanjima koje je osoba do ovih godina dobila od zajednice. Ovakvo sagledavanje sebe je nužno za adekvatan razvoj ličnosti jer u ovim godinama osoba počinje ubrzano da gubi na svojoj fizičkoj snazi i privlačnosti i na njihovo mesto dolazi mudrost. Pod mudrošću Pek podrazumeva sposobnost osobe da donosi ispravne odluke i pravi adekvatne izbore među mnoštvom alternativa koje mu sredina, ili samo sopstvana razmišljanja, nude.

Na drugom stupnju osoba se uči socijalizaciji bez seksualnosti u kontaktu, to je period kada osoba odnose prvenstveno doživljava kao partnerske, a tek onda do izražaja može doći i seksualna pozadina odnosa.

Zadatak trećeg stupnja odraslog doba jeste uspostavljanje fleksibinosti u izboru objekta ljubavi kao i sposobnosti adaptacije na promenjen životni seting. Ovo je period kada deca odlaze od kuće ili roditelji umiru, period kada je osoba suočena sa prekidom brojnih važnih emotivnih veza u životu i upravo zbog toga mora usvojiti određenu fleksibilnost kako bi se prilagodila nastalim promenama.

O fleksibilnosti se govori i na četvrtom stupnju, ali u ovom periodu se radi o mentalnoj fleksiblinosti, jer su ljudi u tim godinama skloni zatvaranju u sopstveni svet i rigidnom pridržavanju starih pravil i principa. Zbog toga Pek navodi da je zadatak ove poslednje faze zrelog doba očuvanje fleksibilnosti mišljenja nasuprot rigidnosti i održavanje otvorenosti za nove načine sagledavanja problema, pa i za sticanje novog iskustva.

Svaka od ovih faza o kojima Pek govori pretstavlja izazov za pojedinca i nesnalaženje sa zahtevima koja postavlja može biti osnov za javljanje krize.


Susret sa sobom

O onome što se u zrelim godinama dešava govori i Jung i, koristeći njegovu terminologiju,  možemo reći da je to vreme preispitivanja usklađenosti sopstvene persone sa sopstvenim sopstvom. Sopstvom Jung naziva središte celokupne ličnosti koje objedunjuje njene svesne i nesvesne delove, dok je persona ono što čovek pretstavlja sopstvenom okruženju, tj. ono za šta se pretstavlja. U personu, ili masku duše kako je Jung još naziva, spadaju i titule i položaji, socijalne uloge i svi načini ponašanja kojima se čovek definiše u spoljašnjem svetu. Proces sazrevanja, ili indivuduacije kako to Jung opisuje, u poslednjoj etapi podrazuimeva upravo susret sa sopstvom i tek onda je moguće doći do samoostvarenja i ocelotvorenja ličnosti. Ono do čega često dolazi jeste da se osobe kroz život poistovete sa sopstvenom maskom i zaborave ono što je zapravo njihova suština. Tek u odraslom dobu, kada se neki od ciljeva ostvare, karijera se stabilizuje i deca se osposobe za samostalni život, ljudi počinju da se ponovo okreću sebi i tada  dolaze do uvida da su se zapravo poistovetili sa sopstvenom maskom. Ono što ih nakon toga čega jeste suočavanje sa sopstvom. Naravno, do suočavanja sa Sopstvom ne može se doći pre odraslog doba ne samo zbog zauzetosti bavljenja karijerom i porodicom, već i zbog toga što je pre toga potrebno ispuniti druge razvojne zadatke kao što su suočavanje sa mračnim aspektima sopstvene ličnosti, zatim sa animom odnosno animusom.


Proširenje polnih uloga


Jedno specifično objašnjenje krize srednjih godina dala je Margaret Huyck, profesorica psihologije iz  Čikaga. Ona tvrdi da se u osnovi krize srednjih godina nalazi zapravo promena polne uloge, odnosno njeno proširenje koje se u ovim godinama očekuje, kako od muškaraca, tako i od žena. Ovo je vreme kada se od muškaraca očekuje da u svoj repertoar ponašanja ukjuče i negovanje i brigu koji su do tada posmatrani kao delovi  “ženske uloge” dok se od žena, pored dotadašnje nežnosti i blage naravi, sada očekuje i asretivnost što je do nedavno doživljavano kao “muška osobina”. Ovakvo proširenje uloge kod muškaraca i žena je neminovno kako bi i jedni i drugi mogli da se posvete porodici i negovanju dece, ali i karijeri i obezbeđivanju sredstava za održavanje porodice. Nekima ovaj prelaz ne predstavlja bitnu životnu prekretnicu, te svoje uloge proširuju spontano i bez burnih faza. Međutim, ima i onih kojima su ovi zahtevi isuviše zastrašujući. Najčešće se problem javlja kod onih koji se još od pubeteta intenzivno bore protiv ispoljavanja sličnosti sa sopstvenim roditeljima. Uporno ukazivanje na različitost sopstvene ličnosti od roditeljske tipično je za perioid puberteta, ali to ne znači da strah od toga da ćemo se pretvoriti u sopstvene roditelje ne postoji i nakon ovog perioda. Ukoliko je muškarac, dok je bio dete, majku opažao kao dominantnu i strogu, a oca kao osobu u senci, zanemarenog i pasivnog, verovatno je da će doživeti strah u periodu kada je potrebno preuzeti neki deo ženske uloge, a ženi dopustiti da ponekada i ona sama bude “muškarac”. Ovakve promene u sopstvenom i ponašanju svoje partnerke mogu biti doživljene kao znak da su počeli da se pretvaraju u ono što su u detinjstvu predstavljali  roditelji i što je, ukoliko je uloženo dosta energije u dokazivanje suprotnog, veoma zastrešujući znak.

Nije nemoguće da će se kod ove osobe tada javiti bunt kakav je inače tipičan za pubertetske dane. Govorimo o buntu protiv pristajanja na roditeljska pravila i ono što oni nude kao modele ponašanja, ali isto tako i o buntu protiv svakog drugog predstavnika autoriteta. Kao što u pubertetu osoba često postaje antikonformista kako bi dokazala postojanje sopstvenog identiteta, tako i u srednjim godinama, ukoliko neko tada posumnja da će se i posle svega pretvoriti u sopstvene roditelje, može doći do bunta kako bi se njime dokazalo suprotno.








4. strana




Kako se nositi sa krizom srednjih godina?


Preispitivanje sopstvenog života i svojih dosadašnjih postignuća je, kao što je već rečeno, potpuno normalno za osobu koja se nalazi u srednjim godinama. Ipak, ono što čini da takvo preispitivanje rezultira osećanjem neispunjenosti i nezadovljstva, pa i krizom u krajnjim slučajevima, jeste sklonost ljudi da u ovim ocenama budu nepravedni prema sebi samima. U slučajevima kada ocenjuju tuđe živote, oni će uzeti u obzir kako ostvarenja tako i propuste, dok će se u slučaju kada se radi o njima samima više fokusirati na ono što nisu postigli, bez obzira na to da li možda drugačiji postupci nisu ni bili mogući. Procenjujući svoje uspehe i propuste ljudi često zanemaruju da u to uključe i realne mogućnosti za ostvareje kao i ograničenja koja su im stajala na putu. Ovakva subjektivnost u samoproceni posledica je već poljuljanog samopouzdanja kod ljudi koji su zašli u ozbiljne godine i suočavaju se sa opadanjem sopstvene snage i sposobnosti. Neadekvatna samoprocena samo još više doprinosi osećanju nezadovoljstva i stvara idealne uslove za javljanje krize. Zbog toga je neophodno da se,  kada dođe vreme za podvlačenje računa, osoba potrudi da bude što objektivnija i uzme u obzir sve razloge zbog kojih je u mnoštvu alternativnih puteva izabrala baš onaj koji je doveo tu gde se sada nalazi. Razlozi neostvarenja pojedinih planova mogu biti nekompetencija osobe, nedovoljna upornost ili slično, ali oni isto tako mogu biti i van osobe i u tom sluičaju je nerealno osećati se odgovornim i smatrati neostvarenje sna sopstvenim propustom. Često je u životu osoba prinuđena da načini opdređene izbore između više privlačnih alternativa. Žrtva koja se tada podnosi je svesna i ne treba se zbog nje kajati onda kada prođu godine i vrati se u sećanje na sve od čega se odustalo.


Razlozi neostvarenja pojedinih planova mogu biti nekompetencija osobe, nedovoljna upornost ili slično, ali oni isto tako mogu biti i van osobe i u tom slučaju je nerealno osećati se odgovornim i smatrati neostvarenje sna sopstvenim propustom. Često je u životu osoba prinuđena da načini opdređene izbore između više privlačnih alternativa. Žrtva koja se tada podnosi je svesna i ne treba se zbog nje kajati onda kada prođu godine i vrati se u sećanje na sve od čega se odustalo





-    Suočavanje sa nezadovoljstvom poslom


Već je rečeno da je nezadovoljstvo poslom jedna od najčešćih žalbi ljudi u srednjim godinama. To je problem koji se u nekim slučajevima može rešiti pojačinim zalaganjem na poslu te i napredovanjem na istom. Ulaganje truda kako bi se došlo do unapređenja ili unošenje kreativnosti u svoj posao kako bi se dobilo na osećanju smislenosti istog često pomažu u prevazilaženju ovog nezadovoljstva. Ipak, ima i onih slučajeva gde je napredovanje nemoguće kao ni  pokušaji kreativnijeg pristupa poslu. Najčešće je ovakav položaj posledica ranije načinjenih izbora. U tom slučaju neophodno je podsetiti se razloga zbog kojih su takvi izbori u prošlosti načinjeni. Mnogi ljudi svoj prvi posao nalaze kao početno rešenje kako bi imali osnovna finansijska sredstva i ne nadajući se da će tu i ostati onda kada prođu decenije. Ipak, nakon mnogo godina, dođu do trenutka kada shvate da su ostali na istom radnom mestu i da se skoro nijedan od daljih poslovnih planova nije ostvario. Ipak, to je, u najvećem broju slučajeva, žrtva načinjena sa razlogom. Uglavnom je to posvećivanje porodici. Upravo je to ono što se u preispitivanjima karakterističnim za srednje doba previđa. Većina neostvarenih ciljeva je žrtvovana sa razlogom i ti isti razlozi mogu biti i osnov za sreću u srednjem dobu. Kako bi se suočili sa realnošću, dobro je zapitati se da li bi odluke bili drugačije kada bi se vratilo vreme. U najvećem broju slučajeva odgovor će biti negativan. Upravo je to znak da je nezadovoljstvo više posledica zadržavanja dečijih fantazija o savršenom životu u kome je moguće potpuno se ostvariti na svim poljima, a manje posledica realnih propusta i mana osobe. Prilkom podsećanja na ciljeve koji su zacrtani u mladosti nikako se ne sme posvetiti pažnja isključivo onim neostvarenim ciljevima, već je nužno odati sebi priznanje i za one koji jesu ostvareni. Na taj način osoba izbegava opasnost od gubitka vere u sebe i dodatnog snižavanja samopouzdanja, pa se podsećanje na mladalačke snove može iskoristiti kao podstrek za veće zalaganje i napredovanje.






Pored nezadovoljstva poslom, jedan od najčešćih simptoma ove krize je i nezadovoljstvo bračnim odnosima. Čak i parovi koji su uspešno odoleli mnogim životnim izazovima i prebrodili zajedno ozbiljne probleme mogu u srednjem dobu doći do problema kada jedan ili oba pranera počinju kritički da preispituju sopstveni život pa i odnose u braku. Kao i u proceni svog poslovnog života, tako će i ovde osoba porediti očekivanja koja je nekada imala od veze sa onim što se u sadašnjosti dešava. Česti zaključci su da partnere, sem dece i naplaćenih računa, ništa ne povezuje. I ponovo, najčešći razlog ovako pesimističnih zaključaka je neobjektivnost u proceni. Godinama se ljudi naviknu na ono što dobro funkcioniše i prestaju da primećuju dobre strane odnosa. Kada dođe do godina koje najavljuju starost nezadovoljstvo će se lako proširiti i na bračne odnose i sva pažnja biće usmerena isključivo na nedostatke istih.

Ukoliko ovakva procena odnosa dovede do krize, najboji način je svesno ulaganje truda u pokušaje podsećanja na ono zbog čega su se osobe na samom početku i spojile. Ukoliko nisu obe osobe u krizi, onda bi ona koja je stabilnija trebalo da uvek ima na umu to koliko su partneru u tom periodu neophodni podrška, bodrenje i komplimenti. Iako često deluju veoma samopouzadano, ljudi u sredim godinama  koji se suočavaju sa krizom mogu biti ranjiviji i nesigurniji čak i od adolescenata. Ukoliko je nezadovoljstvo ipak toliko izraženo da su ovi predlozi isuviše nerealni, onda je nabolje pokrenuti neku zajedničku aktivnost kako bi se partneri ponovo zbližili. Preporučuje se da to budu zajedničke aktivnosti u kojima bi učestvovala čitava porodica. Do krize srednjeg doba često dolazi upravo u periodu kada se deca osposobljavaju za samostalni život te se kod roditelja tada javlja osećaj gubitka porodične celine. Upravo zbog toga je, ukoliko do tada nije postojla, potrebno stvoriti tradiciju zajedničkih porodičnih aktivnosti. To može biti neki zajednički hobi, sport ili vikendi u prirodi. Ono što je važno jeste da prija svim članovima porodice i da se kontinuirano upražnjava. U početku se naravno  isprobava više aktivnosti kako bi se pronašla ona koja zadovoljava sve uslove, ali posle određenog vremena zadržava se jedna ili par njih koje postaju običaj sličan ritualu koji porodicu drži na okupu, a partnere okreće nazad jedno ka drugome. Ovo je veoma značajno jer kriza srednjih godina često vodi samoizolaciji, te se o istoj ne razgovara ,što samo produbljuje jaz između patnera i pojačava nezadovoljstvo odnosom. 

       

Iako često deluju veoma samopouzadano, ljudi u sredim godinama  koji se suočavaju sa krizom mogu biti ranjiviji i nesigurniji čak i od adolescenata.





Autor teksta

Dragana Miletić